Kako liberalna Rusija vidi Putinov patriotizam

4
73
Podelite:

Putinu se iz nekog razloga uopšte ne žuri da objavi svoju kandidaturu za predstojeće predsedničke izbore. Šta čeka? Zašto pravi tako dugu predizbornu pauzu? Eh, zašto. Pa zato jer tokom pauze ne mora da izgovara svakojake gluposti, da priča o nekakvom programu, o sjajnoj ideji vodilji koja ga (eto) primorava da učestvuje na ovim izborima, o tome kakvu budućnost može da obeća svojim sunarodnicima. Uzgred, skup ideja o budućnosti naziva se ideologijom, a sva Putinova „ideologija“ se može smestiti bukvalno u jednu reč. Tu reč je on već izgovorio prošle godine. Vladimir Vladimirovič je svom narodu još 3. februara 2016. sve u vezi sa svojom „ideologijom“ objasnio. „Mi nemamo, niti možemo imati bilo kakvu drugu ujedinjujuću ideju osim patriotizma“, rekao je tada Putin. Kratko i sažeto – nema šta. Međutim, sve zavisi od toga na koga se odnosi zamenica „mi“. Ako su u to „mi“ smešteni Putin, stambena zadruga „Jezero“ (kooperativ „Ozero“) i još par ljudi, onda to jeste ta „ideologija“. Konačan smisao ideja koje ona sadrži je svima poznat, ali izgovoriti ih naglas bilo bi krajnje nepristojno.

Ne bi bilo u redu da predsednik jedne velike zemlje javno poručuje na primer sledeće: „Prijateljima – sve, neprijateljima – zakon“. Mada, iskreno govoreći, pokoja barapska mu se češće omakne. Recimo ona „udri prvi“. A potčinjenom narodu Putin kao ideologiju može da ponudi samo onu jednu reč – „patriotizam“.

U Rusiji je danas na snazi državni program pod glomaznim nazivom „Patriotsko vaspitanje građana Ruske Federacije za period od 2016. do 2020. godine“. Treba reći da saglasno ovom programu proizvodnja jednog patriote Domovinu ne košta mnogo. Za njegovo finansiranje je predviđeno ukupno 2 milijarde i 64 miliona rubalja. I ako poverujemo u podatak zvanične statistike koja kaže da nas u Domovini ima 146 miliona, ispada da u svakoga od nas treba uložiti po 14 rubalja i 10 kopejki, da bi na kraju, na izlazu iz procesa obrade koji je ovim programom predviđen, izašao jedan patriota.

U program su uneti i precizni kriterijumi po kojima se može oceniti u kojoj meri je on ostvaren. Pomenuću samo dva najvažnija: „broj građana ponosnih na to što su građani Ruske Federacije (u procentima)“ i „broj građana koji učestvuju u poslu patriotskog vaspitavanja građana Ruske Federacije“. Znači, ako si ponosan i ako još i učestvuješ, smatraj da onih 14 rubalja i 10 kopejki koje je Domovina u tebe uložila nisu bačene.

A primera savremenog patriotskog vaspitanja u Rusiji ima mnogo. Navešću jedan svežiji, ali sigurno ne i poslednji. Ana Kuvičko, poslanica u državnoj Dumi i razume se rasna jedinoroskinja, nedavno je snimila video u kojem sa učenicima volgogradske kadetske škole br. 44 izvodi dečiju pesmu o spremnost da se u „poslednjem boju“, za „čika Vovu“ položi i svoj život. Tekst pesmice je zapravo duboka i svestrana geopolitička analiza naše političke stvarnosti, do pucanja nabijena patriotizmom. „Celu je zemljinu kuglu hegemon izvrnuo ruglu“, pevaju deca pod dirigentskom palicom naše poslanice. Deci naravno nema potrebe objašnjavati ko je taj hegemon. Odmah zatim sledi oštra kritika trule zapadne demokratije: „U dalekoj zemlji za okeanom vlasti lišen predsednik“. Pa onda malo kritike na račun evropske birokratije: „Evropa ostade nema, bez mozga i sopstvenog htenja“. I na kraju, diskretno saosećanje prema potencijalnim saveznicima: „Dok zlosrećni Bliski Istok tužno ječi i cvili“.

Ali najvažnije u ovoj vaspitno-umetničkoj i patriotsko-geopolitičkoj tvorevini je briga o teritorijama. Deca su uznemirena zbog Kurilskih ostrva: „Samurajima šipak, jer ostrva su naša“. Brine ih i sudbina Kalinjingrada: „Svojim ćemo grudima braniti prestonicu jantara“. A namera im je i da proširuju postojeće granice Rusije, da izvrše novu aneksiju: „U mirnu luku Otadžbine i Aljaska će biti vraćena“. I uz svaki od ovih zadataka koje raspevana deca (reklo bi se) sama sebi zadaju, ide prateći refren: „I kad nastupi vreme za poslednji boj, čika Vova znaj – mi s toboj (mi smo s tobom)“.

Tekst ove pesme sadrži sve što treba znati o nacionalnoj ideji Putinove Rusije. Ali značajan broj ljudi u toj istoj Rusiji, pre svega zagovornici demokratskih i liberalnih ideja, ovu pesmu će doživeti kao kompromitovanje ideje patriotizma. Većina iole obrazovanih ljudi u Rusiji zna za takozvani „loš“ ili štetni patriotizam, za lažni patriotizam, za ukišeljeni ili buđavi patriotizam, za ura-patriotizam, a zna da postoji i onaj korisni patriotizam. Ali problem je u tome što nijedan ruski političar nikada neće izaći pred ljude i reći: „Ja nisam patriota i smatram da je to ključna pozicija s koje se mogu popraviti životi naših građana“. I ne samo političar. Malo je ljudi iz takozvane javne sfere spremnih da tako nešto izgovore, a kamoli brane.

Svojom spremnošću da crno nazovu belim a belo crnim, ruski patrioti su čak i onu čuvenu frazu Semjuela Džonsona „patriotizam je poslednje utočište hulja“ izvrnuli naopako. Po njima, Džonson je navodno mislio da čak i u mračnoj duši poslednje hulje postoji svetao ćošak u kome čuči patriotizam. Baš tako je Solovjov u svojoj televizijskoj „Nedeljnoj večeri“ od 12. novembra izokrenuo Džonsonove reči. Laž je tu očigledna, jer Džonson je napisao i objavio celi esej pod nazivom „Patriotizam. Obraćanje glasačima Velike Britanije“. To je tekst uperen protiv lažnih patriotskih parola kojima se prikrivaju lični interesi pojedinih učesnika tadašnjih izbora u Britaniji.

Od tada je prošlo 242 godine i za to vreme je Džonsonov aforizam po mom mišljenju nepovratno zastareo. Patriotizam danas nije poslednje utočište hulja. Patriotizam je danas njihovo stalno boravište. Osim hulja, u njemu sada borave i nekakva pretpotopska „bića“ zaglavljena (u boljem slučaju) u prvoj polovini 20. veka.

Patriotizam je vršnjak države – njen ljubljeni polubrat. Rodila ih je jedna majka – domovina, ista ona koja je dugo vremena bila glavna vrednost, izvor života i blagostanja i zato ju je trebalo štititi i čuvati kao „zenicu oka svog“. Tokom prošlih vekova, domovina je svoje glavno mesto polako ustupala kapitalu. Ali nju je i dalje trebalo štititi kao teritoriju na kojoj je kapital gradio svoje industrije. Postindustrijska epoha je donela nove promene i danas više ni teritorija nije ključna vrednost opšteg nacionalnog bogatstva. Danas su to ljudi, njihova znanja, talenti i umeće stvaranja i primene novih tehnologija. U visokorazvijenim zemljama deo koji se odnosi na takozvani ljudski ili „humani kapital“ kreće se od 80 do 90 odsto nacionalnog bogatstva.

Za nesmetani razvoj tog humanog kapitala neophodna je svesna društvena briga o najmanje dve ljudske vrednosti, a to su sloboda i poverenje. I koliko god to na prvi pogled paradoksalno zvučalo, patriotizam, pa bio on najčistiji i najdobronamerniji, suštinski ograničava obe ove vrednosti. On im se po svojoj suštini suprotstavlja. Patriotizam sužava radijus poverenja i ograničava slobode. On a priori primorava na čin izbora u korist kolektiva kojem si faktom svog rođenja „priključen“. Patriotizam je sistem doživotne prisile „prijave boravka“, moralnog kmetstva koje „propisuje“ slobode izbora i kretanja. Čovek može znati da bi njegov radni potencijal u nekoj drugoj zemlji bio bolje iskorišćen, ali dužnost patriote ga poziva da ostane i trune tamo gde je imao nesreću da se rodi. Srećom ima mnogo i „nepatriotskih“ primera ponašanja.

Najjači adut patriota je obaveza odbrane zemlje od agresije. Spreman sam da se saglasim, ali uz dve opaske. Budući da je domovina davno izgubila funkciju glavnog izvora života i blagostanja, klasični ratovi za teritorije su stvar prošlosti i vladaju sudbinama još samo takvih olupina istorije kao što je Putinova Rusija – jedna od poslednjih imperija na planeti. U tom smislu, za sve zemlje koje se nalaze u opasnoj blizini Rusije ili recimo Irana, patriotizam je nužno zlo. Za Ukrajinu, za države na obali Baltičkog mora ili za Izrael, za one u susedstvu zemalja pod vlašću arhaičnih režima, patriotizam je neophodan uslov preživljavanja. A zemljama čiji susedi ne pate od masovne imperijalne psihoze patriotizam je teret, kočnica bržem ulasku u postindustrijsko društvo. Što se pak pretnje globalnog terorizma tiče, boriti se protiv tog zla pomoću masovnog patriotizma je prava ludost. Mnogo više koristi mogu doneti dobro organizovane službe nacionalne bezbednosti.

Druga opaska se odnosi na patriotizam u razvijenim zemljama, pre svih u SAD i on bi, reklo bi se, morao opovrgnuti sve navedene zaključke o štetnom dejstvu patriotizma. Američki patriotizam je tokom hladnoratovskog sukoba sa SSSR-om i posle masovnog terorističkog napada na samom početku 21. veka bio snažno stimulisan. U dva navrata – u eri makartizma i Patriotskim aktom iz 2001 – bio je čak i institucionalno utvrđen. Ali osmeliću se da pretpostavim da bi bez tegova patriotizma na svojim nogama SAD ostvarile još veće uspehe u svom ukupnom razvoju. Mislim da je današnja duboka politička kriza rezultat poslednje bitke odlazećeg američkog patriotizma i da je izbor Trampa verovatno njegov poslednji uspeh.

A radi utehe, pristalicama patriotizma ću reći sledeće: vrednosti se tokom istorije menjaju. One dolaze i odlaze. U eri feudalizma, za vazala je glavna vrednost bila vernost sizerenu i ona je na hijerarhijskoj lestvici životnih vrednosti stajala na višem mestu od patriotizma. Ako je sizeren sticajem određenih političkih okolnosti prelazio na stranu protivnika, vazal je bio dužan da ga sledi. Na sukobu upravo tih vrednosti, koliziji nastaloj u doba poznog feudalizma, zasnovan je recimo siže avanturističkog romana Aleksandra Dime „Tri musketara“. I zato je bajke o večitim „tradicionalnim“ vrednostima bolje ostaviti gledaocima državnih televizijskih kanala. Pa ko voli da veruje bajkama, neka ga – nek veruje.

Patriotizam danas na ljude ima dejstvo opasnog narkotika i njegov promet bi trebalo ograničiti. Njegova upotreba bi morala biti strogo kontrolisana i od strane iskusnih „lekara specijalista“ precizno dozirana. A na teritoriji Ruske Federacije bi patriotizam kao kranje štetnu ideju trebalo sasvim zabraniti.

Igor Jakovenko

Kasparov.ru, 18.11.2017.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 27.11.2017.

Podelite:

4 COMMENTS

  1. Patriotizam sužava radijus poverenja i ograničava slobode? Ma nemoj,
    Ovaj DRUGOSRBIJANAC je kosmopolita, komunista, ne poznaje granice, ne priznaje države. Priznaje samo um, um izdaje i punog stomaka.
    Pa se pitam – a zašto bi to nama bilo bolje, ako nas nema ovakvih kakvi smo?
    Kasparov je konj, on polaže konja da bi postao kralj. A to ne može ni će biti moguće.
    Kralj se rađe i ne zavisi od konje. Bez obzira na ono Maj kingdom for a Hors!

  2. Zbog patriotizma i rodoljublja, iz škloskih programa se izbacuju
    Đura Jakšić /“Otadžbina“ , “Padajte braćo“/, Čika Jova Zmaj /“Svetli grobovi“/,
    Aleksa Šantić /“Ostajte ovdje“/, Branko Ćopić…, a ubacuju VILENJACI HARI
    POTERA i OSTALA BRATIJA ANĐAMA I KARAKONDŽULA?!

    Dragan Slavnić

  3. Žalim vreme koje sam potrošio čitajući ovaj tekst! Eto kako ja neodgovorno traćim svoj život, čitajući…ovo!

  4. Nije problem u ideologiji i patriotizmu, problem je u ekonomiji. Rusija kao zemlja od 144 miliona jako obrazovanih ljudi bi morala da ima ekonomiju jacu od Japanske. Imaju tolika otvorena trzista u Africi, Bliskom Istoku, zemljama bivseg Sovjetskog Saveza, Kini, Indiji i Latinskoj Americi a oni bi da prodaju samo gas (gas gas 🙂 ). Sta je sa traktorima, avionima, kamionima, automobilima, softverom (imaju svoje drustvene mreze), prehrambenim proizvodima. Ne izvozis sirovine, nego proizvode visoke dodatne vrednosti: ne prodajes zito nego nahranis krave pa prodajes meso.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here