Драгољуб Збиљић: Београд „претерано“ заштитио српску ћирилицу!

Поделите:

Формално посматрано, српска ћирилица је, према овој одлуци одборника Скупштине града Београда заштићена чак са 105 посто, а стварна „заштита“ достиже у јавности у исписима у Београду и широм Србије једва до десетак процената у односу на хрватску латиницу која је сачињена у 19. веку за Хрвате а после 1954. године форсирана је смишљено њена поплава уместо миленијумске српске азбуке. То тако нико други у Европи и свету не ради и зато сви други користе у свом језику само своје писмо

С обзиром на то да је српска ћирилица у језику Срба уставно, у складу с европском и светском праксом у решавању питања писма, формално заштићена сто посто јер је у Члану 10. Устава Србије одређана као једино писмо српског језика у службеној уопотреби, а да су је градске власти недавно додатно „заштитиле“ са још пет одсто смањивањем пореза за оне који испишу назив фирме на том Уставом „заштићеном“ у Србији српским писмом, испада тако да је српска азбука „најзаштићеније писмо у свету“. Наиме, сва друга писма заштићена су у сваком језику на нормалан уобичајен начин са сто одсто, београдска заштита од ових „додатних“ пет одсто, држи данас у Европи и целом свету вгрх у заштити писама.

Тако то испада по одлуци одборника у Скупштини Београда који су, чак, „једногласно одлучили да више не буде у Београду понижен српски народ и његово писмо којега на улицама града, у банкама, у продавницама и свему другоме где ссебкористи службени српски језик у Београду и Србији после 1954. године до данас нема ни пуних десетак процената. Све друго што је на српском језику данас је исписано хрватским писмом (гајицом) које су српски лингвисти задржали у нормирању језика Срба исдтро као у време „братства-јединства“ и владавине српскохрватског језика у коме су писма била специјално „равноправна“. Тај специјални начин „равноправности“ огледао се после Новосадског договора о српскохрватском језику (1954) и „равноправним писмима“ огледао у Србији и широм српског говорног подручја тако да се спроводила стварна равноправност хрватске латинице за све Хрвате и свуда где они живе, а за Србе је примењивана специјална равноправност тако што је за Србе било „равноправно“ замењивање српске азбуке хрватском абецедом. Та таква „равноправност“ српске ћирилице током тих деценија после 1954. године прерасла је до целих највише десетак процената, а око 90 процената испунила је хрватска гајица замењивањем српске ћирилице.

На те голе чињенице видљиве сваком отвореном људском оку у Србији и изван Србије међу Србима указују свим српским властима и свим институцијама за српски језик редовно и свакодневно народна удружења за одбрану ћирилице од њене планиране смрти (замењивањем хрватским писмом) почев од првог од њих Удружења за заштиту ћирилице српског језика (Нови Сад, 2001), али ни власти ни лингвисти не хају на та указивања.

Истина, власт је, највише захваљујући својевременом утицају почившег академика Радомира Лукића деведесетих годиан 20. века у време власти Слободана Милошевића и још више у време власти др Војислава Коштунице и његове Владе, као и, посебно, нажалост данас такође почившег лингвисте мр Бранислава Брборића у Министарству културе тадашњег министра Драгана Којадиновића, српска власт је макар формално спровела нормалну, уобичајену у Европи и свету, уставну заштиту српског писма уставном одредбом из 2006. у кохјој је уз српски језик одређено српсјко писмо на овај начин: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ Али, ту је био крај и за ту и за све остале српске владе и власти све до данас. Та уставна обавеза и заштита ћирилице засдржана је само у највишим органима српске државе, али не и доле, у јавности, међу „обичним грађанима“. Уставна обавеза се не спроводи, правописци су у Матици српској изиграли такву уставну обавезу, сматрају да се Устав једино на њих не односи, па су и пет година после доношења уставне обавезе применили стару обавезу из југословенских устава и стару норму из српскохрцватског језика по слову Новосадског договора о српскохрватском језику (1954).

Лингвисти су тако слободно погазили Устав Србије, а власт се на то не осврће и зато имамо и данас спровођење међу Србима наметнуте им навике на хрватско писмо које је преплавило Србе и њихов језик и данас у јавности.

Да српске валсти ни данас не показују никакву намеру да спроводе Члан 10. Устава Србије, па се лингвисти и даље изругују и Србима, и српском језику, и српском Уставу и српском народу нормирајући језик Срба и даље на два писма, као у време српскохрватског језика у Југославији.

Видевши и власт и српски лингвисти да су удружења за заштиту ћирилице заталасала српски народ који, и у овако тешким наметнутим му животним условима, ипак има још минимум снаге да размишља и о свом писму и да брине о њему, српске власти и институције за језик почеле су вербалну пропаганду њихове лажне „борбе за ћирилицу“. Зато су и градске власти у Београду, видевши да су удружења за заштиту ћирилице у праву када предочавају да у Београду на пушкомет не може човек да види фирму испуисано српском ћирилицом, што налаже народни Устав Србије, па су ових дана „једногласно“ донели одлуку да „претерано“, додатно „заштите српсјко писмо“. Донели су одлуку да почну да је „промовишу“, како они то објашњавају, тако што ће на ону формалну стопостотну уставну заштиту ћирилице додати још пет одсто у корист смањења пореза за оне који се смислостиве да се за ту пореску црквицу“полакоме“ па испишу своје фирме српском ћирилицом у српском Београду.

Јадно, срамотно, кукавички, издајнички према српској ћирилици и српском народу (како је то лепо и сасвим тачно објаснио ових дана велики борац за сршпску азбуку Немања Видић у својој новој књизи „Издаја српске ћирилице“, Царса, Шабац, 2018).

Срамотно је да и власти и српски лингвисти настављају да лажу сироти српски народ како брину претерано о српској ћируилици, заштићујући је ових данас уставно са сто одсто плус у Београду специјално са ових нових пет одсто, па да испадне да српске валсти са српским лингвистима покаују највећу бригу на встеу за српско писмо. А што та нова „додатна“ брига за ћирилицу неће том једином данас сирочету међу свим другим писмима донети ни о,1 постотак повећања у коришћењу ћирилице у Београду и изван Београда, њих уопште не занима.

Да их не занимају ни српски народ, ни његово писмо ћирилица ни обавеза из народног Устава Србије, недавно нам је поштено отворио очи и председник Србије Александар Вучић. Био је макар поштен па је признао да српске власти нису заинтересоване за спровођење народне обавезе из Члана 10. Устава Србије, истакавши јавно то на овакав јасан начин: „Ћирилица је толико лепа да не треба никога убеђивати да њоме пише.“ Другим (народним сликовитим) речима: „Ко шиша Србе, српско писмо и уставну обаветзу из Члана 10.“

Преко овакве скандалозне одлуке градских власти у престоници Срба Београду одборници су показали да су уважили мишљење прдседника Србије заштитивши формално ћирилицу чак са пет одсто, тј. са укупно 105 одсто. А то што ће се у стварности учешће од 5 одсто ћирилице у Београду у исписима наставити да смањује. Тј. да се српско писмо замењује за Србе туђом, хрватском латиницом (гајицом).

Да градске власти у Београду имају стварни циљ да заштите у главном граду српско писмо, једноставно би донеле одлуку: применити свуда у Београду у јавним исписима оно што је јавна уставна обавеза коју је народ наложио на рефрендуму. А то значи: све што је на српском језику мора бити испуисано ћириличким писмом јер је то пракса у вези са свим писмима у свим другим језицима Европе и света. То само за Србију не важи. Зато не постоји ни један једини град у свету који је у огромној већини исписан својим језиком, а туђим писмом, као што се то ради у Београду од 1954. године до данас. То је једина обавезујућа заштита свуда у свету, па и у Србији у вези с писмом.

(5. јул 2018) Драгољуб Збиљић

(председник Скупштине „Ћирилице“ из 2001)

Поделите:

40 Коментари

  1. Прочитао сам нову књигу Немање Видића, чији пуни наслов гласи : „ИЗДАЈА СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ спроведеним увођењем хрватске латинице у српски правопис“, а коју Збиљић оправдано популарише на Видовдану. Тај српски двојац својим многим писањем је до кости оголио лажну бригу за ћирилицу лингвиста и власти, а у поменутој књизи Видић се нарочито позабавио разоткривањем штетног деловања Мила Ломпара као најистакнутијег представника српске родољубиве интелигенције. Довољно је било за пропаст ћирилице да та интелигенција само ћути поводом издаје српског писма српским правописом, али она хоће да стекне „научну“ славу тумачењем данашњег питања писма, као Мило Ломпар. Академик Коста Чавошки је у Ломпаровој књизи „Дух сампорицања“ написао да је овај стекао чак „непролазну славу“ увођењем у „науку“ појам „српска интегрална културна политика. То је политика која сакупља све оне непослушне овчице које се удаљише од Срба ( обавезно у латиници). Зато је и латиница мора да буде српска. Сви српски лингвисти су понављали исту причу да је ћирилица прво,основно ,примарно ,главно, темељно,изворно итд.писмо. Можда су хтели рећи да би тако требало да буде. Али ломпар их је све надвисио тумачењем у својој поменутој књизи да је ћирилица доминантно српско писмо. Са својих читавих 5-10% ! И нико из „елите“ му то не оспорава! Боже, куда се то дену српска памет, и како остадосмо без мрвице стида !

  2. Kolosalna štetu srpskim nacionalnim interesima nanosi „ovaj srpski dvojac“, i drugi slični srpski dvojsci, koji niti šta razumeju, niti se daju čemu načiti, nego stalno tupe jedno te jedno, kao Švaba tra-la-la.
    Odbaciti srpsko nasleđe nastalo na srpskoj latinici je odustanje od „integralnog srpstva“. Odustati od „integralnog srpstva“ znači odustati od srpstva uopšte.

  3. Много пута се јављао Миле Ћурчић и ништа није оспорио аргументацијом од онога што су писали Збиљић и Видић. Још се служи неистинама, па пише да је одустајање од „интегралног српства“одбацивање српског наслеђа насталог на српској латиници.
    Управо је супротно. Поменута двојица су често писали да треба поступити аналогно Хрватима, који су у свом правопису написали да се хрватски језик данас пише латиницом. Мало даље су додали да у хрватску културну баштину спадају и дела хрватских стваралаца која су раније штампана на ћирилици. Миле је само поновио оно што су лингвисти и књижевници понављали као Шваба тра-ла-ла, јер немају никакву другу аргументацију.
    Па како овај Миле тумачи чињеницу да је ћирилице 5-10%, а Ломпар њу назива доминантним писмом?
    Види Миле да би била огромна штета ако дела на латиници не би ушла у српску културну баштину. А којих је дела више – на ћирилици или латиници? Па хоће ли нам он рећи да ли лажу Збиљић и Видић са овим процентима заступљености ђирилице? Односно, да ли ћирилица опасно доминира са својих 5%? Миле, да ли има макар неке штетице од нестанка српске ћирилице?Па још :да ли лажу Збиљићи Видић кад кажу да је све од 1954.г. вршено језичко , политичко и државно насиље над ћирилицом, са циљем да она замени ћирилицу?
    Миле се прихватио тешког и незахвалног посла.

    • Ja sam više puta, Velimire Popoviću, veoma argumentovano objašnjavao ovde koje su štete od naprasnog uvođenja isključivo ćiriličnog pisma u srpski jezik kao i, a za to se zalaže ovde rečeni Zbiljić, standardizacija srpskog jezika na ekavsku varijantu sa osnovom šumadijsko-vojvođanksog dijalekta.
      Ovu moju argumentaciju nekoliko ozbiljnijih učesnika ovog foruma je pohvalilo i primetilo da su (moje teze) vrlo logične i čine se veoma verovatne.
      Zbiljić, a i ovaj drugi, fudbaler, nisu se na moje argumente i teze ni osvrnuli.
      Zato sam se ja osvrnuo na njihovo opšte poznavanje srpskog jezika i dokazao da su lingvistički ignoranti. E, sad se ja pitam, koliko kompetentno može jedan lingvistički ignorant da govorio o jezičkoj politici. Znam, nije to isto ali ipak, koliko, na primer, o Teslinom životu može da piše neko ko ne zna šta je struja? Može, ali na šta će to pisanije ličiti?
      Eto, tako diskutuju o jezičkoj politici lingvistički ignoranti Dragoljub Zbiljić i Nemanja Vidić. Neuko. I zato oni ćirilicu gledaju iz nekog svog ezotetičnog ugla. Tu svaka vitica nekog ćiriličnog slova ima svoje najdublje kosmičko značenje. Oni ne znaju, na primer, ono što uče deca u srednjoj školi, a to je da je slovo isto što i grafem, dakle pismena realizacija fonema a da fonem ne nosi nikakvo značenje. I šta da ti pričaš sa takvim „znalcima“? Kako ja njima da objasnim da je latinica, ovakva kakvu mi sad koristimo, kojom ja sad pišem, kreirana isključivo za srpski jezik, isto kao i ćirilica? Da je reč o identičnom sistemu pismena u kojemu postoje jednoznačno određeni fonemi i njima jednoznačno pridruženi grafemi.

      • Ćurčić, ИЛИ: МАРТИН У ЗАГРЕБ, МАРТИН ИЗ ЗАГРЕБА (ТЈ. НИШТА У МОЗГУ НЕ МЕЊА)

        Још како смо се осврнули, него Миле чита само оно што он мисли и напише. Рекли смо јасно. Ми заступамо европску и светску праксу која се свуда бави заштитом свога језика и писма. Свуда изван српског језичког простора. Ми сматрамо да Срби ни у језику и писму не само да не смеју, јер је то штетно, него веома је глупо и национално по идентитет катастрофално прихватање идеје по којој само Срби треба да имају свој стандардни језик сачињен као нигде у свету: у четири варијанте: две по изговору јата на екавском и ијекавском (зашто не би било, онда стандардно и на икавском?) и две по писму (једна варијанта на српској ћирилици и друга варијанта на хрватској латиници). Написали смо, чисто лингвистички, овом Милету Ћурчићу који чита само своје коментаре и ништа не разуме из лингвистике) на десетине пута да није стандардни језик исто што и народни језик, тј. језик у дијалектим у говорима у разним областима српских земаља и подручја српског народног језика. На десетине пута смо му одговорили да нико не одбацује и не забрањује никакав изговор и ниједно и ничије писмо. Нису ни други забранили туђе писмо ако су свој језик нормирали на једном писму. Нису, на пример, Руси, Хрвати и Енглези, па и сви други, забранили ничије писмо тиме што су изабрали једно писмо за свој језик. И објаснили смо му на десетине пута да не може нама нико узети ништа што напише Србин на било ком изговору и на било ком писму ако је то написано и сада и у прошлости. Велимир му је и овде рекао даа смо ми предложили да се у српском правопису запише: Срби се не одричу ничега што су до сада објавили на ћирилици или латиници, на ијекавском или екавском, јер је то народна особина. Изговор јата на три начина у српском народу је изворна особина. И право је српског народа да свој језик изједначе само у стандардном језику на једном писму и једном изговору, јер је то једино логично, природно, национално корисно и обједињујуће за српски народ. И објаснили смо том Милету и свима њему сличним да су хрватски лингвисти поступили како су поступили у језику сви други народи, Хрвати су себе објединили (истина на изворно српском вуковском језику) паметније од Срба и њихових лингвиста, јер су се сви Хрвати објединили правописно и у језичком стандарду како су то учинили сви други осим Срба. Хрвати су се као сви други народи у свом књижевном језику објединили у једном изговору и једном језику. Наравно, чувени почивши историчар академик Милорад Екмечић објаснио је Србима (нажалост, Миле и слични неће да чују за Екмечића) који је рекао (парафразирам): Срби ће се кад-тад у краћем или дужем времену неизоставно објединити и у писму и у изговору у стандарду, јер се то мора догодити по природи ствари. И када се то већ мора догодити, помозимо да ес народ у томе мало брже обједини, па нормирајмо свој језик као сви други народи: на једном изговору (екавски је претежнији и лакши у Срба) и једном, свом, ћириличком писму. И сада наступа та највећа штета која се неприродно и насилно намеће Србима. Обједињавање Срба тече по линији екавице у стандардном језику, али се у писму догађа нешто досад невиђено у свету. Присилом заједничког политичког и антисрпског деловања власти и српских лингвиста, уједначавање српског народа у стандардном језику уместо да се врати свом писму ћирилици, Србима се и данас после 1954. године неприродно, насилно и смишљено намеће уједначавање Срба на туђем, латиничко писму гајици. То се намеће преко ширења заблуда да су западни народни тако богати и напредни зато што се служе „бољим“ писмом латиницом, што је глупост по свим основама људског мозга, осим по мозгу српске интелектуалне врхушке и пиолитике све време после Новосадског договора који је, последично, довео до стварања три „нова језика2 у Европи. Свако преименовање неког народа донело је по један „нови језик“.
        Објашњавали смо, чисто лингвистички, Милету и сличнима да нису Хрвати забранили ћирилицу тиме што су за своју језичку варијанту изабрали латиницу, него тако што чекићају табле исписане и српским језиком на ћирилици. (Срби то, наравно, не треба и неће никада радити против хрватске језичке варијанте. Објаснили смо Милету на десетине пута да српски лингвисти треба да се угледају на хрватске лингвисте у заштити стваралаштва на латиници тако што ће констатовати у правопису чињеницу: све што је раније написао неки Србин српским језиком на наметнутој им латиници, наравно, припада српском културном стваралаштву. Тако су, само обрнуто за ћириличко стваралаштву, записали Хрвати. У најновијем њиховом правопису и то су избацили јер се то подразумева, јер је историја забележила да су неки Хрвати објавили раније понешто и ћирилицом и екавским изговором. Дали смо му и пример Тина Ујевића који има збирку песама објављену ћирилицом и екавицом и да то не може послужити Србима да „отму“ Тина Ујевића и његово делио.
        Све је то џабе за Mileта Ćurčićа јер он никада не чита и не занимају га аргументи других тумачења, него само зна за своја неразумна гледишта, па зато увек намеће ово двојцу и свима сличнима „издајство српског језика и писма“ ако тај двојац каже и објасни зашто је за српски народ неизбежно важно да се језички у стандарду обједини на истом изговору и истом писму. Да то што Mileту говоримо нијд важно за сваки народ, па ваљсда би се нашли у још неком народу на свету „мудраци“ који би свој народ у језичком стандарду разбили на четири стране, као Срби, по изговору и писму.
        Ми разумемо Mileта. Он је по души комуниста, а они нису подносили друкчије гледиште од свог, различито тумачење од њиховог њих токлико узнемири да они немају снаге да прочитају туђе аргументе и такви се никада не мењају. Њих никакво и ничије друкчије научно гледиште не може да поколеба и такви морају да исеју страшну мржњу према ономе ко друкчије доказује од његовог тумачења. Зато ће такви увек ширити старе заблуде јер нису програмирани да тумаче стварност и чињенице на здрав начин.
        Ево, пратимо. Сачекајмо мало и Mile Ćurčić ће поновити своју од комуиста усвојену тезу која у стварности, изван закамуфлиране обланде, гласи: „Писма су равноправна. А ћирилица је једина равноправна и кад је замениш хрватским писмом. А латиница је увек равноправна само кад је не замениш другим писмом. Латиничење Срба треба спровести у Србији и изван Србије тако што ће се свим начинима форсирати у јавности латиница уместо ћирилице.“ И та суштинска одлука комуниста с лингвистима спроведена је у Србији и изван Србије свуда где живе Срби сада преком 90 одсто. птр5еостзалиохј десетак процената ћирилице нестаће ускоро сама по себи због наметнуте навике СДрби8м,а на туђе писмо.
        Предлагали смо овом Милету Ћурчићчу да прочита бројеве Летописа Матице српске из 1953, 1954. и 1955. и тамо ће наћи ову записану и детаљније образложену идеју комуниста која је међу Србима, као што се данас види, спроведена око 90 одсто. Остатак од десетак одсто ћирилице нестаће наставком спровођења „богатства двоазбучја“ и „равноправности писама“ на познати комунистички начин.
        То српски лингвисти, задржавањем и данас двоазбучја у правопису српског језика као у време српскохрватског језика, практично подржавају подржавају и највећи су заговорници на тај начин довршавања латиничења Срба не знајући или кријући смишљено од српског народа да је тако (латиничењем и католичењем) нестао велики део Срба асимилацијом. Та асимилација није могућа док се Срби претходно сви не полатиниче у свом језику.

        • Zbiljić, ILI : PAMETNOM ČOVEKU I STO REČI DOSTA (TJ. KAKO BALVANU DOKAZATI DA JE DRVO)
          Ne znam zašto ovako treba ali vidim da je Zbiljić ovako napisao pa reko da pokažem da te trikove i ja isto mogu da izvedem!
          Zbiljiću, nemaš ti pojma kakva je evropska i svetska jezička praksa jer si, ponavljam, lingvistički ignorant. Ti ovde govoriš o nepostojanju dubleta a oni postoje svuda gde je nužno da postoje. U holandskoj jezičkoj uniji (pazi uniji!) postoji takva standardizacija koja jasno odvaja holandski u užem smislu od flamanskog. I svejedno se zove unijom. A ti, smešni čoveče, tvrdiš šta? Da nema dubleta, da je u svim jezicima sve jednoznačno određeno. Nemci imaju dva pisma, latinsko i goticu. Ovo drugo se skoro izgubilo, pa šta da se radi? U Mongoliji pišu ćirilicom i svojim starim znakovnim pismom a ti tvrdiš da „dvoazbučje“ nigde ne postoji. Ne samo da to tvrdiš nego na toj lažnoj činjenici zasnivaš celu svoju tezu o nužnosti standardizacije samo jednog pisma jer, eto, praksa ne poznaje drugačije slučajeve. Pa se onda dalje pitaš kako to da, recimo, Francuzi, ni ne pomišljaju da svoj jezik, pored latinice, zapisuju i ćirilicom i to ti je isto argument da svi narodi imaju samo jedno pismo.
          Svugde gde postoji potreba za dubletima ona se i primenjuje. Kod Srba u ovom trenutku postoji nasušna (politička) potreba za dvoazbučjem i ono će se i primenjivati.
          Ali vas, takozvane ćirličare, to ništa ne treba da brine. Dokle god je tako vi ćete imati temu na kojoj ćete opstajati u javnosti. Uzmi samo kao primer: gde bi se ti, i taj fudbaler, i o čemu, čuli da nije ove teme?

          • НИЈЕ МЕ ЋУРЧИЋ УВРЕДИО НАЗВАВШИ МЕ „БАЛВАНОМ“, ЈЕР БАЛВАН МОЖЕ НЕЧЕМУ ДОБРО ДА ПОСЛУЖИ, А ЧЕМУ МОЖЕ ДА ПОСЛУЖИ ЗАЋОРЕН У СВОЈЕ НЕЗНАЊЕ ЋУРЧИЋ?

            Све изврћете, Ћурчићу, као да сам рекао да нема дублета. Нема, човече таквих „дублета“ као у српском језику: четири варијанте једног стандардног језика. То је оно што лингвистички и правописно не постоји нигде више на српски начин у Европи и свету. Каква готица немачка, човече, као друго писмо у немачком језику. Готица је писмо немачке културне прошлости, као што је, отприлике глагољица, писмо српске културне прошлости. Двописмо у било ком другом језику у актуелној стварности не постоји више нигде у Европи, јер би превише глупо било да постоји. Нема, човече, данас ниједног Немца који свој језик пише час готицом, час немачком латиницом. Српски случај нормирања српског језика и писма не постоји нигде више у свету, а у Европи још мање.
            Хвала што сте ме, ради увреде, упоредили с балваном. Балвани су корисно. Ви не достижете у својој заћораности ни вредност балвана.
            Четири варијанте српског језика у стандардном језику Срба нису „дублети“. Дублети постоје у сваком језику, у српском нарочито, али варијанте језика према изговору јата и према два писма немају вез с „дублетима“.

          • П. С.
            Ви не читате ништа осим својих „коментара“, опа мислите да је
            Немања Видић фудбалер. Ви чак ни то не знате да код Срба постоје иста имена. Овај Немања Видић који се упустио у одбрану српске ћирилице је познати дипл. инжењер и човек који је стигао да пре многих српских лингвиста сербокроатиста схвати како су су српски лингвисти после 1954. године својим наопаким нормирањем српског језика упропастили српски језик и кључно с политичарима успели да затру 90 одсто српске најсавршеније азбуке српске азбуке међу Србима. А успео је то зато што много чита друге, па тек онда пише. А Ви читате само себе и зато овако пишете само на основу свога заћореног гледишта у „свемоћну“латиницу. Ви игноришете самог себе.

          • Mile , nisam hteo da sa Vama polemisem,jer ste pobegli od mojih sasvih konkretnih i jednostavnih pitanja, a ja nemam vremen aza jalovo akademisanje. Medjutim, u ovom javljanju ima kod Vas nesto novo,pa se ipak javljam. Vi ste napisali :
            „Svugde gde postoji potreba za dupletima ona se i sprovodi. Kod Srba u ovom trenutku postoji nasusna (politicka) potreba za dvoazbucjem i ono ce se primenjivati.“Bravo Mile, Vi umete biti i iskreni. Pa Zbiljic i Vidic upravo to stalno i tvrde – da se u Srba cirililica zamenjuje latinicom iz politickih potreba. Tako je svugde, pa i u Kazahstanu. Predsednik zeli udaljavanje od Rusije pa je svojim lingvistima naredio da stvore kazahstansku latinicu.Samo, gresite kad pisete da se kod Srba koristi dublet. Kod njih se zatire cirilica.Ja imam sve Zbiljiceve knjige pa znam da je stampanje prve platio dipl.inz. Nemanja Vidic. Znam i da je platio stampanje dveju knjiga velikog rodoljuba prof.dr Slobodana Turlakova. Ima firmu koja prodaje znanje Hrvatima u Hrvatskoj,pa od zarade odvaja i za odbranu cirilice od svakakvih Curcica. I vi se rugate takvom coveku. Dobro je sto se javljate i sto pokazujete cime se sluze branioci zamenjivanja srpske cirilice hrvatskom latinicom.

          • Ето, Mile Ćurčićу, Ви овде кажете супротно ономе што сте тврдили стално да је су слово и писмо само „графички знаци“, а сада тврдите да нису само обични графички знаци када устврдисте овако: „Kod Srba u ovom trenutku postoji nasušna (politička) potreba za dvoazbučjem i ono će se i primenjivati.“ То Вам је запазио и Велимир Поповић. Ето, скочисте с велике своје научничке висине сами себи у утробу. То до сада није тако тврдио ни један политичар ни лингвиста у вези с „двоазбучјем“. Било би много занимљиво како то и зашто постоји „nasušna (politička) potreba za dvoazbučjem“ и зашто та потреба постоји само кад је реч о српској ћирилици? Објасните то мудро, како Ви знате?

          • Meni sad, Velimire Popoviću, ništa nije jasno!?? Šta, jel ti tvrdiš da zalaganje za čirilicu nema političke motive već…kakve? Estetske?

          • Dragiću, šta trućaš ti? Kakve veze ima lingvistika sa politikom? Kod Zbiljića ima, to da, ali kakve veze ima kod ozbiljnih ljudi?

      • ЋУРЧИЋ ЈЕ МНОГО НЕОБРАЗОВАНИЈИ ОД СВИХ СРПСКИХ ОКУПАТОРА И ЗАБРАНИТЕЉА И ПРОГОНИТЕЉА СРПСКЕ САВРШЕНЕ АЗБВУКЕ

        Човек који, као што је Mile Ćurčić, појма нема о томе да писмо није само „обичан графем“, него да има своју симболику, културни, национални, идентитетски и много који још значај, ништа не зна ни о чему озбиљније. Па да је „ћирилица само графички знак“, зашто би је непријатељи Срба много пут у историји забрањивали у окупацијама и политички преко комуниста наметали. Миле је много заостао иза свих других комуниста и иза свих непријатеља ћирилице у њеној историји. Миле Ћурчић много мање зна од свих српских непријатеља, завојевача и окупатора Срба. Миле Ћурчић им није дорастао ни до чланака. много је неразумнији и необразованији од свих њих.

    • pretpostavljam da si ih naucio „tabula rasa“, bez maticnog jezika sa cijim recima si povezivao strane i na kojem ti je objasnjavana gramatika.A, mogao bi i malo da se vratis jednom od tih jezika i njegovoj pismenoj formi, kako se pise i upotrebljavaju znaci interpunkcije.

    • Бошњаче предраги, то што сте Ви усвојили да пишете неком нестандардизованом латиницом српски језик не може да значи да Срби не знају да је човек богатији са сваким новим наученим језиком и писмом. Али Срби који се нису побошњачили знају да се свој народ и свој језик чувају тако што се негују и што се свој језик пише само својим писмом. То знају сви образовани Срби као што знају то исто и Енглези, који никад не пишу свој језик туђим писмом иако и они многи уче друге језике и њихова писма.

        • Kako si se vratio? A šta bi s’ Muslimanima? Gde su Muslimani? Ti si znači imao međufazu (Musliman?) a onda kad si ojačao, kad si se dovoljno namuslimanio onda bi da si Bošnjak? Pa onda veliš: čija Bosna do Bošnjaka? I sve to za 450 godina turskoga vakta? Tj. Srbi vas ugnjetavali pod Turcima? Jok biva moj Senade! Jok!

          • I šta reče moj Senade, „musliman je verska odrednica a ne nacionalna“? A što ste se od ’71.izjašnjavali kao Muslimani? Nije valjda da nisi znao ko si? I onda se dosetiste da ste Bošnjaci? Ceo rat ratovaste kao muslimani/Muslimani a onda eto vas sada kao Bošnjaka! E moj Senade!

  4. Миле Ћурчић спомиње неке своје тезе, а Збиљић и Видић се баве чињеницама. Још нисам видео на овом сајту да неко омаловажава неистомишљенике, као што то он чини. Исто тако још нисам приметио да било кога омаловажава Драгољуб Збиљић .Имао је он разумевања за Ћурчића јер је идеологија југословенства , србо-хрватства и братства и јединства испрала мозак и многим другим, а не само Ћурчићу. Он сматра да му није одговорено на његову критику уједињавања Срба једним стандардним изговором – екавским, што није тачно. Ја лично сам овде сазнао многе чињенице за које раније нисам знао, па и то да су за уједињење Срба једним стандардним изговором- екавским били много већи ауторитети од Ћурчића : академик Милорад Екмечић са леве стране Дрине и академик Павле Ивић са њене десне стране.
    Такође сам овде више пута прочитао да је владика Јефрем сведочио како га је важан странац уверавао да се Срби не требају плашити Сарајева ( унитаризације) , јер имају свој кинески зид – ћирилицу. Значи да има неки политички ђаво у тој ћирилици,и да је она ипак нешто много више од једног од два постојећа средства за писање. Главно што сам овде научио од Немање Видића је управо следеће : ћирилица нестаје зато што јој је одузет карактер српског националног симбола увођењем и ове хрватске латинице у српски језик.
    Код необавештеног света Ђурчић би могао да нешто и поентира ставом да Збиљић и Видић нису лингвисти. Али читаоци вероватно нису заборавили да је овде писано о сведочењу др Борисава Јовића, некадашњег председника уставне комисије, како је Уставом из 1990. положај ћирилице одређен искључивом заслугом професора права и социологије академика Радомира Лукића. Миле је побегао од мојих сасвим конкретних питања, а веома бих волео кад би пред јавношћу одговорио макар на ово : зна ли он да је на сајту НСПМ ( а и другде) објављена студија Василија Клефтакиса о стању ћирилице у српском издаваштву, према којој је ћирилица била готово неокрњена латиницом све до доласка на власт комуниста, а да је њено драстично страдање започело после уласка Срба у језичко заједништво са Хрватима 1954. И још : да ли су Хрвати изашли из тог заједништва већ 1967.г. без ћирилице, а Срби нису ни до данашњег дана,него су латиницу још иучврстили њеним увођењем у српски правопис?

  5. Eto, imao sam dobru volju, Velimire Popoviću, da diskutujem sa tobom! Vidi se to u mome poslednjem prilogu. Ali ti počinješ svoj odgovor sa „Миле Ћурчић спомиње неке своје тезе, а Збиљић и Видић се баве чињеницама.“ i pokazuješ da ti nije do diskusije. A i da ništa ne razumeš.
    Diskusija podrazumeva, istina, branjenje vlastitog unapred donešenog stava, ali ne po svaku cenu. Diskusija ima za cilj da se dođe do istine. A ti kažeš da Mile Ćurčić spominje neke svoje teze…. Znači, ti kažeš da te teze ne postoje, da Mile Ćurčić laže, ili u najmanju ruku da teze nisu važne jer u nastavku kažeš da se dvojac bez kormilara bavi činjenicama. bez ikakvih teza, jel da? Žalosna im majka, i njima i njihovim „činjenicama“ kad ih ne smeštaju ni u kakve teze! To ne postoji, Velimire Popoviću. Ni najprostiju činjenicu nije moguće uočiti ako nije deo određene teze.

    • АКО ЋЕМО О КОРМИЛАРИМА…
      Mile Ćurčić каже овде за Видића и Збиљића „двојац без кормилара“. Простачко изанђало поштапање за његово незнање и игнорисање Видићевих и Збиљићевих проверљивих чињеница у истраживањима паметних људи и истраживача.
      Ćurčić има јединог кормилара у комунистичкој подвали о „богатству двоазбучја“ само за језик Срба, а Видићеви и Збиљићеви кормилари су здраво расуђивање, истраживање, сагледавање гледишта најпаметнијих научника и слеђење опште европске и светске праксе у нормирањима свих других језика.
      Дакле, за Ćurčićа је његов кормилар у злоделима српских непријатеља према српском језику и писму ћирилици а Видићеви и Збиљићеви кормилари су здрав мозак и светска и европска научна пракса у решавањима питања свих модерних стандардних језика у свих других народа.
      То му је, ево, малопре лепо предочио и Велимир Поповић. Али, Ćurčić је мозговно програмиран да има способности тек толико да једва разуме и самог себе.

    • САМО ПОКВАРЕН У МОЗГУ И ДУШИ ЧОВЕК МОЖЕ ДА ИГНОРИШЕ ВИДЉИВУ ЧИЊЕНИЦУ О СМИШЉЕНОМ ПОМОРУ ЋИРИЛИЦЕ МЕЂУ СРБИМА!

      Или, слепци код очију!
      Која је то друкчија теза од скривања чињенице да је међу Србима, нескривено и смишљено, плански, договорено на речима и делу спроведено свуда међу Србима па и у Србији 90 одсто замењене српске ћирилице хрватском абецедом од 1954. године са сто одсто ћирилице на данашњи њен остатак међу Сбрима од највише десетак процената.

    • Ja sam obema stranama zahvalan na, za nas amatere, dobroj diskusiji gde saznadoh gomilu, dosad meni nepoznatih stvari. Ne mogu da arbitriram al’ ne bih da opredeljujem po drugim kriterijumima. Zato samo pitam Ćurčića: šta ćemo kad jednoga dana konstatujemo da nijedne reklame, natpisa, novine ne bude više na ćirilici? Da li će nam biti žao? I šta ako, Šćiptari recimo, zatvrde da je ćirilica njihova (a jesu pisali ćirilicom (kao i Rumuni – tad i postadoše Rumuni) što se oduvek zna)?
      ps. Kljucam ovo latinčicom na mobilnom jerbo mi crče komp a n’umem da promenim.

  6. Senade, ba, ša e ovoj rai srpskoj, ha? Aaaa, jesu momahnitali, ko da su pili sirovo kahvu. Njia, Vlae, su Turci opismenili. Eno, čim su Turci ošli, Vlasi se kolju iymedju se. Cccc!

    • Џабе се Hmkmkovic Maljo крије иза дијалектизама. Види се да користи за комуникацију српски језик на хрватском писму. Можете се крити колико хоћете. Лако Вас препознајемо да сте „наши“, да сте наш род. не можете нигде од нас д побегнете.

  7. У овој накарадној држави где се Устав не поштује од челних људи, онда и не чуди што је народ у великој мери слуђен и „тешко“ му је прихватити да је ћирилица основно писмо. Ми и даље живимо у раљама социјалистичког система и доба српско-хрватског језика.
    Тужно је да градска власт за оно што је сасвим нормално да „плаћа“ 5 посто ниже порез како би пословне субјекте приволела да пишу табле на ћирилици. И то ништа не чуди, обзиром да смо почели да плаћамо и за рађање деце. Ипак, новцем се не може све купити. Ово са писмом ме подсећа на систем у коме смо живели 50 година и онда одједном ушли у нови систем, дивљи капитализам, тако и са писмом, пола века у главама људи је српско-хрватски, и сада иде тешко да се „прешалтамо“ на оно што Устав прописује али у пракси се слабо примењује.

    • Хвала Слободану што је овим тачним оценама надопунио оно што је моја маленкост у овом свом тексту на Видовдану покушала да објасни да је градска власт у Београду донела одлуку за коју нема покриће у Члану 10. Устава Србије и што је помогао да се боље схвати да је Устав Србије много боље заштитио српску азбуку, али је проблем у властима Србије која и данас спроводи уставне (народне) обавезе исто као у време власти Јосипа Броза, тј. волунтаристички. А то значи да спроводи оне одредбе које жели, а које не жели не спроводи. Таква је и ова одлука о „пет одсто за ћирилицу“ у Београду, иако Устав српској ћирилици и Србима у њиховом језику прописује сто одсто, како је то свуда у Европи и свету у свим другим језицима и народима.

      • Трпео сам неке критике око писма и непознавања материје, највише због тога што сам живео у добу о коме сам горе писао али сам настојао да брзо похватам конце и видим где је проблем неразумевања ако се тако може рећи. Ваши текстови су допринели да доста тога научим из ове области.

  8. Коментатори су очерупали латиничког јастреба Милета Ћурчића. Али сам је крив што се истрчао с оним да данас постоји „насушна (политичка ) потреба “ за двоазбучјем. Као она баба што је дала дукат да уђе у коло, па би дала два да изађе! Не треба да се једи,јер би на овом сајту овако прошли и они на које се он угледа. Па и сам Мило Ломпар. Сада ће бити занимљиво видети да ли ће Миле да подвије реп и кидне одавде, или ће објаснити ту данашњу насушну политичку потребу за двоазбучјем. Овде је Немања Видић више пута приметио да се председник државе раније представљао у кампањи са АВ, а сада је прешао у AV. Биће да у том грму лежи зец. Ако он не призна шиптарску државу Косова , Шиптари ће доле ударити на Србе. Он ће их спасити . Видео сам неки путоказ на коме је реч Београд исписана прво на албанском језику , а онда два пута хрватском латиницом. Нигде ћирилице.Тако се припрема терен : прво латиничење, па онда комадање.

  9. АКО ЋУРЧИЋ И ДАЉЕ ОСТАЈЕ НА СВОЈИМ РЕЧИМА, ОН ЈЕ НАШ ИСТОМИШЉЕНИК У КЉУЧНОМЕ, А О СИТНИЦАМА ГЛУПО ЈЕ СПОРИТИ СЕ И ГУБИТИ ВРЕМЕ!

    Немојте сад назад, Ћурчићу. Немојте да своју истину повлачите. Казали сте велику истину на овај начин: „Kod Srba u ovom trenutku postoji nasušna (politička) potreba za dvoazbučjem i ono će se i primenjivati.“
    То је права истина, само политички разлози, тј. јасна намера из времена власти Јосипа Броза спровела је затирање српске савршене азбуке у српском језику чак до преко 90 одсто наређеним од власти замењивањем хрватским писмом српског писма после Новосадског договора о српскохрватском језику. Ту политичку намеру коју сте и Ви, Ћурчићу, овде признали спровели су комунисти. О томе имате записану истину у бројевима Летописа Матице српске из 9+53, 1954. и 1955. године у време иницирања и спровођења Новосадско договора у Матици српској 1954. године. Зато су хрватски лингвисти још 1967. године поништили Новосадски договор јер су још тада одступили од договореног тада назива „српскохрватски/хрватскосрпски језик“. Српски лингвисти су тада успели једино да се изборе за то да се српска азбука не укине одмах и замени хрватским саставом латинице, него да се то изврши, како стоји записано у документима, излагањима учесника Договора, „постепено“. Дакле, не формалном забраном ћирилице као у време НДХ, него да формално „латиница и ћирилица буду равноправне“ у званичном тексту Договора, а да политички буде извршена фаворизација хрватске латинице над српском ћирилицом тако што ће власти постепено замењивати све табле с ћирилицом латиничким таблама. Сугестија јее била и да се писаће машине с ћириличким тастатурама бацају у подруме и на ђубришта, а да е замењују машинама с латиничким тастатурама. После Новосадског договора једино сте писаће ћириличке машине могли срести у српским црквама. У државним службама не. Тако је извршена брза фаворизација латинице и већ после 1960. године преко 80 одсто српског језика било је само на хрватском латиничком писмо. После разбијања Југославије, У Србији су власти почеле да враћају ћирилицу, али само у државне највише органе и институције, а у општој јавности није поштована уставна обавеза о српском језику на ћирилици, па је настављено затирање ћирилице. Политичари и лингвисти и данас не дозвољавају да се Правопис српскога језика усклади с одредбом у Уставу Србије (Члан 10) и зато и даље имамо латиничење Срба. Циљ тог латиничење и српски лингвисти и политичари или крију или су толико неуки да неће да проуче проблем и да схвате зашто је важно Србима вратити њихово писмо по слову народног Устава.
    Ви сте том, Ћурчићу, сами признали када сте, понављам, овде написали у жару полемике с ћириличарима: „Kod Srba u ovom trenutku postoji nasušna (politička) potreba za dvoazbučjem i ono će se i primenjivati.“ О томе говори и најновија књига Немање Видића „Издаја српске ћирилице спроведеним увођењем хрватске латинице у српски правопис“ (Царса, Шабац, 2018) и Ви више нисте у противуречју с том Видићевом књигом и с гледиштима и истраживањима и објашњавањима Видића и моје маленкости.
    Зато, немојте сада назад. Нећете, ваљда, рећи да сте то написали у омамљености неким пићем и сл. па нисте знали шта значе Ваше поптуно тачне речи из ове реченице (понављам трећи пут: „Kod Srba u ovom trenutku postoji nasušna (politička) potreba za dvoazbučjem i ono će se i primenjivati.“
    Заиста је све тако како сте написали и сада смо истомишљеници. Двоазбвучје се и данас спроводи у Србији да би нестало и ових непуних десетак одсто преостале српске ћирилице. То је превасходно политичка одлука која траје и која нема везе са српским хиљадугодишњим културним, националним сваким другим идентитетом Срба. Срби се, на овај начин, преко наставка двоазбучења све више гурају на свој пут без повратка, тачно на пут асимилације у којој су нестали Срби католици који су били први део Срба који је био приморан да замени ћириличко латиничким писмом.

  10. Zbiljiću, ovo je zaista bez veze! Šta sad, politika uvek znači komunistička politika? Jel to poruka ove tvoje poduže tirade?
    Osim toga, hoćeš reći da tvoje zalaganje za ćirilicu nije stvar političkog stava već estetskog nadahnuća? O čemu mi sad tu razgovaramo?
    Ili se uozbilji ili ja neću više da rasipam svoje vreme u vetar.

    • Поштовани Ћурчићу, погрешно сте ме прочитали. Комунисти су само зачели и у великој мери остварили полатиничавање и православних Срба, али нису они једини заслужни за то. То настављају и данас српски унуци тих политичара и лингвисти који се више формално не рачунају као „комунисти“. Они су сада „демократе“, есдепеовци, досовци, социјалдемократе и разне друге феле нашег комунистичког порода. Они су се преименовали, али и данас спроводе политику латиничења Срба преко „богатства двоазбулчја“ само за Србе и лажне „равноправности писама“. Срби су изложени политички у другим паковању, али једнако антисрпски и антићирилички. Ви сте то добро рекли и потпуно истинито у Вашој реченици објављеној овде коју сам Вам доста пута цитирао, јер је то Ваша веома значајна реченица. Што се мене тиче, ми смо се усагласили, а о неважним ситницама можемо настављати разговор.

    • П. С.
      Уважени Миле Ћурчић, мени се обраћајући, каже малопре (и) овако: „Osim toga, hoćeš reći da tvoje zalaganje za ćirilicu nije stvar političkog stava već estetskog nadahnuća? O čemu mi sad tu razgovaramo?“
      Наравно, има мало и у мом ставу политичког надахнућа. То надахнуће има извор у мојој потреби да се мој народ одупре па да се не спроведе то латиничење Срба како су замислили и у огромној мери извели комунисти и спроводе данас њихови настављачи и унуци који су се преименовали, да не кажем закамуфлиралуи. Моја политика садржи се у томе да се народ не преда и да добровољно иде на довршавање антићириличког „клања“. Ја сам за отпор неправди. И то јесте политика. А у праву сте да ми је надахнуће и естетика, тј. доказана у светским размерама лепота и савршенство српске ћирилице, затим њена лековита способност коју су истраживали и доказали велики немачки и енглески научници, а Јапанци су закључили да је српско ћириличко писмо у „техници“ и правила „једнои слово — један глас (у функцији фонеме) најподесније за компјутерску технику. Дакле, моје надахнуће је све то и још много шта што ћирилици у односу нба хрватску и друге латинице српској ћирилици даје предност. Оно што је немачки истраживач утврдио, запазио сам у пракси. Ових дана сам хтео да купим једну књигу неке нобеловке из Канаде. Преведена је њена збирка прича „Љубав добре жене“. И то сам желео да купим. Иако сам у лепим годинама (преко 70) узео сам књигу и покушао да је читам. И нисам могао да је читам без наочара. Објављена је хрватском латиницом и на делу сам се уверио да је немачки истраживач био у праву. Моје очи нису могле да разазнају да узана нагомилана слова с разним квачицама, двознацима и сл. За разлику од те књигее, могу још да читам без наочара све књиге које су објављене српском ћирилицом. Зашто? Па једноставно зато што ми ћириличка слова не титрају пред очима, нису тајко узана и нечитљива и за ћирилицу ми не требају још наочаре. Тај немачки истраживач је, према томе, био сасвим у праву када је рекао да је ћирилица далеко читљиција, практичнија, за очи прихватљивија и у том смислу боља. Тај немачки истраживач је др Вебер из Лајпцига, а наша истраживачица др Адела Маргот тиме се продужила бавити и доказивати предност ћирилице у одбносу на латиницу.
      Дакле, Ви сте, Ћурчићу, у праву. Тиме се и моја малекост бави с политичким надахнућем (жеља и потреба да се српски народ не преда без отпора планираном затирању бољег писма (ћирилице) за рачун лошијег писма за српски језик (латиничког писма).
      Има још естетских, практичних, националних, идентитетских и правичних разлога зашто моја маленкост има надахнуће да се бавим очувањем српског савршеног писма. А чак и да није савршено, наше је, па кад већ сигурно није ни у чему лошије, зашто да га не спасемо и сачувамо свој, српски идентитет. Има ту и надахнуће поштења. Сматрам да је непоштено према себи оставити оно што имаш добро своје, па да отимаш туђе, и то лошије.
      Предлажем Вама, Ћурчићу, да (ако сте у Србији) уђете у књижару узмете две књиге (једну на српској ћирилици, другу на хрватској гајици) па се одмах уверити у тврдње немачког истраживача др Вебера да ли је заиста очима лакши и читљивији текст на ћирилици или на латиници..

  11. Неко је у коментарима позвао Ћурчића да одговори на неколико питања, а Ћурчић побеже. Запамтио сам једно питање : да ли је постојао језички договор Срба са Хрватима из 1954. и да ли су га Хрвати напустили још 1967., а Срби нису ни до данас.
    Немам времена за читање књига о писму Срба, али сам понешто научио на овом сајту од Збиљића и Видића. Сада другачије разумем све што се пише о писму. Тако сам пре који дан видео фотографију оног црвеног попа Владе Зечевића који држи говор а иза њега се види написано SMRT FAŠIZMU SLOBODA NARODU. А и она његова забрана повратка Срба на Космет је такође латиничка. Зато ме је обрадовало кад је Ћурчић јавно признао :“Kod Srba u ovom trenutku postoji nasušna (politička) potreba za dvoazbučjem i ono će se i primenjivati.“ То је потпуно компатибилно са примером црвеном попа. Ово данас је само наставак оне Брозове политике. Без обзира на то што сада Ћурчић нешто врда,ипак није експлицитно оспорио оно што је јавно признао.
    Милојко Пантић рече да ће за Русију навијати грађанска Србија , а за Русију клерофашистичка. Наравно да је грађанска Србија ( „друга Србија“) за латиницу. За њу је све оно у Србији што себе сматра и назива слободним,независним, европским и сл. Али ми није јасно зашто су за њу САНУ,Матица српска и елитни интелектуалци какав је на пример проф. др Мило Ломпар.Истина ,неће они своје књиге штампати латиницом, али на то наводе масу осталих својим ставом да Срби имају и своју латиницу. Ћирилица је српска разделница.

    • И корисно је „своје одрадио“. Потврдио је да је „двоазбучје насушна (политичка) потреба“. Дакле, Миле Ћурчић је своје, најзад, поштено одрадио. Признао је.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here