12. januar: Prepodobna Teodora Carigradska

0
9
Podelite:

Oči Gospodnje hiljadama i hiljadama puta su svetlije od sunca, proziru sve puteve ljudske i sagledavaju sve po tajnim mestima; pre no što se uradi, sve je poznato Gospodu (Prem. Isusa Sir. 23, 27-29). ovu istinu nije znala Teodora, žena visokog porekla u Aleksandriji. Ona poverova vragu koji joj je našaptavao i govorio da Bog neće saznati greh, učinjen u tami, ne na videlu dana. Al i kad ona iz sopstvenog iskustva uvide da se od Boga ništa sakriti ne može, o! kako veliko pokajanje projavi ona tada!

Pošteno živeći u braku sa svojim mužem Teodora zapade u ovakvo iskušenje. Jedan bogat čovek, mlad i lakomislen, podstican đavolom raspali se požudom za njom i staraše se na sve moguće načine da je navede na preljubu: šiljaše joj skupocene poklone, obećavaše joj još veće, i prelašćivaše je rečima. A l i pošto sam ne mogade ništa učiniti, on najmi jednu prepredenu vračaru, da ona prevari celomudrenu Teodoru, privolevajući je na njegovo zamišljeno zlo delo. I ta prepredenjača, imajući Satanu za svog pomoćnika, uluči zgodno vreme i stade govoriti Teodori o tom mladiću. A Teodora reče: O, da mi je da se spasem toga čoveka koji mi odavno dosađuje! Jer ako ga poslušam, onda će i samo sunce koje nas obasjava biti svedok moga greha pred Bogom. – U takom slučaju, predloži joj zavodnica, kad sunce zađe i spusti se tamna noć, ti na tajnom mestu ispuni želju mladiću, pa niko neće doznati za delo vaše, niti će biti svedoka pred Bogom; jer noć je duboka i tama će pokriti sve. – Teodora na to reče: O, dobro bi bilo, kada Bog ne bi doznao greh koji se čini noću! – Tako i jeste, odgovori zavodnica, jer Bog vidi samo one grehe koje sunce obasjava, a što se čini u tami kako On može videti?

Teodora, kao mlada, prostodušna i neiskusna žena, poverova takvim rečima zavodnice; a tu i demonsko iskušenje pripomože mnogo, jer je sila njegova velika, a priroda naša sklona strastima i sila naša nemoćna. I tako, Teodora posluša lukavi savet i izvrši u tamnoj noći bezakonje. No sa svitanjem jutarnje svetlosti, granu i u srcu njenom svetlost milosrđa Božjeg: jer ona, poznavši svoj greh, stade se kajati, biti se po licu, čupati kosu, stideti se sebe, i mrzeti sebe. Na taj način je milosrđe Božije, koje ne želi smrti grešnika, podstaklo nju na brzo pokajanje i ispravljenje zbog njenog ranijeg celomudrija. Jer Bog pušta ponekad čoveka da padne, da bi čovek, kada ustane, pokazao još veći podvig i ispravljenje, i još veće usrđe prema Bogu koji oprašta grehe.

Pateći i plačući zbog učinjenog greha, Teodora se staraše da makar malo uteši sebe ovakom mišlju: Ne zna Bog moj greh. No iako ne zna, ipak me je stid i peče me. – Tražeći leka svojoj tuzi, ona ode u jedan ženski manastir u posetu igumaniji s kojom se poznavala. Videći njeno tužno lice igumanija je upita: Što si taka tužna, kćeri moja? Da te nije uvredio muž? – Teodora odgovori: Ne, gospođo; no i sama ne znam zašto mi srce tuguje. – Želeći je utešiti, igumanija joj stade, kao Duhom Božjim pobuđena, govoriti o stvarima korisnim za dušu i čitajući joj božanstvene knjige. A kad joj čitaše jednu pouku, ona pročita iz nje i ove evanđelske reči: Ništa nije sakriveno što se neće otkriti, ni tajno što se neće doznati. Jer što u mraku rekoste, čuđe se na videlu; i što na uho šaptaste u odajama, propovedaće se na krovovima (Lk. 12, 2-3).

Čuvši ove evanđelske reči Teodora se udari u grudi govoreći: Teško meni kukavnoj! sad sam propala, prevarila sam se smatrajući da Bog neće saznati moj greh. – I stade se biti, plačući i ridajući. Tada igumanija razume da je Teodora pala u greh i poče je nasamo raspitivati šta joj se to dogodilo. A Teodora, gušeći se u suzama, jedva joj potanko ispriča sve, pa pade na njene noge vapijući: Smiluj se, gospođo, na mene propalu, i nauči me šta da radim! Mogu li se spasti, ili sam zanavek propala? Da li da se nadam na milost Božju, ili da očajavam? – Na to joj igumanija poče govoriti: Nisi dobro uradila što si poslušala vraga; nisi pravilno mislila držeći da je moguće sakriti se od Boga, koji ispituje srca i utrobe, zna izdaleka pomisli ljudske, i okom Svojim vidi ono što još nije urađeno; i nikakva noć, nikakvo sakriveno i tamno mesto ne može sakriti grešnika od Njegovog svevidećeg oka. Nisi dobro uradila, kćeri moja, jer si i Boga razgnevila, i mužu vernost nisi sačuvala, i telo si svoje oskrnavila, i duši si svojoj naudila. Zašto mi to nisi kazala onda kada si bila iskušavana, da bih ti pomogla i naučila te kako da se čuvaš od zamki vražjih? Ali pošto ti se to već desilo, ti počni odsad da se popravljaš i pripadni k milosrću Božjem moleći se s pokajanjem, da ti oprosti greh tvoj. Ne očajavaj, kćeri moja: jer iako si učinila veliki greh, ipak je milosrđe Božje veće, i nema greha koji pobeđuje Božje čovekoljublje; samo ti ustani, i spašćeš se.

Govoreći joj ove i slične reči, igumanija je urazumi, nauči, i uputi na put pokajanja; ujedno je i uteši pričajući joj o milosrđu Božjem i o neiskazanoj dobroti Njegovoj, sa kojom je On gotov primati one koji se kaju i praštati onima koji greše. A napomenu joj i o evanđelskoj ženi grešnici, koja suzama omi Hristu noge, i kosom od glave svoje otre, i dobi od Boga oproštaj grehova svojih.

Saslušavši ove reči dobre nastavnice i složivši ih u srcu svom, Teodora reče: Verujem Bogu mome, gospođo, da odsada neću učiniti takav greh, nego ću se i o već učinjenom, koliko uzmognem, pobrinuti.

Tako dobivši neko olakšanje srcu, Teodora se vrati domu svom. Ali pošto je savest izobličavaše, ona se stiđaše da mužu svom pogleda u lice, i razmišljaše na koji način da umoli Boga: htelo joj se da stupi u ženski manastir, ali je znala da joj muž neće dozvoliti. Stoga, da bi se sakrila od svog muža i od svih poznanika, ona smisli sledeću stvar. Kada joj muž nekim poslom ode od kuće, ona kasno uveče ostriže kosu svoju, obuče se u muško odelo i, oslonivši se na Boga, krišom se tiho izvuče iz kuće, pa pođe brzo, kao ptica koja se otela iz kaveza. Došavši do nekog pustinjskog manastira, zvanog Oktodekat, udaljenog od grada osamnaest potrkališta, ona zakuca na kapiju, i ugledavši vratara reče: Oče, ukaži mi tu ljubav: idi, reci igumanu da primi u manastir mene, čoveka grešna, jer hoću da se kajem za zla dela svoja, i toga radi dođoh ovde da omijem vaše svete noge, i služiću vam dan i noć, u svemu što mi naredite.

Vratar ode i izvesti igumana. A iguman reče: Treba ispitati, da li je došao k nama upućen od Boga. Stoga mu nemoj do izjutra davati odgovora niti ga pustiti u manastir. Ako ne otide, nego strpljivo ostane pred manastirskom kapijom očekujući pomilovanje, onda ćemo po tome poznati da je istinski i s usrđem došao k nama da služi Bogu.

Vratar tako i uradi, ne obrati pažnju na molioca, prezirući ga kao slugu nepotrebnog. A Teodora seđaše pred kapijom i plakaše. Nastupi noć i zverovi stadoše prolaziti tuda, jer ta pustinja beše puna zverinja, no Teodora, blagodaću Božjom, ostade nepovređena, naoružavši se krsnim znakom i molitvom kao štitom. U svanuće vratar pogleda kroz prozorče, i ugledavši Teodoru gde sedi kraj kapije reče: Šta ti tu čekaš, čoveče? Mi te primiti nećemo, jer si nam nepotreban. – A ona odgovori: Makar i umro ovde kraj kapije, neću otići dok se ne smilujete na mene i ne primite me u manastir.

Tada vratar, videvši njeno trpljenje i smirenje, otvori kapiju i uvede je k igumanu. Iguman je upita otkuda je, kako se zove, i radi čega je došla. Ona mu odgovori: Ja sam, oče, iz Aleksandrije; ime mi je Teodor; pun sam grehova i bezakonja. No došavši k sebi i poznavši svoja sagrešenja zaželih da se kajem, i evo došao sam k vašoj svetiši da me primite u svoj red i spasete grešnika koji propada. Oče, primite me kao što je Gospod primio razbojnika, carinika i bludnog sina.

Tada joj iguman stade ukazivati na manastirske trudove i podvige, i reče: Čedo, ti nećeš biti u stanju da to podnosiš, jer vidim da si mlad i odnegovan u zemaljskim zadovoljstvima. Manastir pak naš nema nikakvih olakšica; čin naš zahteva mučan život, i boravljenje s nama zahteva veliko uzdržanje i post; bratija naša nose velike trudove u poslušanju, ne ostavljajući i crkveno pravilo: polunoćnicu i jutrenje, časove i večernje, i mnogo kelijskih molitava, i metanija i čestih svunoćnih stajanja na molitvi. A ti si navikao da štediš svoje telo, i nemoguće ti je nositi s nama tegobu inočkog podviga.

Mada i vidim da si usrdno došao k nama, ipak se bojim da ne promeniš mišljenje, jer mnogi često počinju dobro delo s usrđem, ali ubrzo, sustavši, napuštaju dobri početak i postaju veliki lenjivci. Stoga ti savetujem da se vratiš u svet, i Bog će ustrojiti spasenje tvoje po Svojoj volji.

Tada Teodor nade igumanu pred noge i sa plačem reče: Ne odbaci me, oče, od svete obitelji vaše, ne liši me angelskog saboravljenja s vama, ne oteruj me u svet iz koga kao iz Egipta pobegoh, i nikada se više neću vratiti k njemu. Neka te mladost moja ne smućuje, jer svetim molitvama vašim ja ću se naviknuti na svako uzdržanje; i uz pomoć Božiju nosiću sve trudove, i sve što mi naredite radiću usrdno i marljivo, samo me primite, jer želim da se kajem za grehe svoje.

Dirnut ovakvim molbama iguman primi Teodora i naredi da prohodi sva poslušanja manastirska. I življaše među ljudima žena pod vidom i imenom muškarca, i niko ne znađaše tu tajnu sem Boga jedinoga. A ko može ispričati mnogotrudno življenje njeno? Bratija gledahu trud njen u poslušanju, trpljenje u uzdržanju, smirenje u povinjavanju; a sakrivene i tajne podvige njene, svunoćne molitve, uzdahe srca, suze, kolenopreklonjenja, uzdizanje ruku – to gledaše samo jedini Bog. Jer dan i noć ona pribegavaše k milosrđu Njegovom, kao nekada bludnica, omivajući suzama noge Gospodnje. I pokajanje njeno beše veće od učinjenog greha: jer se ona sva razape na krstu umrtvljenja, smirenjem baci sebe pod noge svima, samoodrečenjem odseče svu volju svoju, i postade anđeo u telu. Telo njeno, nekada oskvrnavljeno, a sada, očišćeno podvizima pokajanja i obilnim suzama, postade svetim hramom Božjim, obitalištem Svetoga Duha.

Nakon osam godina dogodi se da u manastiru nestade ulja, i Teodora bi poslata sa kamilama u grad Aleksandriju da kupi ulje. Međutim muž njen, ne znajući kuda je otišla žena njegova, i šta se dogodilo s njom, dugo je tražaše. I ne našavši je on tugovaše dan i noć, i moljaše se usrdno Bogu da mu otkrije gde se nalazi njegova supruga. I jedne noći on vide anđela koji mu reče: Ne tuguj za svojom ženom, jer ona služi Bogu usred slugu Njegovih. A ako hoćeš da je vidiš, idi izjutra i stani kod crkve svetoga Petra, pa ćeš je videti: jer ko prođe pored crkve i pozdravi te, to i jeste tvoja žena.

Teodorin muž se obradova zbog ovog anđelskog viđenja koje ga obavesti o njegovoj ženi i da će je videti, pa rano izjutra pohita k crkvi svetoga Petra, i stavši tamo stade gledati i desno i levo očekujući da vidi ono što je želeo. I dok on stajaše tako, gle, blažena Teodora naiđe sa kamilama, obučena u muško monaško odelo. No muž je ne pozna: jer beše nemoguće poznati je, prvo zbog muške odeće, i drugo što se beše promenila u licu, a nekada je bila veoma lepa, ali joj od posta i podviga monaških uvenu lepota njena. Međutim Teodora, izdaleka poznavši muža, zaplaka neprimetno i reče: O, teško meni grešnoj! jer se zbog greha protivu muža svog liših milosti Božje! – Prolazeći pak pored njega ona mu se pokloni i reče: Dobar dan, gospodine; – Isto tako i on se pokloni njoj govoreći: Budi zdrav, oče! – I tako se raziđoše.

Postojavši maltene čitav dan, Teodorin muž se vrati kući tužan što ne dobi ono što je želeo, i smatrajući anđelsko viđenje za obmanu. Kod kuće on se ponovo stade moliti sa suzama, govoreći: Gospode, vidi tugu moju, i usliši molitvu moju, i otkrij mi je li moja žena živa ili ne, nalazi li se na dobrom putu ili na rđavom. – I naredne noći on ponova vidi u viđenju anđela koji mu govori: Što plačeš, čoveče? Zar ti ne vide ženu svoju juče, kao što ti rekoh? – On odgovori: Ne videh, gospodine moj. – A anđeo reče: Ne rekoh li ti da onaj koji prolazeći mimo pokloni se tebi i pozdravi te, taj i jeste tvoja žena.

Tada muž, razumevši da je video ženu svoju ali je nije poznao, blagodaraše Boga što mu je žena živa i služi Bogu, a i sam se nadaše da se spase molitvama njenim. Isto tako i blažena Teodora blagodaraše Boga što vide muža i što je on ne pozna. Po povratku pak u manastir ona se usrdno truđaše na svome spasenju, posteći se najpre jedan dan, potom po dva, onda po tri i po četiri dana; a ponekad čitavu sedmicu nije jela ništa, svesrdno se moleći za oproštenje greha svoga.

Blizu tog manastira bejaše jezero, u kome življaše zver krokodil, koji često izlažaše iz jezera i proždiraše ljude i stoku koji tuda prolažahu. Eparh Grigorije, postavljen od cara Zinona za upravitelja Aleksandrije, postavi stražu na putu koji je vodio pored jezera, da niko ne bi prolazio njime. Iguman pak, želeći da pozna blagodat Božiju što beše u Teodori, dozva je i reče: Brate Teodore, treba mi voda iz jezera; uzmi krčag, pa idi i zahvati vodu iz jezera i donesi mi. Teodora, kao dobar poslušnik, uze krčag i ode. Straža je presrete i reče joj: Oče, ne idi ovamo po vodu, jer će te pojesti zver. – A ona odgovori: Otac moj iguman posla me, i ja sam dužan izvršiti naređenje. – I kad ona dođe na obalu jezera, krokodil izađe, uze je na svoja leđa i odnese na sredinu jezera. Pošto ona zahvati vodu, krokodil je ponovo odnese na obalu. Ona se onda obrati zveru i zakle ga da od toga vremena nikome ne čini zla; – i tog trenutka zver se nađe mrtav. Videvši takvo čudo, stražari izvestiše o njemu igumana i eparha, te svi slavljahu Boga. A bratija se čuđahu kako zver ne učini nikakvo zlo blaženoj i hvaljahu silu poslušnosti.

Međutim neki od bratije, podstrekavani đavolom (jer niko nije slobodan od vražjih iskušenja), ne verovahu tome i počeše nenavideti Teodoru, govoreći: Eto, mi toliko godina proživesmo u manastiru pa ne činimo čuda, a on juče dođe i već čini čudesa. Ne hoće li da bude veći od nas? Ne umrtvi li on zvera nekom vradžbinom? – Kako se na nekoliko kilometara od njihovog manastira nalažaše drugi manastir, u dubokoj pustinji, ovi nenavidnici napisaše krišom od svog igumana pismo za taj manastir, pa kasno uveče dođoše keliji blažene Teodore i rekoše joj: Brate Teodore, iguman ti naređuje da ovo pismo brzo odneseš u taj manastir. – Teodora uze pismo i hitno krenu noću u manastir. A nenavidnici ovo učiniše zato, da bi je zverovi rastrgli na putu, jer tamo beše vrlo mnogo zverova, te niko ne mogaše proći tim putem noću. Nenavidnici govorahu među sobom: Da vidimo ovog „sveca“, kome se zveri pokoravaju, hoće li se vratiti čitav? –

Kada Teodora iđaše tim putem, nju srete ogroman zver, pokloni joj se, pa se okrenu nazad i iđaše ispred nje vodeći je sve do manastirskih vrata. Zver kucnu na vrata, vratar ih otvori, i sveta Teodora sa pismom ode k igumanu. No pošto vratar ne zatvori vrata, zver uđe u manastir, pa ščepavši vratara poče ga kidati. Vratar stade zapomagati: Jaoh! Jaoh! pomagajte! – Na ovo zapomaganje svi se probudiše. A sveta Teodora, saznavši za ovo, priteče iz kelije igumanove ka bratu, napadnutom od zvera. I uhvativši zvera za gušu ona oslobodi vratara, pa reče zveru: Kako si se usudio napasti na obraz Božji i hteo si da ga umrtviš? Zato umri ti sam. – I tog trenutka pade zver pred nogama svete Teodore i izdahnu. Brata pak, izujedanog od zvera, ona pomaza jelejem uz prizivanje imena Hristova, oseni rane njegove svetim krsnim znakom, i satvori ga čitava i zdrava. Videći ovo čudo, svi se pokloniše blaženoj i proslavljahu Boga koji divlje zveri pokori sluzi svome Teodoru. I pošto bi otpuštena iz tog manastira, Teodora se vrlo rano vrati u svoj manastir, i došavši nikome ne kaza gde je bila i šta je uradila.

Sutradan dođoše monasi u manastir sa nekim prinosom, ispričaše igumanu i svoj bratiji šta se zbilo, i klanjahu se igumanu blagodareći što njegov učenik Teodor izbavi njihovog vratara iz čeljusti zvera i isceli ga od rana, a samog zvera umrtvi. Slušajući to, iguman i svi crnorisci veoma se divljahu. A kada otpusti došavšu bratiju, iguman sabra sve inoke i pitaše ih: Ko je poslao brata Teodora u onaj manastir? – Oni se svi odricahu govoreći: Ne znamo. – Iguman upita samu Teodoru, govoreći: Ko te, brate, posla prošle noći u taj manastir? – A ona, želeći da prikrije svoje nenavidnike koji je poslaše, reče igumanu: Prosti mi, oče, zadremah u keliji i ne znam ko dođe naređujući mi tvojim imenom da brzo nosim pismo onom igumanu, i ja odoh izvršujući poslušanje. – Tada nenavidnici, poznavši blagodat Božju u blaženoj Teodori, stadoše se kajati za svoju zlobu, i pripadajući k njoj moljahu oproštaj. A ona, budući nezlobiva, ni najmanje se ne naljuti na njih, niti ikome kaza o njima, nego naprotiv – sebe nipodaštavaše kao grešnu i nedostojnu ljubavi bratije.

Jednom kada Teodora obavljaše svoje poslušanje, javi joj se bes govoreći sa gnevom: Ti, pogana preljubočinice, ostavivši svoga muža, jesi li došla ovamo da ratuješ protiv mene? Tako mi sile moje, ja ću ti iskopati jamu, da ćeš se ti odreći ne samo monaštva nego i Raspetoga, i pobeći ćeš od mesta ovog! I ne misli da ja nisam ovde, jer te neću ostaviti na miru dok ne zapletem u mrežu noge tvoje i ne bacim te u jamu koju ti ne očekuješ. – A Teodora, prekrstivši se, reče: Bog neka satre silu tvoju, đavole! – I bes postade nevidljiv.

Nakon izvesnog vremena blažena Teodora bi ponovo poslana sa kamilama u grad Aleksandriju da kupi pšenicu za manastirske potrebe. Šaljući je na put, iguman joj reče: „Čedo, ako omrkneš na putu, onda svrati u manastir Enatski i tamo prenoći sa kamilama“. – Jer „a tom putu beše blizu grada manastir, zvani Enat. Krenuvši, Teodora stvarno omrknu na putu, i saglasno naređenju oca igumana ona svrati u Enatski manastir, i poklonivši se igumanu manastira ona zamoli za blagoslov da u manastiru njihovom odmori kamile do svanuća. Iguman joj dade mesto u gostoprimilištu, gde bejaše obor za kamile. U to vreme tu se nalažaše devojka već u godinama, kći toga igumana, koja beše došla da se pokloni ocu svome i da ga poseti. Videći mladog monaha (to jest blaženu Teodoru), ta devojka, po dejstvu đavola, zapali se požudom prema njemu i dođe noću k Teodori koja je spavala kraj kamila. I ne znajući da je to žena, ona je stade bestidno napadati i primoravati na greh. No Tedora reče: Idi od mene, sestro, jer nisam navikla na takvu stvar; pored toga ja imam u sebi zlog duha, pa se bojim da te on ne ubije. – Udaljivši se posramljena, devojka nađe drugog gosta sa kojim učini greh i zatrudne. A Teodora u svanuće ode u grad, i pošto obavi svoje poslušanje vrati se u manastir i produži podvige na spasenju svom.

Nakon šest meseci primeti se na onoj devojci da je bremenita, i ukućani je stadoše biti i raspitivati: Od koga si ostala u drugom stanju? – A ona, nahuškana od đavola, okrivi blaženu Teodoru govoreći: Oktodekatski monah Teodor, putujući u grad sa kamilama, prenoći u gostoprimilištu, i te noći dođe k meni, obljubi me, i ja zatrudneh od njega. – Čuvši to otac njen, iguman Enatski, posla svoje inoke u manastir Oktodekat sa žalbom igumanu, da je njegov inok obeščastio devojku i ona je ostala u drugom stanju. Iguman pozva Teodoru i reče joj: Čuješ li šta ovi ljudi govore o tebi, da si obeščastio devojku i ona je sada bremenita. – Teodora odgovori: Oprosti mi, oče, Bog je svedok da ja to nisam učinio.

Iguman, znajući da je brat Teodor čist i svet u životu kao anđeo Božji, ne poverova pričanju tih inoka. A kada ta devojka rodi sina, Enatski inoci dođoše u manastir Oktodekatski, baciše dete usred manastira, ružeći tamošnje monahe i govoreći: Othranite vaš porod!

Tada iguman, ugledavši dete, poverova da je stvarno bilo tako kao što su pričali Enatski inoci, i veoma se ogorči na nevinu i čistu dušom i telom Teodoru. Onda on sazva bratiju i pozva Teodoru, pa joj reče: Kaži nam, bedniče, šta si to uradio? Navukao si sramotu na manastir naš i porugu na monaški čin naš! Boga se nisi pobojao. Mi smo te smatrali kao anđela, a ti si se pokazao kao đavo. Priznaj nam, dakle, svoje bezakonje. – Međutim blažena Teodora, čudeći se napasti, ćutaše, i ništa drugo ne govoraše sem: Oprostite mi, oci sveti, grešan sam! – Pogato se posavetovaše među sobom, inoci je isteraše iz manastira sa stidom i batinama, davši joj u ruke dete.

Da čudesna trpljenja blažene! Ona mogaše jednom rečju dokazati svoju nevinost, ali, ne želeći da obelodani svoju tajnu da je žena, ona uze na sebe tuđi greh, kao kaznu sebi za svoj raniji greh. Uzevši dete ona sede pred manastirska vrata, ridajući kao izgnani iz raja Adam. I tu pred manastirom ona načini malenu kolibu za dete; i proseći od pastira mleka ona hranjaše dete u toku sedam godina; sama pak trpljaše i glad i žeđ i golotinju i mraz i vrućinu, upotrebljavajući za piće morsku vodu i hraneći se divljim biljem.

Ne podnoseći ovakvo trpljenje Teodorino, đavo namisli da je sablazni na sledeći način: uze on izgled njenog muža, i ušavši u kolibu gde ona seđaše sa detetom reče joj: Ovde li živiš, gospođo moja? Toliko godina muku mučim tražeći te sa suzama, a ti i ne haješ za mene, gospođo moja? Ne znaš li da tebe radi ostavih oca i mater, a ti me napusti? Ko te prevari, te ti dođe na ovo mesto? Gde je krasota lica tvoga? Zašto si toliko omršala? Hodi, mila moja, hajdmo kući našoj. Jer ako hoćeš, ti možeš čuvati celomudrije i kod kuće; ja ti neću smetati u tome. Seti se ljubavi moje, gospođo, i hajde sa mnom kući našoj. – Blažena ne pozna da je to đavo, već pomisli da je to stvarno njen muž, i reče mu: Meni je nemoguće vratiti se k tebi u svet, iz koga pobegoh zbog greha mog; bojim se da ne zapadnem u veće grehe. – I kad ona podiže ruku svoju sa krsnim znakom na molitvu, odmah iščeze đavo. Tada blažena pozna da je to bio đavo i reče: Umalo me ne prevari, đavole.

Blažena se kajaše što je stupila u razgovor s đavolom, i od toga vremena sa još više revnosti čuvaše sebe od đavoljih zamki. A l i đavo ne presta vojevati protiv Teodore. On s a bra mnoštvo besova, koji uzeše na sebe izgled raznih zverova, pa napadoše na nju vičući ljudskim glasom: Rastrgnimo ovu preljubočinicu! – A Teodora prekrstivši se reče: Optekavši, opkoliše me, ali ih imenom Gospodnjim razbih (Ps. 117, 11), i besi tog časa iščezoše. – Potom đavo, želeći je prelastiti srebroljubljem, pokaza joj mnoštvo zlata i ljude koji ga zbirahu, no i to sve iščeze od krsnog znaka.

Zatim đavo uze na sebe izgled kneza; mnoštvo konjanika iđahu ispred njega, i prolazeći pored kolibe Teodorine oni vikahu: Knez dolazi, knez dolazi! – Onda konjanici rekoše Teodori: Pokloni se knezu! – Ona odgovori: Ja se Bogu Jedinome klanjam. – Tada je oni izvukoše iz kolibe i silom povedoše k načelniku tame (pošto Bog dopusti njima da se dotaknu svetiteljke, da bi ona bila oprobana „kao zlato u ognju“ – Prem. Sol. 3, 6), i primoravahu je da mu se pokloni. l i ona ne hte, govoreći: Ja se Gospodu Bogu mome klanjam, i Njemu jedinome služim. – Onda je besi bez milosti tukoše, pa otidoše ostavivši je jedva živu. A pastiri, došavši k Teodori, nađoše je gde leži kao mrtva, i držeći da je umrla, uzeše je i odneše u njenu kolibu i tamo položiše. Oni izvestiše o tome u manastiru, govoreći: Monah vaš Teodor umre; uzmite telo njegovo i sahranite. – Iguman sa bratijom ode u kolibu Teodorinu, i primetivši da je duša njena još u njoj reče: Ostavite ga, jer će ostati u životu. – I vratiše se u manastir.

U ponoći pak Teodora došavši k sebi stade plakati i: biti se u prsa, govoreći: Teško meni grešnom! teško meni bespomoćnom! O, kako me kažnjava Bog za grehe moje! – I podigavši ruke k nebu, ona zavapi gromkim glasom: Bože milosrdni, . izbavi me iz ruke đavola i prosti mi grehe moje! – Pastiri koji u blizini noćivahu, čuvši gde se blažena Teodora, koju; oni smatrahu za mrtvu, moli, udiviše se što ožive i hvaljahu Boga.

Posle toga iguman naredi da se dete uzme od Teodore u manastir, čemu se Teodora veoma obradova, jer se oslobodi od truda i briga oko gajenja deteta. Sama pak produži lutati po pustinji. Telo joj pocrne od hladnoće i žege, oči joj potamneše od gorkih suza, i ona življaše sa zverovima, koji joj se kao ovce pokoravahu i behu krotke. No đavo se još jednom okomi na nju. Videvši je veoma gladnu, on joj se javi u obliku vojnika koji donese na tanjiru lepo jelo i reče: Knez koji te je tukao, sada se kaje zbog toga i poslao ti je ovo jelo moleći da mu oprostiš i primiš ovo od njega. – A Teodora, poznavši ovu sablazan đavolsku, prekrsti se i reče: Bog neka uništi i razori lukavstvo tvoje, vraže! Nećeš me prevariti, jer mi je Bog pomoćnik. – I od toga vremena prestade je đavo kušati.

Po isteku sedam godina takog paćeničkog života Teodorinog, monasi se sažališe i dođoše k igumanu govoreći: Smiluj se, oče, na brata Teodora, jer on već otkaja greh svoj; oprosti mu i primi ga u manastir. – Iguman odgovori: Stvarno, braćo, prošle noći Bog me obavesti da je bratu Teodoru oprošten greh. Stoga idite, potražite ga i dovedite ovamo.

Pronašavši Teodoru u pustinji, bratija je dovedoše u manastir; i iguman joj reče: Brate Teodore, Bog ti je oprostio greh koji si učinio. Živi s nama u manastiru i podvizavaj se; nikuda ne izlazi više iz manastira, da te đavo ne bi opet rinuo u iskušenje; a uči i sina svog da bude podražavalac tvojih podviga. – I dade joj iguman keliju, oslobodivši je od svih manastirskih poslova, da bi se ona u miru molila Bogu i odahnula posle tolikih trudova. I prožive Teodora u toj keliji dve godine sa tobožnjim sinom svojim Teodorom, učeći ga knjizi i strahu Božjem, smirenju i poslušnosti, i drugim monaškim vrlinama.

Jedne godine nastade velika suša, od koje presušiše bunari u manastiru, a presahnuše i jezera, i beše velika oskudica u vodi. Tada iguman reče nekima od bratije: Niko drugi neće umoliti Boga da nam podari vodu, jedino ava Teodor, jer je pun velike blagodati Božje. – I dozvavši k sebi blaženu Teodoru iguman joj reče: Oče Teodore, uzmi sud i zahvati nam vode iz bunara. – Međutim bunar beše suv, bez ijedne kapi vode. – Blagoslovi, oče! reče Teodora i ode na bunar. Spustivši sud u bunar, ona ga napuni čistom vodom i donese igumanu koji seđaše sa bratijom. Videvši to, svi se divljahu. Onda odoše na bunar u kome davno beše presahla voda, i nadvirivši se videše da je pun vode, i proslaviše Boga. I ta voda beše dosta za sve manastirske potrebe dok ne pade kiša i ne napuni vodom sve presahle vodojaže. Blažena pak Teodora, budući smirena duhom, govoraše bratiji: Ovo se dogodi ne zbog mene nego zbog oca našeg igumana koji, imajući čvrstu veru u Boga, posla me, i ja izvrših što mi je naređeno, uzdajući se u molitve oca našeg.

I produži Teodora živeti u keliji svojoj, moleći se Bogu i vaspitavajući svog tobožnjeg sina. Jedne pak večeri ona pred svima uze dečka, zatvori se s njim u keliji i stade ga poučavati. A iguman, podstaknut Duhom, posla neke od bratije da neprimetno prislušnu kraj kelije šta Teodor razgovara sa detetom svojim. Teodora pak, uzevši dete u krilo i zagrlivši ga ljubljaše ga govoreći: Sine moj mili! vreme moje dođe, kraj se moj približi, i ja već odlazim od tebe. A l i ti ne plači za mnom i ne govori sebi: „siroče sam“, jer Boga imaš za oca, koji te blagodaću Svojom štiti; Njemu ću se i ja moliti za tebe, ako obretem slobodu pred Njim. Saslušaj poslednje reči moje i zapiši ih u srcu svom: ljubi Boga više nego ma koje stvorenje, i više nego sebe samog, i prilepi se uz Njega svim srcem, ne prestajući slaviti Ga i moliti Mu se ustima i srcem, jezikom i umom. Pravila sabornog nikada ne ostavljaj, nego sa ostalom bratijom odlazi u crkvu: na Časove, prvi, treći, šesti i deveti; na večernje, polunoćnicu i jutrenje. Sve molitve tvoje neka budu sa skrušenim srcem i suzama i uzdisanjem. Plači pred Bogom svaki dan, da bi se udostojio večne utehe. Budi poslušan igumanu i bratiji; odreci se volje svoje; čuvaj nezlobivost od sada pa do kraja života svog; ogradi ćutanjem usta svoja; pazi da ne osudiš koga, niti da se podsmehneš tuđem grehu; a vidiš li nekoga gde greši, pomoli se za njega jedinom bezgrešnom Bogu da ga ispravi, a tebe da izbavi od grehopada i iskušenja vražijih. Ne govori ništa prazno, ni ružno, ni hulno: neka iz usta tvojih ne izađe takva reč, za koju bi imao dati odgovor u dan Suda. Budi krotak i smiren srcem; sve smatraj za oce i dobrotvore tvoje, a sebe računaj kao podnožje svima. Čuješ li da je ko od bratije bolestan, ne lenji se da ga posetiš i da mu od srca poslužiš; i svako određeno ti poslušanje izvršuj bez roptanja. Siromaštvo i nesticanje ljubi kao skupoceno blago. Opominji se življenja mog, kada s tobom lutah: šta stekoh ja u kolibi mojoj pred ogradom manastirskom? da li hranu ili odeću? da li pokućanstvo ili neko blago? Ništa drugo sem Boga. Jer šta je čoveku potrebnije od Boga i božanske ljubavi Njegove? On je blago naše, On – bogatstvo, On – hrana i piće, On – odeća i pokrivalo, On – zdravlje naše i krepost, On – veselje i radost, On – nada i uzdanica naša. Potrudi se da stekneš Njega, sine moj! Jer ako stekneš Boga Jedinoga, – to će ti biti dosta; i uzveselićeš se o Njemu više nego kada bi dobio sav svet. Staraj se čuvati čistotu svoju: kao što si sada čist telom i dušom, tako budi i do kraja života svog. Pazi, čedo moje, da ne ožalostiš Duha Božija koji živi u tebi, i da Ga ne odagnaš od sebe slastoljubljem i ugađanjem telu. Umrtvi ude svoje; ne daj pokoja i odmora telu svom: kao neposlušnog magarca smiruj ga glađu, žeđu, radom i batinama, dok dušu svoju ne izvedeš pred Hrista kao čistu nevestu. Čuvaj sebe budno i od đavoljih zamki, bdi i straži: jer đavo ne drema, ištući da proguta svakog koji služi Bogu. Od ovog vraga neka te zaštiti pomoć Božja! Pored toga, čedo moje, čini pomene i za mene, da obretem milost kod pravednog Sudije, koji će suditi ne samo grehe nego i pravice; k Njemu ja sada odlazim.

Pametno dete reče na to: Oče moj, zar ti već odlaziš ostavljajući me siročetom? Ta šta ću ja bez tebe raditi? Teško meni jadnome? teško meni sirotanu što se lišavam tebe, dobri oče moj! – A Teodora tešeći ga reče: Ja ti već rekoh da sebe ne nazivaš sirotanom, jer ti imaš Boga koji te čuva i stara se o tebi: On će ti biti otac i mati, učitelj i nastavnik, pokrovitelj i rukovoditelj ka spasenju.

Posle toga Teodora ustade i stade se sa plačem moliti, govoreći: Bože, Ti znaš moje grehe i pokajanje! Ti znaš patnje srca moga; ja ne prestajah plakati što razgnjevih Tebe, Gospode! Ti znaš trude moje, pomoću kojih smiravah grešno telo svoje, zato što se drznuh učiniti bezakonje i ogorčiti blagost Tvoju. Ti znaš tugu duše moje; znaš da duša moja, otkako postadoh svesna greha svog, ne prestade sve vreme tugovati i gorko ridati što ožalostih milosrđe Tvoje. Stoga čuj sada jecanje moje, usliši molitvu moju, vidi srce moje koje se topi kao vosak, ispitaj što je u meni, pogledaj suze moje i smiluj se na bednu dušu moju! Oprosti bezakonja moja, prosti grehe moje, ne pomeni zla dela moja: po milosti Svojoj pomeni me Ti, radi dobrote Svoje, Gospode! (Ps. 24, 7). Primi pokajanje moje! primi molitvu i ridanje moje! a primi i dušu moju!

Dugo se ona moljaše tako, i ne mogaše se čuti sve što ona u molitvi govoraše, – samo se čujaše njen plač i udaranje u prsi. Plakaše sa njom zajedno i dečko, oplakujući svoje sirotanstvo. Potom ga ona ponovo tešaše, pa se opet moljaše. Naposletku ona s radošću reče: Blagodarim Tebi, svemilosrdnom Tvorcu mom, što me usliši i pomilova, i izbavi dušu moju od smrti i oči moje od suza.

Govoreći u radosti duše i druge zahvalne reči, Teodora umuče. Mogaše se pomisliti da ona u to vreme predade svetu dušu svoju u ruke Gospoda svog, pošto se više ne čujaše ona već samo plakanje deteta. U tom trenutku udari klepalo za jutrenje. Monasi koji prisluškivahu odoše k igumanu i sve mu ispričaše. Saslušavši ih, iguman im stade sa suzama govoriti: Čeda moja, ja noćas zadremah i imadoh viđenje: dođoše dva svetlozarna čoveka i povedoše me na visinu nebesku, otkuda mi dođe glas govoreći: „Hodi i vidi kakva sam blaga ugotovio mojoj nevesti Teodori“. I ugledah svetlonosni raj, čiju krasotu i lepotu nije moguće opisati. Ona dva čoveka me uvedoše unutar raja, pokazaše mi dvorac, i u njemu zlatni odar, kraj koga stajaše anđeo čuvajući ga. Ja upitah ljude što me vođahu Za koga je spremljen ovaj dvorac i odar? – Oni mi rekoše: Pričekaj malo, i videćeš slavu Božiju. – I malo posle ja ugledah činove Anđela, Mučenika i Prepodobnih, koji iđahu ka dvorcu pevajući divne pesme, čiju sladost je nemoguće iskazati; a usred njih videh prekrasnu ženu, u velikoj slavi; oni je dovedoše u dvorac i posadiše na odar, pojući preslatke pesme. Ja se sa strahom poklonih česnoj ženi toj. A anđeo me upita: Znaš li ko je to? – Ja odgovorih: Ne znam, gospodine moj. – On mi onda reče: To je monah tvoj Teodor; po prirodi svojoj on beše žensko, a po spoljašnjosti muškarac. Poživevši kratko vreme u braku, Teodora ostavi svet Boga radi i truđaše se u vašem manastiru; i kada bi oklevetana da je devojka rodila dete od nje, ona ne objavi da je žena, već kao da je pravi otac ona primi dete i odgaji ga. Oterana iz vašeg manastira ona mnogo postrada, hraneći se travom i pijući morsku vodu, trpeći mraz i žegu i golotinju, i podnoseći mnoge napasti od demona. Zbog svega toga milosrdni Bog je toliko uzveliča: jer je zavole kao nevestu Svoju. i učini je naslednicom Carstva Svoga sa svima svetima. – Čuvši ovo ja stadoh plakati što nisam znao tu tajnu, već sam poverovao laži i uvredio svetiteljku izgnavši je sa sramom iz manastira. I tako plačući ja se probudih. Zato je sada, čeda moja, srce moje ispunjeno radošću i žalošću. Radujem se što se udostojih videti preslavno viđenje, kakvo oko ljudsko ne vide, i čuti preslatke zvuke svetih pesama, kakve uho ljudsko ne ču; a tugujem i plačem što ne znađasmo sluškinju Božiju i nevestu Njegovu vozljubljenu, koja je živela među nama, i mi smo je, ne znajući, dugo vreme vređali.

Posle toga iguman sazva bratiju, pa ode keliji blažene Teodore i kucnu na vrata govoreći: Oče Teodore, blagoslovi! – Ali odgovora ne bi, jer se Teodora već beše prestavila ka Gospodu. A dečko, plačući nad njom, beše zaspao, i jedva ga probudiše. Ustavši on im otvori vrata. Kada bratija uđoše, ugledaše blaženu Teodoru gde leži na zemlji, sa rukama prekrštenim na grudima i sa zatvorenim očima, a lice joj sijaše lepotom kao lice anđela. Kada stadoše pripremati za pogreb sveto telo njeno, iguman otkri njene grudi, sasušene od dugog posta, i svi poznaše da je to bila žena. I diveći se oni plakahu mnogo. Iguman naredi bratiji da nikome ne kazuju ovu tajnu, dok ne budu pozvani oni koji oklevetaše prepodobnu da je obeščastila devojku. I posla iguman bratiju k Enatskom igumamu, govoreći: Molimo tvoju ljubav, oče, dođi k nama sa svojom bratijom, jer nam je danas veliki praznik, pa hoćemo da ga praznuješ s nama.

I dođe iguman Enatski sa svojim monasima; i privedoše ga k svetome telu blažene Teodore, govoreći: Oče, muž tvoje kćeri umre. – I pokazavši mu telo prepodobne upitaše ga: Nije li to Teodor? – Stvarno, to je on, odgovori iguman Enatski. – Onda upitaše monahe koji behu došli s njim, govoreći: Poznajete li ga vi? – Oni rekoše: Dobro ga poznajemo; to je lažni monah Teodor, koji oskvrnavi devojku; neka mu Bog plati po delima njegovim!

Tada Oktodekatski iguman otkri grudi blažene Teodore, i pokazavši ženske dojke njene reče: Je li to muško telo? Da, oci, mi se prevarismo, misleći da je to muškarac, a ustvari to je bila žena; promenivši ime i izgled ona kao anđeo življaše usred nas grešnika, koji ne znađasmo tajnu ovu, i mnoge napasti pretrpe od nas. Međutim sada kraj njen pokaza šta je bila i šta jeste, jer je ona pravedna i sveta, i Hristu Bogu našem mila: jer je ja videh gde se veseli u nebeskom dvorcu u slavi i svetlosti velikoj sa činovima anđela i sa svima svetima.

Tada se svi prisutni zaprepastiše i udiviše ovoj velikoj tajni; a oni koji je behu oklevetali zbog greha koji ona ne učini, veoma se postideše, i svi plakahu mnogo, govoreći: Teško nama, što tako dugo vređasmo sluškinju Božiju! – I pripadajući k svetim moštima njenim, sa suzama govorahu: Oprosti nam, sluškinjo Božja, što se u neznanju ogrešismo o tebe!

Posle toga javi se anđeo Božji igumanu Oktodekatskom, govoreći: Uzmi konja i kreni ka gradu, i koga prvo sretneš, uzmi ga i dovedi ovamo. – Iguman odmah krenu, i ugledavši čoveka koji mu iđaše u susret upita ga: Kuda ideš, čoveče? – Ovaj odgovori: Čuh da žena moja umre u nekom manastiru, pa idem da je potražim i vidim. – Iguman, uzevši sa sobom ovog čoveka i posadivši ga na konja, vrati se u manastir i privede ga k svetom telu prepodobne. Ugledavši Teodoru muž njen stade gorko i neutešno ridati nad moštima njenim.

Čuvši za sve ovo, iz okolnih manastira se sleže bezbrojno mnoštvo monaha sa svećama i kadionicama, pa opremivši sveto telo prepodobne Teodore pogreboše ga česno u manastiru, u kome se ona dobro podvizavala. I prirediše veliki praznik u toku mnogo dana, slaveći Hrista Boga i veličajući vozljubljenu nevestu Njegovu – prepodobnu Teodoru. A muž njen, posle pogreba njenog, izmoli za sebe onu keliju, u kojoj je živela žena njegova ili, bolje reći, nevesta Hristova. I postrigavši se za monaha, on se tu podvizavaše u postu, molitvi i suzama, sećajući se podviga prepodobne Teodore. I posle ne mnogo vremena on dobro skonča i pređe ka Gospodu. A dečak Teodor, koga prepodobna imađaše mesto sina, nasledi narav, podvige i vascelo vrlinsko življenje tobožnjeg oca svog ili, bolje reći, matere svoje, prepodobne Teodore. On dostiže takvo savršenstvo, da po smrti igumana bi od svih inoka izabran na igumanstvo; i bi dobar otac, nastavljajući čeda svoja na put spasenja, kojim i sam pođe za prepodobnom Teodorom, i nastani se s njom u obiteljima nebeskim.

Molitvama svetih Tvojih, Gospode, ne liši i nas nebesnog Carstva Svog. Amin.

SPC

Podelite:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here