Miroslav Polreich: Tragičan kraj i sramotan početak suda u Hagu

0
85
Podelite:

 

 

Međunarodni sudski tribunal (ICTY) je apsurd već po svojem punom imenu: „za istragu osoba krivih za važna kršenja međunarodnog humanitarnog prava izvršena na prostoru Nekdašnje Jugoslavije“. Bio je osnivan rezolucujom broj 827 Saveta bezdednosti Ujedinjenih nacija 25. maja 1993 godine. Iniciatorom je bio nekadašnji ministar spoljnih poslova Nemačke Klaus Kinkel i tadašnja  izaslanica SAD u UN gospođa Madlen Olbrajt.

Stvarnost ICTY je sumnjiva, i po mom mišljenju, koje nije jedinstveno, neovlašćena. Na samom početku se govori o „istrazi osoba“, ali UN je organizacijom država a ne pojedinih građana. Povelja Organizacije ujedinjenih nacija nepozna instituciju, koja bi opravdla istragu pojedinih osoba. Može tako da rešava toliko neslaganja između država ili da preduzme mere protiv takvih država. Ali pojedini građani podležu isključivoj nadležnosti njihovih suverenih država. Jednostavne i razumljive pravne rečenice, druge u Povelji UN ne možete naći. 

Za tačnost pogledajmo tekst same Povelje UN koji ipak opravdava Savet bezdenosti da uspostavi pomoćne organe. Tačna formulacija člana 29 je sledeća: „Savet bezbednosti može osnovati supsidijarne organe koje smatra neophodnim za obavljanje svojih funkcija“. Ništa više, ništa manje. Ni u kom slučaju to ne mogu biti organi sa izvršnom nadležnošću, i to ni nad državljanima suvernih država. I ne može da osnjiva nad njima sudski tribunal. Politička svrha suda je očigledna i činjenicom da u neegove kompetencije nisu uključivale inicijaciju i podršku koja je dovela do pojave građanskog rata i realizacije agresije, gubitka života i uništenja Jugoslavije. Ovde je odgovorna Nemačka, i u to vrijeme u direktnoj suprotnosti sa SAD-om, EU (vlasti NATO-a uopšte nisu se suočile sa situacijom). Kasnije su neke države članice NATO-a podstakle direktnu agresiju na Jugoslaviju, uključujući i Češku Republiku. Prema gore pomenutom pravnom tumačenju, veliki broj renomiranih advokata je izradio analize i sazvali konferencije o ovom pitanju, jer su doveli u pitanje pravnu zakonitost suda. Ja sam prisustvovao jednoj takvoj konferenciji u Njujorku. Nažalost, ne znam nikog iz češkog profesionalnog okruženja koji će nam se pridružiti u ovoj debati ili protestu. Ovo je svedočanstvo o ekstremno ograničenom pravnom okruženju u našem društvu, posebno „specijalističkih“ institucija.

Ali nisu bile pasivne. Naprotiv, pomogle su stvaranju ove atmosfere. Hajde da se setimo Petra Pitharta (premijera vlade Češke Republike tokom raspada Čehoslovačke federacije) kako je osudio Srba: „Ova vojska mora biti uništena, jer je u protekloj deceniji napala tri susedne zemlje: Sloveniju, Hrvatsku i Bosnu … uništili su gradove, desetine hiljada mrtvih. To je agresivna vojska spolja, teroristička unutar …. Trenutno izvršeni muškarci, masovne silovane žene i ognjena cela sela.“

Dakle brbljal pravnih rečenica nastavnik Pravnog fakulteta Karlova Univerziteta u Pragu, svrsishodno i glupo utičujuci na političku atmosferu prema principu Karla von Klausevitza: „U toku rata, laž postaje patriotska dužnost, ako ne i vrlina.“

Ali Pithart nije bio sam. Efikasan propagator agresije bio je i predsednik Havel, prema kojem „postoji mogućnost intervencije u slučaju oružanog sukoba, čak i bez odobrenja Savjeta bezbjednosti UN ako je obavezujući iz humanitarnih razloga“ (dnevnik Pravo 13. 2. 1999). S druge strane, Vaclav Klaus, tada kao predsednik Donjeg doma skupštine, imao je i drugo mišljenje: „Neki naši političari i novinari žele da uživaju u našem članstvu u NATO (trajalo tada samo nekoliko dana), i stoga su odlučni, oštro i ratnički …. To je tipična češko svojstvo koje krije slabost … To je borba protiv svega srpskog stanovništva.“

Važan predstavnik koji je ispitivao zakonitost suda u Hagu bio je Ramsei Klark, bivši profesor pravde i prava Univerziteta Harvard. Nakon elaboriranja detaljnih studija sa čitavim timom drugih, naročito američkih i kanadskih advokata, on je izneo vrlo jasnu izjavu: „Svi znaju da Savet bezdednosti nema ovlasti ili posvećenosti da bi takav sud učinio živim … Haški tribunal nije ništa drugo nego politički instrument kojim SAD posebno promovišu svoje geopolitičke interese.“

Naša akademska zajednica, mislim, pravni fakulteti ostali su inertni i već bez mišljenja. Stoga su se pridružili jednostranoj protivsrpskoj atmosferi, koja je tada bila posledica pronemačkih medija. To ukazuje na stanje naših profesionalnih institucija i ograničeni prostor koji je na raspolaganju za njihov rad. Na kraju, mislim da će pogled na zakonitost suda ostati namerno van debate. Ali pogledajmo drugu apsurdnost koja se koristi za odbranu redovnosti suda.

Haški tribunal (ICTY), koji nam je sada lažno predstavljen kao organ UN-a, čak se upoređuje sa sudovima u Nirnbergu i Tokiju, koji su kaznile ratne zločince Drugog svetskog rata. Namerno je zaboravljeno da ti sudovi nisu uspostavljeni na osnovu organa UN, tačno iz gore navedenih razloga, već saglasnošću pobedničkih sila. UN su tada već bile u potpunosti operativne. Bilo je sasvim očigledno da Savet bezdednosti UN nema pravo na osnivanje takvih pravosudnih organa. Dakle, svako poređenje koje sada koriste mediji, a naročito propagandistički, po ovoj analogiji, dovodi u pitanje zakonitost Haškog tribunala (ICTY).

Moja namjera nije detaljno da se bavim pravnim aspektima ovog pitanja, iako imam profesionalni stav o svojoj univerzitetskoj specijalizaciji „međunarodno pravo“. Svi pravni aspekti su dodatno dokumentovani studijama sa kojima naše „akademsko“ okruženje ne radi.

Hajde da pogledamo još jedan aspekt čitave stvari. Pod kojim uslovima i pod kojim političkim pritiskom, sud u Hagu je bio prisiljen da radi, a sudije se podređuju. Konačno, može da reci nešto o tome i član ovog suda, dr. Ivana Janu iz Češke, čija korisna „praksa“ je bila bitan argument za kasnije imenovanje sudije našeg Ustavnog suda. Ja sam napravio loše iskustvo sa njom lično. I profesionalno i moralno.

Ovde je mala, ali značajna ilustracija priče o gledanju ne samo na nelegalan, politički manipulisan, već i moralni pad „rada“ suda. Naši mediji su izvestili da se sudi jugoslovenski admiral Miodrag Jokić, koji je, prema tužbi, nepravedno srušio istorijski grad Dubrovnik uprkos činjenici da nijedna vojna instalacija nije u gradu i da je istorijska vrijednost grada poznata. U tom području je radio gospodin Lukaštik kao član misije Ministarstva spoljnih poslova Češke Republike, koji je situaciju detaljno obavestio. Prema ovim dokumentima, hrvatske baterije su bile u istorijskom centru grada, što je detoniralo sav pomorski transport u blizini Dubrovnika. Sam je učestvovao u pregovorima sa odgovarajućim komandantima artiljerije kako bi zaustavili granatiranje ili stavili topovi van grada. Oni su odbili. Detaljni podaci o ovim činjenicama upućeni su UN. Međutim, ovi dokumenti nikada nisu dostavljeni sudu ili niko se nije bavio njima iz svrsishodnih razloga. U dokaznom postupku je došlo do manipulacije protiv Jokića.

Ja sam tražio da se sva dokumentacija o ovom predmetu uputi u Hag. Iz češkog Ministarstva spoljnih poslova nikada nisam dobio odgovor. Takođe sam se obratio Centru Ujedinjenih nacija u Pragu kako bih obezbedio dostavu dokumenata. Posle saznanja suštine mog zahteva, oni su odbili da se ponašaju sa mnom dalje (šef centra bio je austrijski državljanin). Zato sam se okrenuo direktno „International Court of Justice“ u Hagu u slučaju „anipulation of facts concerning bombing of Dubrovnik“. Uprkos hitnosti, nikada nisam dobio potvrdu o prijemu prepiske, a kamoli odgovor. Naravno, obratio sam se i gđi Ivani Janu sa istim rezultatom. Dana 19. marta 2004. štampa je donela kratak izveštaj da je admiral Jokić osuđen. To je samo mala ilustracija rada suda, u senci daleko ozbiljnijih grešaka, koje je portparol NATO Džimi Šea nedvosmisleno okarakterisao: „Države NATO-a su osnovale ove sudove, finansirale ih i svakodnevno podržavale njene aktivnosti. Mi stvaramo, ne kršimo međunarodno pravo „, dodao je on. (dnevnik Pravo 18. 5. 1999).

Postavio sam neke važne rečenice koje karakterišu „pravnu“ prirodu predmetnog suda i način na koji vrši svoju „pravičnost“ u praksi. Pretpostavljam da ne moram više govorim o tome.

Sada smo potpuno upoznati sa veoma tragičnom završetkom suđenja u Hagu, čak i sa pregledom poređenja pojedinačnih presuda i smrti zatvorenika. To su činjenice date sa određenim efektom bulevarske štampe, ali suštinu stvari koja je građanskim ratom dovela još uvek je sakrivena, uključujući i agresivno učešće Češke Republike, prvi put nakon sto godina svog postojanja. Sadašnja priroda i karakteristike našeg društva i akademske zajednice to ne dozvoljavaju. To nije samo pitanje razmišljanja. Celi sudski slučaj u Hagu predstavlja još jedan izazov za promenu.

Autor: Miroslav Polreich

Članak Miroslava Polreicha o sudu u Hagu je izazvao veliku senzaciju. 87-godinji Miroslav je čehoslovački diplomata, savetnik ministara spoljnih poslova gn. Hajeka iz 1968 g.

Pomogao u posredovanju pregovora u Vašingtonu oko kraja Vijetnamskog rata, ili rešavanjem posledica šestodnevnog rata. Pokušao  da zaustavi i sukob na Kosovu, ali nije mu bilo dozvoljeno da deluje. U 1991-1992 je bio ambasador Čehoslovačke u Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju – OEBS u Beču, njegova stručnost je međunarodno pravo.

Prevod i fotografije: Mihail Stavrev

Podelite:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here