Драган Милосављевић: Јахачи медијске апoкалипсе

Поделите:

 

Шта?! Србија – мета медијске агресије Запада… Kакве глупости, још једна теорија завере!“. Пред камерама Студија Б, надмено ми се, право у лице, овако обраћа заменик министра инфомисања СФРЈ, Хасан Ченгић. Година 1990. То је будући министар војни Алије Изетбеговића, брат Мустафе Ченгића најмоћнијег међу ратним профитерима у стратешки испровоцираном грађанском рату у БИХ.

Хасан јe главни гост на округлом столу око кога сам, уз пристанак директора опозиционог ТВ Студија Б Којадиновића, и асистенцију глодура Рогановића, у оно време најгорљивијег портпарола „слодобних новинара“ и медијатора жучних дебата опозције са влашћу, окупио кључне актере инфомисања некадашње Југославије: представнике савезне владе, директора и глодура агенције Танјуг, главне и одговорне уреднике писаних и ТВ медија.

Поручује Ченгић свима њима и јавности окупљеној пред екранима, а у име раштимованог државног врха, иначе већ увелико распадајуће федерације „на Титовом путу“, да „танјуговац нема друга посла, него измишља некакав непостојећи антисрпски медијски фронт“.

Одбацује, дакле, и то као званичну оцену државног врха, сваку помисао да је Београд пред незаустављивом агресијом атлантистичких медија, фаланги будућег НАТО интервенционизма. Прво у Босни, па над Србијом.

А савезне власти, које су нешто раније упрегле Танјуг и савезну телевизију као ексклузивне „сведоке“ за лажно извештавање из Букурешта и Темишвара, о некаквим „десетинама хиљада жртава режима“ током обарања Чаушескуа, разуме се, верују свом функционеру.

Како и не би, кад су сви они редом, припадници титове номеклатуре, уплетени у ту западну медијску фалс флег операцију. И том „подухвату“ је бивша несврстана агеција подметнута као тројански коњ зарад пуне кредибилности пропаганде Запада у вези са оправданошћу рушења режима у Румунији. У којој саучествује и Јељцинова Русија.

Та превара, у којој су, по налогу ССИП и његове обавештајне службе СИД, Танјуг и РТС подметнути као тројанци да сведоче о „аутентичности“ прве ружичасте револуције, касније ће постати бумеранаг, који се прво о главу обио необјашњиво флегматичној републичкој власти у Београду – макар само немом посматрачу, ако не и саучеснику, те инфомативне преваре.

Налогом кртица савезне владе, који су колегију агенције издали „привесци“ ЦИА-е и МИ6, извршен је пресудни утицај да Танјуг и РТС, извештавањем из Букурешта, афирмишу прву у низу обојених револуција, од којих се последња управо одвија у Јерменији, Путину на прагу. А она „наранџаста“ га је пре тога већ угрозила, у Украјини.

Поход из Букурешта

Ова прљава медијска работа из Букурешта, где су камерама, као жртве режима, потурани лешеви извучени из хладњача и мртваци из свеже раскопаних гробова, потом ће постати модел специјалног рата против истине и идејни основ свих конструкција повода за интервенције типа Маркале, Сребреница, Рачак, Батајница.

Без Букурешта и вешто подметнуте и злоупотребљене агенције бившег Титовог „информативног Титаника“, не би било ни тако успелог пучистичког октобра у том истом Београду. А можда ни муњевитог пожара тих размера арапских и свих осталих, долазећих – чеченских, ирачких, либијских, украјинских, сиријских и других „пролећа“. Нити ужасних плодова деструкције – стотина хиљада мртвих, претежно деце и цивила.

И зато не чуди дрскост, дволичност, самопоуздање и олакост геста савезног функционера из беговске породице Ченгића, са којом је пред камерама, баш у јеку припрема за пуцањ у Сарајеву, дезавуисан у Студију Б уредник емисије „Танјуг јавља“.

А баш кроз руке овог новинара и уредника, водитеља емисије, свакодневно почетком деведесетих, пролазе стотине агенцијских спинова и лажних оптужби водећих западних агенција, водећих медија, Радио Ватикана, о „геноцидним плановима великосрба и Србије“.

Колико је било могуће на таласима Радио Београда 2 које је користио, Танјуг је сваког радног дана од 11.30 до 12 јављао шта се иза брда ваља, а то су аргументовано коментарисали интелектуалци, професори, новинари, историчари, сви редом указујући на опасност која се надвија над Србијом.

Присутна је , минутажом чак и у већем обиму, јер је тако тражила савезна влада, друга страна, са својим контрама, представници НВО и опозиционе Србије – дакле, Весна, Зоран, Вук, којима је у Танјугу, једном недељно, сваког четвртка, отворен „округли сто опозције“, а његови закључци се упућују у свет, на четири језика, преко генералног сервиса агеције. Све редом – отворене антирежимске поруке. Редовно су то напади са платформе губитника Осме седнице.

То су, дакле, оне „мрачне деведесете потпуног медијског мрака и информативне диктатуре Милошевића“ који једва, 1992, четири године по доласку на власт, успева да се убаци у уређивачку политику агеције. И то тек пошто се Југославија дефинитивно распала. Дотле су агенцијски колегиј, под контролом министра Буде Лончара, као и већи део дописничке мреже, пуном паром радили у корист Милошевићеве штете.

Зато не чуди што је, поучен тим искуством, Вучић драстично смањио Танјуг, са 400 на свега 40 себи лојалних новинара, претворивши га у своју личну, лојалну агенцију, а о трошку државе. Далеко, дакле, аутократскије него и сам Тито, његов узор, за чије је потребе Танјуг и створен 1943.

У радијски дебатни клуб критички интонираног коментарисања вести страних извора укључују се масовно, на дежурни телефон, слушаоци које емисија директно пушта у етар. А „Танјуг јавља“, који себе свакодневно најављује као „слободни и независни радио“ у Србији све више почињу да доживљавају као неку врсту демократске трибине.

Супротно жељи ССИП и дела колегија, емисија није окренута ни одбрани ни нападању Милошевића, већ превасходно указује на то да је он само лажна мета, а да је истински циљ – разарање Србије.

А започето на „Танјуг јавља“, које се отргло матици стамболићевске уређивачке политике, у општој предратној информативној гунгули немогуће је преко ноћи прекинути. Јер телефонски извештаји са лица места афирмишу и брзину и свеприсутност агенције како код куће, тако и у свету, а финансијски прилив је изненађујуће велики. Тек после октобра, ДОС преноси емисију у посед сорошевске БЕТЕ.

Медијске хијене

Хорде медијских хијена на старту деведесетих, на задатку су дан и ноћ. Нешто као у недавној афери Скрипаљ која је Путину, без икаквих доказа, инпутирала да је руски Борџија. Није важно што је утврђена лаж, дипломатски рат против Русије је покренут, и то као претходница неког много опаснијег, већ испланираног, чија је међустаница ракетирање града Думе у Сирији.

Као дописник агенције у Риму, па потом у Женеви, био сам, током суровог медијског рата против Срба и Србије, сведок немерљивих заслуга својих колега (често хонорараца западне медијске машинерије) за антисрпску кампању, згранут убитачним цинизмом у том послу такозваног „слободног и независног новинарства“, а у креирању матрице демонизације сопственог народа. После октобра, бројни међу њима постају амбасадори, лидери НВО, „независних“ новинарских удружења, један чак и министар спољних послова – алијас Дража и шампион Прелетачевић.

Четири године после округлог стола Студија Б, где је неславно пропао мој наивни покушај да пренем комирану и слуђену јавност, обрео сам се, 1994, у лабораторији производње „правде и истине за Балкан“, усред антисрпског перформанса дописника водећих светских телевизија, радија и листова, у Палати нација у Женеви.

Лица искривљена од беса, исплажени језици, букарање греленим ригањем „ууу… уа…“, некакво режање, мумлање из кога се дало разабрати да се ради о повицима: „говна“, „убице“, „фашисти“, очи испуњене опаком мржњом. Нешто налик лајању бесног пса – то је била емотивна сплачина која се, на излазним степеницама сале за преговоре у Палати, сручила на Младића, Караџића и Крајишника, на званичну делегацију РС. Година 1994, август, Женева.

Био сам потпуно затечен. Тек пристигао као дописник Танјуга у обећану Швајцарску, земљу кукавица, чоколаде и „преговарања о миру на Балкану“. Запрепaшћен тим варварским наступом западњачке журналистичке коњице, наоружане атавистичким мрзитељством према Словенима, усмереним ка Русима пре свега, али – ако Руси нису на дохват руке, добри су и Срби. Ипак, недовољно за задате циљеве понижавања до краја тог, по њима, наводно, инфериорног дела беле расе.

Као да су дописници и „дописнице“, непријатно мушкобањасте, држали све време поред узглавља Мајн Кампф, а не Библију или повељу о људским правима и слободи штампе – у шта се они, иначе, у свим својим текстовима, заклињу, заоденути својим лажним човекољубљем и наводном борбом за истину.

Бахато су, у стакленој палати на ћувику изнад Женевског језера, обрубљеног луксузним ВИП клубовима, јахтама, ови преплаћени припадници „седме силе“ изагравали богомдане делиоце правде и истине. Копирајући Аманпурову, и опредељени, без изузетка, за једну страну.

За ту срамну работу свакодневно су им „стрингери“, хонорарци са терена, потплаћени новинарски компрадори из Београда, Загреба и Сарајева, слали сировину за убитачну муницију медијског рата против Срба и Србије. Били су то, готово редовно, најбољи ђаци кумровачке политичке школе, деца Титове номенклатуре, носиоци долазећег новинарства и предстојеће постоктобарске „промене свести“. У дубокој конспирацији служби и прелетача из титоизма у неолиберализам, припремала се и кадровски размештала та дружина, а у сусрет распаду Југославије.

Стасали су, неретко одгајани и пупчаним врпцама повезани са „централама“, нови идоли нове журналистике – тијанићи, марићи и потоњи следбеници, чије су перјанице, однедавно, вучићевићевци.

Они су започињали још у транзиционој Ђинђићевој „Демократији“, обревши се данас у својству корифеја медијске деспотократије Александра Вучића, ликвидационог управника судбине Косова, да га подрже, отворено или околишно, како је већ стратешки пожељно, после сваког његовог потеза и изјаве, ма колико били кратковиди и штетни по Србију. Заиста, шта би Србија без вољене Немачке која је, својевремено, преко свог министра унутрашњих послова Клауса Кинкела, „краљу тргова“ понудила план за 9. март 1991, у ствари покушај државног удара и придобијања војске и полиције на своју страну, што је успело непуну деценију касније, 5 октобра 2000, уз подмазивање од сто милиона долара.

Кумровачки птићи

Још током осамдесетих, али још интензивније деведесетих, лиферовани су нови кадрови журналисти у кључне медије са седиштем у Београду. Право из Брозовог семеништа Кумровца, а све под будним оком Хрвата Шувара, Словенца Доланца, заједно са премијером СФРЈ, Босанцем хрватског педигреа Микулићем, па министрима спољних послова – Врховцем и његовим наследником у разбијању СФРЈ Будимиром Лончаром.

Мада умешан до грла у аферу увоза калашњикова из Мађарске у сам освит распада СФРЈ 1991, а за потребе сецесионисте Туђмана и ХДЗ, о чему је „Танјуг јавља“ известио свега неколико минута по преласку шлепера у Југославију, и све време саветник Фрањи у рату за разбијање Југославије, ових је дана овај првоборац хрватског сецесионизма, у својој 94. години, позван да гостује у најгледанијој политичкој емисији РТС – „Око“.

Посађени су ови новинарски компрадори, одабиром по подобности, као фронтмени будућег медијског рата против Србије, а из срца Србије, у аутодеструктивни систем планираног српског самопорицања и беспоговорног прихватања свих кривица и критике патриотизма као „српског шовинизма“, баш док су се Србија и САНУ повијале под теретом оптужби у вези са, наводно великосрпским, меморандумом.

После петооктобарског пуча, прометнули су се ови „борци“, са НАТО стране, рата против српског народа, у амбасадоре, директоре и уреднике сорошевских медија и агенција, у главешине НВО, глодуре такозване жуте, Западу псеће одане, медијске фаланге.

По њима, а следећи матрицу Константиновићеве „Филозофије паланке“, у Србији је, као наводно огрезлој у паланачком духу и шовинизму, родно место нацизма и фашизма. Није то, дакле, ни британски расизам на југу Африке, нити конц логори за Буре и гета за урођенике. Све у том и таквом извештавању данашњих српских медија функционише баш као код страних дописника из Женеве пре готово четврт века. Редовно у режији спина, спектакла виртуелне стварности прожете лажима.

Мој извештај агенцији Танјуг о понижавању тројке преговарача РС, које је мудрима све казивало о будућности која и нас у Србији чека после Дејтона, па Рамбујеа, на матрици неоколонијалне западне „одбране људских права на Балкану“, није угледао светло дана, захваљујући баш оваквим уредницима, који тек 1994. колективно прелећу из државне у Сорошеве новинске агенције, да би, мало затим, тражили укидање Танјуга, колевке професије у којој су одрастали у љуте и добро плаћене противнике „српског национализма и шовнизма“, како упорно крсте преостале, презрене патриоте. Та нит извештавања агенције негована је још од њеног оснивања у Јајцу.

Повлачење пред медијским интригама Запада почело је још после Брозове смрти, а радо је прихваћено међу троцкистима из номенклатуре, који су се, десет година после његове смрти, припремали за пад Берлинског зида и прелет из комунистичких капиталиста у неолибералне.

Нема разлога да се чудимо ономе што нас сналази данас у информисању које је у рукама Сороша и Петреуса. Није освануо у штампи, још почетком јануара 1995, ни извештај овог дописника из Женеве о срамотном дочеку Нове године у главном холу европске испоставе ОУН, где су страни дописници, маскирани у Радована и Ратка, са српским шапкама на глави, у присуству своје „новинарске војске“, шутирали у гузицу специјалног изасланика ОУН Јасушија Акашија – само зато што је покушао да буде макар мало непристрасан у повереној му мисији у БИХ.

Сви су се громко смејали. Осим мене. Била је то главна тачка свечаног дочека нове ратне године на Балкану, која је крунисана Србима и намештеним „геноцидом“ у Сребреници, заједничком операцијом ЦИА-е и одметнутих делова служби и данас привржених титоизму.

А када неко и проговори истину о свему, о путу издаје без алтернативе, чак и у пола гласа у забаченом медијском буџаку, војска плаћеника инсталираних у НВО и купљених новинара по кратком поступку му натиче лудачку кошуљу, проглашавајући га за фашисту. Мада су неофашизам и неонацизам у пуном залету управо на оној другој страни, глобалистичкој, која заговара холокауст над свима који не желе да се сагну и покоре њиховим НАТО послодавцима.

Све ће, ипак, оној агенцији „Нове Југославије“ а без Југославије, четвртој на свету све до „оног“ октобра, када је у поноћ између петог и шестог, на кратко, била угашена, бити опроштено. Макар због брзог, тачног, убитачно прецизног и, посебно са Косова, херојског извештавања тима новинара, о агресији 1999. Њима се Србија, и том Танјугу, никада није достојно захвалила.

Једином гласу истине у свету о „хуманизму“ НАТО, који је данас човечанство довео на руб армагедона. То, надајмо се, схвата и Хасан Ченгић. Треба ли додати да ти журналисти нису били ни на чијој листи нити платежним јаслама. Они су само радили свој посао, бранећи истину и отаџбину, жртву неонацизма.

Драган Милосављевић

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here