10. januar: Prepodobni Simon Monah – Kralj srpski Stefan Prvovenčani

0
23
Podelite:

Ovaj sveti sluga Božji beše sin velikog Srpskog župana Stefana Nemanje, poznatoga u monaštvu kao svetog i prepodobnog Simeona Mirotočivog, i brat po telu i po duhu ravnoapostolnog oca našeg Svetog Save, prvog Arhiepiskopa Srpskog. Kada se navršiše godine vladanja bogoljubivog i hristoljubivog Stefana Nemanje, on u zgodno vreme ostavi slavu i počasti vladarskog prestola i posveti sebe i sav svoj život Bogu, zamonašivši se u svojoj zadužbini manastiru Studenici. Umesto sebe on na prestolu države Srpske ostavi svoga drugog po redu sina, ovoga blaženog Stefana, kasnije u monaštvu nazvanoga Simona Monaha. To bi na saboru u prestonici Rasu, na Blagovesti 25. marta 1196. godine. Tom prilikom blaženi starac Nemanja izgovori pouku narodu i sinovima svojim, kako treba živeti i vladati se, svaki na svome mestu i položaju.

Ukazujući na prestolonaslednika Stefana on reče svima: „Ovoga imajte umesto mene! Koren dobri koji je izišao iz moje utrobe. Njega postavljam na presto u državi, Hristom mi darovanoj“. Ovome pak sinu svome Stefanu on izgovori sledeću pouku: „Čedo moje ljubljeno, ovaj presto moje države podaren mi je od Gospoda, Nebeskog Cara . . I ti, sine moj mili, budi blagosloven Bogu Višnjemu koji caruje na beskonačne vekove. I ovaj moj presto neka je blagosloven od Gospoda Boga mog i od mene oca tvog tebi i deci tvojoj, i posle dece tvoje i celom potomstvu tvom do veka. I Gospod Bog moj neka ti pomogne na njemu, hodeći i ležući i ustajući sa tobom, veseleći dušu tvoju utešenjem Svetoga Duha. I Gospod Bog moj neka te sačuva; i On ti je pokrovitelj tvoj na svakom mestu. I Gospod Bog moj neka te sačuva od svakog zla! … I Gospod Bog moj neka nauči noge tvoje na izvršenje volje Božje ovde na prestolu ovom, i u celom životu tvom, i u beskonačne vekove, amin!“

Zatim sveti roditelj zapovedi svetome sinu i nasledniku svome da se trudi u svakom dobrom delu, da bude dobra srca prema narodu hrišćanskom, da se brine o crkvama i njenim služiteljima, da sa zadovoljstvom sluša arhijereje i sveštenike, da poštuje i pazi monahe, da bi se oni molili za njega, da ni u čemu ne bude zazoran pred Bogom i ljudima.

Sve ove savete svoga bogoljubivog oca Stefan je pažljivo i sa ljubavlju primio i smestio u srce svoje, i svim silama se od tada starao da ih izvrši i ispuni na delu. Jer on beše od detinjstva mudar i razborit, a uz to još dobro vaspitan od svetih roditelja svojih u svakoj dobroj i korisnoj stvari božanskoj i čovečanskoj. I vladaše bogougodno blaženi Stefan na Srpskom prestolu, potpomagan molitvama i blagoslovim svoga svetog oca Simeona i svetog brata Save.

Stefan beše oženjen princezom Evdokijom, ćerkom Aleksija Anđela, brata grčkog cara Isaka Anđela (1185-1195 g.), sa kojom je dobio od Boga četiri sina: Radoslava, Vladislava, Uroša i Predislava. Ovaj Aleksije uskoro postade car u Carigradu, tako da je Stefan postao carski zet, i to je ne malo pomoglo njemu i njegovom svetom ocu i bratu da podignu veliku Srpsku lavru Hilandar u Svetoj Gori Atonskoj. Jer kada tamo dođe prepodobni Simeon i preko Svetoga Save dobi od cara, prijatelja svoga, stari zapusteli manastir Hilandar, on napisa pismo sinu svome Stefanu u Srbiju, u kome mu ovako govoraše: „O ljubljeno čedo i slugo Hristov . .. pišem ti da nađoh pusto mesto usred Gore Svete, Vavedenje Presvete Bogorodice, zvano Hilandar. Ne lenji se, nego pohitaj svom snagom svojom da ga podigneš, da se sazida hram Presvete u naš spomen u ovoj zemlji, i posle mene da bude i tvojoj deci i unucima, u vašem rodu do veka. Jer ti si ktitor ovoga manastira, kao što ti ja i ranije pismeno predadoh u državi svojoj hram Presvete Bogorodice Dobrotvorke u Studenici“. Na ovo pismo oca i brata iz Svete Gore, crkvoljubivi i monaholjubivi samodržac Stefan pohita sa odzivom i posla u Svetu Goru velike količine zlata i srebra i svega ostalog potrebnoga, te tako bi sagrađena carska lavra Hilandarska. Uskoro zatim ovaj blagosloveni Stefan ne odocni da postane ktitor i velike Srpske arhiepiskopije, Doma Spasovog u Žiči, opet zajedno sa svojim bratom Svetim Savom.

Sveti pak Sava dođe iz Svete Gore u Srbiju ovako. Kada se upokoji blaženi starac i otac im prepodobni Simeon i bi pogreben od sina mu Save u Hilandaru, Stefan u Srbiji mnogo tugovaše zbog toga. Jer odmah potom, po zavisti đavoljoj, protivno blagoslovu očevom, na njega ustade sa vojskom neprijateljskom njegov brat Vukan, kome otac Nemanja beše naznačio da vlada u srpskoj oblasti Zeti. Uz pomoć Ugara (Mađara) Vukan nepravedno zbaci Stefana sa prestola i htede u celoj Srpskoj zemlji i narodu da zavede veru latinsku, nepravoslavnu i jeretičku. No gaženje očevog blagoslova od strane Vukanove ne mogaše se dugo održati , jer Bog ubrzo pomože prognanom Stefanu da se povrati na očev presto i tako preseče zlo Vukanovo. To bi preko bugarskog cara Kalojovana, koji zatim udade svoju ćerku za Stefanovog sina Vladislava, te se tako sprijateljiše Srpski i Bugarski pravoslavni narodi. U tuzi zbog bratovog neverstva i bratomržnje, Stefan pisaše bratu Savi u Svetu Goru da dođe što pre u Srbiju sa svetim i mirotočivim telom svetog im oca Simeona i da nad njime izmiri zavađenu braću, to jest da Vukana izmiri sa rođenim mu bratom i od oca postavljenim zakonitim vladarom. Molbu Stefanovu usliša Sveti Sava i odmah sa svetim telom svetog im oca krete u Srbiju.

Čuvši za dolazak ove velike svetinje – svetih i mirotočivih moštiju oca svoga, Stefan se ispuni neizrecive radosti, i uznese molitvenu blagodarnost Bogu. I odmah sa episkopom svojim, sa sveštenicima, monasima, mnogim blagorodnicima i narodom pođe u susret ocu i bratu. I došav do grčke granice, tu srete svete mošti. Sa suzama pokajanja i radosti obgrli blaženi Stefan telo prepodobnog oca svog, i prosaše od njega blagoslov za sebe i narod svoj i državu. A kada sveto telo Svetog Simeona bi doneto u njegovu svetu lavru Studenicu, tada nad njim sveti im brat jeromonah Sava izmiri zavađenu braću Vukana i Stefana, te tako bi pobeđena zloba đavolja, a Srpska zemlja Stefanova spašena od velike bede i bratoubistva. U znak zahvalnosti Bogu za sva dobra koja mu činjaše, bogoljubivi Stefan sa bratom mu arhimandritom Savom poče zidati veličanstvenu crkvu Vaznesenja Gospodnjeg u Žiči. No ni tada đavo ne prestade sa svojim iskušenjima i napadima na Stefana, hoteći ga navesti na opaku pogibao za dušu njegovu. Ojačavši, naime, u vlasti svojoj i proširivši ne malo svoju zemlju, Stefan tada zažele da dobije za sebe kraljevski krunu i počast. Kako pak u to vreme Latini behu ovladali većim delom grčkoga carstva pa i samim Carigradom, a iza Latina stajaše moćni papa u Rimu, Stefan zahtede da kraljevsku krunu dobije od rimskoga pape, a za uzvrat ovome obećavaše svoje priznanje i potčinjenost. Ovo oneraspoloži njegovog svetog brata Savu, jer time prećaše velika opasnost Pravoslavlju i blagočešću, te zato Sava otide iz Srbije pravoslavnome caru i patrijarhu u Nikeju i tamo dobi za Srpsku Crkvu samostaliu arhiepiskopiju. Sam Sava bi u Nikeji rukopoložen za prvog Srpskog arhiepiskopa, i vrativši se u Srbiju on otkloni opasnost koja je pretila pravoslavnoj veri i Crkvi u Srpskom narodu. Sava tada dozva sebi svog brata Stefana, i bratski sa njim razgovarajući o onome što je istinska i prava duhovna korist za njega i sav narod Srpski, sazva sa Stefanom veliki crkvenonarodni saboru u Žiči, na Spasovdan 1221. godine. Na ovom saboru u Žiči sveti Srpski Arhiepiskop pomaza svoga brata Stefana na kraljevstvo, jer ga na pravoslavni način venča za kralja i samodršca Srpske zemlje i države. Od tada Stefan bi nazvan Prvovenčani kralj svih Srpskih zemalja, jer tek od Svetoga Save dođe pravo kraljevstvo Stefanu i njegovim naslednicima Nemanjićima.

Na ovom istom saboru u Žiči Sveti Sava pouči brata Stefana i sav Srpski narod da budu čvrsti u veri otačkoj Pravoslavnoj, da se klone bogomrskih jeresi i raskola, da se verom i pokajanjem obraćaju od svojih zabluda k Pravoslavlju, jer je strašno upasti u ruke Boga Živoga. Potom na Svetoj Liturgiji prvovenčani kralj Srpski Stefan pročita sa celim narodom tri puta pravoslavni Simvol vere. Beše to tada potresan prizor u hramu Spasovom u Žiči: sav narod sa svojim kraljem glasno ispovedaše istinitu veru i proklinjaše svaku jeres, a Sveti Sava stajaše usred naroda i kao drugi Mojsije, ili još tačnije, kao Preteča i Krstitelj, svima govoraše: Pokajte se! A kralj Stefan, videći gde brat njegov sveti čini što pre u njih nije bilo, divljaše se i mnogim i toplim suzama zemlju okropljivaše. Jer blaženi Stefan imađaše srce meko i mnogim suzama izobilno. On beše naravi krotke, srca čovekoljubiva, duše bogoprosvećene. Beše istinski pobožan hrišćanin, smireni pokajnik i čovekoljubivi darodavac, a mudar i miroljubiv vladalac.

Ne dugo godina posle ovoga, razbole se blagočestivi kralj Stefan, pa pozva svog brata Savu da ga udostoji svetog anđelskog monaškog čina. Po Promislu pak Božjem Sveti Arhiepiskop ne stiže odmah, i Stefan brže iziđe iz ovog života i otide ka Gospodu. Kada pak Sveti Sava stiže na kraljevski dvor, on sa toplom molitvom, verom i nadom u Gospoda priđe ka preminulom bratu svome, i pade na telo njegovo, ognjenim suzama kropeći lice njegovo. Pomolivši se tajno u srcu Bogu Tajnovidcu i Svevidcu, Sava položi na srce bratovo česnu desnicu svoju i blagoslovi ga krsnim znakom u ime Svete n Životvorne Trojice. I odmah oseti kako bratovo srce poče da kuca i telo da se zagreva i oživljuje. I pozvavši kralja kao iza sna, Sava mu reče: „Ustani, gospodine moj, i govori mi!“ Tada kralj, otvorivši oči svoje iz samrtnog sna, i poznavši svetog brata svog, uze mu ruke i celivaše ih. I tako bi vaskrsnut i povraćen iz mrtvih. Potom ga Sveti Sava ukrasi svetim i anđeoskim likom monaštva, i nazva ga Simon monah mesto Stefan. Onda mu privede najstarijeg sina Radoslava da primi od oca kraljevski presto, pa ga na kraju pričesti Presvetim Tajnama Hristovim. Potom blaženi monah Simon, slatko se veseleći i Bogu blagodareći, na rukama svoga svetoga brata predade duh svoj Gospodu 24. septembra 1224.godine. Telo svetog monaha Simona bi smešteno u crkvi Studeničke lavre, u blizini svetog tela svetog mu oca prepodobnog Simeona Mirotočivog. Posle nekog vremena ono bi izvađeno iz groba i nađeno celo i netruležno, pa odatle preneto u njegovu svetu zadužbinu manastir Žiču. To je učinio sam Sveti Sava, posle svog prvog povratka iz Svete Zemlje, kao što o tome govore životopisci Savini Domentijan i Teodosija. Kasnije je telo svetog Kralja Prvovenčanog – prepodobnog oca našeg Simona ponovo preneto u svetu Studenicu, gde se ono i do danas nalazi. Mnoga su i neizbrojiva čudesa koja su se dešavala i do danas se dešavaju nad moštima ovog prepodobnog Kralja i Monaha, jer on celebno pomaže svima onima koji sa verom pristupaju njegovom svetom i netljenom telu. Zbog toga i do danas ne prestaju potoci vernog naroda pravoslavnog da pritiču sa svih krajeva Srpske zemlje i sa verom da pripadaju svetom Kralju i Ocu našem StefanuSimonu u svetoj lavri Studenici, a takođe i ka svetom mestu njegovom u Domu Spasovom u Žiči. Njegovim svetim molitvaama neka Gospod pomiluje, sačuva i spase sav njegov verni rod – pravoslavni Srpski narod, i nas grešne Amin.

 

SPC

Podelite:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here