Зашто су затваране жене у 19. веку

0
13
Поделите:

Једна од затвореница: Савета Стокић (Фото Из књиге „Затворенице”)

После 119 година поново објављен „Албум Женског одељења Пожаревачког казненог завода”, који садржи исповести „опасних” осуђеница. – Зашто је баба Марта завршила на робији?

Некада красан и примеран грађанин, супруг Марте Илић, родом из  Дубравице, одао се пићу, па у пијанству не зна више шта ради. Чим би се испразнило буренце побринуо би се да опет буде пуно. Комшије су с подсмехом шаптале како Марту муж бије „ко вола у купусу”.

Једном, док је њен Јанко спавао, паде јој ужасна мисао.

– Да га убијеш – то јој сину кроз главу, па се трже и сва стресе.

– Не, не могу – помисли. – Ал’ чим се пробуди он ће тебе – нешто јој шане.

– Па нек буде, боље ја њега него он мене, рече у себи и диже се. Узе секиру и замахну. Имала је тада 55 лета и осуђена је на 20 година робије. С мирном савести и чудном резигнацијом издржавала је своју казну.

Ово је једна од прича из књиге „Затворенице – албум Женског одељења Пожаревачког казненог завода” коју је 1898. објавио Милутин А. Поповић, а сада, после 119 година књига поново излази у јавност захваљујући приређивачу, др Светлани Томић, и издавачкој кући Лагуна.

Албум садржи 35 исповести затвореница, фотографије, табеле са статистиком њихових злодела и представља важно сведочанство једног времена.

– Жене из прошлости Србије вршиле су различите преступе: од убиства мужа до чедоморства и тровања. Чиниле су злочине против власти и владара, кривотвориле новац, организовале пљачке, скривале хајдуке, биле хајдучице. Разбијале су стереотипне представе о женама у српском друштву 19. века, па у том смислу књига представља противтежу идеализованим интерпретацијама женског лика тог периода. Књига открива трагичне приче о подређеном положају жена, њихову економску зависност од мужева и синова, као и жељу да успоставе контролу над својим животом – истиче Светлана Томић.

Милутин А. Поповић, о којем нема довољно података у литератури, није једини који је писао о затвореницама. О њима су писали и домаћи писци попут Јанка Веселиновића и Милке Алексић Гргурове, али и страни путописци Густав Раш и Феликс Каниц који је при опису Пожаревачког женског затвора запазио бројност Ромкиња.

Албум доноси приче о женама које су починиле кривично дело због потребе да се заштите и одбране, у доба када нису постојале „сигурне куће” где би могле да нађу склониште од насиља. Коме је могла тада да се пожали 14-годишњакиња коју је стрина за два дуката и прасе продала једном старцу?

– Као да поново можемо чути питање које је француски писац Александар Дима Син поставио 1880. године: „Да ли жене које убијају чине прелаз према женама које гласају?” Да ли се зато неке од затвореница могу видети као део борбе за добијање права на достојанствен живот и слободу избора у животу? Димина књига „Жене које убијају и жене које гласају” објављена је у Србији већ 1881. у преводу адвоката Миленка Сандића – наводи Светлана Томић.

Према њеним речима, затвори у Србији почетком 19. века били су импровизоване мучионице. Осуђеници су затварани у куле и подруме, а жене у просторе укопане у земљу. Најпре су спавале на даскама мало издигнутим од пода, а Густав Раш седамдесетих година 19. века пише да је пожаревачки затвор имао светле собе са дрвеним столицама и да су затворенице могле да се баве везом, штрикањем, ткањем ћилима.

– У Америци је први затвор за жене био изграђен 1835. у Њујорку. Недуго затим и у Европи, у Великој Британији и Ирској, у Даблину, 1836. отворен је Гренџгорман. Охајо је био прва америчка држава која је у свом главном граду Коламбусу 1837. изградила простор за осуђенице, припојен мушком затвору – каже Светлана Томић.

У албуму је наведено да је од 1861. до 1897. код нас било осуђена 1. 361 сељанка и 285 варошанки. То су углавном биле удате жене од 25 до 40 година. Жене које су починиле убиство дуго су биле изложене злостављању. Било је и оних које су убиле насилника и у затвору се осећале слободније него напољу. Често би певале и песмом мењале затворски простор дисциплине.

– У 19. веку било је и политичких осуђеница. У Америци је Мери Стјуарт упамћена као прва жена осуђена на смрт 1865. јер је учествовала у завери убиства председника Линколна. Јелисавета Андрић је 1859. ухапшена на граници јер је свом супругу Александру, уреднику српског листа „Световид” у Бечу, помагала да пребаци штампарске реквизите за Земун. У Србији је Јелена Илка Марковић затворена јер је 1882. покушала да изврши атентат на краља Милана Обреновића, пуцајући из пиштоља у Саборној цркви у Београду – наводи Светлана Томић. И додаје да, уколико ову књигу доживимо као сензацију, нисмо много одмакли у борби против зла и неправде. На ову тему, подсетимо, поглед из данашње визуре нуди представа „Трпеле” Београдског драмског позоришта, у режији Бобана Скерлића, настала на основу аутентичних исповести жена – жртава насиља, које су усмртиле своје злостављаче.

Аутор: Мирјана Сретеновић

Политика

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here