„На крају остају само људи“-документарни филм „250 степеника“ (ВИДЕО)

0
3
Поделите:

Ако припадате генерацији која је пре 30-ак година устајала ноћу у „глуво доба“ да гледа телевизијски програм, онда је ово филм за вас. Наравно, тада није постојaла „ТВ Палма“ (Палма у 2), него је на Трећем каналу београдске телевизије, а и код срећника који су имали „сателитску“ телевизију, у та доба, негде око 2 сата започињало емитовање утакмица НБА лиге. Па су се онда оне битније снимале, па се то преснимавало, делило и гледало на кућним видео плејерима и рикордерима („Тата братее, о чему ти!?“, пита ме старији син не могавши да скапира шта је то „видео плејер/рикоредер“)

nrDktkqTURBXy9hMTY0OTc2YjBkYTZlMzFjZjY0Y

Ово је филм о момцима који су променили перцепцију кошарке на глобалном нивоу. Након онога што су они учинили, наша југословенска кошарка, али и светска више нису биле исте. Ово је прича о момцима, тада дечацима који су постали светски јуниорски прваци у игри „у којој се повећа поморанџа убацује у пробушене корпе за кукуруз“. Сваки од њих појединачно у тимовима за које су играли и овако у репрезентацији, било СФРЈ, било држава које су настале њеним распадом, ОСВОЈИЛИ СУ У КОШАРЦИ СВЕ ШТО СЕ ОСВОЈИТУ МОЖЕ НА СВИМ НИВОИМА. Локалном, регионалном, европском, олимпијском и светском нивоу. То су момци, који су били узор и нама тада клинцима док смо се „ломатали“ по спортским теренима и дрндали наранџасти „Тигар“. То су били:  Зоран КАЛПИЋ, Лука ПАВИЋЕВИЋ, Небојша ИЛИЋ, Тони КУКОЧ, Мирослав ПЕЦАРСКИ, Теоман АЛИБЕГОВИЋ, Александар ЂОРЂЕВИЋ, Самир АВДИЋ, Владе ДИВАЦ, Раденко ДОБРАШ, Дино РАЂА и Славиша КОПРИВИЦА. 

А све их водио и у овој филмској причи приказано на који начин, „најпознатији Пироћанац на свету“, Светозар Кари ПЕШИЋ.

Заправо, из филма се може сазнати да је селектирање за „Бормио 1987“ где су ови, тада клинци, крочили на „врх света“ у ствари започело три године раније, где је ове момке „одабрао“ Русмир Халиловић, човек којег је још почетком 80-их Боша Тањевић поставио на место селектора и тренера јуниорске репрезентације Југославије. Човек који је имао праксу да када ови дечаци оду на летњи распуст (пошто су сви, је ли, били ђаци), „покупи“ их „на авион“ и одведе у САД по месец дана где они играју „колеџ лиге“ са Америма и тако се кале. Халиловић је практично „измислио“ све ове горе поменуте, али и легендарног Дражена Петровића, па касније и Здовца, Цвјетићанина, Тарлаћа, Паспаља,… А онда КСЈ доноси одлуку да Кари преузме репрезентацију од Халиловића да би је посебно спремао за „Бормио“, а Русмир наставља даљи „скаутинг“. И ту почиње прича филма и нећу много „спојловати“ јер ће можда некога ове препоруке и нагнати да погледа ово дело.

MDJ6157.jpg

У сат времена овог документарца и кроз разговоре са свим актерима ћемо сазнати и како су путовали сточним вагоном до Пирота, јер у међународном возу није било места „за тамо неке клинце“. И како их је Кари Пешић „затворио“ у хотел „Тигар“ изнад Пирота где у кругу од 15 км нема живе душе. Само тај планинарски дом (данас је хотел) и кошаркашки терен окружен столетном шумом. И тренинзи три пута дневно.

Видећемо и како је проф. др Миливоје Каралејић смислио читав апарат физичких вежби који је заувек променио мишљење да је за кошарку потребан само таленат тј. „техника“. Истина, његови радови су касније створили кошаркаше са физичком диспозицијом сумо-рвача као што је Шекил О`Нил, али је човек добро уочио да кошарку више не могу играти мршави младићи длакавих ногу попут чачкалица са 30 кила „живе ваге“ које обориш како „дунеш“. Видећемо да су Кукоч и Дивац по том питању били најкритичнији. Довољно је рећи да је Дивац могао да уради само 1, и словима – један трбушњак и то неисправан-када устаје из кревета. Једноставно није практично имао развијене потпорне мишиће, нити је ико до тада у клубовима и репрезентацији полагао много пажње на то.

Па доживљаји из Пирота и околине, па прелазак у Сарајево и наставак припрема на Игману, где се и дешава тих чувених 250 степеника, заправо, заборавио сам сад, али ваљда на Малом пољу су оне олимпијске скакаонице на Игману. (Велико поље је ваљда био биатлон и остале нордијске дисциплине током ЗОИ `84). И сад од подножја скакаонице до врха, наравно има жичара, али постоје и помоћне степенице, које је после Самир Авдић (и Дино Рађа) пребројао. И било их је тачно 250 постављених под углом падине од 37 степени. И сви дечаци су морали да изведу три серије узбрдо низбрдо. Каже лекар у филму да је мислио да када је уморан легао му у крило, Кукоч умро.

_MDJ5660.jpg

И на крају одлазак у Бормио, сва та атмосфера; па новинар италијанске „Газете делоспорт“ који их је након групног окршаја са Америма (а за САД су рецимо играли тада клинци, а касније такође велики играчи Кевин Причард, Гери Пејтон, Лари Џонсон, Двејн Шнициус, Стејси Огмон,… Предводио их чувени Лери Браун), назвао наше момке „белим Харлемовцима“. У тој утакмици је Тони Кукоч убацио Америма 11 „тројки“ из 12 покушаја. Па како су „млели“ све редом – и на крају Амере опет, у финалу. Како су Италијани у дворани скандирали „Плави, плави“… Након овог фијаска, Амери за међународна такмичења, ОИ и СП од тада до данас праве „дримтимове“.

Чућете и од наших момака мишљења да ли би „узели меру дримтиму“ да се земља није распала. Рађа рецимо мисли да не би у Барселони, али у Атланти `96., на њиховом терену би их „поцепали“…

Како год било, топла препорука за гледање. Можда ће понеки критичар рећи да је ово на неки начин и југоносталгичан филм; пре бих рекао да је „људоносталгичан“, јер што рече један од момака, Теоман Алибеговић:

„Моја дјеца не знају ко је Тито и шта је то Југославија била. Али знају и за Салета (Ђорђевић) и Кукија (Кукоч) и Дикија (Дивац). И ми смо неколико година живјели као породица где није било битно да ли си православан, римокатолик или муслиман, односно Србин, Хрват, Босанац, Македонац,… Битно је да си кошаркаш и да си човјек…“

 

 

 

Милан Ракић, Поуке.орг

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here