Dr Henzel: Posledice upotrebe uranijumskih projektila

Podelite:

Niko od političara u Srbiji kao i u drugim državama koje su zatrovane osiromašenim uranijumom (Bliski i Srednji istok), pa ni u državama članicama NATO-a, nije našao za shodno da stanovništvu kaže istinu. Nisu hteli, između ostalog, da dozvole da dođe do tužbe i zahteva za odštetu, hteli su da nesmetano nastave bavljenje ovim smrtonosnim zanatom

Rat koji još nije završen!

Prošlo je više od decenije i po nakon agresije, koju su protivno međunarodnom pravu započele SAD-NATO snage, koristeći visokotoksične i radioaktivne uranijumske projektile, a posledice se još uvek osećaju. U Srbiji su agresivna kancerogena oboljenja, kako među mladima tako i među starima, u porastu i poprimaju razmere epidemije.

Ljudske patnje su neopisive i neizmerne. Zahvaćena je cela Srbija a posebno je pogođen njen jug i Kosovo i Metohija.

Rezultati koje je objavilo Ministarstvo zdravlja Republike Srbije, govore da u Srbiji svakoga dana po jedno dete oboli od raka.

Zemlja je potpuno zatrovana. Usled oštećenja genetskog materijala (u daljem tekstu DNK), postoji opasnost da se iz generacije u generaciju rađaju deca sa deformitetima. Svesno i voljno je počinjen genocid.

Do nedavno su političari uz pomoć medija, a pod pritiskom počinilaca zločina, skrivali istinu od uznemirenih građana.

Hrabri i odgovorni lekari, naučnici, bivši oficiri, bivši političari uspeli su da probiju zid ćutanja, zbog dobrobiti naroda Srbije, ali i drugih naroda u susednim zemljama, koji dele istu sudbinu.

Uranijumski projektili su oružje za masovno uništavanje

Kada su SAD-e u Vijetnamskom ratu koristile „Agent Orange“ (herbicid dioksin, korišćen za uništavanje rastinja – kod nas poznat kao „narandžasti agens“ ili „crveni gas“) i napalmske bombe, svet je bio šokiran. To više nije bio rat, to je bio masakr civilnog stanovništva i potpuno uništenje prirode. I nakon 50 godina tamo se iz generacije u generaciju rađaju deca sa visokim stepenom invaliditeta, dakle-rođena da bi ubrzo umrla. Uprkos tome, od Vijetnamskog rata, vojna industrija i industrija za proizvodnju atomskog naoružanja i dalje jačaju svoj „biznis“.

Svi ratovi koji su vođeni nakon ustanovljenja pravnih normi na Nirnberškom Tribunalu (Nirnberški principi), shodno istima, su ilegalni i svaki je bivao većih razmera, smrtonosniji, nazadniji i genocidniji.

To je slučaj i sa ratom koji je od stane US-NATO vojske vođen na evropskom tlu, a protiv SR Jugoslavije. Vojska SAD-a je uz prećutno odobravanje ostalih članica NATO pakta-uključujući i Nemačku, koristila oružje za masovno uništavanje, koje je predhodno isprobala u Zalivskom ratu 1991. i u BiH 1994/95. a to su uranijumski projektili, sa visokim stepenom radioaktivnosti i toksičnosti.

Nato je priznao da je ispalio 30.000 projektila sa osiromašenim uranijumom (u daljem OU).

Vojska Srbije pominje 50.000. Radi se o 10-15 tona osiromašenog urana.

Iako postoji obimna literatura o ovom ratnom zločinu na nemačkom, engleskom i srpskom jeziku, kao i filmski materijal (film „Deadly Dust“ – Smrtonosna prašina), izneo bih još neka zapažanja. Zbog dugog procesa razgradnje, radioaktivnosti i toksičnosti otpad uranijumske i atomske industrije, pretežno izotopa OU-238, morao bi biti duže vreme skladišten u posebno obezbeđenim deponijama.

Da ne bi plaćali visoke cene skladištenja, radije su OU besplatno ustupali onima koji su zainteresovani, npr- vojsci.

OU poseduje karakteristike koje su veoma primamljive vojnoj industriji. OU projektili, razvijani po nemačkoj tehnologiji (Zigvart-Horst Ginter) zbog visoke gustoće metalnog urana (1,7 puta veću nego olovo) imaju jaku probojnu moć, i koriste se za uništavanje tenkova i podzemnih bunkera. OU i sam spada u zapaljive materijale, te prilikom probijanja tenkovskog oklopa gori, pri čemu na 3000 stepeni po Celzijusu stvara prašinu uranijumovih oksida oslobađajući visokotoksične i radioaktivne supstance.

Čestice uranoksida-aerosol-a čija veličina se meri u nanometrima, kroz vazduh, vodu kao i lanac ishrane dospevaju u ljudski organizam. U plućima se čestice uranijumske prašine vezuju za crvena i bela krvna zrnca i prodiru u ostale organe, oštećujući ćelije mozga, bubrege i reproduktivne organe. Na taj način se u mnogim organima razvija kancer i nepovratno oštećuje DNK.

Jačina kancerogenosti OU je zasnovana na tome, što hemo i radiotoksičnost deluju sinergično.

Kroz placentu OU dospeva do ploda u materici, koji takođe biva ugrožen. Moguće dugoročne posledice su genetski defekti kod dojenčadi, dečija leukemija, kancerogena oboljenja i oštećenja bubrega.

Pošto čestice uranoksida tokom sagorevanja dobijaju karakteristike keramike, one se ne razlažu u vodi, nego u takvom stanju ostaju u organizmu i godinama šire radioaktivnost.

Upotrebom uranijumskih projektila je svesno i voljno počinjen genocid

Za biohemičara Albrehta Skota (Albrecht Schot) je upotreba OU primer intervencije u stvaranju, koja ugrožava egzistenciju, i nije samo oružje protiv pojedinih država, nego protiv čitave planete. Poznati nemački novinar i režiser Frider Vagner (Frieder Wagner), autor filma „Deadly Dust“ („Smrtonosna prašina“) naziva uranijumske projektile oružjem za istrebljenje, a žrtve ovog smrtonosnog oružja „osuđenicima na sporu smrt“.

Uranijumski projektili su „perfektno oružje“ za masovno uništavanje čovečanstva, što će reći za genocid.

Konvencijom Ujedinjenih nacija od 1948. god. genocid je u međunarodnom krivičnom pravu proglašen zločinom koji nikada ne zastareva. Označen je kao posebna namera da se na direktan ili indirektan način pripadnici jedne nacije, rase, etničke ili verske grupe potpuno ili delimično unište. Zato je okarakterisan kao „jedinstveni zločin“ i najteži zločin u Međunarodnom krivičnom pravu – „zločin nad zločinima“ (engl. „crime of crimes“)

Australijska lekarka, specijalista za atomsko naoružanje i mirovna aktivistkinja Helen Keldikot (Helen Caldicott) piše u svojoj knjizi „SAD-Nuklearna opasnost“ sledeće: „Jasno je da je Pentagon mnogo pre operacije „Pustinjska oluja“ (2. zalivski rat 1991.g) bio upoznat sa rizicima po zdravlje stanovništva u slučaju upotrebe uranijumske municije. U mnogim vojnim izveštajima se naglašava da uran-238 štetno deluje na bubrege i pluća, izaziva rak kostiju, oboljenja kože, dovodi do neurokognitivnih smetnji, oštećenja hromozoma, uzrokuje rađanje dece sa deformitetima.“ (2003: 260)

Iz ovog razloga se ratovi u kojima su korišteni visokotoksični i radioaktivni uranijumski projektili, kao i oni u kojima je svesno i voljno počinjen genocid mogu okarakterisati kao ratni zločin (uključujući i bombardovanje SR Jugoslavije 1999.).

Prema konvenciji UN protiv genocida, obavezuju se svi potpisnici ugovora da kazne one koji su počinili genocid, bez obzira na to da li su u pitanju članovi Vlada, državni i javni službenici ili privatna lica.

Jedan veliki tim sastavljen od advokata i naučnika iz Srbije, Nemačke, Francuske, Italije, Rusije, Kine, Engleske i Turske tuži NATO zbog toga što je, tokom rata protiv Srbije 1999. bacao bombe sa OU.

Ova tužba će pomoći svim narodima koji dele sudbinu Srbije.

Agresivna kancerogena oboljenja u Srbiji poprimaju razmere epidemije

Bombardovanje Srbije trajalo je 78 dana, 1031 vojnik je poginuo, 5173 vojnika i policajaca je ranjeno, ubijeno je 2500 civila, od kojih su 78 deca, preko 6000 civila je ranjeno. Osim projektila sa OU koji sadrže i visokotoksičan plutonijum, upotrebljavane su i druge eksplozivne materije i raketna goriva, kao i određena hemijska jedinjenja koja prilikom eksplozije oslobađaju otrovne materije, koje uzrokuju kancerogena oboljenja. Stopa obolelih od kancerogenih bolesti se povećava iz godine u godinu.Takođe raste broj novorođenčadi sa deformitetima, kao i broj dece obolele od leukemije.

Pre više od godinu dana Društvo Srbije za borbu protiv raka objavilo je, da su studije pokazale da je usled upotrebe municije sa OU između 2001.g. i 2010.g. od 15.000 obolelih od raka, njih 10.000 je nažalost umrlo. Predsednik društva je radiolog i onkolog, prof. dr sc. med. Slobodan Čikarić.

Ukupno je u ovom vremenskom periodu u Srbiji obolelo 330.000 ljudi. Stopa smrtnosti se od 1999. povećavala za 2,5 procenta godišnje.

Još 2013.g. prof. Čikarić je za list „Blic“ izjavio da se u Srbiji, iako je prošlo 14 godina od bombardovanja OU, očekuje eksplozija kancerogenih oboljenja svih vrsta i oblika. Imao je pravo.

Oštećenja imunog sistema dovelo je do povećanja infektivnih oboljenja, teških poremećaja funkcije bubrega i jetre, agresivne leukemije kao i drugih kancerogenih bolesti (često višestrukih), oštećenja koštane srži, genetski deformiteti i komplikacije poput pobačaja i prevremenog porođaja, kao posle černobilske katastrofe.

Kada se čitaju srpske novine upada u oči veliki broj stranica sa čituljama, kada se prolazi kroz srpska groblja, upada u oči veliki broj nadgrobnih spomenika sa ukucanim godinama rođenja i smrti, koje govore da pokojnik nije dugo živeo.

Možda bi trebalo dopisati „preminuo od posledica trovanja i zračenja OU“.

Veliki broj građana Srbije je godinama prisustvovao patnjama bližnjih, obolelih od karcinoma, i sa strepnjom iščekivao kada će se to i njima desiti, što je stvaralo dodatno psihičko opterećenje. Ponekad su i znali šta je uzrok oboljenju, pa je zato bila prisutna strepnja i nesigurnost, što je pojačavalo stres.

Niko od političara u Srbiji kao i u drugim državama koje su zatrovane OU (Bliski i Srednji istok), pa ni u državama članicama NATO-a nije našao za shodno da stanovništvu kaže istinu. Nisu hteli, između ostalog, da dozvole da dođe do tužbe i zahteva za odštetu, hteli su da nesmetano nastave bavljenje ovim smrtonosnim zanatom.

Stres, strahovi i depresija slabe već oštećeni imuni sistem, što dovodi do pojačane sklonosti ka infekcijama. To pokazuju rezultati istraživanja interdiciplinarne istraživačke oblasti – Psiho-Neuro-Imunologije (PNI).

Stanovništvo ima pravo na istinu

Da bi mogao da organizuje sopstveni život onako kako želi, da odluči da li će stupati u brak ili ne, da li će imati decu ili ne, svaki građanin mora da realno proceni ekonomsko, socijalno i političko stanje u svojoj zemlji. Ali on to ne može ukoliko istina nadolazećim događajima koji mogu ozbiljno uticati na njegov život nije realno predstavljena.

Zato je moralna obaveza svih koji su se susretali sa problemom zagađenja zemljišta-lekara, naučnika, novinara, kontaminacijom pogođenih oficira, vojnika i građana, da stanu uz svoje građane i iznesu im istinu.

Uz to, identitet jednog naroda se gradi na znanju sopstvene istorije i pravu na istinu. Istoričari i ostali naučnici kao i predstavnici naroda (poslanici) moraju tome dati značajan doprinos. Stanovništvo ne sme biti prepušteno samo sebi. Potraga za istinom i prosvećivanje stanovništva je takođe politička i svaka druga obaveza za nosioce političke i izvršne vlasti. Oni su odgovorni za njeno rešavanje, i ni u kom slučaju to ne sme biti zanemareno. Vlada i Parlament moraju se nedvosmisleno izjasniti i zauzeti stav o tome, i to mora biti osnov za sve buduće aktivnosti. Kako mogu građani da veruju Vladi ili svojim predstavnicima u Parlamentu, ako im ne iznose istinu o problemima koji egzistencijalno dotiču i brinu sve njih?

Oprema: Stanje stvari

(Sajt dr Rudolfa Henzela)

Podelite:
0 replies

Ostavite komentar

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *