Борислав Боровић: Пси лају а каравани пролазе

Поделите:

“Док истина обује ципеле, лаж пропутује пола света”, Марк Твен

Kо год да су (?)креатори из сенке наше економске политике задњих деценија, они показију или завидно незнање или се заклањају иза (наметнутих) ултралибералних ставова а највероватније је, да је посреди и једно и друго. Што је најгоре, ти њихови ставови су преточени у законе који привреду држе заглављена у живом блату. Тешко је наћи пример, да се као у Србији, толико негују превазиђени и погрешни економски стеоротипи или да се толико инсистира на монополу над економским мишљењем проистеклог из тако погрешно постављених економских премиса.

Овај својеврсни „бла-бла“ концепт српских етаблираних економиста, нити води рачуна о реалности које владају у свету, дијалектици економских процеса, нити о интересима економије државе којој намећу своје ставове. Економија је пре свега ствар логике и здравог разума, али се на овом нашем прострору намерно компликује, да би била неразумљива широј јавности, служећи се често фалсификатима у образлагању нужности прихватања таквих ставова.

Истина, ово није наш изум, али је утолико погубнији, јер смо у далеко лошијој ситуацији него већина европских држава. Читав низ примера показују ову обману која се пласира из ових кругова. Говорећи о неизбежности тоталне приватизације државних компанија, често се наводе примери јужнокорејског или сингапурског економског чуда. Чињенице су потпуно другачије.

У Сингапуру је рецимо, земљиште у 100 процентном државном власништву, 85 % стамбеног простора је под ингеренцијом државе а чак 22 % БДП-а долази од стране предузећа у државном власништву.

У Јужној Kореји, у време највећег бума, сви велики комплекси су били у државном власништву, а не ретко на њиховом челу су били генерали јужнокорејске армије. Опште место је и увођење потпуне либерализације трговине, а наводе се примере развијених држава које су се, наводно, тако развиле. И то је потпуна неистина, јер је рецимо Велика Британија у ери најбржег развоја крајем 18-тог и почетком 19-тог века, била колевка протекционизма у циљу заштите британских произвођача од јачих конкурената из Европе.

Истовремено, њихове колоније су силом терали (звучи познато), да у потпуности прихвате слободну трговину. И не само своје колоније, сила је била аргумент и код потписивање неправедних споразума, којима је многим другим земљама одузето право да одређују властите царинске тарифе, попут “Опијумског рата” са Kином нпр. И САД су у циљу “заштите младих индустрија” увеле протекционизам крајем 19 века, а током 20 века, најзаштићенија светска економија је била управо економија САД, а и сада Трампова администрација поново уводи неке протекционистичке мере. Тадашње образложење протекционизма у САД, да се мора штитити млада и нејака индустрија, све док не “одрасте” и постане способна за утакмицу на светском тржишту, би комотно могли применити као лек на данашњу Србију…да већ ови бла-бла економски кругови нису утицали да се уради све потпуно супротно.

Погрешна премисе је и да држава не сме да се меша у економију, него ће приватна иницијатива и тржиште регулисати све остало. Шта да ради и најбоља иницијатива, ако институције државе немају слуха за те иницијативе, ако правни систем не функционише, ако научна инфраструктура није у функцији предузетништва, ако су банке у служни само свог профита а не у функцији обједињавања капитала у дистрибуцију у “иницијативе”. Да не говоримо о доктрини где се потпуно истиснут, иначе кључни, значај новододате вредности, као резервоара који снадбева све остале поре друштвено-економског живота. Зато је разбијање индустрије, смртни ударац у настојању да се извучемо из овог живог блата. Али не, и даље се форсира значај услуга, јер наводно, производња више није важна, а услужни сектор се означава као мотор економског развоја. И овде се наводе Сингапур али и Швајцарску, као примере како се развојем услуга развија стандард друштва и расте економија. И поново фалсификат, јер је нпр Швајцарска у самом светском врху по стопи новододате вредности по становнику (око 25%), а слично је и са Сунгапуром, који је 2010 нпр, био први на свету по стопи раста новододате вредности (дакле производње) по становнику. Нови стереотип је, да у служби развоја треба треба изаћи у сусрет капиталу и већој “мобилности радне снаге”, у преводу, веће право послодавца да отпусти радника…а они додају и да га лакше запосли(?). И ту се компаративно наводе примери западних земаља.

Тренд редукције радничких права јесте присутан и на западу, али се намерно прећуткују механизми који тамо штите раднике, незамисливим за једног српског радника. Немачки радници су нпр, представљени кроз систем партиципације у одлучивању и преко синдиката на нивоу индустрије, где се представницима радника преко учешћа у надзорном одбору, даје право да учествују, чак и око питања око корпоративних планова и стратегија. Шведске раднике представља централизовани (конфедерација) синдикат, који се бави централизованим преговарањем о платама и положајем радника са централизованим удружењима послодаваца (Kонфедерација шведских предузећа). Да не помињемо права радника у случају отказа, висину социјалних давања у периоду тражења новог посла итд.

Погрешно урађене ствари изазване деловањем овакве политике у многим областима, често доводе до пат позиције, где се ствари тешко могу поправити. Рецимо, годинама је једна група економиста упозоравала на штетност политике стабилизацији цена путем прецењеног курса, јер он доводи до раста спољнотрговинског дефицита и јавног дуга, кочења привредног раста, стагнације раста стварне запосленоси… У комбинацији са кредитима у (погубној) валутној клаузули, сада би сваки покушај корекције курса наниже значио отежану отплату кредита задужених домаћинстава, предузећа и државе.

Дакле, пат позиција где је некакав излаз само у крпљењу путем управљања спољним дугом. Али је зато ударна вест данима била да је “динар проглашен од Блумберга за другу најбољу валуту у свету”, иако је право стање да је разлог улагање “инвеститора” у државне обвезнице наша (нај)виша камата у односу на друге, а то није разлог за славље или хвалоспеве, напротив.

Уредник блога “Економски лавиринт”, Борислав Боровић

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here