Данијел Игрец: Западни „компромиси“ и приштинске клопке за Србију

Поделите:

За непуних месец и по дана државно руководство Србије изаћи ће у јавност са предлогом „коначног решења питања Косова и Метохије„. Иако се од почетка тзв. унутрашњег дијалога на политичком небу Србије појавило неколико предлога и модела за »свеобухватно решење српско-албанских односа« највиши државни званичници Србије још увек се нису изјаснили о томе како би према њима требао да изгледа „правно обавезујући споразум са Приштином„.

У међувремену, у седишту Европске уније (тачније у згради службе ЕУ за спољне послове) ове недеље наставио се „дијалог“ између Србије и одметничких структура у Приштини. Поједини европски званичници јавност већ полако припремају на нацрт „правно обавезујућег споразума“ који ће Брисел ставити на преговарачки сто испред Србије. Из „европског Вавилона“ до сада је према Београду већ пуштено неколико пробних балона у виду модела које би тај споразум могао да поприми. Прве сигнале у правцу разоткривања његове праве форме и суштине упутио је актуелни председник Европског парламента, Антонио Тајани, који је наговестио да би он могао да поприми облик билатералних споразума који постоје између ЕУ и Хонкгонга. Други који се јавно огласио по том питању био је немачки шеф дипломатије, Зигмар Габријел, који је из Приштине поручио Београду да би модел „две Немaчке“ био примерaн оквир за решавање „свих постојећих отворених питања између Србије и Косова„.

Многи светски и домаћи медији последњих дана такође увелико пишу о самој форми и садржају поменутог споразума, а неки од њих као најновији предлог, за који највише лобира Приштина, истичу модел који, наводно, има највише изгледа за успех, а чију суштину је могуће сажети у следеће речи: „Косово у УН, Србима аутономија на КиМ„.

У овом тексту посебну пажњу посветићу управо питањима шта би за Србију значило потписивање „правно обавезујућег споразума“ са тзв. Косовом и какву то подвалу Приштина спрема Београду у свом најновијем (за сада још незваничном) предлогу о „аутономији за Србе на КиМ„.

Пођимо редом:

1.) Шта би за Србију значило потписивање „правно обавезујућег споразума„?

Одговор на ово питање у западним круговима познат јe jош од самих почетака отимања Косова и Метохије и његовог постепеног издвајања из уставно-правног поретка Србије. Он гласи: „изнуђивање српског формалног, коначног и неопозивог признања сепаратистичке творевине“.

У бриселско-вашингтонској визури „компромисно и коначно решење статуса Косова“ је оно и само оно решење у којем Београд прихвата легализацију сецесије, оно у којем Београд пристаје на независност као једини могући излаз из „косовског лавиринта митова и заблуда“ у који је Србију тобоже гурнуо „мрачни националистички режим Слободана Милошевића„. „Српско прихватање косовске реалности“ је лајтмотив, црвена нит свих горе поменутих модела, док сваки од њих предвиђа посебан, себи својствен „modus operandi“ за остварење те дубоко антисрпске суштине.

Први, по узору на споразум између ЕУ и Хонгконга, тај циљ постиже путем успостављања правно обавезујућих (међудржавних) односа између Београда и Приштине на пољу привреде, царине, спољне трговине, културе, спорта и образовања. Његова сврха је да тзв. Косово од стране Србије буде признато као јединствен и од Београда одвојен и независан економски и царински простор, са сопственим полицијско-безбедносним, монетарним, образовним и здравственим системом, у којем неће функционисати ниједна српска (државна) институција, у којем неће бити ни трага примене српских државних прописа. Ово даље подразумева и потпуну интеграцију севера КиМ у државноправни оквир „Републике Косово“ као и право Приштине да улази у све међународне економске и финансијке институције почев од Светске царинске организације и Светске трговинске организације па надаље.

Други, модел „две Немачке„, подразумева успостављање пуних дипломатских односа између Србије на једној и „државе Косово“ на другој страни. Београд би се таквим споразумом обавезао на поштовање „територијалног интегритета и неповредивости граница Косова“ као и на пуноправно чланство ове сепаратистичке творевине у систему Уједињених нација. Такав међународни уговорни аранжман значио би да Србија делу своје територије признаје „способност закључивања међународних уговора у пуном обиму (ius tractatuum)“, пун међународни субјективитет и статус независне и суверене државе.

2.) Шта крије приштинска верзија »аутономије за Србе на КиМ«?

Како би целовито одговорио на ово питање неопходно је да се најпре укратко осврнем на садржај Споразума о Заједници српских општина (ЗСО) као и на његове мане и (могуће) предности.

Поменути споразум, проистекао из Првог Бриселског споразума, договорен је 2015. године, а у њему се предвиђа да се већински српске општине на северу КиМ интегришу односно повежу у заједницу која ће имати сопствену правну способност, али у складу са законима тзв. Косова. Овај споразум даље предвиђа да се ЗСО оснива декретом као извршним актом тзв. Владе Косова на који своју сагласност даје тзв. косовски Уставни суд. Поврх свега тога, Заједници се према слову споразума доделује право „вршења пуног надзора“ над подручјима здравства, социјале, урбанизма и образовања док о питањима обима и домета њених (могућих) законодавних и извршних надлежности споразум не садржи ниједну изричиту одредбу. Управо оваква терминолошка и садржајна недореченост била је и главни разлог што се овај споразум нашао на мети (сасвим оправданих) критика јер (на први поглед) ствара утисак да сва законодавна и извршна овлашћења у потпуности остају у рукама „централних власти“ у Приштини.

Управо због тих недефинисаних термина још увек заправо није јасно шта би то Срби све добили са оснивањем ЗСО – да ли пуну територијалну и политичку аутономију или само привид и крњу те аутономије, која би била сведена на ниво обичног фолклорног друштва односно просечне невладине организације у оквирима независне „државе Косово„. Међутим, оваква „сива зона“ са српске стране не треба нужно да буде перципирана као нешто што иде искључиво у корист Приштини. Напротив, она може да послужи и Београду као средство очувања и афирмације српских интереса на КиМ. Пре него што погледамо како је то могуће констатујмо неколико чињеница.

Иако је кроз Бриселски споразум и Споразум о ЗСО Београд прихватио постојање сецесионистичких косовских институција и њиховог правног поретка, то прихватање ипак остаје на нивоу де факто (привременог) признања, које може бити предмет накнадног повлачења. Оно упркос свему не поприма елементе де јуре, коначног признања тзв. Косова, и то из неколико разлога – постојања Устава и Резолуције 1244 као и из њих проистекле чињенице да бриселски споразуми за Србију немају моћ и природу правно обавезујућих докумената који би је приморавали да тзв. Косово и формално третира као потпуно самосталну државу. Све док и сама Србија не промени свој садашњи став о КиМ  (а управо то је циљ са Запада толико форсираног правно обавезујућег споразума[1]) Београду нико не може да оспори право да КиМ третира као своју аутономну покрајину. Такву моћ немa ни чињеница да је Споразумом о ЗСО Србија допустила односно прихватила да толеришe примену тзв. закона Косова у својој јужној покрајини. Иако ово са аспекта унутрашњег права води у очигледно противуставно стање оно никако не може да поприми облик српског дефинитивног признања Приштине. Основ за такво тумачење пружа и сама пракса Међународног суда правде који је више пута истакао да прихватање закона самопроглашеног ентитета од стране државе на чијој територији је он успостављен не значи нужно и њено званично признање тог ентитета за самосталну државу.[2]

Управо та политичка, необавезујућа компонента споразума о ЗСО даје нашој држави могућност да у даљим преговорима наметне његово тзв. креативно тумачење; тумачење које ће јој омогућити да у највећој могућој мери заштити државне интересе и безбедност народа у јужној покрајини и не пређе ону црвену линију која би значила да је тзв. Косову признала пуни (унутрашњи и спољашњи) суверенитет. Србији нико не може да забрани да ЗСО формално третира као аутономију Срба у оквирима Уставом предвиђене АП КиМ. Поменуто креативно тумачење треба да иде у смеру да је ЗСО правно-институционално везана за државу Србију. Она мора да постане својеврсни „правно-политички хибрид„, административно-територијална јединица са широким извршним и законским  овлашћењима која би (барем на почетку) де факто деловала у оквиру правног система „државе Косово“ али би задржала одређене везе и са правним поретком Републике Србије. Како се геополитичка слика света буде мењала на штету Приштине и њених западних покровитеља тако ће и Србија имати могућност постепеног повратка на КиМ, али само ако сада не посустане под притисцима и уколико успе да сачува одређене полуге свог државног присуства у јужној покрајини које ће јој омогућити да у будућности прилике на терену све више мења у своју корист.[1]

Да је овакав приступ реалан и могућ говори и чињеница да је тзв. Уставни суд Косова пре годину дана управо одредбе које пружају основ за креативно тумачење Споразума о ЗСО прогласио спорним и неконсистентним са тзв. поретком Републике Косово. Сецесионистички суд имао је замерке у погледу надлежности и организационе структуре ЗСО која, како се наводи у његовој одлуци, „представља додатан слој самоуправе, који је нешто више и нешто изнад онога што у домену локалне самоуправе предвиђају закони и Устав Косова„. Оно што сада покушава да уради Приштина у процесу даљих преговора је управо имплементација те судске одлуке кроз наметање измена самог Споразума о ЗСО[2].

Управо на тим изменама[3] заснива се и поменути трећи предлог „правно обавезујућег споразума„. Како би он такође подразумевао улазак Приштине у УН није тешко закључити какву би то „аутономију“ онда имао српски народ на таквом „Косову„. Ту не би било ни речи о аутономији у оквиру српских граница, ни трунке државних ингеренција Србије, ни најмањег утицаја званичног Београда на прилике у јужној покрајини. То би била аутономија у оквирима самосталне, суверене и међународно признате косовске државе, а њена суштина и обим не би се заправо ни у чему разликовали од просечне заједнице/комуне општина у које могу да се повезују општине у било којој европској држави.

Suma sumarum, европско виђење „компромисног решења“ састоји се у обавези Београда да безусловно призна право Приштине на столицу у УН, док се Србији заузврат не пружа ништа ново, конкретно и опипљиво, са чиме би она према речима неких „могла да прогута тај енормни уступак Албанцима„. Напротив, Београду се заправо нуди само оно што већ пуне три године виси у ваздуху – „обећање Приштине да ће што пре формирати Заједницу српских општина„. Али и то сада са одређеним, по српске интересе погубним модификацијама.

Обећање лудом радовање“ рекао би наш народ. Нигде ни речи о Резолуцији 1244, нигде ни речи о расветљавању судбине несталих Срба, нигде ни речи о процесуирању албанских злочина над косметским Србима, нигде ни речи о аболицији противправних одлука са којима је узурпирана српска државна, црквена и приватна имовинa на КиМ, нигде ни речи о повратку прогнаних и интерно расељених лица. Једина и централна тачка даљих бриселских преговора је: „како најбрже и најефикасније постићи српско признање тзв. Косова и комплетирати процес заокруживања косовске независности.“

Од онолико истицаног „преко потребног, праведног и обострано прихватљивог решења“ ЕУ је Србима очигледно спремна да понуди решења која се ни у чему не разликују од оних које је Београду својевремено наметао специјални представник УН-а, Марти Ахтисари. И он је предвиђао ограничену и врло лабаву административно-институционалну и културну „аутономију“ за Србе и СПЦ, али оно што је најпогубније је чињеница да је то аутономија у оквирима независне и суверене „Републике Косово„, државе са столицом у међународним организацијама.

Београду се сада кроз ЕУ потура оно што није могло да му се наметне кроз УН јер је српске интересе тамо штитио вето Русије и Кине. Ово је можда и најбољи доказ шта је била права сврха пребацивања питања КиМ из Њујорка у Брисел – могућност слободног и неограниченог условљавања и притискања на Србију која на нивоу бриселског „дијалога“ нема адекватних механизама да ефикасно заштити своју преговарачку позицију.

Због свега овог једини државотворан и стратешки промишљен исход „унутрашњег дијалога„, уколико је он заиста замишљен као пут ка постепеној обнови суверенитета Србије на КиМ, мора се одразити у следећем:

1.) Србија мора из дефетистичке и дефанзивне да пређе у офанзивну улогу и у јачање своје преговарачке позиције. Наша држава мора у оквиру постојећег преговарачког процеса и ЕУ и Приштини јасно ставити до знања да било какве измене онога што је већ договорено не долазе у обзир. Београд мора формирање ЗСО да постави као свој „тврди услов“ без чијег испуњења даљи разговори нису могући али и да на дневни ред преговора стави теме од кључног државног и националног значаја попут питања заштите српске имовине, повратка расељених и прогнаних и процесуирањa злочина над Србима.

2.) Потпуно је јасно да (нама ненаклоњен) део међународне заједнице неће прихватити наведене услове нити ће Приштина пристати на јачање српског утицаја на КиМ чак ни кроз Заједницу српских општина. Али управо таква дипломатска тактика може да послужи као средство за одуговлачење преговора све док се се не створи по српске интересе (још) повољнији геополитички амбијент[1], а на дужи рок и као основ да Србија терет одговорности за неуспех преговора пребаци на Брисел и Приштину. Уколико пак Приштина на то одговори (неколико пута већ помињаном) претњом да ће у процес преговора укључити САД Београд мора моментално да инсистира на укључивању Руске Федерације у преговоре односно на повратку истих пред УН.

Београд мора јасно да поручи да даљих уступака више нема. Србија на њих није била спремна ни ратних деведесетих, када је геополитичка ситуација била увелико неповољнија по њене интересе. Поставља се оправдано питање због чега би она то чинила данас, у праскозорје промена које нам уз вешто дипломатско маневрисање омогућавају да ми убудуће будемо ти према којима ће се чинити уступци.

Крајње је време да престанемо да ишчекујемо да нас обасја „евроатлантско сунце“ и да увидимо да је оно већ одавно у заласку. У противном изгубићемо прилику да нађемо своје „место под сунцем“ и постати још једна у низу држава које је прогутао „западни мрак„.

Мр Данијел Игрец

ВИДОВДАН

Напомене:

[1] Неповредивост државних граница је један од најважнијих принципа савременог међународног права, садржан у Повељи УН и Хелсиншком завршном акту, а њихова промена могућа је само на основу договора односно споразума заинтересованих страна. Зато је за Запад од кључног значаја да се Србија сагласи са сецесијом тзв. Косова и променом својих међународно признатих граница, јер је то једини начин да се Приштини обезбеди пуни међународни легитимитет.

 

[1] Такво прихватање је обично узроковано непостојањем ефективне власти конкретне државе и њеном немогућношћу да осигура пуну примену свог поретка, па на делу узурпиране територије прихвата (ограничену) примену самопроглашених прописа како би своме народу осигурала безбедност. То међутим има своје последице само у фактичкој и политичкој, али не и у правној сфери и не може бити тумачено на начин да је матична држава тиме и званично признала део своје територије за самосталну државу.

 

[1] Основ за креативно тумачење постоји на неколико места у Споразуму о ЗСО. Вештим дипломатским и правним приступом треба инсистирати на томе да ЗСО мора имати могућност директне сарадње са централним властима у Београду, што подразумева финансирања њених активности и закључивање посебних споразума и аранжмана према српским законима и то без могућности било каквог уплитања, надзора или ревизије тих одлука од стране Приштине. Уколико дође до израде Статута ЗСО он не може бити усвојен без претходног разматрања на нивоу преговарачког процеса и без сагласности Београда. У том погледу Србија мора да инсистира на пуној афирмацији оних одредби које ЗСО дају право да активно утиче и блокира доношење оних тзв. косовских закона који задиру у њену аутономију и да има широка законодавна и извршна овлашћења која тзв. косовске власти неће моћи једнострано да укидају и да уместо њих намећу своја решења.

 

[1] Албанци желе да уклоне сваку могућност његовог тумачења у корист српских интереса како би од ЗСО начинили заједницy са статусом обичне невладине организације у оквирима суверене државе „Косово“ која уместо обавезујућих одлука може да доноси само голе препоруке Влади тзв. Косова, које ова није дужна да уважи. Пристајање Београда на такав нови, ревидирани текст споразума озбиљно би умањило могућности стварног, ефективног утицаја Србије на деловање и структуру ЗСО, а тиме и на прилике на самом КиМ.

 

[1] Да поменути приштински предлог за измену ЗСО ужива и подршку бриселских структура сведочи и изјава Улрике Луначек, европског посланика и (бившег) известиоца за Приштину, која је у више наврата истакла да ЗСО не може да има „извршна овлашћења, јер би то сугерисало на њену институционалну повезаност са државом Србијом и било противно правном поретку Косова„.

[1] Ово подразумева одлагање потписивања било каквих даљих споразума све док се не створе још повољније геополитичке околности како би Србија дошла у позицију да сама намеће решења која ће бити на линији афирмације њених државних и националних интереса на КиМ.

 

 

Поделите:

1 коментар

  1. je da Zapad, koji je nasiljem nad Srbijom okupirao KiM, trazi pravno obavezujuci sporazum, dok u Srbiji, na cijoj je strani svaki pravni akt 1244,Helsinska povelja,Badinterova komisija, vlada malodusnost da je KiM izgubljeno.Ispada da nasilniku vise znaci pravo, nego zrtvi, da Zapad zna da aktom nasilja nije nista reseno, a da Srbija to ne zna.To je posledica cinjenice da u Srbiji pravo malo znaci, jer je vazda bilo podredjeno moci iz sfere politike, tako da odnos prema KiM pokazuje odnos prema drzavi i vlasti i naroda.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here