Kako je Pavle Vuisić pisao o smrti- svi ga znaju kao glumca, a niko kao pesnika

0
10
Podelite:

Veliki glumac rođen je 10. jula 1926. godine. profesiju, po kojoj je bio poznat prezirao je, a slabo je poznato da je pavle Vuisić pisao i stihove.

“On je bio izvanredan pesnik. I to se ne zna. Ali stalno je cepao, a ja sam sklanjala da on ne vidi i posle smrti sakupila. On je i svoju prvu glumačku nagradu iscepao.

Inače je bio vrlo talentovan. Ali je video da nema s kim i već je počeo da radi na filmu, i ostao je u glumi. Izmislio je i pseudonim – Višnjin. Celog života sam čekala da počne ozbiljno da piše i kada je upao u depresiju, pomislila sam da je došlo vreme. Ali nije bilo ništa od toga…”, rekla je nedavno u razgovoru za Nedeljnik supruga Pavla Vuisića.

Pavle Vuisić pisao je često. O smrti više nego o drugim stvarima. Pisao je na kafanskim računima, po knjigama, na imeniku, diktirao je svojoj supruzi Mirjani… Pisao je često, a još češće cepao je napisano.

Pavle Vuisić napisaoje i nekoliko testamenta.

Oporuka

Pavla Vuisića, rođenog od majke Radmile i oca Miša, koji dana prvog novembra 1982. godine, pri čistoj svesti i zdravoga uma sastavlja ovu poruku. Mirjani, ženi mi, sve što imam za slučaj da odapnem, ostavljam, s tim da razumno rasproda ili otuđi imovinu moju, odnosno svoju, a ako ne bude u stanju da imovinom raspolaže, da to samo sud može uraditi. Mirjana, ako posle mene ostane, ima da me sahrani sa svim adetima i čestima crkve pravoslavne, sa šest popova da se pred mojim telom vide i čuju.

Sahraniti me ima u grobnicu našu, govor posmrtni ili slično da se čuo nije. Ovijeh šest popova (koje za inat hoću) da sve ono što se oko groba radi, rade i šute. Šute (ćute).

Neka u sebi pjevaju.

Pošto mislim mreti, što bih i onako sve ovo pisao, još da vas zamolim da mi nikakav komunist ni govora, ali niti jedne reči ne progovori, jerbo ću se u grobu prevrnuti i ne samo prevrnuti, već i ustati iz groba da ga noću morim i da mu, njemu i svima, koliko ih je na svetu, jebem mater…

U jednom zapisu ostavio je i dodatak svom testamentu:

“Ukoliko ne otuđim pre smrti moju pušku i revolver koji su vrlo skupoceni (da) proda moja Sula (Mirjana) ali samo kad se raspita o pravoj ceni.

One 2 serije žućaka i viška 2 srebrnjaka da ne prodaje na teg (na vagu) već da se najpre raspita o njihovoj numizmatskoj vrednosti. Lule moje (sigurno ih ima u vrednosti nekoliko sadašnjih miliona) da da Nenadu svom nećaku ako ustanovi da on lule stvarno voli od vremena do vremena puši na njima, ili bar ako ne puši na njima – uživa gledajući ih.

Sablje i noževe ako nije u stanju da zabode u drobove komunista – neka proda ili pokloni nekom ko oružje voli (bolje neka proda). Naročito sablje su skupe nijedna manje od 2 miliona sadašnjih para. Sablje ne davati u komision jer uzimaju veliki procenat nego na oglas — jednu po jednu. Sablje ću sada sam pokušati prodati, ako ih ne prodam onda stoji ono gore.”

Pisao je još:

Želim da umrem.

Bože koji si svemoguć, učini tako

i budi miran, platiću.

Znam, i ti si korumpiran…

Na sahrani nije bilo šest popova, bio je jedan. I njegova supruga Mirjana. Nije bilo ni slike, ni umrlice. Pop nije znao koga sahranjuje:

“Samo sam rekla da se zove Pavle…”

Izvor: Nedeljnik

Podelite:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here