SPC danas slavi: Svetih 14.000 mladenaca vitlejemskih

0
30
Podelite:

Videvši da su ga mudraci ismejali, Irod se veoma razjari (Mt. 2, 16). A na koga se on razjari? S jedne strane na mudrace koji ga izigraše, a s druge – na novorođenog Cara Judejskog. Na mudrace se on gnjevljaše što se oni ne vratiše k njemu i ne obavestiše ga o Detetu; a na Hrista se gnjevljaše iz straha da mu On ne uzme carstvo; jer ne znajući da Hristovo carstvo „nije od ovoga sveta“ (Jn. 18, 36), Irod smatraše da će Hristos carovati zemaljskim carstvom.

Šta dakle uradi bedni Irod ne mogući odmazditi mudracima, jer oni već behu otišli, ni ubiti Hrista, jer se ne mogaše pronaći? On izli svoj gnjev na nevinu decu. Kao što ljuti zver kada ga rane, ne gleda na onoga koji ga je ranio, već kidiše na ono što mu se nađe pred očima, pa to zgrabi, čerupa i kida kao da je glavom onaj koji ga je ranio; tako i Irod, mučen gnjevom i ne nalazeći vinovnike svoga gnjeva, ustremi jarost svoju na nevinu dečicu koja mu ničim ne behu skrivila. On posla, kao u rat, naoružane vojnike te pobiše svu decu u Vitlejemu i po svoj okolini njegovoj od dve godine i ispod, po vremenu koje je dobro doznao od mudraca (Mt. 2, 16). Jer Irod, po kazivanju mudraca, pamćaše vreme kada se pojavila zvezda. A i po tumačenju svetog Zlatousta i svetog Teofilakta zvezda se pojavila još pre Rođenja Hristova. A za koliko vreme pre Rođenja? Ako se ona pojavila u sam čas Blagovesti, onda od Blagovesti Presvete Bogorodice do Rođenja Hristova prošlo je devet meseci. Mudraci pak dođoše u Jerusalim na sam dan Rođenja Hristova i pokloniše se Hristu u Vitlejemu pa drugim putem otidoše u zemlju svoju. Zato Irod nije odmah saznao da su ga mudraci izigrali, nego je spočetka smatrao da oni nisu našli traženo dete, pa postidevši se svoje greške, ne usudiše se da mu se jave, već postiđeni otidoše tajno u zemlju svoju.

Zatim nakon četrdeset dana, odigra se u hramu Solomonovom slavni događaj: starac Simeon i proročica Ana sretoše tamo Božanstveno Detence, doneseno Bogomaterom u dan očišćenja, i svedočiše o Hristu, i javno blagovestiše mnogo narodu o Njemu. Glas o svemu što se dogodilo u hramu u dan Sretenja Gospodnja pronese se po svemu Jerusalimu, a stiže i do cara. Tada Irodu bi jasno, da to zaista i jeste traženo Dete, i da su istinite reči mudraca o novorođenom Caru, koga su oni našli u Vitlejemu, ali se nisu vratili k Irodu, prezrevši njegovu vlast.

To strahovito razjari bezakonog Iroda. I on se odmah svom dušom dade na posao: da pomoću raznih tajnih i lukavih sredstava pronađe to Detence. Ali mu sve to bi uzalud, pošto Josif pobeže s Detetom u Egipat odmah posle viđenja koje imade u snu. Čitavu godinu tragaše Irod za Hristom. Posle toga Irodu je valjalo zbog nekog posla otputovati u Rim k ćesaru. I Irod se silno uznemiri što još ne beše pronašao traženo Dete, jer se bojao da se u njegovom odsustvu ne pronađe i ne proslavi u narodu novi car, i ne oduzme od njega Judejsko carstvo. Sa tog razloga on odmah donese odluku u umu svom: da pobije svu decu Vitlejemsku, eda bi na taj način ubio s njima i novorođenog cara.

I taj bezakoni pokolj dece bi izvršen na godinu dana po Rođenju Hristovom, dvadeset devetog decembra. Tog dana Crkva svetkuje i spomen njihov. A tada, od pojave zvezde već beše prošlo godina i devet meseci. Što pak Irod pobi svu decu od dve godine i ispod dve godine, on to učini iz straha i radi veće sigurnosti. O tome sveti Zlatoust kaže: „Ne čudi se što Irod naredi da ubijaju decu od dve godine i ispod dve godine. Mučitelj to učini, jer se u njemu sastadoše strah i jarost. Zbog toga Irod postade vrlo oprezan, i od velikog straha on osudi na pogibao i stariju dečicu“. – Sa tim se slaže i Jevtimije Zigaben, koji kaže: „Irod je smatrao da se zvezda nije odmah pokazala mudracima, nego da se Dete rodilo mnogo pre njene pojave. Stoga on radi veće sigurnosti i naredi da se pobiju deca od dve godine naniže“.

Decu Vitlejemsku ubijahu na razne načine: jedne ubijahu mačem, druge razbijahu o kamenje i stenje, neke udarahu o zemlju i nogama gažahu, neke rukama zadavljahu, neke raskidahu i rastrzahu, neke probadahu, neke napola rasecahu. Majke gorko ridahu; njihova kuknjava dosezaše do neba; one čupahu kose, razdirahu odeću na sebi, kidahu sebe; i ispuniše se reči proroka Jeremije: Glas u Rami ču se, naricanje i plač veliki; Rahila plače za decom svojom, i neće da se uteši, jer ih nema (Jerem.31, 15 = Mt. 2, 18). Rama beše grad na brežuljku, u predelima plemena Venijaminova. Rahilom pak neki nazivahu Vitlejem zato što u njemu beše pogrebena Rahila, supruga patrijarha Jakova, majka Venijaminova. Zbog groba dakle Rahilina, i Vitlejem bi nazvan Rahila. I kada u Rahili, tojest u Vitlejemu ubijahu decu, tada se u gradu Rami, koji se nalažaše ne mnogo daleko od Vitlejema, ču glas plača, ridanja i velikog jaukanja matera koje plakahu za svojom pobijenom decom. Plač taj unekoliko opisuju dva sveta Jovana: Zlatoust i Damaskin. Sveti Zlatoust ovako veli: Videći to, majke pitahu ubice: „Zašto ubijate našu decu? Kakvu nepravdu učiniše ona caru ili vama?“ I ne beše nikoga da im odgovori zbog čega se vrši ovaj iznenadni pokolj; ne beše nikoga da ih uteši u njihovom velikom bolu A one vapajno govorahu k vojnicima: Smilujte se na nas, o ljudi! smilujte se na nas! Eda li vi nemate majke? Zar ne znate ljubav materinsku? Nemate li supruge? Zar vi niste bili ljubljeni od svojih majki? Zar se ne bojite da se i vašoj deci ne desi ovako nešto? Sažalite se na nas, o ljudi! Ne lišavajte nas dece naše, nego prvo nas poubijajte, jer ne možemo da podnesemo smrt dece naše! Hajde, probadajte nas! Ako su vam deca naša učinila kakvo zlo, neka onda i mi zajedno s njima primimo smrt!

Tako naricahu one u silnom bolu svom; i izbezumljene od tuge i žalosti, zaboravivši stid, one razdirahu na sebi haljine svoje, od silnoga jada obnaživahu prsi svoje i kamenjem bijahu sebe u prsa, grebahu lica svoja, čupahu kose sebi, prizivahu nebo za svedoka, vapijući k Bogu: O, Vladatelju naš, Gospode! Šta znači ova velika svirepost cara? On ustaje na Tvoje stvorenje: Ti si stvorio, a on ubija! Ti si nam darovao decu, a on ih otima od nas! Zašto smo mi rodile decu na svet, kada se naša dečica podvrgavaju tako gorkoj smrti?

Sveti pak Jovan Damaskin ovako govori o tom plaču: Majke koje silne bolove i muke pretrpeše pri rađanju svoje dece, sada seđahu kraj leševa poubijane dečice svoje; s raspletenim kosama, podižući ruke k nebu, kose čupajući, glave svoje pepelom posipajući, nebo za svedoka prizivajući, u suzama se kupajući, one odsutnome caru Irodu govorahu kao prisutnome: Šta znači ova nova naredba tvoja, care, protivu nas? Zar ti nisi otac tvojoj deci? Zar ti ne znaš kolika je ljubav roditeljska prema deci? Da li te zvezda ozlojedi? Zašto onda strelama svojim ne gađaš nebo, nego sasušuješ mleko u grudima našim? Mudraci li ti učiniše zlo? Zašto onda ne kreneš u rat protiv Persije, nego Vitlejem lišavaš dece? Ako se rodio novi car, i ti si o njemu saznao iz knjiga, onda uhvati Gavrila i posadi ga u tamnicu!

Uskoro posle pokolja svete dece, čiji broj iznošaše četrnaest hiljada, kazna Božija postiže i samog ubicu, cara Iroda. Gorak beše kraj njegovog života. O tome sveti Teofilakt priča ovo: Irod se poče sav tresti, noge mu otekoše, donji deo tela mu se zagnoji i ucrvlja, iz gnoja crvi potekoše, nos mu se zatvori, sve se na njemu raspadaše, smrad nepodnosivi rasprostiraše se iz njega, i grozni car u najstrašnijim mukama izvrže nečovečnu dušu svoju. A pred sam izdisaj zli car predade smrti mnoštvo znatnih i uglednih građana Jerusalimskih. Tako on pogubi poglavara svešteničkog Hirkana, i sve glavare svešteničke i starešine narodne, koje ranije pitaše: „Gde će se roditi Hristos?“ i koji mu odgovoriše: „U Vitlejemu Judejskome“.

Sve njih Irod pogubi mačem. A to bi pravedni sud Božiji, te oni zajedno s Irodom skončaše u žestokim mukama, kao što Angeo izvesti o tome Josifa u Egiptu: „Izumreše oni koji su tražili dušu detinju“. Očigledno, tražio je ne samo Irod nego i svi savetnici njegovi, glavari sveštenički i književnici. Stoga i umre ne jedan Irod nego i svi koji su zajedno s njim tražili dušu Deteta. Irod bi ubijen Bogom, a oni biše pobijeni od Iroda. Jer kome saosećahu, od njega i primiše opaku smrt. A da su svi oni smerali ubiti Hrista i u tome bili saglasni s Irodom, vidi se iz ovoga: kada skonča pravedni starac Simeon Bogoprimac koji izreče svedočanstvo o Hristu u hramu pred svim narodom, oni ga onda zbog toga ne udostojiše dostojnog pogreba, koji je dolikovao tako svetom čoveku, premudrom učitelju, prozorljivom proroku i od svih cenjenom starcu. Isto tako oni predadoše na smrt i svetog proroka Zahariju zato što On Prečistu Djevu, koja sa Mladencem dođe u hram radi očišćenja, postavi na mestu za devojke, gde udatim ženama nije dolikovalo stajati. O tome spominju sveti Grigorije Niski, Kiril Aleksandrijski, i Andrej Kritski. – Kada to videše književnici i fariseji, oni počeše negodovati; Zaharija im se usprotivi dokazujući da je ova Mati i posle porođaja ostala čista Djeva. A kad oii izraziše svoje neverovanje u to, svetitelj im onda obrazloži da je ljudska priroda sa svakim stvorenjem potčinjena Tvorcu svome i da je u Njegovoj svemoćnoj volji ustrojavati tvar Svoju i učiniti da Djeva rodi, i po porođaju ostane Djeva. Sa tog razloga – govoraše on -, ja i ovu Mater pustih na mesto za devojke, pošto je istinita Djeva.

Književnici se zbog toga razjariše u srcima svojim na Zahariju kao na otvorenog zakonoprestupnika, i razdirani zavišću gnjevljahu se na njega za dve stvari: prvo, što Mater Mladenca on postavi na mestu za devojke, a drugo – što se takva svedočanstva izgovarahu o Mladencu. To svoje neraspoloženje oni Ne utajiše ni pred Irodom, nego ga otkriše pred njim. No u to vreme Josif sa Marijom pobeže u Egipat; i njihovo traganje za Detetom ostade bez uspeha. I od toga vremena književnici behu silno kivni na svetog Zahariju, a ujedno i na starca Simeona. A kad uskoro posle toga Simeon skonča, oni ga ne udostojiše doličnog pogreba. Zaharija pak docnije, na njihove molbe, bi od strane Iroda osuđen na smrt. U vreme pokolja Vitlejemske dece sveti Zaharija bi ubijen između hrama i oltara zato što ne predade sina svog Jovana da ga pogube.

Tako se književnici i fariseji osvetiše svetom Zahariji za njegovo svedočanstvo o Prečistoj Djevi i što je u hramu postavi na mestu za devojke. No uskoro zatim i oni sami biše ubijeni od svoga cara Iroda. Kakvom su merom merili, onakvom im bi odmereno. Odvojeno od njih Irod poseče i sedamdeset najmudrijih ljudi koji su sačinjavali Sinedrion. Samo jednoga od njih on ostavi živa, ali naredi da i njega oslepe.

U to vreme behu u Jerusalimu dva vrlo mudra, čuvena i voljena učitelja: Juda, zvani Avrifej, i Matej Garguloti. Njih Irod, zajedno sa nekim prijateljima njihovim, žive spali. No pre toga Irod se zverski okomi na svoj sopstveni dom: ubi svoga brata Ferora, sestru Salomiju i muža njenog iz kolena Davidova, ženu svoju Marijamnu takođe iz kolena Davidova, rođenog od nje sina svoga Antipatra, zatim još dva sina svoja: Aristovula i Aleksandra; i mnoge druge bez ikakve krivice predade na smrt. Najzad, nalazeći se na izdisaju, on se seti , da ima u tamnici mnogo zatvorenih Jevreja, i ostavi zaveštanje svojim najodanijim vojnicima: da čim on izdahne, oni smesta pobiju te sužnje, da se Jevreji ne bi obradovali njegovoj smrti, nego da bi usplakali gledajući tolike ljude svoje pobijene.

Tako zlotvor pogibe zlom smrću, pogubivši mnoge zajedno sa sobom. I odseli se u pakao sa svojim jednomišljenicima. Sveta pak deca Vitlejemska, pobijena za Hrista, nastanjena su sa angelima na nebu, jer je carstvo nebesko zaista takove dečice, o Hristu Isusu Gospodu našem, kome slava vavek. Amin.

Izvor: SPC

Podelite:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here