Бранко Радун: ПРОВИНЦИЈАЛНИ ГЛОБАЛИЗАМ ЕЛИТЕ И ЋОРСОКАК ПАЛАНАЧКЕ ФИЛОЗОФИЈЕ

Поделите:

Срби су често водили политику далеко ширу од своје националне, борили се против онога што су сматрали за узрок зла и неправде и за ослобађање поробљених и понижених. Тако је на тој широј општечовечанској основи настала и југословенска политика српске елите и њена творевина Југославија. На страну што је тај пројекат био подметнут од странаца као кукавичије јаје, њега је ипак прихватила српска елита или барем већи део ње.

Када је тај експеримент пропао, када је пропао и комунистички експеримент са својом интернационалистичком и глобалистичком оријентацијом „несврстаних“ бораца против ропства и неправде Срби су отишли у две крајности. Прво скретање је паланачка затвореност у своје атаре која није омогућила разумевање трансформације света кроз марш глобализма, а друга је паланачки глобализам домаћих „либерала“ који су игнорисали националне интересе и традиције кроз помодно праћења глобалних трендова без сопствене стратегије уклапања у њих. Како они који се воле представити као „патриоте“ тако и они који се ките перјем „либералности“ показују исту провинцијалну ригидност и неразумевање света у коме живимо.

Изузетна подложност савременим идеолошким модама је код нас налин на некакв бескрајан лавиринт без излаза. Наша елита из једне заблуде пада у другу, из једног екстрема у други, из вере у дебилни комунистички тоталитаризам се прешло на сујеверје либерализма и глобализма који доноси тоталитаризам новог и вишег типа. Наша елита и пре комунизма због секуларног „догматизманије могла да се оријентише у времену и простору, а нарочито да разлучи истину од обмане и добро од зла. Тако је наивно уверење у вечност комунистичког система нашу елиту спречило да предвиди његову неизбежну пропаст, нити незаустављиви распад Југославије после смрти Тита. Судбоносни догађаји са краја осамдесетих и почетка деведесетих дочекани су у крајњој конфузији и заслепљености. Срби нису имали идеју шта после Југославије, нису имали резервну варијанту.

Код великог дела српске интелигенције и политичара се није разумео значај Пада Зида у смислу коначног тријумфа америчке либералне идеологије и геополитичке хегемоније у свету. Једни су нојевски забадали главу у земљу и игнорисали чињеницу тријумфа капитализма и у време постојања комунизма али и светске доминације SAD и њихових структура моћи (пре свега NATO-а). Друга групација – сујеверних обожаваоца америчке моћи и идеологије су схватили промену у свету али нису имали никакву активну стратегију осим потпуног и добровољног подвргавања новом поретку који је био стари али се проширио и на наше просторе. Први су видели само његову негативну страну и при том су потцењивали његову моћ, док су други видели у глобализму само благодати и при га толико преценили да је то паралисало у заметку сваку идеју уклапања сопствених националних циљева у глобалне промене. Обе стратегије су биле нереалне и поразне по последицама. Прва по својој несвесности опасности и изазова која води ка нефлексибилној политици ригидног ината који лако прелази у капитуланство када се препреке покажу претешке и друга по игнорисању сопствених националних интереса који се губе пред идолом глобализације и воде исто тако као и прва жалосно конфузној и губитничкој позицији. Ова два приступа која су наше елите практиковале до сада се уопште не могу назвати реалним стратегијама већ ритуалним одбијањем реалности кроз његову (под)свесну негацију или пак потпуним падом под власт модерних кумира.

После свих тих трагичних искустава (пропаст комунизма, југословенства и српства) наша политика је постала мала и минорна. А ако би се нко понадао да то значи окретање унутрашњем развоју друштва и економије вара се. То значи само одустајање од сваке шире интернационалне и националне политике и једно јалово затварање у оквире граница „авнојевске“ Србије и то мање више и без Косова. Из видика ове власти изгубио поглед на Републику Српску, Црну Гору, а о Македонији и да не говоримо. Нема идеја о интеграицији балканских простора и акција које води истинској и корисној сарадњи са суседима (чак и ако не омета EU), нити планова и програма активног повезивања са нашом дијасапором. Дакле ничег што је битно, што је стратешко и у спољној и у унутрашњој политици. Само се папагајски понављање идеолошка парола о нужности приближавања Европи или пак о ритуалном негирању Западне хегемоније над Балканом.

После пропасти једног интернационалног комунистичког мита ми смо поверовали у други либерални и глобалистички. Једне пароле су замењене веома сличним, а да се при том нико не запита како те процесе искористити или шта је ту за нас добро, а шта лоше. У оба случаја је то негирање једне реалне и прагматичне националне стратегије у име глобалистичке и интернационалистичке идеологије. То значи да се конкретни и животни национални интереси свесно жртвују апстракцији једностраног прогреса и помодног европејства. У оба случаја је тај површни и идеолошки модернизам наше покондирене елите (и код „патриота“ и код „европејаца“) у пракси се открива као јалови и неспособни провинцијализам. Комбинација идеолошког идеализма и глупости, мешавине паролашког глобализма и „филозофије паланке“, вере у прогрес и неспособности да се ишта корисно уради, некакве патетичне повезаности са Светом и патолошког презира према сопственом народу и сл. су карактеристика наше елите више од једног века. Тако се дошло до тога да се у име једне наднационалне идеологије (комунистичке или либералне) води анационална и антинационална политика.

После пропасти комунистичке идеологије је дошло до обнове старијих идејних слојева у српској колективној свести. Тада се обнавља српски национализам и либерализам, оба су истовремено и западног стила али и део српске новије традиције. Српска политичка сцена се дели на два дела од којих би један могли назвати популистички патриотизам а други либерално демократским. У оба табора је било доста искрених патриота и националиста. Често су били искоришћени од оних који су манипулисали националном трагедијом која је задесила наш народ.

Милошевић је дошао на власт уз помоћ „косовске политике“ и „Газиместана“ али се и одржавао на власти уз помоћ националне реторике, а и већи део опозиције је покушавао да га скине са власти тако што се трудио да се прикаже као већи националиста од њега. И Вук и Шешељ су се у почетку представљали као националисти који су манипулисали националним осећањима али су били и искоришћени од власти и опозиције у политичкој борби. Милошевић би без „црвеног војводе“ отишао раније са власти, а опозиција без „националних трибуна“ не би тако брзо дошла до тога да може да покуша да га обори. На крају се испоставило да су обојица били искоришћени и одбачени од два прагматична манипулатора – Милошевића и Ђинђића. Овај други је уз помоћ „умереног националисте“ Коштунице успео да придобије јавно мњење и да победи Милошевића после „косовског пораза“ али и да га касније елиминише из власти.

То значи да је национализам у Србији деведесетих био истовремено и субјект и објекат политике и покретач промена и средство манипулација. Али површан, помодан, злоупотребљен национализма и од власти и од опозиције је уз војне поразе довео до пропасти национално покрета и националне апатије. Тако се после пораза Милошевића, и политичке маргинализације Коштунице није водила никаква национална политика. Све се свело на јалово послушништво странцима и транзициону пљачку, на ниска међусобна препуцавања владајуће олигархије и на провиницијализам сваке врсте. Србија се повукла у саму себе, у једну пасивну самоизолацију – у „србијанство“.

Када нема националне политике и стратегије нема ни унутрашњег и економског развоја, ни истинских реформи који воде истинском бољитку. То показује процес развоја и индустријализације свих данас развијених нација какао оних старијих као што су енглеска и француска, тако и новијих попут јапанске. Да би се заузела што боља позиција у процесу глобализације потребна је јасна и активна национална стратегија.

Да би се допринело нечим светској култури пре свега се мора бити свој, мора бити део свог народа. Шекспир је светски писац тако што је најбоље истакао оно позитивно из енглеског језика, обичаја и традиције. Американци су вође глобализма тиме што никада не одустају од свог америчког сна“ на који су били поносни и давно пре него што су постали светска сила. То значи да се наши „европејци“ варају ако мисле да се без националне самосвести може постати члан европске заједнице народа нити да се без тога може створити једно стабилно и напредно друштво. Празни глобализам који не произилази из оног најбољег из националне традиције је јалова идеолошка симулација која води самообманама и поразима. И тај помодни глобализма је сада, као и у прошлости у другим облицима, ништа друго до један покондирени паланачки дух који нема никакве везе ни са народом ни са сопственом традицијом а као епигонство ни са виталним токовима западне културе. Он није ни оригинално европски, нити оригинално српски он је једна симулација и пародија на једно и друго.

Многобројне су погубне последице идеолошке комбинације глобализма и провинцијализма у свим сферама живота. Из ње проистиче власт и површних амбиционих људи којима недостаје способност или морал, а најчешће обоје. На власт долазе комесари који се сурово обрачунавају са политичким противницима и искомплексирани малограђани. Ту царују сплетке и сукоби „фракција“, ситна и лукава подметања и разне врсте манипулација и превара. Тако власт сачињавају људи који би за каријеру учинили све, али и они који истерују своје идеолошке циљеве, најчешће су обоје. То су људи са пуним устима напретка а који су тотално незаинтересовани за беду која нагриза друштво. Они се боре за светске идеале али пре свега за своју фотељу. Често су велики глобалисти и велике локал-патриоте али и сепаратисти ако би тиме могли да остваре саможиве циљеве. Аутономаши у Војводини су пример чудне комбинације глобализма са антисрпском и сепаратистичком идеологијом. Слично је са либералима и осталим „европејцима“ у Црној Гори. Таквих има и у Београду и у Бања Луци на власти. То значи да је национално нагрижено и од идеолошког глобализма и од регионализма, а све прожето злодухом „филозофије паланке“.

Конкретно та комбинација патетичног идеолошког секташења и конкретне паланачке праксе која елиминише све ван просека значи да смо добили јалову и деструктивну елиту. Елиту која на површини изледа као систем институција попут скупштине, партија и владе које промовишу принципе модерности и реформи, али иза тога стоје кланови сумњивих личних-породичних-корупцијских-криминалних веза. Добили смо једну елиту која је на површини патетично пуна лепих речи о прогресу и реформама а иза тога стоји један паланачка олигархија. У тој елити је изузетно мало вредних, поштених, способних, стваралачких људи а све врви од интриганата, хохштаплера, корумпираних политичара, професионалних демагога и (после)ратних профитера. Ту су готово небитни људски квалитети или стручност, већ само блискост и облик веза са кључним људима режима. Споља гледано наше владе делују као модерне, чак јапијевска, али испод површине се крију мутне криминализоване, шпијунске и корумпиране структуре које владају на оријентални начин. Зато у Србији не може бити праве правне државе нити озбиљног привредног и друштвеног развоја. Испод маске реформи и модерности се крије један оријентални систем личне и групне власти коју уопште није брига за муке и невоље обичног становништва.

Ми заправо и не знамо ко су они који владају Србијом јер су они често људи из безбедоносних и криминализованих и новобогаташких структура које се не показују јавности или се приказују у сасвим другачијем светлу. Иза видљивог дела леденог брега српске елите се крије њен опасан подземни део у коме доминирају регионалнии кланови, братстава из обавештајне и криминалне сфере, полутајна друштва која одређује судбину нашег друштва.

У време Милошевића је створена интелектуална клима „пљувања на власт“ са позиција демократске помодности, а данас делује да је врло слично. Малограђнски интелектуалци који су своју сујету задовољавали и остваривали каријеру често паушалним и острашћеним нападима на наводну националистичку и диктаторску власт Милошевића су имали мету у лику Коштунице а данас Вучића. Премало је аргументоване критике а превише пљувања политичких противника. Пљувачко критизерство и лепљење етикета и медицинских дијагноза су углавном све што имамо од политичке дебате и демократског такмичења.

При том је врло важно рећи да ти и такви острашћени напади на Милошевића, Коштуницу или данас Вучића су често са позиција паланачког либерализма и усклађени са интересима Запада предвођених Америком. Шта више они су врло често иницирани у амбасадама, одатле и подржани и финансирани а то значи и у складу са интересима странаца који доминирају Балканом. Малограђанска либерална елита је неспособна за систематски рад или стваралаштво али је веома вешта у макијавелистичкој борби за голу власт уз помоћ моћних странаца и тајкуна. Тако је амалгам паланачке елите са две фракције („патриоте“ и „европејци“) са подложношћу страним утицајима и новцима заправо камен о врату нашем народу. Са таквом елитом немамо будућност. Будућност можемо имати само кроз „превредновање свих вредности“ код наше паланачком свешћу опхрване јавности. А то је могуће само кроз прочишћење кроз буре и невоље које нам готово сигурно следе.

Бранко Радун

Поделите:

3 Коментари

  1. Још један типично револуционаран текст! Мање-више се игнорише чињеница да ниједна револуција није произвела ,,нормалну“ државу за мање од једног века!

  2. Poprednji srpski realpatriotski analitičari Andjelković i Radun rasturaju svojim tekstovima sa ubitačnom patriotskom logikom neprijatelje srpskog Mesije KaliNera i Srpstva u celini.
    Posebno je signifikantna njihova klasifikacija patriota na „ološ“ i „palanačke“patriote“, što je vrhunac srpske realpatrioteske filozofske i političke misli.
    Ovi srpski prosvjetitelji su dali konačnu definiciju Nebeskog naroda. Na jednoj strani Serblji su spremni ginuti za Srpstvo i njegove vrednosti, dok je samo Nebo granica njihovih intelektualnih sposobnosti, na drugoj strani.
    Jedini problem Nebeskog naroda je majčica priroda kojoj ne imponiraju velike vrednosti i ideje, već konkretno postupanje, koje potom propušta kroz filter zakona os elekciji vrsta.

  3. При том је врло важно рећи да ти и такви острашћени напади на Милошевића, Коштуницу или данас Вучића су често са позиција паланачког либерализма и усклађени са интересима Запада предвођених Америком. Шта више они су врло често иницирани у амбасадама, одатле и подржани и финансирани а то значи и у складу са интересима странаца који доминирају Балканом.

    ovo je tacno i pri tome perjanice te drugosrbijanske hajke nisu Srbi vec neke manjine ili pak deca komunizma u smislu potomaka titovih generala i udbasa

    to je ta kombinacija koja nas ubija

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here