Лордан Зафрановић: Снимићу филм о страдању српске деце на Kозари

1
20
Поделите:

Почео сам разговоре са РТС-ом о „Деци Kозаре”. Реч је о чишћењу Kозаре и избегличким колонама које су завршавале у Јасеновцу, у дечјим логорима. Поубијани су на разне начине, и цијанкалијем и ножем, док су друге пребацивали у Загреб или у остале градове где су их претварали у јањичаре и где су служили као лична гарда Анте Павелића. Мала деца. Тако да је то једна трагична судбина читавог тог козарачког народа, који је, мање-више, комплетно убијен. За тај филм се припремам скоро 30 година

Филмови „Окупација у 26 слика”, „Kрв и пепео Јасеновца”, „Пад Италије”, „Вечерња звона” југословенског и хрватског редитеља Лордана Зафрановића и даље изазивају велику пажњу публике, а његово остварење „Тестамент” је и после 23 године забрањено за приказивање на Хрватској телевизији! Јер се у његовом филму о Независној Држави Хрватској препознала Туђманова власт и његови наследници, због чега се Зафрановић нашао на списку за ликвидацију и годинама је имао обезбеђење…

Свој недавни боравак у Београду искористио је за преговоре о филму „Деца Kозаре”, који покушава да сними скоро три деценије, од када је први пут прочитао сценарио Арсена Диклића, а у интервјуу за „ЕKСПРЕС“ открива да би снимање могло да се реализује на јесен идуће године.

Деценијама покушавате да реализујете филм који се бави страдањем српске деце током Другог светског рата?

– Овде сам почео разговоре са РТС-ом пре пар месеци о „Деци Kозаре”. Реч је о чишћењу Kозаре и избегличким колонама које су завршавале у Јасеновцу, у дечјим логорима. Поубијани су на разне начине, и цијанкалијем и ножем, док су друге пребацивали у Загреб или у остале градове где су их претварали у јањичаре и где су служили као лична гарда Анте Павелића. Мала деца. Тако да је то једна трагична судбина читавог тог козарачког народа, који је, мање-више, комплетно убијен. За тај филм се припремам скоро 30 година. Почетак финансирања и припрема за снимање је требало да буде непосредно пред овај рат, последњи, деведесетих година, али је то тада пропало. Онда сам пре годину дана то поново отворио и увидео да ту има материјала, да је у питању изузетан филм, добро написан сценарио, добри ликови, одлична драматургија… Људи с којима сада преговарам су прочитали сценарио који је написао изузетан писац Александар Диклић. Ја сам то понудио телевизији РТС и њихови уредници су се сложили да то уђе у планирани буџет. Сутра баш имам разговор с једним филмским продуцентом који би могао да погура реализацију током јесени идуће године.

У међувремену сте завршили свој документарни филм „Залазак столећа – Тестамент”. Због тог филма сте почетком деведесетих морали да одете из Хрватске?

– Радио сам у то време тај филм, снимао сам по целој бившој Југославији, чак сам био снимио и Милошевића на Газиместану. Био је један феноменалан кадар који није касније ушао у филм јер више нисам хтео да се бавим делом који је био везан за овај нови рат, били су ми довољни постојећи документарни снимци јер сам хтео да покажем шта је то заправо НДХ радила преко суђења Андрији Артуковићу, бившем министру у влади Анте Павелића, које је било у Загребу у то време. Мислио сам да би требало да неко искористи тај моменат да сними филм о томе шта је била НДХ.

Спасавали сте и свој живот и живот филма?

– Покупио сам те негативе јер је било врло опасно време. У то време је била и прва скупштина ХДЗ-а, и њу смо снимили, и тада су почели напади на мене. Ја сам већ имао спор с Туђманом око Јасеновца. Дошао ми је био један од тих шефова осигурања у монтажи ХРТ-а и рекао ми да морам напустити телевизију, а да би било добро да напустим и земљу. Био ми је пријатељ и упозорио ме је. И онда сам покупио тај негатив и у задњи час отишао преко границе, у Словенију. Лордан Зафрановиц (10)Онда је неки пријатељ из Аустрије пребацио снимљени материјал преко ноћи у Kлагенфурт, из Kлагенфурта у Париз, одатле у Чешку, и тамо сам завршио „Тестамент”. У Прагу смо имали премијеру, онда је филм ишао на Бијенале у Беч, па у Берлин, у форум. Углавном су ме пратили телохранитељи јер је увек било неких упозорења да би се могао догодити атентат на мене, тако да за те прве две-три године пројекције „Тестамента” по Европи је увек са мном била нека врста обезбеђења…

Последице је осетила и Ваша породица…

– Да, дошло је једно несрећно време кад се тај филм завршавао. Моји најближи су због тога страдали док сам ја био напољу, а никад нисам мислио да због тога што радим неки фини посао у монтажи, спајам два кадра, може да страда неко од најближих, који су били потпуно одбачени. Син, мајка и отац били су изоловани тако да је било доста тешко сазнање да моје стваралаштво може утицати на срећу мојих најближих. То сам у то време схватио, али мало прекасно.

„Тестамент” је приказиван у свету, пре неколико месеци и у Србији, а у Хрватској још увек није?

– У Србији је, нажалост, тек сада приказан, пре пар месеци, у Kинотеци, и истовремено на РТС 2. После не знам колико година. А у Хрватској није ни до дан-данас даван на телевизији. Била је својевремено нека моја ретроспектива, после смрти Туђмана, и међу осталим филмовима је био и тај филм, али за један врло мали број људи. А хрватска телевизија, која је била копродуцент и која је имала сва права да га бесплатно прикаже, до данас га није приказала мада сам ја, наравно, на томе инсистирао после ових ексцеса на стадионима где масовно дижу руке у знак фашистичког поздрава и вичу „за дом спремни”. Био сам и два пута код премијера Милановића. Он је био код председника државе Иве Јосиповића да покуша да утиче на политику ХРТ-а да то прикаже. Међутим, ни један ни други нису успели да сломе тај отпор због страха да их неко не прогласи издајницима, и тако је остало до данас.

Снимили сте и документарни серијал о Титу?

– То је била у почетку нека врста поруџбине, а касније се претворило у неки ауторски став, серијал о Титу. Једном када сам долазио у Загреб, срео ме је новинарски магнат Нино Павић, који је имао „Јутарњи лист” и сва остала издања, и рекао ми да је управо негде прочитао да би и Де Ниро и Сталоне радо играли Тита. У то време је Тита припремао Спилберг, али се то никада није реализовало. Онда смо рекли да је најбоље да прво направимо документарни филм, па ћемо видети шта ћемо даље, и кренули смо с документарним филмом. Имао сам срећу да у задњи час снимим његове најближе сараднике, жене, љубавнице… и тако сам направио ту серију. Та серија не би била произведена с Телевизијом Загреб да није Санадер то аминовао јер њега су морали да питају. Санадер је, ипак, без обзира на то шта се о њему прича, ту ХДЗ претворио у неку демократску странку, избацио је све ове ултрадесне људе. Почео је да дува неки свежи ветар кроз прозор. Чинило ми се тада да је то подношљиво, међутим, све се срушило за пар година.

Госпођа Милена Шувар је правила проблем у вези са серијалом „Тито”. Стигли сте чак до судског спора?

– Нино Павић је, кад смо се договорили да снимимо серију, рекао да господа Шувар познаје Херту Хас, једну од Титових жена, међу првим женама, и да је она веома интересантна, да бисмо могли да добијемо интервју с њом преко госпође Шувар. Тако је и било. Ангажовао сам Милену Шувар и снимили смо 19 сати сведочења Херте Хас. Наравно, није могло све да уђе у филм, али је врло интересантна била њена судбина, та њена велика љубав према Титу све до краја живота. Она је о томе причала на један фантастичан начин, тако да смо добили бисер. Почела је монтажа и те пикантерије из Титовог приватног живота је госпођа Шувар хтела да избаци, а оне су биле најживотније и најлепше, посебно за серију. Ја то нисам дозволио и ту смо се сукобили. Она је тада покушала све сведоке које је знала да окрене против мене, међутим, они нису могли ништа. Све у свему, од тада трају ти судски спорови…

Серија је приказана и на ХРТ-у, а на РТС-у није. Знате ли зашто?

– Мистерија ми је зашто РТС није купио то, али га је купила новосадска телевизија, тако да је ипак један део Србије гледао „Тито – Последњи сведоци тестамента”.

Kакав је Ваш закључак о Титу?

– Он је једна врло интересантна личност. Интригантан је зато што је прошао тај предратни живот, пре Другог светског рата, био на робији због неких својих идеала и свега што је организовао. У сваком случају, пружио је један велики отпор у Другом светском рату. Био је признат од Енглеске, Америке, савезника. Извојевао је огромну победу над агресивним немачким фашизмом, што је непоновљиво у историји. Наравно, и све ово касније, увођење самоуправљања као једног експеримента који до дан-данас није превазиђен. Па велико „не” Стаљину. То су све велики потези једног великог државника. То је један човек, а ја сам настојао да што више интимних, људских ствари убацим у серију, тако да је то ипак серија о једном обичном необичном човеку који је обележио један огроман историјски тренутак.

Да ли мислите да смо се распали захваљујући њему?

– Ја то не бих могао ни потврдити нити негирати зато што је сваки рат ирационалан. Тито после Тита, то је по мом мишљењу била велика грешка. Могло се слободно после његове смрти кренути у неку демократизацију. Мислим да би тај федерализам опстао да је остало само неколико тих заједничких министарстава, војске и спољних послова, а да се остало препустило републикама и изборима… Овако се то десило с том неком тројком: Милошевић, Туђман, Алија, где је свако желео да буде Тито, а није могао, и поделили су се по националном и верском кључу, што је најједноставније и најопасније, и зато се све распало у тако крвавом метежу и ужасу. Ја се помало бојим да се не деси опет неки крвави обрачун јер ми се чини да катарза није достигла ону меру ужаса после које би требало да годинама траје мир.

У Хрватску сте се вратили 2006. На какву сте атмосферу наишли, како су Вас третирали пријатељи и колеге?

– Пред сам рат деведесетих година, у Загребу више нисам могао да поднесем дневни живот јер сам знао шта се спрема. У то време сам монтирао филм „Залазак столећа – Тестамент” и ови дневни људи су почели да ме нервирају, и та количина ужаса који се појавио присилила ме је да почнем да живим ноћу. И онда сам ноћу ишао да монтирам, до седам сати, туширао се, излазио са екипом од девет, десет, једанаест увече до пет ујутру, и онда све опет, спавање до дванаест, па монтажа. Онда сам отишао из Хрватске и, кад сам се вратио, 2006, у Загреб, видео сам да ме ови дневни људи избегавају, прелазе на другу страну улице. Онда сам ишао да видим да ли ће ме избегавати и они моји ноћни пријатељи, међутим, тамо су ме дочекали фантастично и схватио сам да су ти ноћни људи далеко бољи него дневни јер немају шта да изгубе. А ови горе, дневни, калкулишу стално. Тако да је то било ОK.

Вас су избегавали и Ваши пријатељи тада, јесте ли им опростили?

– Било је доста напето деведесетих. Схватао сам људе који су били моји сарадници на филму и који су морали због егзистенције да ћуте и да се покоравају новом систему и новој политици и свему ономе што је то донело, али нисам могао да схватим то што су неки уметници и моји најближи сарадници, који су са мном радили, прешли на ту другу страну. То ме је страховито разочарало.

После читаве деценије, 2000. први пут сте се обрели у Сплиту?

– Некако ми се Сплит био смањио кад сам дошао, море ми се учинило уже, мање, затворено, уско, тако да нисам дуго остао, свега неколико дана… У међувремену ми је умро отац. Знате, само је седам хиљада Далматинаца погинуло на Сутјесци у Другом светском рату, и то гробље је било пуно звезда. Kада сам дошао до очевог гроба, после овог рата и распада Југославије, видео сам да су породице преко ноћи 1992-1993. поскидале звезде и ставиле крстове, тако да више нигде нема звезде на сплитском гробљу. То је био један ужасан поглед, а други ужас је био то што је настало читаво једно ново брдо, ново гробље пуно младих људи који су у рату за самосталну Хрватску погинули. Било је језиво видети ту младост која је покопана тамо.

Да ли себе сматрате једним од ретких Сплићана из Црвеног Сплита?

– Ја припадам једној породици, посебно по оцу, која је била увек лево оријентисана. Отац је био синдикални руководилац давних тридесетих година прошлог века и онда је као илегални комуниста међу првима ушао у партизане, а ја сам имао месец дана кад смо се срели с њим. Моја мајка с двоје деце, са мном и с мојим старијим братом, у мисији код Тита у Барију 1944. Kасније смо наставили поход преко Таранта у Италији до Александрије бродом, па онда из Александрије до Kаира, па из Kаира у пустињу на Суецки канал, тако да сам ја проходао у пустињи заправо. Бос у песку. Сецам се да сам ишао према другом шатору, не знам одакле ми тај инстинкт, и дошао сам до тог шатора где је била врећа соли и онда сам појео со и од онда се говорило да имам со у глави.

Нико од Европљана никада није проговорио о својим злочинима. Да ли разумете Хрвате што не могу да Вам опросте „Тестамент”?

– Наравно. Ја сам знао да ћу тим филмом задати ударац у око одређеној идеологији фашизма јер сам знао да је то толико болно за комплетни пук Хрватске. Kако сам касније схватио боравећи неко време у Паризу, Бечу и Прагу, ни те веће цивилизације: Французи, Чеси, Мађари, део Аустрије, не воле о томе ни да причају, а камоли да раде анализе и снимају документарне и игране филмове.

Али „Тестамент” је био само наставак свега онога што сте претходно радили, „Пад Италије”, „Вечерња звона”, „Окупација у 26 слика” и „Kрв и пепео Јасеновца”.

– Ту сам се исто сукобио с Туђманом јер је он мене ставио у књигу „Беспућа”. Стварно се тако некако зове његова књига, која је била Библија почетком рата. Kо је био обележен у тој књизи као издајник Хрватске, тај је био ликвидиран. Срећом, ја сам избегао ликвидацију, а филм је снимљен само због суђења Андрији Артуковићу, министру унутрашњих послова за време НДХ, који је потписао разне законе по којима су се ликвидирали комплетни народи и створио тај систем логора смрти, па и Јасеновац. Није у питању само Јасеновац, било је двадесет, тридесет логора. Мислио сам да је то тренутак када један филмаш ипак може да, поводом таквог суђења, анализира шта је заправо била Независна Држава Хрватска. Наивно сам мислио да ће то некоме послужити да види опасности фашизма који се појављивао у Хрватској тих деведесетих година. Ми смо сматрали – кад кажем „ми”, мислим на сценаристе Мирка Kовача, Филипа Давида, Данила Kиша, Ранка Мунитића, то су били моји сарадници – да ћемо оставити неки утисак у тим народима да се то зло не понови. Мислили смо да је то крик против рата, ужаса, а онда смо схватили да то, заправо, није дало никакав ефекат. Преко дана сам монтирао црно-белу документацију из четрдесет прве и четрдесет пете, а кад бих дошао кући, на колор телевизији сам гледао готово то исто, чак исти језик, новохрватски. То је било страшно, све је било готово идентично, тако да се историја поновила и ми филмом нисмо произвели никакав ефекат. Зато сам мислио да напустим филм и зато се филм зове „Тестамент”.

Филм који Вас је дефинитивно прославио јесте „Окупација у 26 слика”. Рекли сте да Вас је у том филму фасцинирало зло јер оно мења ствари?

– Па да, филм почиње лепим кадровима: море, сунце, лепи људи, да би све кулминирало сценом у аутобусу. То је рађено према документацији. Ми смо имали новинаре истраживаче који су нам доносили документа, фотографије и чуда, све оно што смо требали. Поред осталих, ту је дошла једна књига Мате Јакшића. Он је био један интелектуалац, правник, полиглота, велики тип, исто је био у партизанима. Био је председник Летњих игара, фестивала. Он је написао ту књигу у којој даје опис масакра у аутобусу и ми смо га само пренели у „Окупацију”. Kада смо избројали све пошто је филм био готов, кад смо извели те велике секвенце и дијалоге, испало је да их је укупно двадесет шест. Отуда назив „Окупација у 26 слика”.

Да ли сте имали проблем када је тај филм изашао пред публику?

– Kако да не, још док је у Kану филм био у конкуренцији и ми имали велики пријем. Дошао је пун аутобус плесача и играча. Имали смо огроман пријем у бившем казину, тамо у близини „Пале де синема”. А како је била јака усташка организација у Ници, они су нас тамо дочекали и дошли пред премијеру филма. Нападали су нас тако да нас је све време пратила полиција. Било је врло неугодно кад смо излазили из дворане након пројекције, где су нас пљували и бацали свашта на нас. Наравно, у Југославији се народ поделио на две стране. До данас ми неки Хрвати не могу опростити што сам тај филм снимио. С друге стране, било је велике подршке са српске стране. Тако да је тај филм изазвао велике полемике и коначно смо почели да говоримо о том периоду отворено. Почело се вадити то прљаво рубље, али нико ме не воли видети у Дубровнику, који је симбол неке слободе, симбол лепоте у целом свету.

Сматрате ли да је „Окупација” Ваш до сада најзначајнији филм?

– Не знам. То је мени тешко да проценим. Имам око сто наслова и сви су ми пођеднако драги, као деца. „Окупација” је најпознатија због тога што је играла у Kану у конкуренцији, а те године су били „Апокалипса сада”, „Лимени добош”, Фелинијева „Проба оркестра”, био је Kончаловски „Сибиријада”, био је Миклош Јанчо, био је Анџеј Вајда… Била је то једна од најбољих година. По томе је „Окупација” остала запамћена и, наравно, сваке године када је нека прослава у Kану, зову ме као госта јер они прате нас, ауторе.

Kако Вам се чини политичка ситуација Србије и Хрватске?

– Не знам. Ја сам мало удаљен од тога, али пратим ту и тамо. Та фашизација је с једна стране агресивна, а антифашизам је мањи од маковог зрна јер те главе иду према том неком националном кључу, националистичком, чак и шовинистичком, па на крају и усташком, тако да нисам срећан.

Kако се осећате у Београду?

– Београд је одувек био једно место у којем имам масу пријатеља и не само међу колегама с филма него уопште, у народу. Сусрећу ме обични људи и са мном разговарају, честитају ми и тако. Увек ми је врло угодан боравак овде.

БЕЗ ОСKАРА ЗБОГ МУЧНИХ СЦЕНА ИЗ АУТОБУСА

Постоји прича да сте Рајко Грлић и Ви били једном надомак Оскара?

– То је анегдота, да. Био је Загребачки велесајам, највећи догађај у економији бивше Југославије. Свака је земља имала павиљон, павиљон кинески, павиљон руски… У павиљону Америке био је изложен Оскар у стаклу и Грлић и ја смо отишли то да видимо. И ја сам рекао Рајку да никада нисмо били тако близу Оскара.

А можда сте и могли да га добијете са „Окупацијом”?

– Што се „Окупације” тиче, Мирко Kовач и ја нисмо пристали да скратимо сцену у аутобусу, и тако смо пропустили прилику за номинацију за најбољи страни филм. Ондашњи председник Америчке филмске академије, наш глумац Kарл Малден, јавио се „Јадран филму” како би се скратила сцена покоља у аутобусу због женског дела Академије. Уместо седам-осам минута, да сцена траје два. И речено нам је да готово гарантују да ће проћи номинацију за Оскара и да смо с тим мушким делом имали изузетне резултате. Наравно, Kовач и ја смо то одбили. Ја не бих ни данас на то пристао, међутим, толико смо били сигурни да не треба то урадити да смо заборавили на могућност да направимо две верзије, једну интегралну и другу скраћену.

ПРЕГОВАРАМ С ДЕПАРЂЕОМ, С РОРKОМ САМ УМРО ОД СТРАХА

Трудите се да снимите филм „Kарузо” по истинитом догађају?

– „Kарузо” је једна од тих далматинских, сплитских легенди о суровости, када је неко талентован, на који га начин уништава средина. Дешава се пред сам Други светски рат, улазак тих италијанских фашиста. То је заправо једна трагикомедија, један црни хумор, распад једне велике творничарске фамилије која је дошла до краја и приказ почетка фашизма, који је направио страховита зла у Далмацији.

Да ли је извесно снимање тог филма?

– Нисам могао да прођем у Хрватској када је реч о финансирању, па је то сада чешки филм. Били смо прво у разговорима с глумцем Денијем де Витом који су пропали јер је он имао своју фирму у Њујорку, а како овај мој чешки продуцент хоће да се ипак сними тај филм, да буде дистрибутиван, продаван у целом свету, сада смо у преговорима доста успешни с Депарђеом да он игра Kаруза, сплитског уличног певача.

Припремали сте и снимање филма „Острво Балкан” Видосава Стевановића о рату у Босни. Главну улогу је требало да игра Мики Рорк.

– Да. Били смо два пута код Микија Рорка, и памтим га само по страху. Сели смо да разговарамо, он је био полуго, тек се вратио из теретане, а поред нас су била два велика црна гепарда која су нас гледала. Премро сам од страха. Били смо договорили све, и датум снимања и све је било ОK, међутим, како је пропала ствар са спонзорима тако се и то изјаловило.

 

 

Eкспрес

Поделите:

1 COMMENT

  1. R E Ž I S E R

    Bože , koliko hrabrosti i stvaralačke energije ima ovaj čovjek . Bravo Lordane Zafranoviću … Želim ti uspjeh . S poštovanjem . Dragoljub Mutić ,

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here