Драгољуб Збиљић: Још једном – само једноазбучје у правопису спасава српску ћирилицу

Поделите:

Сведоци смо да пропадају, сасвим је извесно, и последњи покушаји (о)чувања српске модерне, савршене (вуковске) азбуке после покушаја Министарства културе и медија Србије из прошле (2017) године

Нажалост, мораће да постане свима јасно зашто пропада и последњи покушај Министарства културе Србије из 2017. године да се (са)чува српско савршено ћириличко писмо у језику Срба после реформе језика, коју је извео у избеглиштву у Бечу писар из времена Првог српског устанка (1804) Вук Стефановић Караџић. С обзиром на то да се реформом језика Срба бавио у то време не најписменији човек српског рода, него тек једва описмењени српски човек из Јадра у Србији после бежања у Беч због пропасти Првог српског устанка (1804-1813). Он је ту реформу предложио као избеглица у Бечу, који се тамо и оженио и венчао не у православној него у католичкој богомољи. Није нимало чудно што је наивно пристао да у реформу језика увуче дух злосрећног по Србе „југословенства“ које је, у принципу и намери, било антићириличко. Наиме, бечки службеник Словенац Јернеј Копитар (цензор словенских књига) успео је да „убеди“ Вука да треба да се напусти правац у српском језику који се везао за старословенску језичку традицију у чвршћем споју с братским руским народом и руским језиком. Бечкој канцеларији и Аустроугарској царевини, сасвим разумљиво, одговарало је извесно удаљавање језика Срба од језика великог руског народа, а приближавање језику других аустроугарскиих поданика – Хрвата и других народа који су се касније, у оквиру југословенске идеје, преименовљавали у удаљавали од Српства.

У томе свему је латиничко писмо и његово хиљадугодишње наметање на разноврсне начине још од раскола хришчанства на католике и православне у овим балканским крајевима одиграло једну од најзначајнијих улога у наставку убрзанијег наметања латинице Србима уместо њихове ћирилице. Том наметању најпре су, природно и разумљиво, подлегли они Срби који су били у блиском додиру с латиничким народима, а то су Срби католици који су за кратко време, напустили претходно своје писмо ћирилицу и прихватили латиничко писмо својих комшија. Касније, стварњем Југославије и практичним заживљавањем југосословенске идеје код Срба у пракси је постајало „приближавање“ Срба католика у језику с Хрватима који су напустили своју чакавицу и кајкавицу коју су делили са Словенцима, и прихватили реформисан штокавски језик Срба из народа по вуковским принципима које је подржавао и одобравао Беч преко свог службеника Копитара који је помагао Вуку да се сачини српска нова граматика и речник који је могао бити прихватљив и за Хрвате. У томе је Вук био навучен на прихватање да се једино за језик Срба тада у Евгропи смисле два писма (реформисано српско писмо и хрватско абецедно писмо које би било писмо Срба католика и Хрвата. Није било никаквих шанси, па чак ни покушаја Вука да „објасни“ Бечу и Копитару да и српски језик треба да има једно писмо као што по једно писмо инмају сви други народи и њихови језици у Европи. Беч и његови сдлужбеници су показали велику вештину како да убеде Србе да је корисно да у писму језик Срба буде „изузетан“, тј. да има једини два писма. Вук, као описмењен човек али без велике школе и ширег знања, није могао наслутити колику је опасност по српски језик и писмо навукао чињеницом да је пристао да једино српски језик има двојство у писању. Он, изгледа, није знао за хиљадугодишње латиничење Срба, није могао да схвати, наравно, зашто је то чињено. Он је видео да неће сви Срби „Србима да се зову“, али није когао да схвати какву је улогу до тада одиграло наметање латинице Србима и какву ће улогу то нанметање латинице Србима тек одиграти у олакшаним условима у току трајања југос,ловенске државе (увек антисрпске творевине у пракси). Он није могао да схвати да је поитички издејствовано олакшано асимиловање Срба преко претходног католичења и латиничења. Зато Вук није могао (а можда ни превише хтео) да разуме да ће у будућности Срби неизоставно бити све више и брже на путу латиничења, обесправљивања, обезбожавања и олакшаног антисрпства и асимиловања. Први су католички Срби, преко латиничења, и приближавања језика Срба и Хрвата, напустили Српство и отићи у хрвастски национални корпус, готово сви већ у време Краљевине Југославије.

Да се вратимо пропасти покушаја враћања живота ћирилици у 2017. години

Не остаје нам ништа друго наго да се вратимо пропадању идеје у Министарству културе Србије у 2017. години да се донесу мере за враћање живота српској ћирилици којој није помогао ни, сасвим формално коректан и ваљан, Члан 10. Устава Србије из 2006. године, а сасвим је извесно да ће пропасти и замисао Министартсва културе у Влади Србије из 2017. године под руководство министра Владана Вукосављевића који је, формално, имао добру намеру. Зашто, онда, та, по нашем мишљењу несумњиво добра намера, није могла ничим ваљаним да се оваплоти. Предлог измењеног Закона о службеној употреби језика и писма никако да се нађе ни после годину дана на седници Скупштине Србије. А и да дође на седницу Скупштину, процењујемо на осниову свог дводеценијског рада и искуства у залагању за (о)чување српске ћирилице, од тог новог закона не би било никакве „хасне“, никаквог практичног резултата. Зашто?

Чак и да се усвоје предложене измене Закона од речи до речи, то би могло да донесе српској ћирилици у Србији и широм простора српског језика и писма тек један проценат, па би ћирилице међу Србима „скочио“ постотак у односу на хрватску абецеду у јавности тек са десет на највише 11 процената српске азбуке. Хрватска латиница би у наметнутој навици на то туђе писмо Србима после 1954. године – хрватска абецеда (гајица) или како је неки чак и српски лингвисти зову без икаквог основа „српска латиница“ (кажу да мора тако да би „спасли“ преко хрватске абецеде у језику Срба дубровачку књижевност, као да само (дво)писмо у Срба може да одреди власништво над језиком и књижевношћу на том језику, а не схватају да политика, тачније политиканство, а не писмо, одлучује о томе чија је дубровачка књижевност!) – страшно спала највише са 90 да 89 одсто ако би се усвојиле мере Министарства културе и ако би се усвојио нови Закон о службеном језику и писму.

Министар културе Владан Вукосављевић није једини кривац што није могао ни смео да убеди српске лингвисте (које је поштено консултовао) зашто се више никада не може у Србији већински вратити живот српској ћирилици све док ти (назовисрпски и назовилингвисти) консултовани лингвисти у Правопису српскога језика Матице српске смеју да, без икакве одговорности и морала, багателишу исправну одредбу у Члану 10. Устава Србије, где је српско писмо у српском језику формално, на папиру, добило пуни, стопостотан суверенитет који важи за свако друго писмо у сваком другом језијку Европе и света. Министар Вукосављевић није успео да убеди српске лингвисте да нема ништа од спасавања ћирилице ако се у српском Правопису не нормира писмо Срба на исти начин на који се нормира свако друго писмо у сваком другом језику Европе.

Срспке лингвисте не можеш никако убедити да и они треба да се угледају на све друге лингтвисте кад је реч о основама нормирања једног језика и писма. То је постало за српске лингвисте „шпанско село“. Они су сва своја знања, титуле и „научни“ живот засновали на глорификацији једва описмењеног Вука Стефановића Караџића и на још погоршаној његовој реформи у времену изградње „српскохрватског језика“, што није признавао ни једва описмењени Вук. Српски лингвисти су и „унаточ“ Вуку „сурдукнули“ нормирање језика Срба, кад је бар реч о писму, кудикамо ниже и од самог вука. Вук јесте омогућио да Хрвати приме његову језику ереформу на другом писму (латиници), али Вук није смислио термин „богатство двоазбучја“ и није сугерисао да Срби једини на свету пишу свој језик алтернативним писмима и да се тако олакшано латиниче, тј. да замене своје писмо. И, што је још трагичније и опсније, да се међусобно деле и по писму у свом језику и да ссе по тој основи међусобно „свађају“ као ниједан други народ на свету!

Неки српски лингвисти чак су измислили да је сам Вук вторац данашње хрватске гајице! Сулудост без граница, чак већа сулудост српских лингвиста него у време Вука.

Закључак: Само нормативно једноазбучје у ћирилици даје нови живот ћирилици

Како сваки текст о српској азбуци (ћирилици) може и за писмене и за недовољно описмељњене имати сврхе, тј. могуће поуке само ако има јасан закључак, рећи ћемо га кратко и јасно на основу претходно реченог.

Српска савршена азбука, може се рећи „савршена“ на основу више објективних разлога, има свој сигуран опстанак и будућност међу Србима у њиховом језику, већ дуго смишљено свикнутим на туђе писмо, под једним јединим условом. Тај услов је да се српски лингвисти „натерају“ да схвате да нису они најпаметнији или једини паметни на свету. И да, зато, ваља што хитније да измене одредбу у Правопису српскога језика Матице српске у коме ће језик Срба, као пре Вука, па и док је Вук био жив, бити нормиран у свом стандарду само на српском писму (вуковској ћирилици), а не да туђем писму и даље дају снагу алтернативности. Они треба да схвате и да прихвате чињеницу да су Срби трпели хиљаду година наметање латиничког (туђег) писма и да је оно смишљено Србима, нарочито после 1954. године, наметнуто у навици чак до 90 одсто у српском наероду и српској јавности.

Кад то српски лингвисти схвате (као што то знају сви други лингвисти по Европи и свету) и кад нормирају језик Срба само на српском писму, тек тада ће, посебно кроз српско школство, моћи да поново заживи српска азбука.

(Нови Сад, 12. мај 2018)

Драгољуб Збиљић

Поделите:

7 Коментари

  1. Господине Збиљићу, само је наслов довољан! Ништа да нисте објашњавали, ко разуме схватиће… Евентуално би ваљало нагласити да је за почетак, потребно једоазбучје за спас свете ћирилице. Па свет нам се дивио и диви једноставности и лепоти писма, а ми смо га и сами потиснули… Гледам само и црквени сајтови на латиници и у себи мислим: Господе помилуј…
    Срећно нам и дуговечно били ј е д н о а з б у ч ј е. Нема бољег ни једноставнијег решења.

  2. Укуцам на гуглу ВИДОВДАН, појави се ћирилица.
    Укуцам ВИДОВДАН Драгољуб Збиљић „још једном-само у једноазбучје у правопису спасава ћирилицу“, појави се хрватска латиница.
    Испода Збиљићевог текста пише 1 COMMENT
    Испод тог коментара пише : LEAVE A REPLI
    И све то на порталу који се зове ВИДОВДАН, на коме је доскора била само ћирилица.
    На порталу СТАЊЕ СТВАРИ испод ћириличких текстова пише Continue reading.
    Паметне и лепе текстове у Републици Српској пише нам Дане Чанковић, који охрабрује и Додика и читав српски народ, али се још није изјаснио за једноазбучје, које имају сви други народи света.
    На порталу Нова српска политичка мисао рекламирају се Вукадиновићеве латиничке књиге. Паде ми на памет мисао Св.Владике Николаја упућена српској интелигенцији : ако сте школовани, будите и паметни.
    Боже, погледај нас и просветли нас!

  3. У Републици Српској има портал под именом ФРОНТАЛ
    .РС, који за себе каже да је једини ћирилички портал западно од Дрине. И не само да то каже, него он дежура на бранику отаџбине и свакодневно прозива власт Српске због необјављеног државног програма њеног латиничења. Хвала Богу да има макар неко нормалан и паметан у тој Бања Луци па да разуме колико су Републици Српској данас потребни национални симболи када је Америка наумила да је укине уз помоћ и оних Срба који су за два „српска“ писма, а што значи да су у коначном за хрватску латиницу. Наиме, сваком разумном човеку би требало бити јасно да је двоазбучје од 1954.г. до данас свело ћирилицу на једноцифрени постотак.

  4. Латиничка змија у српским земљама има три главе. Једна је у српском правопису Матице српске, друга је у државној власти, а трећа је у анационалној, млитавој и јаловој интелигенцији. Много пута сам на интернету преносио сведочење владике Јефрема како га је важан странац у БиХ убеђивао да се Срби не требају плашити Сарајева ( унитаризације ), јер имају свој кинески зид – ћирилицу. Па зар је потребна нека нарочита памет да се овако резонује : ако су Срби у Српској за босанство они ће наставити да тамане своју ћирилицу , јер је симбол босанства хрватска латиница, а ако хоће да сачувају свој субјективитет они ће се вратити ћирилици, у којој је и рођена Република Српска. Па ваљда се идентитет чува посебностима, а не заједничким вредностима.

  5. 1.
    Зар мислите да се нико, како кажете „млад“, не заузима за ћирилицу. Заузимају се, наравно, многи млади за ћирилицу. Али немају снаге да се ни као „млади“ изборе за практичан живот ћирилице, тј. за нови Правопис српскога језика у коме мора бити само српско писмо за писање српског језика. И потребан је неко, без обзира на то колико му је година, који је кључан човек у власти (као што је данас, на пример, А. Вучић који ће неизоставно тражити да се свуда примењује Члан 10. Устава Србије, па и у Правопису српскога језика, у коме је ћирилици на референдуму за Устав 2006. године ћирилица одређена као једино писмо на коме се пише српски језик, као што се и сви други језици пишу по једним писмом, а не на два писма.

  6. 2.
    Значи. има младих који се за то залажу, као што има и старијих, али је проблем што таквих нема у власти, међу онима који су за стриктно поштовање и примену Члана 10. Устава Србије и за европску и светску праксу (једноазбучје) у решавање питања писма у сваком другом језику. Дакле, успех у залагању за ћирилицу уопште не зависи од година трајања, него зависи да ли власт и лингвисти хоће да се заиста реши једном питање српске азбуке. Ето, поштован Славна, у чему је проблем. А свакако није у годинама оних који су за ћирилицу.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here