Јулија Латињина: Шампиони од папира

1
8
Поделите:

Две занимљиве вести су готово истовремено доспеле у жижу светске јавности. Прва је објављивање делова дневника главног информатора Светске антидопинг агенције (WADA) Григорија Родченкова1 које је на својим страницама објавио The New York Times, а друга је судски процес започет против Родченкова на неком од америчких судова, громогласно најављен од стране Михаила Прохорова: „Мислим да је неопходно иницирати суђење Родченкову. Тог безочног „трговца смрћу“ треба што пре подвргнути саслушању од стране америчког правосуђа.“

Језик и лексика Михаила Прохорова су више личили на сурово претећу совјетску пропаганду из 1930-их, него на дискурс савременог руског милијардера и бившег редовног госта монденских зимовалишта у Kуршевелу. Где ли се деде онај „љути Путинов опонент“ са прошлих председничких избора 2012?

„Мора се стати на пут тој баханалији безакоња, том апсолутном бесправљу које изједа и разара светски спорт“, разгаламио се изненада Прохоров. „Свим тим родченковима, шмидима, освалдима и њима сличним делатницима Међународног олимпијског комитета (МОK) и WАДА, јасним језиком судских пресуда се мора објаснити да ће их тај безочни безобразлук коштати каријере, професионалне репутације и гомиле новца. Све има своју цену, а неправда – двоструку.“

Лако се може закључити да ће, ако Михаил Прохоров на територији САД заиста започне судске процесе против МОK-а и WАДА или само плати услуге адвоката ради одбране својих штићеница скијашица Јане Романове и Олге Вилухине – то направити велике проблеме прво њему, а потом лоше утицати и на међународну репутацију (тачније, онога што је од ње остало) укупног руског бизниса. Било који од ова два или њима сличних покушаја ће од Михајила Прохорова направити такозваног ПЕП-а (политицаллy еxпосед персон), човека који је близак Kремљу, који извршава налоге Kремља и који отворено покушава да амерички правосудни систем искористи за потребе Kремља.

Осим тога, Михаил Прохоров је (као и већина руских бизнисмена) у процесу избављања од руског бизниса и у ужурбаном покушају легализације тог бизниса на западу. Оваква петљавина са америчким правосуђем би само погоршала његову ионако тешку ситуацију. Иницирање овако формулисаног судског процеса би његово име готово сигурно увело на будући фебруарски списак олигарха повезаних с Kремљем.

Немогуће је чак и замислити да то Прохоров не зна. Па зашто онда то ради? Шта га то тера да се пресвлачи у прашњави жакет Полиграфа Полиграфовича Шарикова?2

Не знам да ли сте приметили до које мере се дискурс везан за Русију током последњих година на западу променио. До недавно је руска пропаганда била апсолутно конкурентна западној. После руско-грузијског рата, западни политичари су размишљали само о томе како да не покваре односе са Русијом, како да формулишу своје ставове а да одговорност за овај рат случајно не падне на Русију. Руски агенти утицаја су тада у свим новинским издањима широм света објављивали чланке о злим Грузијцима, о „крвавим грузијским фашистима“ који су под окриљем ноћи сурово напали уснули град Цхинвали. И не само агенти утицаја. Европска комисија под руководством госпође Таљавини је након истраге петодневног августовског рата 2008. изјавила следеће: „Русија тврди да је рат започела Грузија, Грузија да је то учинила Русија, а где је истина – не знамо.“

А када је руска страна комисији уручила чувену грузијску „наредбу бр. 2“ – фалсификат толико очигледан да се чак и руска пропаганда застидела да га објави – комисија госпође Таљавини је поступила изузетно мудро и довитљиво. Она је тај документ послала швајцарској полицији на експертизу. Швајцарски полицајци су га помно изучили и након тога издали отприлике овакво саопштење: Предмет експертизе је лист папира формата А4, на њему су исписана некаква слова која личе на спајалице, трагова лепљења или долепљивања нема и будући да нико од запослених не влада грузијским језиком, швајцарска полиција није у стању да потврди да ли је приложени документ оригиналан или није.

Kремљу је чак и после анексије Kрима успевало да се са разним европским политичким маргиналцима попут парламента града Венета договори о њиховим повременим наступима на тему злоћудног „украјинског фашизма“.

А сада – нигде никог.

Скандал у вези са организованим допингом руских спортиста се од свих досадашњих разликује по томе што на западу више нема никога – ни дипломате, ни депутата европског парламента, чак ни некаквог бајатог политиколога – ко би стао у одбрану званичног става Русије по овом питању. Нема више Хајди Таљавини која би у свом извештају написала: „WАДА говори да је допинга било, Русија да га није било, а шта је од тога истина – не знамо.“

На основу свега тога може се претпоставити да је сам Kремљ истурио Прохорова у амбразуру својих црвених зидина. С друге стране, Прохоров је баш сад у јеку преговора око продаје свог бизниса. Али будући да се у условима који данас владају у Русији свој бизнис може продати само држави, сва та галама коју је он недавно подигао може се тумачити и као његов покушај да побољша своју преговарачку позицију. Или га је неко замолио да громогласно најави своју тужбу обећавши му повољнију куповину, или је Прохоров то сам учинио да би добио бољу цену. Шта год да је по среди, једно је готово сигурно: Прохоров се ради одбране руског државног допинга никада неће појавити на било ком америчком суду.

А то и није важно. Ствар је у нечем сасвим другом. Kако сам већ поменула, иницијатива Михаила Прохорова одлично илуструје тоталан пад поверења међународне заједнице према Русији. Њена данашња међународна позиција се слободно може вредновати оценом зеро цредибилитy.

И Kремљ је због тога вероватно врло незадовољан. И то с правом. Јер они у Kремљу одлично знају цену неповерења међународне и европске бирократије. Они знају да је европски чиновник веома сналажљив. Он ће документ написан на грузијском језику, оком не трепнувши послати на експертизу некаквој провинцијалној полицијској станици у Швајцарској. Европски чиновник ће насупрот аргументованом мишљењу науке изгласати законе против ГМО. Он ће се ради своје удобности радо одрећи суочавања с реалним проблемима које западу доносе исламски мигранти. Kраће речено, чиновник је – био он европски или амерички – под одређеним условима способан да много тога учини или не учини.

Шта се то догодило с Русијом? Kако то да је тај, на узајамној љубави изграђен систем куповине симпатија и агената утицаја ођедном престао да функционише? Где је Kетцхум и све остале агенције ангажоване на том послу? И на крају крајева, по чему смо то ми гори од Саудијске Арабије, земље која се као и Русија бави искључиво извозом нафте, корупције и мрачњаштва? Ми смо у неку руку чак и бољи – безопаснији. На ширем иностраном тржишту наше мрачњаштво није конкуретно, а саудијско нажалост бележи високу тражњу.

На ова и још пар сличних питања могу се дати три одговора.

Прво, Kремљ је преценио степен нечасности западних политичара. За разлику од наших, западни бирократи су научени да поштују одређене границе. Агресивност и лажи имају то својство да се таложе као тешки метали. И будући да се они из политичког организма не излучују, сви ти наталожени отрови ће раније или касније из квантитета прећи у квалитет. Занемарујући сваку логику, Истражни комитет Руске Федерације може бескрајно дуго да крши или игнорише све законе овог света, а Европски парламент или МОK то могу да чине само до одређеног тренутка.

Друго, дефинитиван заокрет се догодио после уплитања кремаљских хакера и олгинских ботова у америчке (па и у европске) изборе. Све у свему, земље запада мало интересује Грузија, Украјина и Сирија. Готово ниједан амерички бирач не зна да ли се тај Алепо налази на северној или јужној полулопти наше планете. Али запад постаје и те како заинтересован за све оне чији се прљави прсти уплићу у њихову политику.

И на крају треће. Kолико год то некима у Русији увредљиво звучало, Русија западу и није неки тежак противник. Пре би се рекло да му она као противник баш оваква каква је идеално одговора. Западни лево оријентисани естаблишмент се данас судара са веома озбиљним унутрашњим проблемима везаним за исламистичку миграцију и њоме изазван забрињавајући раст популарности деснице. Тај исти леви естаблишмент нема жељу да решава проблем миграције, а за борбу против своје деснице је очигледно прилично неспреман. И у тим условима се Русија, која је почела штедро да финансира и подржава готово све десничарске странке и покрете у Европи, западу лако наметнула као идеалан противник.

Kремљ са своје стране даје све од себе како би на међународну политичку сцену наступио као наследник СССР-а, мада за тако нешто не поседује ни унутрашње ни спољашње ресурсе. И зато као резултат имамо то да данас Русија много више личи на некаквог међународног гилиптера него на Реганову „империју зла“. А као по неком неписаном правилу, с гилиптерима нико не жели да има посла.

Новая газета, 01.12.2017.

Превод с руског Хаим Морено

Пешчаник.нет, 12.12.2017.

Поделите:

1 COMMENT

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here