Vojvođanske priče: „Karmen“ sišla sa žice tamburice

1
12
Podelite:

Tamburaški zbor Koviljaca (u sredini: Vasa Jovanović); foto: Ćirilica (Petar Jaćimović)

Vasa Jovanović oduševljavao publiku širom Evrope, od Pariza do Odese, i svirao kraljevima i carevima. Za svaki nastup on i njegov ansambl „Beli orao“ oblačili su nošnje iz Šumadije, Crne Gore, Vojvodine

Preko tambur-duše pesmicom prevuci, pitaj šta ti kažu iz tambure zvuci…“ – stihovi su čuvenog Laze Kostića upućeni ništa manje poznatom, prvom obrazovanom srpskom kompozitoru Korneliju Stankoviću. Iste reči pesnik je mogao da posveti i svom, tri decenije mlađem, sugrađaninu Vasi Jovanoviću (Novi Sad 1872. – Donji Kovilj 1943), da je mogao da nasluti blistavu karijeru ovog samoukog svirca.

Vasa Jovanović

Oduševljavao je Jovanović publiku širom Evrope, od Pariza i Londona do Odese, nastupao pred kraljevima i carevima, a za svaki nastup on i njegov ansambl „Beli orao“ oblačili su nošnje iz Šumadije, Crne Gore, Vojvodine… Baršunastim baritonom, visok, markantni svirac, zaluđivao je dame u Berlinu, Beču…, ali je uvek s nestrpljenjem iščekivao trenutak povratka ženi i deci u Kovilj, gde je 21. juna 1943, sedeći s komšijama, iznenada dobio kap i umro.

Odmalena zaljubljenik u tamburu, čije je mile zvuke slušao u gostioni očuha Timoteja Time Pušića u Donjem Kovilju, u bogatoj muzičkoj karijeri priredio je više od 70 kombinacija narodnih pesama i igara, a komponovao je i 15 kola i 50 koračnica za tamburu. Prolazeći golgotu Prvog svetskog rata, Vasa je u Parizu, gde je stigao prelazeći dug put s vojskom sa Krfa (1917. godine), komponovao „Sloboda marš“, a zatim i marš „Povratak“.

Sećajući se Skoplja i povlačenja preko Albanije, komponuje i „Vardar marš“.

U predgrađu Pariza, u Neju, upoznaje kralja Crne Gore Nikolu Prvog Petrovića, i na poziv njegove dvorske svite da poseti kralja i čestita mu rođendan, latio se Vasa tada svoje tambure i zasvirao.

Više nego interesantan životni put i Jovanovićevo bogato muzičko stvaralaštvo, o čemu podaci ne postoje u enciklopedijama i muzičkim knjigama, možda bi i danas bili prekriveni prašinom zaborava da njegov mnogo mlađi sugrađanin Boško Brzić, profesor srpskog jezika i pedantni hroničar rodnog Kovilja i cele Šajkaške, nije sasvim slučajno, od Vasine ćerke Danice, dobio uredne beležnice, pisma, razglednice, partiture…

– Kako je sam zapisao, Jovanović je note sistematski počeo učiti kod, u ono vreme poznatog, tamburaša Ota Krčmarša, profesora muzike i nastavnika u Sremskoj Mitrovici – predočava profesor Brzić, koji je vrlo zanimljiv život svog sugrađanina sabrao među korice. – Savesno i s velikim žarom, učio je i od Dragutina Hruze, jednog od najvećih imena tamburaške muzike. Svoje znanje kasnije je o svom trošku prenosio svojim učenicima.

Sa željom da postane muzičar, Vasa je iz Novog Sada 1891. otišao s prvim mitrovačkim tamburaškim društvom na prvu turneju po Sremu, Banatu, Hrvatskoj i Sloveniji. Društvo s kojim je nastupao ubrzo dobija poziv da svira u Hamburgu u kafani „Vilhelmova sala“. Pozivi su otad stizali sa svih strana, a srpska trobojka se vijorila po evropskim metropolama.

– U Briselu, Belgijancima su predstavili veselu i sentimentalnu srpsku muziku, uglavnom narodnu – opisuje Brzić tadašnju situaciju u svojoj knjizi na osnovu Jovanovićevih beležaka. – Pokazali su ono što dotad niko nije – na tamburicama su izvodili dela za koja su potrebni veliki gudački orkestri. U restoran „Dubois de la schambe“ dolazili su kralj Leopold Drugi i kraljica, a Vasa je tu svirao kao naslednik u ono vreme čuvenog mađarskog muzičara Janoša Jančike Rigoa.

Godine 1901, boraveći u Lajpcigu, u Nemačkoj, osnovao je vlastiti zbor „Beli orao“, nazvan po grbu Srbije. U poznatoj lajpciškoj koncertnoj kući Urvald, virtuoz na tamburici, izvanredni primaš, kao malo ko, usudio se da svira operu „Karmen“ Žorža Bizea.

Na repertoaru su bila i dela Štrausa, Čižeka, Verdija, Bajića, Rubinštajna, o čemu je 1910. pisao beogradski „Mali žurnal“. Za tamburu je preradio opere „Trubadur“, „Travijatu“, „Čarobnu frulu“, „Rigoleto“, „Karmen“. Na repertoaru Vasinog orkestra u kafani „Maksim“ u Berlinu bilo je čak 212 dela, marševa, valcera, uvertira, a od 1905. svaki koncert je počinjao maršem „Beli orao“. Tako je bilo i u kafani „Dorknište“ u Berlinu, gde je takođe nastupao.

Vasin san da svira u Srbiji ostvario se 1901. nastupom u „Srpskom kralju“, u to vreme najboljem beogradskom hotelu. Tu se upoznaje s poznatim umetnicima, a slušaju ga čuveni naši muzičari Stanislav Binički, Stevan Mokranjac, Josif Marinković i Petar Krstić.

Dobrica Milutinović

Umetnički list kraljevskog konzervatorijuma

Ko je u Drezdenu hteo duže da svira, morao je da ima umetnički list tamošnjeg muzičkog foruma. Vasa i njegov zbor polagali su pred strogom komisijom, a na Kraljevskom konzervatorijumu pevali su „U boj, u boj“ Ivana Zajca. Ove diplome Vasi su otvorile sva vrata čuvenih lokala i muzičkih kuća širom Evrope.

Koračnica  za  glumca  i  pevača  Dobricu Milutinovića

Vasin prijatelj bio je i jedan od najznačajnijih glumaca i pevača Dobrivoj Dobrica Milutinović, član Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta u Beogradu. Prijateljstvo sa Dobricom, Vasa je ovekovečio posvećujući mu 1943. svoje poslednje datirano delo, koračnicu „Dobrica“, gde je na partituri zapisao: „Ovo muzičko delo posvećujem mom Dobrici“.

Izvor: Večernje Novosti

Podelite:

1 COMMENT

  1. Odlična priča Boška Brzića. Možda bi samo umesto naslova „Karmen“ sišla sa žice tamburice bio bolji naslov „Karmen“
    igrala po žicama tamburice?

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here