Sasvim običan život srpskog seljaka Karađorđa!

Podelite:

Đorđe Petrović Karađorđe (1752-1817), vožd Prvog srpskog ustanka i osnivač dinastije Karađorđevića, je bio domaćin kakva mu u Šumadiji „ravna nije bilo“. Pored žene Jelene (rođ. Jovanović), šestoro dece (Sava, Sara, Poleksija, Stamenka, Aleksa i Aleksandar), majke, braće i sestara, on je svoje imanje u Topoli voleo sam da održava. U mirno doba umeo je i po nekoliko stotina ovaca i svinja potpuno sam da gaji i od toga da se sasvim pristojno izdržava. Sam je i krčio, kopao, orao, kosio, baš kao i svi tadašnji šumadijski seljaci. Tokom sve ređih domaćinskih radova za koje bi jedva našao vremena kad je počeo ustanak, jednom prilikom je iskrivio rusku zlatnu kolajnu koju je nosio na prsima dok je navlačio gvozdene obruče na burad. Nju mu je uručio ruski carski izaslanik Konstantin Konstantinovič Rodofinikin.
Kao izrazito pobožan čovek, Karađorđe je postio svake srede i petka i sva četiri velika posta, kao i Aranđelovicu koju je tada narod uveo kao post pred Aranđelovdan. Govorilo se da je u „jelu i piću bio smeran za priču: pogača i papula uz post; a pogača i suvo meso uz mrs“. Uz to, nije se odvajao i od čuturice dobre šumadijske rakije i to bi za njega bila „najbolja gozba“. Iako nije bio neki svirač, bio je i odličan igrač i voleo je da se uhvati u narodno kolo.
I odelo je nosio kao drugi seljaci. „Na glavi šubaru (pod kojom je često bio fes); na nogama opanke, ili nekad čizme; dalje: seljačku košulju, jelek, čakšire, pojas i listove, iza kojih se je pomaljao strhovit pištolj, za koji se ne pamti da je ikad promašio“.
Kao što se takođe zna, Karađorđe je bio vrlo visokog rasta. Neki kažu da je bio viši od 205 cm i da se tada „u svoj Srbiji nije mogao naći čovek koji bi bio od Karađorđa rastom viši i snagom jači“.


Iako je bio veoma preke naravi, ponekad povodljiv i slab na žensku lepotu, narod ga je bespogovorno slušao i poštovao od najranijih dana. Karađorđe je u bojeve uvek išao peške sa običnim redovima sa kojima je i najčešće provodio vreme, a znao je i geografiju ustaničke Srbije kao svoj džep. Po njegovom ubistvu 1817. godine narod je počeo da dolazi na njegov grob u Radovanju kojom prilikom su se proneli glasovi kako njegov grob isceljuje što je nastavilo da živi u narodu i kad je njegovo telo prebačeno u Topolu. Kneginja Ljubica Obrenović je na grobu svog venčanog kuma (i krštenog kuma njenog sina prvenca Petra) Karađorđa takođe iscelila i svoju smrtno bolesnu decu Milana i Mihaila nakon svenoćne molitve i bdenija na samom grobnom mestu.

Na slici: Karađorđev portret koji je naslikao ruski carski slikar Vladimir Lukič Borovikovski tokom Karađorđevog boravka u Sankt-Peterburgu 1816. godine. Čuva se u Narodnom muzeju u Beogradu.

Izvor: Milan Đ, Milićević, “Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba”, Beograd: Sprska kraljevska štamparija 1888, str. 229.

FB stranica Istorija Srba

Podelite:
9 replies
  1. Lune
    Lune says:

    Hm,hmm…u,Vojvodini,Vrscu,podize secspomenik Karadjordju,dok im se,iznad glavama, viori zastava i grb,u spomen, pravog Prvog srpskog ustanka protiv turaka,pod vodjstvom ustanika Teodorom Nestorovicem,koji nema “ ni tablu“, Srbija,uporno ne priznaje taj,ustanak,,mnogo precKaradjordja.

    Odgovori
    • Lune
      Lune says:

      Hm,hmm…ko zna sta “ neki smeraju“, ispada,da je ubistvo Karadjordja “ tak normalno“..a, “ performans“ kad te vidim na balkonu,poznajem te po ziponu,koja se peva “ Dragoj“..sa buketom cveca, a,ona,sva zaljubljena pada “ u delovima“ sa balkona, u zagrljaj kaldrme,se ne prikazuje,sto zameram znamenitom “ reziseru monarhije“, clanu tzv “ krunskog saveta“..
      “ Obrenovici lete na kaldrmu,umesto na nebo“. Emiru od Nemanjica fon Kusturici.

      Odgovori
      • Đorđe Ivković
        Đorđe Ivković says:

        Ovaj put ne pominjemo masovne zločine zbog kojih je Broz, Ambroz ili već čiji li je Tito, svrstan u deset najvećih masovnih zločinaca HH veka.
        Nego, pitanje za ovog lunatika Luneta: Koliko je taj tvoj idol Tito u unutarpartijskim obračunima u KPJ i, kasnije, u „dvorskim“ čistkama, ubio svojih bliskih saradnika?
        Na stotine sigurno.
        I, drugo, zar vas titoiste baš nije sramota što se do smrti umlatili prave srpske junake poput vojvode Bojovića i pukovnika Gavrilovića, i to u poznim godinama, kada više nisu mogli biti opasnost za „vaš poredak“?
        Ubili ste ih samo zato što su vam dede ili očeve razlupali na Ceru, Kolubari i u proboju Solunskog fronta.

        I sad se ti i takve funjare nekome rugate?

        Odgovori
        • Lune
          Lune says:

          Hm,hmm..moj,deda je ucesnik rata,dobrivoljac amerika-solun-banat…a,ti, tvoj proliv,za moga dedu,oca itd,zadrzi u nekoj kaci u nimbus podrumu. A,posle batinanja,moje majke na Banjici,boli me uvo za sve “ izbatinjane“..ni njih,nije sramota,pa ni tebe….lNe skreci,paznju sa danasnjice,ne majaj se u proslosti,sve si dalje od buducnosti.

          Odgovori

Ostavite komentar

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *