Др Иван Пајовић: Како не доживети „Хирошиму” или размишљања „балтичког егоисте”

Поделите:

 

Данашња светска ситуација је таква да се може назвати не хладним, већ „леденим ратом”. Лондон захтева од Београда да протера руске дипломате. У исто време, по речима Ивице Дачића, београдске власти не намеравају да трчкарају на повоцу својих „партнера” из Уједињеног Краљевства.

За то време, председник Бугарске Румен Радев сматра да се по питању тровања Скрипаља морају утврдити неспорни докази умешаности Русије, пре но што се предузму против ње ма какве мере. По његовом мишљењу, у односима са Русијом мора се придржавати политике балансирања и дијалога. Бугарски председник је своју изјаву дао пар дана после закључења преговора са председницом Хрватске Колиндом Грабар Китаровић.

Политика дијалога и уравнотежености у односима са Русијом мора се наставити, а такав став има и Аустрија, која ће нас заменити на месту председавајућег Савета Европе” – каже бугарски председник, одговарајући на питања о афери Скрипаљ и о ситуацији у Европи.

Колинда Грабар Китаровић је такође нагласила да је за решавање насталих противуречности потребан дијалог. „Ми видимо Русију као моћну државу на светском нивоу, са којом је у сваком случају, па и у спорним ситуацијама, неопходно разговарати. У питању су проблеми међународне безбедности, безбедности Европске Уније, борбе против тероризма и радикализма и других опасности, са којима се сви сусрећемо” – рекла је председница Хрватске. Узгред, према последњим истраживањима, у Хрватској само 20% испитаника верује да је Русија умешана у тровање Скрипаља.

На другом крају света догодио се сусрет Доналда Трампа са шефовима Литваније, Летоније и Естоније. Дијалог са Путином је могућ, и само глупи не желе да имају добре односе са Русијом – изјавио је председник САД. Трампове речи за шефове прибалтичких држава звучале су као шок. Балтички самит је показао да Трампу нису потребне услуге прибалтичких „бораца” против Русије и да ће Америка војну заштиту и „енергетску независност” прибалтичким државицама дебело наплатити.

У идеалном случају, ми желимо да се са Русијом споразумемо. Можда ће успети, а можда и неће. Могуће и да неће. Када будем знао, ја ћу вас информисати” – рекао је председник САД прибалтичким савезницима. На тај начин газда Беле куће је отворено признао како има намеру да направи споразум са Русијом иза леђа малих држава. Питање репортера литванске телевизије да ли се сагласио са шефовима балтичких држава да је Русија претња за суседе – Трамп је игнорисао.

Неће бити претерано ако се каже да је Трамп фактички показао како сматра глупом сву постсовјетску политику прибалтичких земаља, које су пропустиле могућност да изграде добре односе са Русијом. Због својих поступака Литванија, Летонија и Естонија губиле су новац, производњу, транзит, становништво… До сада су одмахивале када су им о томе говорили руски експерти. Да ли ће сада одмахивати и председнику САД?

Познато је да балтичке државице одавно покушавају да до новца дођу не сарађујући са Русијом, већ борбом против ње. Оне су себе претвориле у „санитарни кордон” и правиле од тога политички капитал, непрекидно понављајући: „Русија је опасност за Европу”, „Русија нас напада”, „Москва не поштује суседе”. Заузврат су добијале кредите, донације, чланства у елитним западним клубовима. Но сада Трамп јасно ставља до знања да су му додијале јадиковке о „агресивној Русији”.

У исто време САД су доделиле земљама Балтика 170 милиона долара на име војних трошкова. То је заправо војни кредит, који су Литванија, Летонија и Естонија дужне да врате са каматом. Трамп остаје при својим предизборним обећањима: амерички порески обвезници неће више плаћати безбедност савезника Америке.

Један од начина плаћања америчке војне заштите је и извоз течног природног гаса из САД у земље Балтика. Ту речи нема о тржишним односима: ове земље ће платити тај гас много више него што коштају производи руског „Газпрома”. Хтели су „енергетску независност”… Сада за њу морају платити три пута скупље.

Балтичке земље су без икакве сумње најпреданији и најпослушнији амерички савезници у Европи. Летонија се не либи да решава важне спољнополитичке проблеме отворено плашећи јавност источном опасношћу. Управо су на тај начин обезбедили улазак у НАТО, спровели референдум о ступању у ЕУ, чак и увели евро. Међутим, далеко од тога да су сви политичари у Летонији острашћено за конфронтацију са Русијом. Веома здраво расуђује, на пример, Јанис Урбанович, лидер парламентарне фракције партије „Сагласност”.

Русија за нас није туђа, она остаје наш најважнији трговински партнер”, наглашава Урбанович. За Летонију је важно да у Русији постоји политичка стабилност. По његовом мишљењу, становници Русије гласали су управо за стабилност на прошлим изборима за председника Руске Федерације.

За нас, Летонце, стабилност је драгоцена. Ја ствар посматрам егоистично, са становишта летонских интереса. Нама савршено одговара да у ова неспокојна времена на истоку постоји велики сусед који гарантује стабилност” – рекао је Урбанович на радију Baltkom. По његовим речима, односи између Русије и Летоније данас пре свега зависе од Риге. „Буду ли се летонске власти надгорњавале у русофобији, ништа добро не могу очекивати. Уколико буду уздржане – ситуација може да се окрене ка добросуседству и повећању трговинске размене” – закључио је он.

У Летонији живи нешто мање од два милиона људи, од којих око четрдесет одсто говори руски. У земљи постоји један државни језик — летонски. Руски има статус страног. Летонски председник Рајмонд Вејонис потписао је закон о превођењу школа националних мањина на летонски језик. Посланици парламентарне фракције „Сагласност“ затражили су од Вејониса да не потписује овај закон, с обзиром да амандмани противрече не само Уставу Летоније, већ и међународним документима, на пример, Оквирној конвенцији Савета Европе за заштиту националних мањина, коју је Летонија ратификовала 2005. године. 

Коментаришући ситуацију по питању повећавања војног присуства НАТО снага у Летонији, Урбанович је изјавио да је тиме узнемирен. Недавна изјава Владимира Путина о развоју нових видова наоружања, које чини неефикасним приближавање НАТО снага границама Русије, не даје повода за спокој. „За нас, који овде живимо, у суштини на периферији Европске Уније, тик поред Русије – то питање је од животног значаја” – изјавио је Урбанович.

Као што је познато, у обраћању Федералној скупштини од 1. марта 2018. године председник Владимир Путин је представио најновије видове руског наоружања, који немају аналог у свету. То су ракетни комплекс „Сармат”, подморнице без посаде , крилате ракете са нуклеарним погоном, авијациони ракетни комплекс „Кинџал”, ласерско и хиперсонично оружје.

Лајтмотив тог легендарног иступања руског лидера био је јасан, али у исто време одмерен изазов „златној милијарди” – западном свету, његовом поретку и вредностима. То је био категорични захтев: „Прихватите нас такве какви јесмо”. Скрећући пажњу на тај императив, Урбанович изражава наду да ће карактеристика свих одлука НАТО пакта у скорашње време бити уздржаност. То би допустило могућност да се сачува простор за маневрисање у односима са Москвом и да се не дозволи да ризици по безбедност постану реалност. За Запад би била фатална грешка уколико би покушали да Русију „сабију у ћошак”. Сваки искусан ловац би могао да каже на шта је све спремна звер у безизлазном положају…

У Летонији 2018. је година парламентарних избора. Рејтинзи странака показују: ако би се избори одржали у децембру, у Сејм би ушле само три партије, а најпопуларнија од њих је Урбановичева „Сагласност”. Како јавља летонска телевизија, њен рејтинг је 21,2%. Из тог разлога добро је чути шта говори лидер те партије. Ево неколико одломака из чланака Јаниса Урбановича („Зашто Летонија није Јужна Кореја” и „Није грех уплашити се!”) који су објављени на рускојезичним балтичким сајтовима:

Деловање америчке администрације последњих месеци уверава нас у њену намеру да ‘притисну’ Путина, који по старом представља за њих апсолутну претњу. Да ли Путин схвата да ће његово супротстављање провоцирати још већи притисак? Наравно – да. То је суштина ‘војног дела’ његовог иступања пред Федералном скупштином, које је имало сврху да демонстрира земљи и свету његову упорност и доследност у непослушности.

Степен конфронтације се повећава. И данас се већ може говорити о два сценарија развоја догађаја. Први сценарио: умерена варијанта ‘хладног рата’, у којој ни једна страна не пропушта прилику да напакости противнику, али до отвореног сукоба не долази. Притом свака страна се концентрише на своје проблеме, које имају на претек и Америка, и Русија.

У другом сценарију лидери обе земље решавају да покажу мишиће. Треба се надати да би били при здравом разуму и памети, како не би довели до нуклеарног сукоба, већ да би се само ограничили на локални периферни сукоб. Места за такав сукоб није мало: Прибалтика је једно од првих која падају на ум. Тим пре што је, због грешака летонске унутрашње политике и њене неразумности у последњих 10-15 година, уз вешто управљање осећањима летонског јавног мњења, довољно бацити шибицу како би пожар букнуо.

И при таквом развоју догађаја, нажалост, наши градови Резекне и Даугавпилс могу се наћи први на руском удару. Перспективе руске окупације Прибалтике не стављају се под сумњу.

У разматрању могућности пребацимо се на други крај света: на Корејско полуострво. Управо одатле су у последње време почеле да долазе вести како су Вашингтон и Пјонгјанг спремни да започну преговоре. И то све захваљујући Јужнокорејанцима, који имају шта да изгубе и који трезвено оцењују последице могућег сукоба Америке и Северне Кореје.

Здрав разум, рационално расуђивање, елементарни осећај самоодржања дали су одличне резултате: Сеул је успео да се постави као посредник и да мотивише севернокорејске и америчке политичаре и дипломате на преговоре.

На исти начин би могла да се понаша и Рига, у својству посредника између Запада и Истока. Управо Летонија, која се у саставу Руске империје налазила скоро 300 година, која има богато искуство заједничког живота, политичку елиту школовану на руским универзитетима, чврсте економске и културне везе – потпуно је способна за такав корак.

Шта ће сада, после 1. марта, учинити наш председник и Савет за националну безбедност? Зар ће да звоне на узбуну и да позову НАТО да размести код нас тактичко нуклеарно оружје?

Ствар је у томе да што се веће „буре барута” направи у име безбедности Балтика, то ће бити већа затегнутост између НАТО пакта и Русије. И порашће ризик да се Летонија и Балтик претворе у ратно поприште. А то је врло страшно!

Дошло је време да се престане са плашењем других и да се уплашимо сами. Уколико наша елита рачуна да би при извесном развоју догађаја успела авионима да побегне, ја их уверавам – неће успети сви! Неко ће успети, а неко неће. Могао би макар инстинкт самоодржања натерати наше политичаре да се тргну и замисле о томе шта чине”.

Чини се да су председници Бугарске и Хрватске већ чули глас разума и са крајњим незадовољством следе политику Американаца и Британаца. „Политика дијалога и стабилности у односима са Русијом” потпуно одговара и интересима прибалтичких земаља. Осим уколико сами себи не прижељкују судбину Хирошиме.

Др Иван Пајовић, Видовдан


Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here