Jovan Dučić: Aneksija Bosne i Hercegovine i srpsko pitanje

0
8
Podelite:

Knjigu „Aneksija Bosne i Hercegovine i srpsko pitanje“ je napisao Jovan Dučić, srpski pisac, pesnik i diplomata. Reč je o delu koje je Jovan Dučić napisao tokom svog boravka u Italiji pa je orginalan naziv ovog dela: „L’annessione della Bosnia e dellErzegovina e la questione Serba„. Knjiga je štampana u Rimu 1908. godine.

Ovim svojim delom Dučić se pokazao ne samo da je odličan pesnik, već i poznavalac međunarodnih prilika i odnosa u svetu, tog doba. Na vrlo temeljan način autor nam opisuje genezu interesa velikih sila za Balkansko poluostrvo. Zanimljivo da je ova Dučićeva knjiga decenijama bila skrivena od srpske javnosti, ali je zbog svoje tematike ona aktuelna i danas jer predstavlja dragoceno istorijsko štivo.

Miladin Milošević, direktor Arhiva Jugoslavije, je pronašao ovu knjigu posle dugo godina traganja u Narodnoj biblioteci Srbije, na odeljenju stranih autora. On kao priređivač ove knjige, učinio je da posle jednog stoleća u mraku, knjiga konačno ugleda svetlo dana. U knjizi su dodati faksimili i brojni dokumenti sa kraja 19. i početka 20. stoleća.

Dučić se u knjizi bavi balkanskim prilikama, još od Krimskog rata 1853. godine, pa sve do Aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine, sa posebnim osvrtom na dešavanja u Bosni i Hercegovini. On je po nalogu Nikole Pašića, premijera Kraljevine Srbije otišao u Rim 1907. godine da obavlja diplomatske poslove, odnosno razbija medijski mrak Beča.

Razlog zašto je Dučić napisao ovu knjigu na italijanskom, a ne na srpskom jeziku, jeste što je u to vreme vladala Aneksiona kriza (hladni rat Austro-Ugarske carevine i Kraljevine Srbije), pa je sve što je dolazilo iz Srbije u zemlje zapadne Evrope, moralo proći kroz kontrolu Bečkog dvora. Zato se Dučić ovako na italijanskom jeziku obraćao čitaocima.

Dučić u svojoj knjizi manirom iskusnog diplomate bavi se i analizama i prognozama, navodeći da Berlinski kongres iz 1878. godine (čijom odlukom je došlo do Aneksije BiH od strane Austro-Ugarske) predstavlja omču oko vrata balkanskim narodima, koje je kasnije dovelo i do izbijanja Prvog svetskog rata 1914. godine.

jovan

Istovremeno, i pod veoma sličnim naslovom, Jovan Cvijić je objavio brošuru u Parizu L’annexion de la Bosnie et la question serbe  (Pariz, 1909). Cvijić je na srpskom jeziku ovu raspravu objavio 1908. pod naslovom Aneksija Bosne i Hercegovine i srpsko pitanje, a posle prevoda na francuski jezik objavljeni su prevodi Cvijićeve rasprave na ruskom i češkom jeziku, kao i izvodi na engleskom jeziku. Svi prevodi Cvijićeve rasprave bili su zabranjeni u Austrougarskoj.

U uvodnoj reči novog izdanja Dučićeve brošure, koje je objavilo Udruženje Trebinjaca u Beogradu, Miladin Milošević naglašava kako napori Vlade Kraljevine Srbije da austrougarsku aneksiju Bosne i Hercegovine prikažu „kao fatalnu po mir na Balkanu i kao ugrožavanje srpskih nacionalnih interesa“ nisu dali poseban rezultat jer su se kosili sa „diktatom velikih sila“. Naime, velike sile (Nemačka, Italija, Velika Britanija, Rusija i Francuska) su 1909. priznale Austrougarskoj pravo da anektira Bosnu i Hercegovinu.

Vratimo se sada originalnom Dučićevom tekstu koji je bio namenjen poslanicima parlamenta Kraljevine Italije. Pogledajmo na koji način je Dučić prikazao austrougarsku okupacionu upravu u Bosni i Hercegovini i aneksiju ovih dveju, kako je Dučić naglasio, srpskih pokrajina. Austrougarska okupacija Bosne i Hercegovine (1878) i austrougarska aneksija Bosne i Hercegovine (1908) bile su istorijski proces koji je doveo do atentata na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda (1914) potom iskorišćenog kao povod za početak Prvog svetskog rata (1914–1918).

Prema Dučiću, nesreća je bila u tome što su pravoslavni Srbi iz Bosne i Hercegovine verovali da će im Austrougarska, kao hrišćanska država, 1878. doneti boljitak ali „ne prođe, međutim, mnogo vremena i beše očita nepopravljiva greška i svi se uveriše da je potrebno poviti leđa pod novim jarmom“ pa su „Srbi pravoslavci, oni koji su odveć olakšali Austriji njeno osvajanje Bosne i Hercegovine, ujedno bili i prvi koji su ponovo osetili efekte nove tiranije i mržnju austrijskog neprijatelja“. Odmah po uspostavljanju okupacione uprave „strah koji je Austrija imala od patriota Srba nagonio je da počini zločinačka dela“.

Dučić dalje piše italijanskim poslanicima da „za vreme dugih 30 godina [1878–1908], bolnih godina, njene veoma omražene vlasti, Austrija nije prestala da progoni Srbe pravoslavce, optužujući ih da su se urotili zajedno sa Srbijom i Crnom Gorom protiv monarhije“, a „pošto je Austrija slomila i poslednji otpor sa kojim se susrela u dvema nesrećnim pokrajinama srpskim, uvela im je jednu od najbednijih uprava, a koja se s pravom može smatrati remek-delom moralnog terorizma, perfidnom idejom koja je vukla ceo jedan narod u potpun materijalni krah“.

Dučić podvlači da je austrougarski okupator praktično izopštio pravoslavne Srbe iz organa uprave, da su Srbi činili samo 3% činovnika u Bosni i Hercegovini gde su bili etnička većina, da su 42% činovnika činili Hrvati, a čak 50% Poljaci, Česi, Nemci, Mađari i drugi stranci koji su pristigli u Bosnu i Hercegovini bez poznavanja jezika i potreba naroda nad kojim je trebalo da upravljaju često milicijskim i vojnim sredstvima. Zemlja otimana od pravoslavnih Srba i muslimana deljena je inostranim kolonistima.

Dalje, Dučić je informisao italijanske poslanike da je austrougarska aneksija Bosne i Hercegovine (1908) nasilje nad Berlinskim ugovorom iz 1878. kojim je Austrougarska dobila pravo da okupira teritoriju pod turskim suverenitetom ali ne i da je prisajedini. Aneksijom Bosne i Hercegovine, Austrougarska je načinila „teritorijalnu agresiju na kontinentu“ pa je Dučić stoga zatražio od italijanskih poslanika da podrže reviziju Berlinskog ugovora čime bi se osujetile namere agresivnog teritorijalnog širenja Austrougarske.

Dučić je podvukao da je za Srbiju i Crnu Goru austrougarska aneksija Bosne i Hercegovine političko, nacionalno i ekonomsko zlo. Naglasio je da će Srbija a potom i Crna Gora biti sledeće žrtve austrougarske agresije što se i dogodilo nakon samo šest godina (1914). Italijanskim parlamentarcima skrenuta je pažnja da je izdvajanje Bosne i Hercegovine iz celine koju čini sa Srbijom i Crnom Gorom, „isto što i izgubiti zemlje koje čine srce ove otadžbine“. Podrazumevalo se da se Srbija austrougarskom aneksijom Bosne i Hercegovine ekonomski guši jer se gura dalje od Jadranskog mora.

Prošlo je sto godina od početka Prvog svetskog rata. U proteklih sto godina nastala je i nestala država u kojoj su Srbi živeli ujedinjeni – Jugoslavija. Ova država vodila je evropsku i svetsku politiku. Na razvalinama moćne Jugoslavije, koja je razbijena od strane zapadnih sila, nastale su male državice na rubu Evrope. Slabe i razjedinjene.

U Bosni i Hercegovini su od polovine devedesetih godina 20. veka ponovo zapadni visoki predstavnici (od kojih su četvorica bila s prostora bivše Austrougarske ili Nemačke), inostrani činovnici su na mnogim nivoima vlasti, srpskom narodu u Republici Srpskoj se negira pravo na samoopredeljenje. Srbija je potisnuta od Jadranskog mora. Teritorijalni dobici Srbije u Balkanskim ratovima (1912–1913) na Kosovu i Metohiji i u Makedoniji takođe su istrgnuti. Vlast u Crnoj Gori sve radi da izdvoji ovu istorijsku srpsku državu iz celine sa Srbijom i Republikom Srpskom.

Dučićevu brošuru iz 1908. možemo da čitamo i u današnjem kontekstu skoro kao kroz indigo papir.

Ali budimo optimisti i gradimo mostove. Republika Srbija i Republika Srpska, zajedno s našom Crnom Gorom i nama najbližom Makedonijom čine jedinstven kulturni prostor. Ne treba sumnjati da će u nekom istorijskom momentu doći do prilike da se na našem geografskom prostoru ostvare integracije koje će omogućiti da nam se glas dalje čuje i mnogo više uzima u obzir. Na tome treba raditi.

Izvor: zlocininadsrbima, srbijuvolimo

Podelite:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here