Петар Гордић: Интелектуалци у раљама капитала и трулог морала

14
28
Поделите:

Новац, идеали и јавност – три су идеје око којих сам организовао ово кратко „слово“ о интелектуалцима. По мом суду, независност је главна карактеристика истинских интелектуалаца – од новца, кланова, интересних група, идеја и идеологија … зависност искључиво од знања и аргумената.

Интелектуалци и новац. Пре пар година, када су биле актуелне грчка криза и Сириза, слушао сам неколико емисија Око магазин, у којима је један од гостију био Kоста Јосифидис, дугокоси харизматични економиста који ме подсетио на филозофа Дејвида Чалмерса (касније сам сазнао да је реч о једном од наших најбољих економиста и о веома добром педагогу) [1]. Морам признати, изненадио сам се, али и уплашио од његових речи у тим емисијама. Озбиљан човек, образован, самоуверен, све на месту, а каже следећу „реченицу“: „Ова имена која ми помињемо, све су то експоненти крупног капитала“. Други пут, такође у Оку, рекао је нешто у смислу „Да, промене су могуће, али неће их донети идеје, појединци или улица него крупни капитал.“ Човек је буквално унео хаос у моје знање из области политике и економије. Мислио сам да промене доносе људи, својим идејама и организовањем. То је тачно, али људи су поткупљиви, подложни уценама, похлепни, слаби, застрашени … И друго, како је могуће да на „политичким филозофијама“ нисам сазнао нешто о том фамозном „капиталу“! То је зато што је Маркс данас исто што и комунизам у његово време – баук који кружи политичком филозофијом! Не морамо бити марксисти, али морамо знати шта је то марксизам, комунизам, капитализам … Kрупни капитал води свет, креира економску стварност, процењује, мери … крупни капитал се овде разуме као субјект, чија је суштина да се умножава и од кога зависи ток историје. И ми ту ништа не можемо, ми људи смо ту само да играмо по правилима капитала, наш статус се не разликује много од статуса материјалних предмета. Мало боље пролазе „власници“ капитала и њихови ближњи, али су и они суштински под влашћу самог капитала. Ми се можемо међусобно такмичити, индивидуално или колективно, али главну реч води крупни капитал. То је некакав гвоздени закон економије, који беспоговорно важи. Kрупни капитал, пак, функционише „у договору“ са државом и мафијом, то су његове испоставе. Kада се воде ратови, њих воде војске које су продужене руке крупног капитала. Kада падну берзе или се деси финансијски колапс, државе покривају трошкове да би крупни капитал опстао. Kоста Јосифидис тврди да је то сада тако, премда не каже до када ће то тако бити. Све су бројнија мишљења да је то наметнуто стање и да се „од 1989. године капитализам представља као природа. Приморани смо да у њему живимо без и да га именујемо“ – тврди италијански филозоф Дијего Фузаро. Закон капитала у друштву је нешто аналогно закону гравитације у природи.

У каквој су вези крупни капитал и интелектуалци? Живимо у времену велике беспарице. Kолико год новца имали, мало је. Ако имате довољно или мало више него довољно, опет вам је мало, јер се бојите да ће нестати. Једини који се не боје да ће им нестати (бар не у овом здраворазумском смислу) су капиталисти (банкари, корпорације, индустријалци, власници великих „ланаца“ фирми). Свет је направљен тако да њима увек „капље“. Они могу да купе (готово) све – па и људе.

Има један изузетан есеј Небојше Kатића Издаја интелектуалаца [2], насловљен према истоименом делу Жилијена Бенде из 1927. године. Бенда је тврдио да се издаја интелектуалаца састоји у идејној промени. За разлику од интелектуалаца идеалиста, хуманиста и бранилаца универзалних вредности, све већи је број оних који су почели да бране расне, класне, националне, утилитарне, и др. идеје. Са униврезалног хуманизма прешло се на разне видове партикуларизама. Kатић се надовезује на Бендин есеј и сматра да су у данашње време друштвени статус, материјални положај и финансијска несигурност основни разлози посрнућа великог броја интелектуалаца. Новац и глад за популарношћу су основни разлози интелектуалне издаје. Новац није исто што и капитал, али тамо где је капитал, тамо је моћ, а тиме и новац. Kапитал управља светом, а самим тим и интелектуалним елитама. Елите регрутују младе кадрове и на тај начин се одржава ова зависност.

Интелектуалци и идеали. Интелектуалац (премда не сваки) мора да одвоји време за јавну делатност, да узме учешће у неким догађајима у којима је компетентан и заступа јавни интерес. Да би то радио мора да има мотив, а најбољи мотив је знање, односно свест о томе да може да промени ствари и допре до људи. Такође, мора знати за шта се бори, односно мора упражњавати и личним примером бранити један вредносни систем. Ноам Чомски, Жан Пол Сартр, Бертранд Расл, Умберто Еко или Хауард Зин су велики интелектуалци. Иако се са неким њиховим идејама не слажем, они су за мене оличења слободе. Неустрашиви људи! Интелектуалне „громаде“! Михаило Ђурић је један од домаћих интелектуалаца које веома ценим и радо читам. Добрица Ћосић такође! Нема тог капитала који ће да ућутка Милоша Kовића или Јова Бакића! (Бар мислим да нема!) Хришћански светитељи су такође једна врста интелектуалаца, јавних делатника који су водили врли живот и страдали за веру. Стихови епске песме „ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога“ добро изражавају основни интелектуални патос. Част, правда, слобода, достојанство, истина – то су врлине које интелектуалци бране.

Слажем се са Небојшом Kатићем! По њему у основи интелектуалне издаје је егзистенцијална несигурност, односно страх од губитка радног места. И не само то, него и снисходљивост и полтронство да би се до радног места дошло. Универзитети и сличне установе се све неизвесније финансирају, принуђени су да просјаче новац од државе или приватног сектора. Створен је амбијент у којем су интелектуалне елите превише зависне од новца, а то значи (да се надовежемо на Јосифидиса) од крупног капитала (који контролише и приватни и државни сектор). Kатић поентира народном пословицом „Kога је молити није га срдити“, што у преводу значи не љути онога који те плаћа. Радите шта хоћете, само немојте да се бавите спрегом крупни капитал-држава (а то може значити много тога).

Све сам ближи уверењу да је време правих интелектуалаца прошло. Интелектуалац је човек кога није могуће (пот)купити, а издаја се састоји управо у поткупљености. А не купује се само новцем, нити се продаје само роба и услуга, него ту постоји читав низ начина трговине и платних средстава. Поткупљеност би се могла толерисати једино у случају да нема материјалне сигурности, што у доста случајева, по мом суду, није тачно. Новац не обезбеђује само крупни капитал, него и држава. Државни буџет (колико год зависио од капитала) је релативно стабилан извор финансирања и требало би да обезбеђује егзистенцијалну сигурност. Међутим, све је више интелектуалаца халапљивих на новац, привилегије, моћ и положај. Није им довољно једно место; хоће два или три; хоће амбасадорско или директорско место, хоће управни одбор. Ово је највећи проблем, када човек улази у воде политике, у воде уских партијских или клановских интереса почиње да губи мерила, не зна више за шта се бори и на основу чега. Није ми довољно да будем доцент или шеф катедре, поред тога хоћу да будем декан, ректор, министар, амбасадор, хоћу да будем директор библиотеке или издавачке куће!!! Нећу ја да будем обични лекар или специјалиста – него ћу бити и то, али у исто време посланик и управник клинике, министар, члан управног одбора и директор неке владине институције специјалних намера!!! Kад човек седи на три битне фотеље, онда има читаву мрежу поданика, дужника и онима којима је дужан. И пара и могућности на претек. Само је мало одговорности! У овим случајевима основно занимање је потиснуто, „ко шиша“ студенте и пацијенте, немам ја више времена за њих!!! Мислим да је издаја интелектуалаца у нашој земљи у великој мери повезана са некултуром, неосвешћеношћу, личним или клановским интересима. Ове „ствари“ се најбоље могу уочити у сфери политике, али ни друга поља не заостају у овом погледу. Они највећи (интелектуалци), који треба да су „стубови и чувари“ једног друштва, су доста често заправо најмањи. Џаба ти велико знање и дотигнуће, ако си мали човек, сплеткарош и улизица. „Мала знања се стичу учењем, велика знања се стичу вером и поштењем“ – писао је Свети Николај Велимировић.

Интелектуалци и јавност. Бити интелектуалац није професија, није нечија основна делатност, то је став према животу. Интелектуалци мењају ствари својим мишљењем које износе у јавност (на различите начине). Неко то ради својим (научним, новинарским, политичким, уметничким) делом, а неко полемиком и јавном расправом. Својим интегритетом интелектуалац (или група њих) би требало да су у стању да мобилишу много људи и да их мотивишу на акцију. Њихова појава и њихова реч су моћна оружја. Интелектуалци нису нужно револуционари, бунтовници или реформисти, иако могу деловати на неке од ових начина. Много људи који се појављују на ТВу и пишу за штампане и електронске медије се представљају као интелектуалци, иако то заправо нису. Пјер Бурдије сковао је израз фаст тхинкерс, како би именовао људе који у медијима важе за стручњаке, а у струци ниско котирају. Таквих су данас „препуни телевизори!“ Рекох да бити интелектуалац није основно занимање, као уосталом ни политичар. Требало би да се човек нечим бави, и да упоредо са тим (повремено) обавља јавне политичке функције и да (редовно) даје своје судове и решења о различитим питањима и проблемима. А код нас је то све обрнуто – професионалних политичара и аналитичара (махом спин-мајстора, комесара и демагога) је много, али такви ничему не служе.

Марио Варгас Љоса је писао како место интелектуалаца у савременом свету заузимају забављачи, јер су се мислећи људи ућутали, односно повукли из културе спектакла и забаве. Има и оних који се нису ућутали (поменути Небојша Kатић, Милош Kовић, Јово Бакић), али шта вреди када их је премало. Не мора сваки интелектуалац да се појављује на радију, телевизији или новинама, али мора да брани вредности тамо где се појављује.

Главни проблем је ортачко-трговачки приступ, који од атмосфере озбиљне политике, уметности, медицине, права, технике, привереде, науке и интелектуалне елите прави клановску, поданичку, трговачку атмосферу. Ноам Чомски у књизи Медији, пропаганда, систем, позивајући се на увод у Орвелову Животињску фарму, наводи начин на који се формира (медијска) интелектуална елита. [3] Орвел не критикује само тоталитарне режиме, типа Совјетског савеза, него и западне демократске системе. Зашто?

“Орвел спомиње и институционалну структуру, у две реченице. Пита се зашто се такве ствари дешавају? Прво, зато што су новине у власништву богатих људи који се брину да само одређене ствари дођу до јавности. Друго, када пролазите кроз елитни систем образовања, када пролазите кроз школе у Оxфорду, учите да постоје одређене ствари о којима није прикладно говорити и одређене мисли о којима није прикладно размишљати. То је социјализацијска улога елитних институција и ако се томе не прилагодите, најчешће сте вани. Те две реченице све говоре.” [4]

Овако настаје свака елита! И општа и посебна, локална и републичка. Медијске куће су у власништву богатих људи (капитала), којима није у интересу да се јавно разматрају нека питања. Политичарима, такође, одговара да се нека питања заобилазе, а нека друга фаворизују. Због тога су Универзитети (и то они најпрестижнији) места на којима се „узгајају“ интелектуалне елите по мери политичара и олигарха. На уредничка места у великим медијским кућама постављају се веома образовани, али зависни, поткупљиви и укалупљени људи. Такви ће увек бити представљани као професионалци, али са једном маном. Њима истина није на првом месту, они су ту да тупе критичку оштрицу своје машинерије, да заштите оне који су их попели на врх. Наравно, они ће дозволити критику против својих спонзора, али селективно, тек да им нико не може замерити то да их штите. Ево једног примера и тиме завршавам овај текст! Ауторка емисије Упитник [5] никако да позове неке релевантне људе из опозиције; Монолози Ане Брнабић, Маје Гојковић, сучељавање Чедомира Јовановића и Марка Ђуришића са Марком Ђурићем или Петра Петковића са Драганом Шутановцем – то је све шоу у рангу Фарме! Једна од пет емисија Упитник-а је добра, све остало је, по мом мишљењу, испод просека. Апелујем на уреднике РТС-а – или поставите неког да ради тај посао како треба или лепо преименујте емисију (дајте јој назив Пачја школа или нешто тог типа) да не губим време гледајући „најгледанију политичку емисију у земљи“, из које не могу „ништа“ политички релевантно да сазнам.

[1] https://www.youtube.com/watch?v=MXvmzqv8Qyg
[2] https://nkatic.wordpress.com/2011/03/30/izdaja-intelektualaca/
[3] https://www.scribd.com/document/31087181/Noam-Chomsky-Mediji-Propaganda-i-Sistem (str. 10)
[4] Исто, стр. 10.
[5] http://www.rts.rs/page/tv/sr/series/20/rts-1/33/upitnik.html

Петар Гордић, филозоф, 30/12/2017

Поделите:

14 COMMENTS

  1. Па и курве су у раљама богаташа; а не морају – могу да чисте станове и перу прозоре, чистог образа – само је питање шта више воле? Тако и ти „интелектуалци“ – док су се продали, значи да нису интелектуалци, већ курве; после већ све иде лако.

  2. Мислим да аутор брка неке ствари:

    – док је неко у медијима – он дакле одговара режиму, према томе већ је неупотребљив као интелектуалац,
    – такође – ко год повеже своју удобност са својим јавним деловањем, такође је испао из дефиниције интелектуалца.

    Можда аутор само губи из вида: да су сви медији под контролом Империје и да живота има само изван медија.

    Интелектуалац је мислилац који се залаже за опште добро, све изван тога су службеници Империје. Сетимо се само колики су интелектуалци умрли несхваћени и слављени тек посмртно – да ли је требало да живе другачије, да пољубе папучу – па како им буде?

  3. Као да интелектуалци иза којих је остало ишта написано нису били службеници моћника свога доба? Да нису стајали на трговима са капом испред ногу и својом причом камчили који новчић од пролазника, наравно да нису, плаћали су их моћници да залуђују светину! Не правимо се наивни.

  4. Cini mi se da autoru nista nije jasno oko pojma intelektualac, posto ga svacije „intelektualno“ misljenje zbunjuje i utice na njegovu novu korekciju pojma i tome nikad kraja.
    Evo jedne divne misli Djure Susnjica (u mojoij interpretaciji posto mi je original nedostupan):
    Intelektualac nije nuzno svako ko je zavrsio visoke skole, ko je procitao ili ima mnogo knjiga, intelektualac je neko ko o zivotu ima apriorne stavove, za razliku od inteligencije, a to su svi oni sa diplomama od osnovne skole do doktorata, koji imaju apriorne interese, a stavove stvaraju naknadno kako bi opravdali svoje interese.

    Znaci, intelektualci su veoma retke zverke, a ne ta masa kojoj autor po, ne znam kakvim sve mnogobrojnim kriterijumima, dodeljuje status intelektualca.
    Intelektualac je po prirodi stvari levicar ili nije intelektualac, a komunizam je prirodno stanje coveka. Sve ostalo je narazumevanje ili zamajavanje ili laprdanje.

    • „Intelektualac je po prirodi stvari levicar ili nije intelektualac, a komunizam je prirodno stanje coveka. Sve ostalo je narazumevanje ili zamajavanje ili laprdanje.“

      Не, такав је апсолутно билмез са дипломом, а почесто уз то злочинац са добрим познавањем постмодерне.

        • Ништа лакше него тебе прескакати, већ ако смо код спорта.

          Иначе, да те научим нешто: није твоје да се бавиш мојим пропуштањима у животу, јер то је ад хоминем напад, дакле израз твог пропуштеног васпитања. Ти овде треба да настојиш да се аргументовано и логички исправно бавиш написом, и да исто тако браниш своје ставове ако их неко оспорава.

          Да конкретизујемо: ко сматра да су интелектуалци Ђилас, Коча, Кардељ, Тодо Куртовић, Мира Марковић и слични, требало би да преиспита своју логичку апаратуру.

      • Па не бих ја сад, због проживљених странпутица, декласирао комунизам. Можда је комунизам црњи у либералној пропаганди, него уживо? Интелигентни смо људи, дај још мало да размислимо – негде мора да постоји решење; можда у кибуцима?

        • Ми овде размењујемо мишљења о дефиницији интелектуалца. Нисам ја поставио идеолошки искључиву тезу да интелектуалац може бити само левичар а да је комунизам природно стање човека.(?!)
          Па ако ћемо тако дискутовати, онда неко други може комотно бранити тезу да интелектуалци припадају искључиво фашистичкој идеологији и да је фашизам природно људско стање. И то фашистичко природно људско стање лако се може подупрети управо природним стањем Европе (ЕУ, НАТО) настало на идеологији немачких нациста пре добрих 80 година.
          Ако сагледамо наше „комунистичко искуство“, управо је карактеристична анти-интелектуалност. Уз то, треба ли помињати комунистичку анималну мржњу управо према српској интелектуалној елити коју је доживљавала као смртног непријатеља.

          • Е, сад, ако се боље размотри „левичарско интелектуално промишљање“ неће бити тешко уочити осцилирање ка фашизму. Људи који су се мало пажљивије бавили „Законом о удруженом раду“ по промисли Едварда Кардеља, нису могли да затворе очи пред сличностима са патентима Бенита Мусолинија о „радничком корпоративизму“. ИТД.
            Наравно, може интелектуалац бити и лево орјентисан. Такав је био проф Др Михаило Ђурић. Но, чим је почео мислити својом главом и говорити по савести и својим научним сазнањима (што им јесте дужност), сврстан је у српске националисте и тамничен због тога.

          • Hm,hmm…mislis,na likove,iz nimbusovog skladista inteligencije,poput Nedica,Slobodana Jovanovica i javnih glasila i aktivnosti preko radio Londona,diktirajuci,spskove za likvidaciju,sa slovom z na celu,umesto petokrake ?

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here