Данијел Игрец: „Компромиси“ и црвене линије одбране Србије

Поделите:

Боравећи у званичној посети Букурешту председник Србије позвао је румунску државу да настави да пружа подршку територијалној целовитости Србије и да помогне у постизању „компромиса“ по питању јужне српске покрајине.

На питање како би „компромис“ заправо требао да изгледа председник Вучић је одговорио да „та солуција подразумева да обе стране одустану од својих максималистичких захтева„.

Ова изјава за собом повлачи суштинско питање: шта су то „максималистички“ захтеви Београда са једне и сепаратистичке творевине са друге стране?

Компромис, реч латинског порекла, означава начин решења сукоба који се заснива на међусобном добровољном договору. Основ компромиса је спремност на одрицање обеју страна у погледу на неку од супротних жеља или интереса. Другим речима, свака од страна мора бити спремна да уважи легитимну позицију супротне стране, како би коначни договор на најбољи могући начин осликавао консензус и интересе обеју страна.

Што се тиче косметских Албанаца њихови максималистички захтеви нису никаква непознаница. Они се свакако не завршавају само на српском суочавању са „реалношћу„, потпуном заокруживању косовске независности и столици Приштине у УН; они иду много даље. Може се рећи да је максималистички захтев Албанаца данас потпуно јасан, а то је „Велика Албанија„.

Потпуно је јасно каквом спољнополитичком циљу данас теже Приштина и Тирана. Он је неупитан. Међутим, оно што је у овом тренутку од изузетне важности је питање на који начин ће званични Београд приступити дефинисању својих „максималистичких захтева„? Да ли ће се у томе приклонити жељама својих западних „пријатеља и партнера“ или пак окренути сопственим државним и националним интересима и вољи свога народа?

За Запад „компромис“ подразумева одлучност Србије да се одрекне косовских „заблуда и митова„. Другим речима, у западним очима свако инсистирање Србије на Уставу и Резолуцији 1244 персонификује максималистички захтев који противречи „реалности“ и умањује „европску перспективу“ Београда.

Из такве перцепције даље произилази да је свако помињање српског суверенитета и територијалног интегритета у контексту постизања „коначног компромиса“ потпуно неприхватљив, максималистички захтев Београда који унапред осујећује постизање „трајног решења„. Наша држава се тако приморава да добровољно одустане од заштите својих међународно афирмисаних граница и права која су јој призната највишим актима савремене међународне заједнице, резолуцијама Савета безбедности, Повељом Уједињених нација и Хелсиншким завршним актом. Од наше државе се тражи оно што није тражено од ниједне друге државе чланице ЕУ, тражи се одрицање од елементарних атрибута државности, уставног поретка и права на суверену власт над делом своје територије.

Тек када и сам усвоји такво схватање „максималистичких захтева“ и тзв. Косову призна пуни међународни субјективитет, а тиме бруталну сецесију прихвати за легалну, Београд би (али и то само можда) могао да добије »гаранције« Запада да ће Албанци на Балкану одустати од своје великоалбанске идеје. Али ко се још икада могао ослонити на гаранције и обећања Запада?

Одгoвор је: Нико. То нису могли ни Руси када су им након уједињења Немачке западни званичници сви редом обећавали да се НАТО „више ни за милиметар неће ширити ка Истоку„, а данас се тај исти НАТО, прогутавши Пољску, прибалтичке државе, Румунију, Бугарску, Албанију и Црну Гору опасно приближио руским границама.

То није могао ни Милошевић када му је Холбрук још 1999. године обећавао да Америка никада неће признати независност Косова да би само девет година касније Вашингтон постао главни међународни покровитељ „најмлађе европске државе„.

Да ли би „компромис“ који би подразумевао тзв. Косово у Светској трговинској организацији, Интерполу, УНЕСКО-у, УНИЦЕФ-у и УН-у био „компромис“ који би гарантовао дуготрајни мир и стабилност на Балкану?

Не би био. Такав „компромис“ био би компромис само у очима бриселско-вашингтонске осовине. За Србију он би био увод у даља распарчавања њене територије, још дубљу дестабилизацију региона и ветар у леђа великоалбанском орлу да своја крвава крила распростре и над Нишом и читавом Врањском котлином.

Не може се компромис заснивати на фаворизовању само једне (албанске) стране, док се од друге (српске) очекује да у потпуности занемари и минимум својих легитимних интереса. Такви „компромиси“ грађени на изнуђеним и наметнутим решењима кратког су даха и обично служе као параван за прикривање стварних циљева. У овом случају за наставак тихе и постепене реализације великоалбанског злочиначког плана.

Прави компромис могућ је само ако званични Београд својим западним „пријатељима и партнерима“ јасно стави до знања да став о КиМ као саставном делу Србије није никакав „максималистички“ захтев, већ српски минимум без чијег прихватања одрживог и праведног решења неће и не може бити. Компромисе је могуће правити само у оквирима прописаним државним Уставом и Резолуцијом 1244, који су јасан и једини релевантан оријентир за дефинисање преговарачке позиције и легитимних интереса како Београда тако и Привремених институција самоуправе у Приштини.

У тој визури максималистички захтеви попримају сасвим другачији облик. Код Албанаца они се огледају у независности Косова, а код Срба у укидању аутономије КиМ као уставне категорије. Како је компромис само оно решење у којем се обе стране одричу својих максимума то значи да је оно могуће једино у следећем облику: „Приштини широка аутономија са одређеним елементима де факто државности, али у оквирима суверене и међународно признате државе Србије и уз очување јединствене (српске) столице у међународним организцаијама универзалног карактера„.

То је црвена линија опстанка Србије као државе.

Све друго осим тога била би национална катастрофа, самонегација српске државности.

 

Мр Данијел Игрец

Видовдан

Поделите:

1 COMMENT

  1. Нема се шта одузети, а може се додати још много тога! А шта ће бити могуће, показаће време. Нема ту журбе, није то млеко па да ће да се поквари.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here