Чује се често да Србија губи годишње становника једне мање паланке. Друге цифре још више повећавају утисак депопулације. Србија већ шест деценија има демографску рецесију а последњих четврт века негативан прираштај с тим да смо 1950 имали преко 160.000 рођенаих беба а прошле године сто хиљада мање. За десет година се смањио број основаца за око 80.000 а то је скоро четри хиљаде учионица које су празне.
Смањивање броја рођене деце и негативни прираштај су само део проблема. Велики одлив млађег, образованијег и виталног становништва ствар још више чини слику суморном. Околне земље су изгубиле добар део популације, неке чак и петину становништва попут Румуније. Опет и ту статистика показује само врх леденог брега јер ако нека земља изгуби петину становника то је често око трећине млађих и образованијих.
Председник Вучић је недавно најавио мере којима се намерава смањити пад популације и подржати рађање беба. Ту се спомиње и бесплатна вантелесна оплодња и за друго дете и стимулација рађања трећег детета. Но ипак је врло битно да се озбиљније подржи рађање другог детета јер код нас има доста парова са јединцима и јединицама а који би могли да се одлуче на друго дете. Прича о трећем детету је ипак прича о много мањем броју деце. Права битка се води за друго дете и ту се могу остварити најозбиљнији резултати. Исто тако је и бесплатна вантелесна оплодња за друго дете за похвалу али то је ипак мали број деце у односу на целу популацију. Много већи ефекат има укидање пдв за дечију опрему или ниже цене вртића (што је већ дало одређене резултате).
Проблеми друштва са мало деце су вишеструки – и психолошки и социјални и цивилизацијски. Такво друштво стари и долази у ситуацију да један запослени издржава више пензионера и брине о њима, што је тешко издрживо и за богата друштва. Замислимо два пара који имају по једно дете и то двоје заснују брак и добију само једно дете. Тај јединац јединица има шесторо родитеља и баба и деда о којима треба да брине. Но још горе од тога је да тај “наследник” заправо буде издржаван од својих родитеља и од некретнина које наслеђује и троши. Тако добијамо потпунно паразитску појаву урбаног живота са којом се отприлике и гаси неколико породица.
Не спорећи да државне мере у циљу помоћи рађању деце и лакшем одгајању и васпитању дају одређене резултате ипак је чињеница да се ту води унапред изгубљена битка. Kад би биле примењене све мере и кад би за њих било новца и кад би оне дале максималне резултати ипак се не може очекивати драматична промена у демографским трендовима већ само ублажавање кривуље пада становника. А уз велики одлазак младих и образованих будућност не изгледа светло.
Но све то није само проблем наше земље већ целе Европе. Неке друге земље и континенти имају раст популације. Тако је становништво Нигерије порасло за више од 70 посто у последње две деценије, Саудијске Арабије нешто мање, Египта за и Пакистана за преко 50 посто, Индије за трећину а ту су близу Индонезија, Турска и Мексико. Углавном муслиманске земље бележе велики пораст популације због високог наталитета али и напретка у зсравсственој заштити трудница и деце, а богати попут Kанаде и САД су повећали популацију за петину пре свега великим бројем миграната. Британија и Фанцуска су повећале број становника за више од десет посто великим бројем миграната са којима сада имају велике проблеме јер асимилација не иде како су очекивали. “На нули” је Јапан. На крају имамо и источноевропске и словенске земље које имају пад броја становника због ниског наталитета и одсељавања.
Ове цифре показују да висок стандард није и узрок високог наталитета, већ је често супротно – бело становништво Европе и Америке је у паду а расте број становника земаља трећег света у којима предњаче муслиманске земље. Исто тако је примећено да огроман процент новорођених у европским земљама попут Француске и Немачке имају за родитеље мигранте, опет у већини муслимане.
Закључак се сам намеће – није толико битан стандард за наталитет, осим у сфери медицинске заштите деце којом се елиминишу болести и смањује драстично смртност деце. Некада смо били сиромашна сељачка земља са доста деце а данас смо на “јединцима” или без деце. Примарна је култура рађања деце – да је то нешто пожељно или није у некој култури или заједници. Декадентним европљанима је на првом месту добар живот, провод и путовања а у традиционалним заједницама је примарна породица. Без промене вредности и приоритета нема ни промене у односу према деци и породици. Држава може да помогне или олакша али је ово питање дубље од политике и државних мера – одговор на питање “шта нам је битно у животу” је и број деце која ће се рађати.
Бранко Радун, Политика
