Александар Ружић: Да ли је у Србији заведена диктатура?

Поделите:

 

Пораз Демократске странке 2012. године и очигледан губитак скоро свих полуга моћи, подстакао је другосрбијанску елиту да започне процес имплементирања „општег“ става како је у Србији диктатура актуелни облик владавине. Са циљем да радикализује чланство, симпатизере и неодлучне грађане, горепоменута елита се не либи да путем актуелних друштвених мрежа и медија позива на насиље и агресију у најморбиднијим облицима. Да би чињенично стање било још горе, претњама се користе припадници највиших слојева друштва који би у свакој нормалној заједници морали да буду носиоци основне културе једног народа – од академика и угледних интелектуалаца, преко познатих глумаца и јавних личности, па све до спортских радника који међу широким народним масама уживају велико поштовање.

Како би одредили појам диктатуре и његово потенцијално егзистирање у Србији, потребно је пружити дефиницију која га одређује као – Изопачени неправни облик владавине успостављен на насиљу, са апсолутном доминацијом једне личности и његове мреже сарадника уз потпуну контролу приватног и јавног живота као и кршење свих грађанских, политичких, економских, социјалних, културних и мањинских права. Диктатори познати модерној историји (попут Јозефа Стаљина, Бенита Мусолинија, Адолфа Хитлера, Јосифа Броза Тита,…) својим потезима су оставили дубок ожиљак бројним народима који њихова зверства са великим болом и данас памте. Убијање политичких противника, дискриминисање доминантних или мањинских верских група, укидање слободе избора, окупљања, изражавања, поменута контрола приватног и јавног живота и пропаганда са циљем наметања једине легитимне и постојеће партије у систему су инструменти успостављања и одржавања континуитета диктаторске власти чије ћемо могуће латентно постојање у Србији покушати да откријемо.

Уставом гарантована права у Србији се поштују у пракси. Да је Устав више од обичног слова на папиру, потребно је навести неколико конкретних примера. Прво, право на окупљање и изражавање је право које грађани максимално користе. До његове злоупотребе је дошло на протестима грађана против потпуно легитимне победе на председничким изборима (с’ обзиром на учествовање још 10 опозиционих кандидата који су пристали да учествују у изборној трци и тиме победнику дали потпуни легитимитет). На тим протестима је уништен плакат испред Народне скупштине посвећен несталим и убијеним Србима деведесетих година, а недостатак реакције државних органа доводи у питање моћ државе да се избори са постојећом агресијом. Друго, слобода изражавања, пре свега у медијима што је најбитнији фактор у оцени њихове слободе је у великој мери присутна. Иако максимално поларизована медијска слика, опозиционо или позиционо опредељени медији имају потпуну слободу у уређивачкој политици – „Време“, „Недељник“, „Нин“, дневни лист „Данас“, регионална телевизија „Н1“, „Б92“ као опозициони са једне, а таблоиди „Информер“, „Српски телеграф“ и Радио-телевизија „Пинк“ са друге стране. Треће, права националних, верских и осталих мањина је на завидном нивоу. У местима где су по бројности доминантни припадници друге нације је загарантовано коришћење њиховог језика као службеног, као и штампање књига на матерњем језику, док неговањем принципа мултиконфесионалног друштва, Србија показује завидан ниво политичке културе у односу на народе из околних и осталих европских држава. Четврто, асоцијативни демократски потенцијал и снага цивилног друштва се може видети у разгранатости организација из невладиног сектора различите провенијенције, које се свакодневно сукобљавају у јавности. Слобода њиховог изражавања и делања је неуптина, без обзира на то што неке организације цивилног друштва имају противуставне циљеве попут Жена у црном или Иницијативе младих за људска права који већ сада о Косову и Метохији говоре као сусуедној земљи.

Карактер партијског система је јако битан за нашу анализу. С’ обзиром на то да диктаторски облик владавине у савременој политици подразумева једнопартијски систем, односно постојање једине партије која је din va davla („и вера и држава“), јасно је да тврдња о постојању диктатуре добија још један противаргумент који је оповргава. Наиме, 2015. године Србија је добила 101. регистровану политичку партију, чиме партијски систем Србије може да се карактерише као атомизован. У актуелном сазиву Народне скупштине из 2016. године, постоје 32 партије или покрета, које су удружене у 7 различитих посланичких група. Без обзира на овакве податке и потпуну шареноликост у парламенту, развијеност културе дијалога између различитих политичких партија стагнира деценијама, а еволуирање политичког понашања је скоро непрепознатљиво. Диктаторски систем овакве примере не познаје, већ своје политичке и идеолошке противнике маргинализује и „уклања“ на све начине који су том систему одговарајући, а у најскоријем случају опозиционе народне посланице Маринике Тепић не би интервенисао са циљем њене заштите, већ би допустио реализацију упућених претњи.

У јавном дискурсу данас неспорно егзистира потпуна неодговорност за оно што је изречено, што креира атмосферу Хобсовог природног стањ тј. bellum omnium in omnes (рат свих против свију). Из тога произилази атмосфера у којој органи реда не могу да раде свој посао и саслушају људе за које се претпоставља да имају сазнања од фунаменталног значаја у вези са одређеним случајем. Мучко убиство Оливера Ивановића на северу Косовске Митровице 16. јануара се десило у моменту када је припадницима опозиције било потребно „нешто велико“ за дискредитовање својих противника пред локалне изборе у Београду. Политичари, медији и јавне личности опозиционих убеђења индиректно или директно су говорили без доказа о „убиству за које је одговорна власт“. Логични след догађаја је одлазак тих грађана у полицију и саопштавање информација органима реда како би им помогли у раду на постојећем случају, што се није десило, већ се цела прича задржала на шпекулацијама у наредних неколико дана и примитивном узимању политичког поена више. Још једном се доводи у питање постојање правне државе и њена снага да се суочи са оваквом неодговорношћу грађана. Са друге стране постоји могућност потенцијалних друштвених немира које би изазвало полицијско испитивање људи са очигледним знањем о убиству Оливера Ивановића. У том случају државни органи бивају блокирани, па са тим и функционисање целог система се доводи у питање.

Страх од могућих немира држи блокираним већину институција система. Да би се оне опоравиле, потребна је потпуна ревитализација правне државе и подизање свести грађана о политичкој култури и важности изреченог, у чијем недостатку могу настати далекосежне последице. Опозиционо опредељени грађани већ најављују немогућност пораза, па и „суђење на улици“ што даље имплицира да су немири на улицама Београда у случају победе Српске напредне странке готово сигурни, а најбитније је да се уз правовремену реакцију органа реда, какви год били резултати избора, не допусти противуставна дестабилизација система.

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here