Dragoljub Zbiljić: Revnosnije sprovodi hrvatski, a ne srpski Ustav

Podelite:

U javnom životu u Srbiji se u vezi s pismom revnosnije sprovodi hrvatski, a ne srpski Ustav

Ako bi se pojavio neki neutralan posmatrač iz Evrope i(li) sveta, zainteresovan da uporedno istražuje primenu ustavnih članova koji regulišu pitanje službenog matičnog jezika i pisma u Srbiji i Hrvatskoj, mogao bi samo jedno da zaključi – da se u Hrvatskoj dotični ustavni član koji obavezuje na upotrebu službenog hrvatskog jezika i (latiničkog) pisma stopostotno primenjuje u svakodnevnoj praksi, a da je u Srbiji veoma čudnovato stanje u kome se, umesto srpskog Člana 10, praktično čak 90 odsto primnjeuje hrvatska ustavna odredba iz Članka 12.

Pokušaj Ministarstva kulture da donese neke mere za vraćanje srpske azbuke u život neko je, očigledno, zaustavio, plašeći se od spoljnjeih sila i da poštuje makar svoj jezik na svom pismu.

Kad je reč o primeni ustavne obaveze u vezi s pravom Hrvata u svojoj državi (Hrvatskoj) na pravo matičnog (hrvatskog) naroda na hrvatski jezik i hrvatsko (latiničko pismo) i primeni ustavne obaveze u vezi s pravom matičnog (srpskog) naroda u svojoj državu (Srbiji) na srpski jezik i srpsko (ćiriličko) pismo, neutralan izučavalac toga pitanja morao bi da zaključi da se u Hrvatskoj zapaža odmah normalna situacija u kojoj se propisano Ustavom pravo Hrvata stopostotno primenjuje u svakodnevnoj praksi, a da je u Srbiji neverovatno, čudnovato, potpuno nerazumno u vezi sa službenim pismom jezika Srba u svakodnevnoj praksi u javnosti ustavna obaveza u i pravo Srba u vezi s pismom bagateliše (masovno se odstupa) od propisane ustavne obaveze i gazi se legalno Ustavom propisano pravo matičnog srpskog naroda u Srbiji tek u nepunih desetak procenata.

Kad bi svet u Evropi i izvan Evrope bio zainteresovan za ostvarivanje prava Srba na svoj jezik i pismo u skladu s ustavnom obavezom i svetskom prestižnom praksom, Srbija bi bila obavezno najpre opomenuta, a onda bi se primenile i druge teže mere zbog nebrige srpske države za prava svog narod u svojoj matičnoj državi. Međutim, kako evropske i svetske sile nemaju nikakvo interesovanje za ostavrivanje prava Srba na svoj jezik i svoje pismo u Srbiji, spomenute opomene niti je bilo niti će biti. Srpskoj državi (tj. njenim vladaocima i vlastodršcima) prepušteno je da rade šta hoće s pravom Srba na svoj jezik sa svojim pismom. A što se tiče manjina u Srbiji, evropske i svetske sile su „životno“ zainteresovane da se ispunjavaju samo njihova prava. To je, donekle, i razumljivo. Jer, zaista što bi se spoljnje sile posebno zanimale onim kako se srpski vladari i vladaoci u Srbiji odnose prema svom (srpskom) narodu koji je vekovima bukvalno prolivao reke krvi da bi nekako zasnovao i (sa)čuvao srpsku državu? Prirodnije je, dakle, da se svetske sile zabnimaju za prava manjina u Srbiji jer je poznato da se u praksi po svetu obično suzbijaju manjine u njihovim pravima. Svetske sile niti mogu niti razmišljaju o činjenici da se u Srbiji činjenično mnogo više poštuju prava manjina na njihove jezike i pisma nego na ta prava matičnog naroda.

1. U Srbiji su u jeziku važnija prava manjina od prava matičnog naroda

Da je i moja malenkost upućena iz sveta u Srbiju da istražujem poštovanje prava naroda i manjina na svoje jezike i pisma, teško bih se snašao da shvatim zašto srpske vladare, vladaoce i srpske jezilčke institucije i lingviste u njima gotovo da uopšte ne zanimaju prave mere da se poštuju propisana i od naroda usvojena prava Srba na svoj (srpski) jezik sa srpskim (ćiriličkim) pismom. Možda bih bio u prilici da shvatim da Srbi, u stvari, ne žele da koriste svoje pravo na svoj jezik sa svojim pismom.

Nije svako vrstan poznavalac istorijata problema Srba sa svojim jezikom i pismom pa da sve to može valjano da shvati i da objasni zašto je to stanje u pravu Hrvata u vezi s jezikom i njihovim pismom u Hrvatskoj sasvim normalno, pa čak i više od normalnog u, za njih, pozitivnom smislu, a zašto je u Srbiji sve u vezi s tim naopako, čudnovato, bepojmljivo za „običan“ svet.

Čudnovato je, međutim, kako silna ukazivanja iz više udruženja za odbranu srpskog jezika i srpskog (ćiriličnkog) pisma koje je i ustavno jasno propisano i jasne predloge (na primer iz Udruženja za zaštitu ćirilice srpskog jezikla „Ćirilica“ u Novom Sadu sa 20-ak objavljenih knjiga o toj problematici) kako da se „unormali“ to jedino u Srbiji na štetu Srba i njihovog jezika i pisma nenormalno i neustavno stanje može popraviti normalnim delovanjem vlasti i lingvista. Istina, vlast je, makar kad je reč o najužim državnim institucijama, posle 1990. godine srpski jezik spojila sa srpskim (ćiriličkim) pismom tako da je to sačuvalo desetak procenata srpske azbuke u srpskom jeziku, ali lingvisti nisu ni jedan jedini korak iskoračili iz pogubne serbokroatistike, nisu se naučno lustrirali ni minimalno, pa su – potpuno protivno čak i Članu 10. Ustava Srbije – pravopisno normirali srpski jezik, umesto na jednom pismu, što je evropska i sdvetska praksa i što je jasna ustavna obaveza, i dalje na dva pisma na ćirilici i latinici i tako daju ogroman doprinos da se Srbi polatiniče i da bi tako, uskoro nestali na putu asimilacije na onaj način na koji su nestali i iščezli iz Srpstva Srbi katolici kojima je prvima među Srbima nametnuto latiničko pismo umesto ćiriličkog.

2. U Srbiji se javno daje 90 odsto prednost hrvatskoj gajici

Da bi manje upućeni shvatili kako se i zašto mora zaključiti da se u Srbiji 90 odsto, u stvari, u javnosti uvažava i sprovi hrvatski Ustav, a svega desetak odsto u javnosti se primenjuje Ustav Srbije, predočićemo dotične propise o jeziku i pismu u Hrvatskoj i Srbiji, tj. u hrvatskom i srpskom ustavu.

Hrvatski Ustav garantuje Hrvatima u Članku 12. veoma razgovetno hrvatski jezik s hrvatskim (latiničkim) pismom na ovaj način:

„U Republici Hrvatskoj u službenoj je uporabi hrvatski jezik i latinično pismo.

U pojedinim lokalnim jedinicama uz hrvatski jezik i latinično pismo u službenu se uporabu može uvesti i drugi jezik te ćirilično ili koje drugo pismo pod uvjetima propisanima zakonom.“.

U Ustavu Republike Srbije u Članu 10. takođe jasno piše:

„U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo. Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava.“

Što se tiče prava Hrvata u Hrvatskoj i Srba u Srbiji, kako se iz navedenog vidi, pravo oba naroda na svoje pismo u svom jeziku regulisana su gotovo na isti način. Oba ustava garantuju obama matičnim narodima Hrvatima i Srbima stopostotno pravo na svoje pismo u svemu što se odnosi na jezik Hrvata i na jezik Srba.

Postoje, međutim dve prilične razlike. U Hrvatskoj se Hrvatima obezbeđuje sve i svuda pravo samo na hrvatsko pismo u javnom životu. U Srbiji se to pravo Srba iskazuje u praksi, kako smo već objasnili napred, samo u onome što se odnosi da osnovne državne organe i institucije, dok se u opštem javnom životu, pravo Srba na svoje (propisano Ustavom, ćiriličko) pismo iscrpljuje u stvarnosti svega u desetak perocenata onoga što je na jeziku Srba. Svee drugo, oko 90 procenata, srpski jezik se ispisuje na hrvatskom abecednom pismu (gajici), onom pismu (latiničkom) koje je u 19. veku sačinjeno specijalno za Hrvate da bi oni prihvatili za svoju jezičku varijantu onaj standardni jezik koji je svojom reformom uobličio iz narodnog jezika Vuk Stefanović Karadžić.

3. U vezi s „hrvatskim jezikom“ i pismom (gajicom) Hrvatska se ponaša kao prava država, za razliku od Srbije

To je jedna, istina ogromna, razlika između prava Hrvata u Hrvatskoj i Srba u Srbiji u vezi sa svojim jezikom i pismom. Druga razlika (prilična) jeste u tome što je hrvatski Ustav propisao da se „može uvesti i drugi jezik te ćirilično ili koje drugo pismo pod uvjetima propisanima zakonom“ u službenu upotrebu, što znači da ne mora. Tako su čekićari u Vukovaru“ čekićali srpsku azbuku ispod hrvatske abecede, jer u Ustavu Hrvatske ne piše da mora biti primenjeno srpsko pismo u jeziku Srba. Ustav Srbije to pismo manjina obavezno propisuje bez reči „može“.

Ko se to u Srbiji decenijama u vezi sa srpskim pismom u jeziku Srba pravi lud, a ko se i danas drži izmišljene serbokroatistike, jedine u Evropi neprimenjive „ravnopravnosti pisama“ u jednom jeziku i „bogatstva dvoazbučja“ u gotovo najviše osirotelom (srpskom) narodu i identitetski razorenom u svom pismu i drugim kulturnim i identitetskim vrednostima, neutralnom posmatraču, ali i onome ko je valjano proučio uzroke tome, sasvim jejasno. Srpski jezički stručnjaci koje plaća osiroteli narod, i dalje naopako normiraju samo jezik Srba, a vlast se u njihov „serbokroatistički“, poguban po Srbe, po srpsku kulturu, po srpski jezik i, posebno, po srpsku savršenu azbuku ne meša.

Da li vlastodršci veruje srpskim jezičkim stručnjacima ili ne smeju od spoljnjih sila da sprovode ustavnu obavezu iz Člana 10. Ustava Srbije, ostaje pitanje. Ali ostaje i činjenica da je pao u vodu nedavni pokušaj Ministarstva kulture da se pokuša spasavanje ćirilice. Taj je pokušaj negde zaustavljen, a i da nije, to kako su zamislili radnici u Ministarstvu kulture Srbije da spasavaju srpsku ćirilicu podsticanjem korišćenja ćirilice preko smanjenja poreza, sigurno ne bi dalo nikakav vidniji rezultat. Jer, nisu predložili jedini način koji u svetu spasava svako drugo pismo. A to je normiranje jednog jezika na jednom pismu, jer niko zdrav u svetu ne normira svoj jezik na alternativnim pismima, jer se tako razbija i deli jedan narod. A narod se ne sme deliti po pismu u svom jeziku.

Zaključak

Srpska vlast (vladari i vladaoci) ne samo da treba nego imaju obavezu da se posle više od deset godina ne oglušuju o pravo svgoga naroda da mu se u upotrebu vrati svuda srpska azbuka, a ne da je vraćaju na kašičicu. Njihova je obaveza da ne smeju dopustiti da se samo lingvisti ne smatraju ustavno obaveznim pa da sačinjavaju i danas Pravopis srpskoga jezika u kome je drsko izigrana ustavna obaveza da srpska azbuka ima puni suverenitet, a ne da joj se u jeziku Srba i dalje svakodnevno nameće drugo pismo koje je u delokrugu prava hrvatskog naroda, a Srbi imaju svoju savršenu azbuku i nema nikakve potrebe da se samo Srbi u dalje svakodnevno u korišćenju svog jezika čereče jedini na dva pisma i da tako gube naviku na svoje pismo i da tako gube svoj kulturološki i nacionalni davno uspostavljen identitet. U Evropi i svetu jasno se zna zašto se uče tuđi jezici i tuđa pisma, ali svoj jezik i svoje pismo ne ponižavaju se i ne zamenjuju.

Dragoljub Zbiljić, (26. april 2018)

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here