Драгољуб Збиљић: Нема смисла да се граматика учи без смисла

Поделите:

 

Лингвиста Владо Ђукаоновић, аутор Радне свеске из српског језика за пети разред основне школе уврстио стихове из еротски „јаке“ песме за одрасле „Лепи громе мој“ да би малишани – што боље схватили „шта је то вокатив“ у граматици

Ових дана обавештени смо из средстава информисања (новине и ТВ) да је лингвиста др Владо Ђукановић, аутор Радне свеске из српског језика за пети разред основне школе (11-12 година), унео примере за учење и схватање вокатива (петог падежа код нас по редоследу у граматици) из песама. Међу те примере уврстио је и два стиха из фолк-турбо-песме „Лепи громе мој“, која гласе:

„А сећаш ли се, лепи громе мој,

Некада је тло под нама пуцало“

Нама овде није важно ко је написао те стихове и ко их интерпретира приликом извођења (а зна се да их је написала од мене поштована Марина Туцаковић, а изводи је интерпретаторка Светлама Ражнатовић). Слушао сам ту песму и немам ништа против ње, као што немам ништа ни против значења та два стиха. Али, ко професор сропског језика и књижевности схватам да је реч о еротски „јакој“ песми која треба (а и успева) да „запали“ омладину па и оне средовечне, зашто да не, на концертима наше познате интерпретаторке такве врсте песама које веома привлаче публику на концерте.

Нешто је друго чудно, откуда аутор радне свеске за пети разерд да уврсти баш тај пример за учење вокатива у српском језику!?

Знамо да се раније (у моје време и време мојих исписника) строго водило рачуна о томе да се за граматичке примере дају они који имају подесно значење према узрасту ученика. У то време (можда је ту било двоструког морала, какав постоји и данас код нас) граматичару не би пало на памет да за учење граматике штампа примере из свакодневног живота, а поготово не из разних ериотски изражених песама које се певају у кафанама и на разним концертим. Највише шпто се раније у примерима допуштало били су делови из прозе и песама познатијих, пробраних аутора романа, песма и сл., као и из посебно изабраних делова из народног, усменог књижћевног стваралаштва.

Лингвиста Ђукановић је, очигледно, хтео да „оасвремени“ примере за учење вокатива у петом разреду, па је уврстио и оне примере који се углавном слушају из звучника јаких децибила на концертима којима присуствују хиљаде младежи. Ђукановић то и каже на овај начин: „Сетимо се оног малог броја деце која слушају тај поп-фолк… И та деца иду у школу. Ово је баш добар пример вокатива ,лепи громе мој‛. Идеја је била да ту буде и нешто за оне који слушају и ту врсту музике, да када пролазе високоумне примере, наиђу и на то једно зрнце и кажу: ,па ја ово знам‘. С друге стране, деца која не слушају Цецу немају појма да то она пева, само ће подвући вокатив и наставити даље. Нигде у радној свесци не пише ко то пева – објашњава Ђукановић“ (1).

И ту је проблем, код аутора Радне свеске В. Ђукановића из много разлога. Прво, најозбиљнији је проблем што српски лингвиста сматра да деца треба да уче „суво“ граматику као математику, без икаквог улажења у значење тог примера за вокатив „лепи громе мој“, без улажења у смисао те метафорике и шта замењује у метафорици то „лепи громе мој“ (рече је о пепом младићу који је „јак“ као „гром“. Како могу деца да не обраћају пажњу на значење речи и како да приме то „лепи громе мој“ ако их се не упути да ту није реч о стварном грому, јер прави гром не може никако бити „леп“. Деца рано науче од тродитеља да је опасно стајати испод дрвета када грми, јер гром обично удара у високо дрво и тада је живот и детета и одраслог човека у опасности. Дакле, не постоји ни примил шансе да деца не упитају наставника „како може гром да буде леп“. Тада им наставник мора објаснити метафоику тог вокатива и мора им то објаснити из контекста који гласи: „„А сећаш ли се, лепи громе мој,/

Некада је тло под нама пуцало“. И ту ће се наставник наћи у небраном грожђу јер ће морати да им каже да је то из песме у којој се упоређује „снажан и леп момак“ са „снагом грома“. И онда ће бити у великој нееприлици да деци даље објашњава како је то и зашто „под нама пуцало тло“.

Дакле, нереворатно је да лингвиста Ђукановић није схватио да се морају давати одговарајући примери за вокатив за децу у петом разреду и да нема шанси да деца само „подвуку вокатив“ и наставе даље не занимајући их како то гром може да буде „леп“ и „мој“.

Дакле, нема ту кривице до певачице, до писца стихова за ту „фолк-турбо“ песму. Кривица је само до писца те Радне свеске који је дао изузетно непримерен пример за ученике петог разреда. А пропуст је, наравно, и до рецензената те Радне свеске, који је, могуће је и то у нашим „везама“ и „везицама“, да није ни читао текст Радне свеске, а узео је хонорар за одобрење штампања приручника за децу.

АСрећа је, макар, што је министар школства Младен Шарчевић схватио да је с правом указано на тај велики и озбиљан промашај у Радној свесци и изјавио: „У књигама неће бити турбо-фолка, није школа играоница па да деци буде забавно и да им се ми ,приближимо‘, већ образовна установа у којој се поштују правила“ (2).

  1. В. Српски телегрф (нажалост противуставно објављивање листа на српском језику, а хрватској лаатиници), петак, 4. мај 2018, стр. 08).

  2. Исто.

Драгољуб Збиљић, Видовдан

Поделите:

52 COMMENTS

  1. „….примере за учење и схватање вокатива (петог падежа код нас по редоследу у граматици)…“
    Kakva je ovo sad frljoka, Zbiljiću? Ti, po svom izboru, stalno se baviš jezikom, pa ti nije dozvoljeno ovakvo osnovnoškolsko nepoznavanje predmeta svog bavljenja. Ne postoji nikakav gramatički redosled padeža, toliko bi morao znati. To da li neki padež, uobičajeno, nabrajamo kao treći, ili peti po redu nema nikakvog značaja za suštinu tog padeža. Uostalom, koji je šesti padež? Instrumental ili lokativ?

    • Поштовани Mile Ćurčićу, Ви не бисте могли да продишете као „беба“ ако не бисте напали сваки мој текст који се залаже за писање српског језика српским писмом. А ту уденете и моје „непознавање граматике“ да бисте били „убедљивији“. Ви мислите да ће неко примити Вашу очигледну лаж за објективну истину. Кога сте Ви својим писањем и којим делима убедили да стварно владате српским језиком и писмом. Ако сте Ви завршили студирање српског језика, одмах ћу поцепати своју диплому. Како не примећујете да сте већ болесно „пизматични“ према Збиљићу и српској ћирилици. То сви други могу да виде осим Вас.

      • Ne napadam ja tebe, Zbiljiću, već tvoje (ne)delo). Toliko bi moralo biti jasno. Zašto bih ja tebe napadao kad te ne poznajem?
        I hajde, kaži mi sad, kakav je ovo odgovor koji si ovde ponudio na moju sasvim konkretnu tvrdnju, koja bi se mogla sažeti u sledeću rečenicu: Zbiljić jedino priča (piše) o srpskom jeziku a iz tih njegovih pisanija je jasno da mnogo šta u tom jeziku ne razume!

        • Vidi, vokativ, kao i ostali padeži, tradicionalno su poredeni u jedan niz i možemo reći da je vokativ u tom tradicionalnom poretku na petom mestu ali nije dobro zvati ga Peti padež jer je njegov redni broj u tom nizu potpuno proizvoljan i ni na koji način ne odražava bilo šta, za gramatiku važno, o tom padežu. Taj padež, dakle, ne treba zvati Peti padež nego vokativ.
          Kad to ne bi bilo tako kako ja kažem, kaži mi onda koji je Šesti padež? A koji Sedmi? Naime, za ova dva padeža postoje dva uobičajena redosleda pa je po jednoj šesti instrumental a sedmi lokativ a po drugoj šesti lokativ a sedmi instrumental.
          Ti međutim kažeš u svom tekstu „….и схватање вокатива (петог падежа код нас по редоследу у граматици)…“ i jasno stavljaš do znanja čitaocima tvojih pisanija da ti smatraš da je pozicija vokativa na petom mestu u proizvoljnom poretku određena gramatikom srpskog jezika!

          • E to, Zbiljiću, smatram ozbiljnim propustom u tvom obrazovanju, i što se mene tiče, slobodno pocepaj svoju diplomu i traži pare nazad!

          • Ви, Ћурчићу, тачно кажете да ме не познајете, а обраћате ми се простачки на „ти“ као да смо се дружили у чувању оваца. Ви немате културу ни кочијаша, а убеђујете некога да у нашим граматикама не стоји вокатив на петом месту. Па то је знао и Нушић још када, а Ви ни данас не знате.
            Ви мене „учите“ да вокатив не треба звати пети падеж! Очите онога ко то зна боље од Вас, хотећи да покажете да сте „учен човек“. Није о томе реч, човече! Увек промашите тему и учите паметнијег од себе. Дозовите се у својој мржњи према мом писању о српској ћирилици и, у овом случају о потреби давања за децу примерених примера за вокатив.

          • Ви, Ћурчићу, „учите“ мене овако: „i jasno stavljaš do znanja čitaocima tvojih pisanija da ti smatraš da je pozicija vokativa na petom mestu u proizvoljnom poretku određena gramatikom srpskog jezika!“
            Откуд Вам то? Само сам рекао да је вокатив на петом месту у нашим граматикама (у нашим граматикама), а сваки бруцош зна да се вокатив зове вокатив, ма на ком се месту налазио.
            Много је зла тврдња да „сугеришем читаоцима“ оно што не сугеришем никада. Никада за 70 година свог живот нисам рекао да вокатив треба звати „пети падеж“, па нисам ни овде. Тај падеж је само традиционално код нас на петом месту… И сад Ви то мени у свом „есеју“ мудро објашњавате! А намерно заобилазите тему о којој се овде стварно говори.

          • Mile Ćurčić има беспрекоран „научни стил“. Он тако, мени се обраћајући, пише:
            „Vidi, vokativ, kao i ostali padeži, tradicionalno su poredeni u jedan niz…“
            У целом свом веку нисам прочитао ниједан текст с овако стилски дотераним исказом са „Vidi,“. Молим Ћурчића да наведе неко своје научно дело да читаоци уживају у његовом „научном стилу“.

    • Nismo mi zajedno svinje čuvali, Zbiljiću. Ne znam ja sa kime si ti čuvao, ali ja sam svoje čuvao sam. A to što ne shvataš da se u modernoj internet komunikaciji, naročito ovog formata (neke vrsta chata), ne persira, sad kad znamo i tvoje godine, sasvim je shvatljivo. Tebe je tu sad vreme pregazilo i tu nema pomoći. Mislim, ima ali ti je odbijaš. Rešenje je da o svojim idejama razglabaš u svom penzionerskom debatnom klubu, uz šiše rakije i za šahovskom tablom, ali ti baš zabeo da se trtiš tamo gde si pregažen. Pomalo je to tužno, znaš?

      • Temu nisam promašio, Zbiljiću, nego je se svesno nisam ni takao. Zašto? Tema je po sebi dosta složena i ti si je na svoj, ništaneznaminištanerazumem način, ocrtao crno-belom tehnikom. Šta misliš, šta bismo ti i ja ovde mogli o temi jedan drugom reći a da ti mene razumeš? Ništa, Zbiljiću, jer ti kuburiš sa osnovnim znanjem o jeziku pa ja stoga hoću da ti na to ukažem. Jesi tvrdio da je vokativ po srpskoj gramatici peti padež. Samo tako se može shvatiti ona gornja tvoja rečenica. A ja ti kažem da je takva izjava pokazivanje osnovnog neznanja o lingvistici jer gramatika ne određuje brojni red padeža u njihovom nabrajanju. Jel ti znaš šta znači gramatika?

        • To kad ja kažem „vidi“, to ja onda pokazujem prema tebi neko starešinstvo. Slično kao more, ili bre, samo malo manje.

          • Него, Ћурчићу, зашто сте испустили да наведете неко Ваше дело које сте објавили да читаоци уживају у стилу са овим Вашим „види“, „бре“, „море“ и сл. како овде наводите. Штета што то испустисте да наведете јер тако „савршен научни стил“ нисам никада имао прилике да сретнем за свих својих 70 година ни код којег другог научника. Немојте пропустити да то, накнадно, наведете овде!

        • Ћурчић каже „високонаучним својим стилом“: „Jesi tvrdio da je vokativ po srpskoj gramatici peti padež.“ Човек не разликује значења ни предлога ни падежа па тврди да сам ја тврдио његову глупост. Ви нисте ни читали текст, човече. Рекао сам јасно у загради: „(петог падежа код нас по редоследу у граматици), а Ви тврдите да сам р5екао да је то „по нашој граматици“. Научите разлику значења с предлогом „у“ и предлогом „по“. Али, ко би Вас (злонамерног) могао да научи о тим нијансама значења? Цитирајте, човече, као ја Вас, а не износите мени своје тврдње и глупости.

        • Ћурчић мене пита овако: „Jel ti znaš šta znači gramatika?“
          Питајте то, Ћурчићу, онога ко, као Ви, не зна да се стандардно каже: „Је ли ти знаш…“, а не „Јел ти знаш…“ Тај што то пише као Ви „боље“ ће Вам од мене „објаснити“.

          • Najbolje bi bilo „..da li ti znaš..“ a ovo „jel ti znaš….“ je kolokvijalno, na ovom mestu, stilski, korektno. A ovo tvoje „je li ti znaš“ ….ne znam da li je i to gramatički korektno.
            Radi se o tome da jezik živi daleko šire od svoje standardizovane varijante i Hrvati su jedini koji mogu verovati da ga je moguće u potpunosti propisati jezik.

      • Најтужније је, човече, што сте простак и што бисте да обманете некога да ја не знам да се вокатив зове вокатив, а да је у нашим граматикама формално стављен на пето место по редоследу од седам падежа. И још Ви мени кажете да је мене „прегазило време“. А не видите да јее Вас млађег прегазило просташтво и мржња што не прихватам Вашу тезу да је гајица „српска латиница“, о чему одавно убеђујете лаковерне. Убиће Вас, човече, просташтво, мржња према српској ћирилици и обмањивање. ја Вам кажем да треба да знате да нисмо заједно чували овце, тако се уобичајено каже за некога ко се понаша у писању примитивно, а ви кажете да сте сами чували свиње. Било би много корисније да наставите да их чувате, а не да простачки коментаришете онога ко зна боље од Вас. Сметају Вам сада и моје године. Боље размишљајте како да Ви достигнете моје године, а не да бринете о томе колико ја трајем.

        • Mile Ćurčić каже малопре овако:
          Najbolje bi bilo „..da li ti znaš..“ a ovo „jel ti znaš….“ je kolokvijalno, na ovom mestu, stilski, korektno. A ovo tvoje „je li ti znaš“ ….ne znam da li je i to gramatički korektno. То „Је ли ти знаш…“ свакако је стандардно коректно као и „Да ли ти знаш…“ А Ваше би било макар „колоквијално коректно“ да сте написали: „Је л‘ ти знаш…“ или „Да л‘ ти знаш…“
          Поштовани Ћурчићу, крхко је свачије знање, јер нико не може знати све. Па кад критикујемо друге, будимо макар коректни у пристојности и култури! И поштујмо све људе без обзира на њихове године и место комуникације!

          • Dvojim je li „je li ti znaš“ gramatički korektno! Ti to ponovo, u svom stilu, prebijaš preko kolena kao kakav srpski birokrata iz vremena Kneževine! Šta je tu „je“ u tvom pitanju „je li ti znaš“? Rečca? Pa onda može je isto kao i da? Neće biti! Je nije tu rečca (rečca je samo li) a je je lični oblik glagola biti kome ovde nema mesta. Treba ga zameniti pravim glagolom, iz konteksta, pa bi ispravno bilo „Znaš li ti….
            Eto toliko o upitnim formama u srpskom jeziku diplomirani jezikoslovče.
            A jel ti znaš je ovde kako sam ja ga upotrebio kolokvijalno i stilski potpuno na mestu. Često se u srpskom koristi (jel znaš ti nesrećo…?).
            Recimo u filmu Lepa sela lepo gore, kad Viljuška kaže: „Jel znaš ti nesrećo da su Srbi narod najstariji!“

          • I još jedna stvar iz pravopisa, a vezano za vokativ: isti se uvek odvaja zarezom jer on nije, da tako kažemo, delom sintakse. On je umetnut, ili nakalamljen. Može i bez njega (sintaksički gledano, ali sa gubitkom dela informacije, dakako).

      • Погодили сте, поштовани Mile Ćurčićу, вокатив се одваја запетама. То се учи и зна у петом разреду, али и раније. Зато ја увек, кад се Вама обраћам, Ваше презиме одвајам запетама. Ако негде превидим у брзини, то не значи да је превид незнање.

        • Стално постављате тезе сами из себе, а не из мог текста, па онда ме „поучавате“ као да ја тврдим то што Ви тврдите. Ћурчићу, рекох Вам, кад нешто оспоравате, цитирајте. Немојте оспоравати оно што ја не тврдим никада. Ко Вам је реко да је „је ли“ речца“. Каква вас снашла „речца“, човече. па деца знају да су то две речи, а Ви изгледа накнадно научисте, јер сте то „јел“ Ви најпре писали као једну реч. Ја нисам никада, бар не откад сам завршио пети разред, па даље.

          • Zbiljiću, ti misliš da je „je“ u pitanju „je li“ rečca. Inače, ako ne misliš to, već znaš da je „je“ tu lični oblik glagola biti, onda ne bi tvrdio da je gramatički korektna upitna rečenica „Je li ti znaš…?“. Znači, korektno je „Znaš li ti…“ ili,eventualno, „Da li ti znaš…“ ako se naglasak stavlja na samo pitanje više nego na sadržaj pitanja. Eto, moram da ti crtam ne bi li ti shvatio nešto što si naučio u petom razredu.
            A kad već nisi shvatio u kojoj je funkciji bilo napisano „jel…“ ja sam ti onda i to nacrtao, ali izgleda da ne vredi. Jel znaš ti, nesrećo, da jezik živi daleko šire od standardne norme? E, van te norme postoji i „jel znaš ti,bre, nesrećo…“
            Nego da se vratimo na početak diskusije: ti si rekao na početku da je vokativ u srpskoj gramatici peti padež. Ovakva izjava govori o tebi da ti, ili ne znaš šta su to padeži, ili ne znaš šta je to gramatika, ili oboje ne znaš.

          • Миле Ћурчић мени каже>: „… ti si rekao na početku da je vokativ u srpskoj gramatici peti padež.“
            Што не цитирате, човече, како сам рекао, а не да лажете? Рекао сам чињеницу на други начин. Казао сам да се у српским граматикама вокатив налази на петом месту по редоследу. Никад се у српским граматикама не ставља вокатив на четврто. Увек је на петом месту. И то је чињеница. Јесте ли Ви, Ћурчићу, икада погледали неку српску граматику. У свакој је вокатив по ређању седам падежа на петом месту. И то не може да промените Ви који бисте желели да није тако.

          • A kakvo mu to gramatičko svojstvo daje? Mislim, kako bi izgledao vokativ da ga turimo na drugo mesto? I na kojem je mestu lokativ? A na kojem instrumental?
            Osim ovoga, pokazao sam ti da upitna rečenica sa „je li ti znaš…“ nije, po gramatici srpskog jezika (eto konačno i gramatike!) korektna. Ti kažeš da jeste a sada posle mog dokaza ćutiš o toj temi. Pitanje početi sa „je“ korektno je samo ako je glagolu biti tu mesto. Na primer: „Je li on bio?“ Ovaj primer je identičan primeru „Jeste li vi normalni?“ Jedina razlika je u licu i u punom i skraćenom, nenaglašenom obliku.

          • U punom obliku bi prvi primer bio: „Jest li on bio?“ Dakle, može. Još bi lepše bilo ćirilicom „Јест ли он био?“ Pokušaj sad ovaj tvoj primer. Jesi li ti znaš? Ovde ne bi pomogla ni ćirilica! Osim, dakako, ako ovo jesi shvatimo kao rečcu. Tad bi moglo. Ali nije rečca. Zato mora „znaš li ti“ ili, eventualno, „da li ti znaš“.
            Eto, Zbiljiću, to je gramatika srpskog jezika a ne nabrajanje padeža po gramatičkom redosledu.

  2. А да су Цеца и Марина србофобне лезбијке,
    да ли би стихови били лингвистички подобни?

    • Нисте разумели, примери су чисто и голо лингвистички смислени, али су у навођењу примера за вокатив непримерени за узраст детета у петом разреду. „Лепи громе мој“ јесте погођен вокатив, али могу ли деца тог узраста добро протумачити смисао контекста у коме је дат вокатив: „А сећаш ли се, лепи громе мој,/

      Некада је тло под нама пуцало“. Дакле, кад се дају граматички примери, аутор граматике и радне свеске треба да води рачуна о смислу који се казује тим стиховима. А мени лично годи што и Цеца и Марина нису то што Ви спомињете. И овде нису проблем ни Цеца ни Марина, него пример за вокатив који није у контексту примереном за малишане у петом разреду ОШ. Мислим да смо се разумели сада?

  3. Поштовани Збиљићу, нећу да улазим у граматичке финесе, ја учим од Вас, као што сам много научио од мог покојног пријатеља Бранка Брборића, који нас је прерано напустио. Дакако, борим се за ћирилицу. Међутим, моја борба на неком другом плану ( можда сте читали моје текстове, посебно последња два) и ваша на плану граматике и ћирилице је узалудна. Недавно (то је већ одавно) у Блицу и још неким таблоидима, на првим странама пише да је „Цеца српска мајка“, да је „српска икона“. Јадан је српски нараод ако је Цеца српска икона, Срби више и на знају шта је икона, а некмоли да се баве ћирилицом и граматиком. Нажђалост, наставићу и даље да се борим да Вођа не прославља годишњицу оснивања монструма фашистичке државе Независне државе Хрватски. Наставоте да се борите иако сам оптимиста са искуством. Поздрав велико Збиљићу.

    • Поштовани Коља, много ценим Ваш рад, писање и оно за шта се Ви залажете. У свему тиме смо веома блиски у мишљењима и тумачењима. И ја сам „велики оптимиста са ИСКУСТВИМА“. Али, свеједно, вреди се борити увек за боље, па ма када то боље стигне. Једном мора стићи. Морално јее борити и кад видимо да много изгледа за боље (још) нема. Поздрав Вама и нарочито поштовање.

  4. У ГРАМАТИЦИ ЈЕ ПЕТИ ПАДЕЖ ПРАВА, ПРАВЦАТА “НАПАСТ!“!
    Ево шта каже Бранислав Нушић, /“Аутобиографија“/,
    а једнако се односи и на старе и на младе тога доба:

    „Сећам се, на пример, мојих мука да научим пети падеж од именице пас.
    Сви остали падежи ишли су којекако али пети падеж једнине, покојни
    звателни никако ми није ишао у главу, нити сам умео да га погодим.
    И не само мени, већ и свима у мојој околини задао је тај падеж
    главобољу.
    Мој најстарији брат који је већ био у старијим разредима, изгледа да се
    провукао и није у животу имао посла са том именицом; мој млађи брат
    ми рече да је од именице пас пети падеж: куче. Отац ми није умео казати
    ништа, пошто граматика нема никакве везе са трговином, већ изгледа да
    ту чак важи правило: што мање граматике, то више зараде.
    Питао сам и бакалина, нашега комшију, пошто сам му претходно објаснио
    шта се петим падежом зове, и он ми рече:
    – Ја кад вабим куче, ја му кажем: куц, куц, куц; а кад терам, ја му кажем:
    шибе! А бог ће га свети знати који је то падеж!
    Питао сам најзад и господина проту, једном приликом када је био на
    вечери код нас, верујући необично у његову ученост, па се и он збунио и
    није умео да ме научи.
    – Пети падеж, пети падеж! – узе да замуцкује прота, бринући се да пред
    мојом породицом сачува ауторитет учена човека. – Па колико падежа ви
    учите?
    – Седам.
    – Седам? – зграну се прота. – Е, то је много, то је баш много!
    – Много! – уздишем и ја.
    – Ја не знам само – окреће се прота мојим родитељима, – што ће им
    толики падежи. То је просто, професорски бес. Узмите само: једна
    Немачка, колико је то пространа и силна царевина, па нема више
    него четири падежа;
    па онда Француска, па Енглеска, све велике и моћне државе, па немају
    више него четири падежа. А шта смо ми, једна такорећи мала земља,
    тек неколико округа, па седам падежа. Па зар то није, молим вас, бес
    кад се не простиремо према своме губеру?
    Те су протине мисли биле у ствари врло утешне за мене, али ми пред
    професором нису могле ништа помоћи. Он је одлучно тражио од мене
    да му кажем пети падеж од именице пас, чему сам се ја одлучно одупро
    бескрајним ћутањем, једном од оних мојих особина којом сам се често у
    школи одликовао“

    Ни данас ситација није боља: пети падеж је главобоља и старима и
    младима.
    Ево како то изгледа на примеру једнине имнице СРБ-ИН.
    Пети падеж од именице СРБИН је СРБИ-НЕ?!
    Ко зна колико је стотина хиљада па и милиона пута изгворена,
    а крије у себи погубно значење по србски народ.
    Петим падежом једнине СРБИ-НЕ, пориче се поништава, оспорава…
    множина првог падежа – СРБИ, име народа којем припадамо,
    а да тога нисмо ни свесни.
    Имајући у виду силу у моћ значења речи, у програмском, кибернетском
    смислу, на нама се остварују Јеванђелске Христове речи:
    “СВОЈИЈЕМ ЋЕ ТЕ СЕ РЕЧИМА ОПРАВДАТИ, И СВОЈИЈЕМ ЋЕ ТЕ СЕ
    РЕЧИМА ОСУДИТИ! НЕКА ВАМ БУДЕ ПО РЕЧИ ВАШОЈ!“

    Драган Славнић

    • Браво Драгане за ову Нушићеву причу о петом падежу (вокативу). Он је, наравно, у нашим граматикама на петом месту, код других језика и народа није, јер као што Нушић лепо рече, немају други народи толико падежа у свом језику. Али наш језик је карактеристичан по падежима. И сви они имају своје функције у језику. У српским народним говорима често има мање падежа.

  5. Ја сад не знам шта је суштина. Да ли је суштина у врсти примера падежа узимајући стих из песме или је поента и грех што је падеж, као падеж сврстан тамо као неки „пети“ да не кажем седма рупа на свирали, или је падеж „крив“ што је пети у том низу.
    Не знам ко је падеже тако поређао да је Вокатив на рб. 5 али то не значи да га треба сматрати мање вредним.

    • Ту Вам је дилему унео Ћурчић својим писањем коментара. Нема никаквог значаја то што је традиционално у нашим граматикама стављен вокатив на пето место. Његово име је вокатив ма где га ми ставили по редоследу у нашој граматици. Проблем је направио само аутор Радне свеске за пети разред ОШ што је за децу дао непримерен пример за вокатив из песме „Лепи громе мој“ јер је контекст непримерен за децу којој се сугерише да је „тло испод нас пуцало“ док су „лепи гром и лепа девојка били заједно“. Само је проблем у непримерености примера за вокатив који треба да науче деца. Јер деца не морају, јер не могу, све схватити у свако своје време. „Кад одрасту, каз,ће им се само“. Кад одрасту, лакше ће схватити зашто је „тло испод нас пуцало“.

      • Да, није примерено и то је главна поента свега. Наставници имају велику муку како да објасне деци питања и шта се тиме хтело рећи. У праву сте.

        • Свака част! Савршено сте схватили о чему је реч, тј. шта је суштина приче у овом случају.

  6. Da, ali tu nema nikakvog eksplicitnog erotizma, pogotovo ne pornografije. Šta više, čini mi se da oni koji tu vide pornografiju hoće, i vole, baš to da vide. Po čemu je to grom i pucanje zemlje, ako već ne pornografija, onda, po vama, jeste eksplicitna erotika? Objasnite mi to.
    Sa druge strane, stoji primedba da primeri, između ostalog, moraju biti uzeti i iz realnog okruženja što znači onda i iz popularne kulture, što Svetlana Ražnjatović, i njezine pesme, svakako jesu.

    • То није њезина (Цецина) песма. То је Цецина само вокална интерпретација, а песма је Маринина.

      • Pre ovog primera, u radnoj svesci, stoji primer vokativa iz Bajagine pesme a pre toga iz pesme Riblje čorbe. Zašto niko nije podigao dreku i zbog ovih primera? Avionu, slomiću ti krila, otvoreno je zagovaranje nasilja dok je „hajde, plavi moj safiru, hajde, čežnjo i nemiru eksplicitna erotika, da ne kažem pornografija.

        • Бајага и Чорба су разумљивији за децу петог разред. Деца свакодневно чују за реч „рат“. А наша деца су гледала рушевине од бомардовања Срба и Србије без и једног јединог разлога. И деца ће схватити да је људски „сломити крила“ авиону који гађа и убија децу док пишке на шољи. Тиме ће се лако објаснити деци да је хумано „сломити крила“ техничкој аждаји која убија децу.

  7. Ало граматичари, појасните молићу лепо зашто ми имамо „седам“ падежа? Правилно, то је од „седам секретара Скота“!
    Правилно, сада знате ко је радио „инструкције и рецензије“ у сербском, неки Хам-еврејин, неки Клајн-еврејин и слични.

    • Занимљив идеолошки сарказам ово са „седам падежа“ и „седам секретара СКОЈ-а“. Има ту, свакако, нечег…

  8. Миле, каква ваша црна граматика? Појма немате. Ви само нагађате. Ви чак ни то не знате да се не каже и не пише: „Јест ли…“, него „Јесте ли…“ И сл. Ако хоћете да Вас учим граматици, то би мало морало да Вас кошта, поштовани Ћурчићу. Да сте пристојни, па хајде да Вас поучавам џабе, али за примитивце нема џабе.
    Сузбијајте из себе мржњу, човече, према мени само због српске ћирилице. Ви ратујете са српском азбуком (не подносите је) а мене мрзите само узгред, због залагања да Срби сачувају ћирилицу. Ви не знате најосновније из српског језика да не постоји никаква „српска латиница“, осим у Вашој мржњи.

    • Како Вас није срамота, поштовани Миле Ћурчићу што нисте прочитали ни једну српску граматику. Ви чак питате редослед падежа у српским граматикама, па питате где је инструментал, локатив и слично. Узмите било коју граматику. Постоји један једини редослед падежа у српском језику: 1. номинатив, 2. генитив, 3. датив, 4. акузатив, 5. вокатив, 6. инструментал, 7. локатив.Не постоји никакав друкчији редослед. А наравно, да место на коме је стављен падеж не казује ништа о функцији и значењу падежа. Више од овога морате да платите. Човече, Миле Ћурчићу, око Вас би се морало много трудити, јер не знате чак ни традиционално ређање падежа у српским граматикама.
      Зашто не наведете неко своје граматичко дело, па да видимо како сте Ви поређали падеже?

  9. Да, да…. то је тај редослед, како сте навели. То су најосновније ствари које смо као песмицу у школи знали. Као из рукава смо декламовали падеже по редоследу како треба.

  10. Jesi li ti uopšte shvatio šta sam ja gore napisao? A nedobog da me ti učiš gramatici!
    Ja pokušavam da te opasuljim, senilko, da je „je“ u upitnom obliku, u srpskom jeziku, pomoćni glagol biti, to jest njegov nenaglešeni oblik i da je korektno njime početi upitnu rečenicu samo ako glagol biti može stajati na tom mestu. Pa te podučavam kako da proveriš može li glagol biti biti početak pitanja tako što ćeš umesto nenaglašenog oblika upotrebiti naglašeni. Naglašeni oblik prezenta trećeg lica jednine glagola biti je jest. Znači, umesto da pitanje počneš nenaglašenim oblikom, pa pomisliš da je to upitna rečca, upotrebi naglašeni oblik. Ne, „je li on zna“ nego „jest li on zna“. Ne može, jel da? A zašto ne može? Zato što ovde u kontekstu glagol biti nema šta da radi. Ali to je za tebe ipak prekomplikovano Zbiljiću. Držseti kirilice. Tu se može muljati do mile volje a da se ništa ne zna!

    • ЋУРЧИЋ СЕ СПОРИ САМ СА СВОЈИМ ТВРДЊАМА

      Ви тврдите, Ћурчићу, сами оно што ја не тврдим, па оспоравате своје тврдње. Наравно да Вас нећу џабе учити граматици јер сте изгубљен случај који се спори сам са собом. Ви сте горе од „сенилка“. Ви сте покварена плоча која не зна шта ће од мржње према онима који не желе простачки да се с Вама расправљају. Почели сте од тога да оспоравате да се у нашим граматикама не налази традиционално вокатив на петом месту па сте ушли у мржњу у којој Вам нема лека.

    • И мени нису објављени неки одговори. Да Вам помогнем да схватите. Не можете да „постујете“ не због „цензуре, него постоји граница у вређању и дужини одговора. Кад много „запенушите“, постави се „граничник“.
      Предлажем Вам да наведете своју објављену „граматику српског језика“ (уз назив издавача, места и године издања) па да људи купе то Ваше „научно дело“ и тако ћете ослободити читаоце које Ваше увреде не занимају. А они којима требају Ваше поуке купиће ту Вашу „граматику“, па ћете тако зарадити.

      • Neću više da učestvujem na ovom forumu pod ovakvim uslovima. Urednik mi kaže da je reč o tehnici, ja ne verujem u tu priču, ali sve i da jeste tehnika, kako je moguće diskutovati kad ti mašina ne pusti 80% teksta?

  11. Цецу су напали зато што је Арканова удовица, а Аркана су убили да би убили Слобу.

    Зато сад Цецини стихови не ваљају (а и нису њени, већ Маринини), а Бајагини и Борини су Свето писмо. Осим тога, Цеца је имала Обилић, па јој га је требало узети, а ова двојица су ситнији калибар.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here