Драгољуб Збиљић: Српство се (смишљено) гуши и у Србији

Поделите:

Срби су и у Србији изложени шиканирању, прећуткивању антисрпских појава и лепљењу најтежих „епитета“ нормалним Србима који само спомену неки појам који симболише Србе. ­– Најбољи пример и доказ гушења српства јесте однос према српској ћирилици која је у много последњих векова била и остала најважнији национални и идентитетски симбол српског народа

И у Србији се већ, и временски и практично, далеко одмакло у гушењу Српства и српскости. Српско писмо (ћириличко), као најзначајнији културолошки и национални симбол Срба од почетка њиховог масовнијег описмењавања и културног и националног уздизања, на удару је изван Србије од 11. века а у самој Србији граница смишљеног и практичног удара на Српство и српскост исказала се практично и успешно јесте 1954. година, година усвајања Новосадског договора о српскохрватском језику и лажној равноправности писама која је међу Србима од комунистичке власти спровођена као политички и државни пројекат тако што се само за Србе сматрало „равноправношћу писама“ замењивање српске ћирилице хрватском латиницом, познатом у науци као „гајица“.

Гушење Српства и српскости одмах 1918. године у заједничкој држави оних чији је део народа ратовао против Срба и Србије која је на својој крви и страдању засновала на великим људским и осталим жртвама ослобађање оних који су били поданици Аустроугарске. Уједињење је – за једне циљно привремено до свог осамостаљења, за српску елиту (ма шта то значило) трајно – почело је „српско-хрватско-словеначким језиком“, најпре наметнутом у одрицању од Краљевине Србије за рачун Краљевине ДФЈ од политичке и државне елите, а убрзо у Краљевини Југославији „српскохрватским језиком“ у Србији и међу Србима кроз увођење два писма – српске ћирилице и хрватске абецеде. Убрзо је све чешће, зарад братства-јединства и усаглашавања непомирљивости од „српске елите“ почело постепено, најпре спорадично, првенствено код комуниста и разних Срба „интернационалних“ усмерења, почело замењивање српске ћирилице хрватском латиницом. Дакле, стицајем околности у заједничкој држави у којој се Српство видно гушило (по принципу „Слабија Србија и већински Срби, оптуживани од почетка као „хегемонисти“ – трајнија и сигурнија Југославија“, српска ћирилица, као највиднији знак Српства, морала је прва почети да се отписује кроз њену замену. Та замена је после реченог Новосадског договора у коме је први пут и политички и квазинаучно (лингвистички, сербокроатистички) озваничено преименовање језика Срба у „српскохрватски“ и први пут је уникатно у Европи и свету, уведена двописменост једног, српског, народа у свом књижевном језику. Тада је (1954) озваничено одрицање српског народа да свој језик зове својим сувереним именом и први пут је у књижевном језику Срба легализовано замењивање свога писма туђим писмом. Тада је први пут од комунистичке власти смишљен веома лукав начин да се лакше и успешније спроведе оно што су окупатори Срба и Србије смишљено и упорно чинили Србима вековима кроз забрањивање ћирилице, али нису успели јер су Срби вековима успевали да се одупру том голом насилном полатиничавању Срба, а преко полатиничавања и покатоличавања и асимиловања. У сваком попуштању у таквом насиљу, Срби су се враћали свом писму одмах по ослобађању од завојевача.

Тај лукав начин донело је време велике лажи и обмана у комунистичкој и социјалистичкој Југославији. А када су се времена лажи и обмана сама од себе морала разголитити крајем 20. века, што је неизбежно из супротстављених политичких идеја и циљева, донело, подржано са стране од неких великих сила и њихових користи, сукобљавање балканских народа, Срби су доживели оно што се градило деценијама и условљавало у Југославији – прогоне са својих огњишта, убијања и протеривања. Наравно, знало се да се Срби морају томе одупирати и бранити се. У наметнутом грађанском рату у Југославији, Срби су због свог отпора да не доживе страхоте из претходних ратова и да обезбеде своју људску и националну стварну равноправност, били погодни насилничком делу света да буду оптужени као или једини или главни кривци. Тако се другим њихово зло и злочини наилазили на затварање очију и на оправдавање и подржавање.

Нажалост, тако се догодило да су подршку добили сви они који су се политички, национално и државно устоличавали на антисрпству. Срби су у самоодбрани (наравно, у томе је било и грешака и лутања, што се могло и морало очекивати) стално били саплитани од белосветског људског шљама па су одасвуда из Југославије протеривани из својих домова и са своје територије да би се успоставиле нове државе по мери споменутог белосветског олоша који је на српске грешке гледао једним очима, а на све друге грешке сасвим другим очима. Ти други су проглашавани „ослободиоцима од злих Срба“. Тако су постали зли само они који су у прошлости били највеће жртве у оба светска рата.

„Ослобођење“ од „злих Срба“ донело је одузимање свих права Србима који су остали у новоформираним државама на Балкану. У Хрватској су остали, практично, без свога језика и писма, у Црној Гори сва власт је припала новоформираној нацији Црногорцима (Монтенегринима), одузет је назив језика онима који су остали да се изјашњавају као Срби, њихова ћирилица је готово у пракси забрањена као у време окупације Црне Горе (1916-1918) или у НДХ-у (1941-1945). Разлика јесте у томе што у Црној Гори данашњој ниј донет Закон о забрани ћирилице као у НДХ, али у пракси као да је донет, па нема ћирилице. Разлика је формална и у томе што није Србима наметнута хрватска латиница у оригиналу, него су уведена два нова слова да би се дијалекатски покрило оно што у изговорима дела народа одавно постоји и сл.

Када је српски патријарх први одважно морао да све те чињенице спомене надајући се да ће Истина наићи на разумевање црногорске власти да би се сетила да Србима у Црној Гори врати људско достојанство и основна људска права у пракси, доживео је нападе од оних који су се, тобож, изненадили откуд право српском патријарху да брине за права свог народа у верском и световном смислу изван Србије, откуд некоме право да говори о правди и правима српског народа у Црној Гори! А патријарх је, као обавезник Божје Истине и правичности, то морао да каже. Неко је то морао једном рећи. Кад други није хтео, патријарх је моро јер њега не обавезује приземна дневна политика, неко правда, истина и побожност. Патријарх је први који не сме да ћути о угроженом праву Срба ма где они живели. Патријарх мора и треба да брине о стварним правима свога верујућег народа не по световним варљивим интересима, него по Божјим законима и промислима. Истина се може прећуткивати по политичким и дневним интересима, али се не може крити по Божјим заповестима и законима.

Оно што је патријарх српски требало да каже, а још није рекао (можда ће доћи време да ће и то морати да каже) јесте чињеница да се и у Србији гуши Српство и српскост, тј. верујући српски православни народ. И за то је најбољи пример српске азбуке. Да се и у самој Србији толико не гуше Српство и српскост, мање би се гушили и у Хрватској и у Црној Гори. И за потврду тога најбољи је пример стварни положај и статус српског писма у Србији. Однос према српском писму катастрофалан је и у држави Србији. Тај катастрофалан однос српских власти и српских плаћених лингвиста у институцијама српског језика траје и данас као наслеђе из Југославије која је била највећим делом држава која је опстајала на гушењу Српства, Срба и српских свих националних вредности.

Антићириличко и антисрпско наслеђе из Југославије настављено је, с малим изменама без чињеничних побољшања и у Србији која је наставила континуитет са старом српском државом не вољом српске интелектуалне и државне „елите“, него вољом других који су хтели да наставе живот у својој чистој националној држави, као једнонационалне творевине. Једино је српска интелектуална и државна „елита“, кад је већ без своје воље, почела поново да постоји као Србија, наставила, практично, да од Србије ствара Југославију. Права Срба и у Србији, захваљујући смишљено и плански изрођеној „другосрбијанској нацији“ неизоставно на латиничком писму наметнутом Србима у Југославији, остварују се готово исто као у Југославији. Полатиничени велики део Срба неће ни да чује оно што је уставно створено на народној референдумској вољи у Члану 10. Устава Србије из 2006. године да се и језик Срба (као свих других језика) пише једним писмом за цео народ као свуда у Европи и свету. У српском случају, наравно, ћириличким писмом. Они који су у Југославији полатиничени (то се данас зову „другосрбијанци“ (углавном наследници комуниста и корисници комунистичких антисрпских идеја), настављају да све Србе који су за враћање живота српској азбуци у српском језику зову „националистима“, „шовинистима“, „фашистима“ и још свакојако како су такви Срби називани у време Југославије када се није ни смело спомињати ћириличко писмо као писмо Срба.

Дакле, неко на главним државним и духовним позицијама (председник државе, Владе или патријарх српски) мораће једном да кажу да се у Србији мора спроводити слово Устава из Члана 10. у коме је српски језик с ћириличким писмом, а не да се само српски народ и данас једини у свету дели и сукобљава по писму. Катастрофално смишљено криво антисрпско и антићириличко тумачење права једног народа да пише јединствено својим, једним писмом свога језика само постоји у Србији и међу Србима да је право појединца којим ће писмом писати. Где то још има у свету? Да ли неки Американац тражи право да бира писмо за свој (енглески) језик, или право Француза да бира писмо, или Хрвата или било ког представника других народа да тражи своје право на избор писма у свом језику. То право наметнуто је само Србима с јасним једним циљем – да се Срби међусобно гложе, деле, да се разбијају и међусобно свађају и одсрбљују. Дакле, наметање туђег, латиничког писма Србима у њиховом језику служи старом познатом, нескривеном циљу: расрбљивању, деоби Срба и њиховој асимилацији олакшаној кроз полатиничавање.

У томе српски плаћени лингвисти у институцијама за српски језик и књижевност (Матици српској, САНУ, Институту САНУ за српски језик, Одбору за стандардизацију српског језика и др.) показали су се као они који или ништа не знају о историји прогона српске ћирилице (нису о томе учили у српским школама) или су вољно или невољно укључени у полатиничавање Срба преко свог уникатног светског „изума“ — „богатство двоазбзучја“ како би се Срби лакше убедили да напуштају своје писмо јер ће се тако „обогатити“.

Само једно поређење хрватских и српских лингвиста, сваком здравомислећем читаоцу помоћи ће да схвати шта су (катастрофално) по српски језик и, посебно, по српску ћирилицу урадили и данас раде српски плаћени лингвисти од осиротелог српског народа.

Још пре коначног отцепљења Хрватске од Југославије, хрватски лингвисти су поништили Новосадски договор о српскохрватском језику и равноправности писама још 1967 године, јер је до тог времена тај договор већ одиграо позитивну улогу за издвајање и озваничење хрватског језика, затим су сачинили нови Правопис хрватскога језика, у коме су питање писма решили у једнописму (латиничком, свом, наравно), напустили су сваки вид српског „двоазбучја“ (тачније двописма) и на тај начин у сваком погледу вратили су се европској и светској пракси у којој је апсолутно на снази логика да је једном језику потребно и довољно само једно писмо, јер је двописмо непримењиво у пракси за сваки народ у његовом језику. Уз то су се у Правопису хрватски лингвисти осигурали записавши: „Све што су Хрвати у прошлости написали ћирилицом такође припада хрватској културној баштини.“ Тиме су се и формално осигурали да им Срби не присвоје, рецимо, Тина Ујевића који је у Краљевини Југославији био објавио две своје збирке песама ћирилицом и на екавици. Тако раде сви нормални лингвисти који чувају свој језик и своје писмо.

Српски лингвисти урадили су сасвим друкчије. Они су и 1990. године, онда кад их српски политичари нису више гонили (као у време Југославије) да спроводе њихове политичке идеје кроз језик и писмо закључили да је „српскохрватски језик последица њиховог научног уверења, а не политике“, па је у Уставу Србије из 1990. остао стари назив језика Срба из Новосадског договора (1954). Истина, политичари су били у то време макар минимално мудрији од српских лингвиста, па су, противно комунистичким српским лингвистима, у Закону о службеној употреби језика и писма, дозволили да се „српскохрватски језик“ зове и „српски језик“. Српски лингвисти сад већ нису смели да се одупру српском народу и политичарима, па су пристали да врате српско име језику Срба, па су тек тада преименовали Институт за српскохрватски језик у Институт за српски језик. Али нису пристали да се даља израда Речника народног и књижевног српскохрватског језика преименује и врати назив који је био најпре замишљен као Речник народног и књижевног српског језика. Тако српски лингвисти и даље настављају да објављују нове томове Речника непостојећег „српскохрватског језика“ који постоји само у њиховим југословенским и комунистичким главама.

Српски лингвисти нису пристали ни да реше питање писма како се то чини у правописима свих других језика у Европи и свету. Српски лингвисти су пристали да у Матици српској завршен Правопис српскохрватског језика 1993. године објаве исти само са измењеним називом језика: Правопис српскога језика. Али, нису пристали да питање писма реше у корист српског писма и у складу с праксом у свету, него су решење питања писма задржали 1993. године у двописму, дакле, као у време српскохрватског језика. Чак и онда када су српски политичари и државници, а српски народ то на референдуму потврдио и одобрио у Уставу Србије 2006. године, вратили сувереност српском писму ћирилици у Члану 10. Устава, српски лингвисти су и после четири године од тог Устава, донели одлуку да се одупру и политичарима и државницима и српском народу, па су 2010. задржали решење питања писма српског језика као у време српскохрватског језика. Тако су српски лингвисти буквално издали српско писмо, српски народ, погазили су Устав Србије и општу европску и светску праксу, па су оставили правописну одредбу из времена сербокроатистике.

Тиме су српски лингвисти одважили да више не слушају политичаре и државнике и да се тако „освете“ овима зато што су за све време Брозове владавине били само прирепак политичарима и државницима који су раније уништавали и српски језик и, поготово, српско писмо.

Данашњи српски политичари и државници не настоје да сада позитивно утичу на лингвисте, него прећуткују њихово неуставно решење питања писма, не труде се да Устав Србије важи за све, па и за лингвисте, не труде се да се спроводи Устав по Члану 10. и зато имамо катастрофалан положај српске ћирилице и у Србији. Готово ништа бољи него што је положај ћирилице и у хрватској и у Црној Гори. Зато се и у Хрватској и у Црној Гори неки аналитичари, ако уопште хоће да кажу нешто о праву Срба на своје писмо, позивају баш на Правопис српскога језика српских лингвиста, па кажу: „Српски правопис је одредио латиницу као равноправно писмо за Србе и ми ништа не кршимо када им не укидамо то равноправно и у Србији латиничко писмо.“

Дакле, док овако или слично не каже неко на важном положају у држави Србији (председник државе или патријарх, или обојица), српске ћирилице ће бити све мање не само у Хрватској и Црној Гори него и у самој Србији и свуда међу Србима. Све док српски државници и српска наука ради друкчије него сви други у свету, Србима не може бити боље ни у чему, па ни у српском језику и писму ћирилици.

Важан је и овај податак. Када се један данашњи министар (Владан Вукосављевић, министар културе у Влади Србије) усудио да се коначно усклади Закон о службеној употреби језика и писма с Чланом 10. Устава Србије, што је једна од његових вжних обавеза, и када је тај усклађени закон сачињен и предат Влади да га упути Скупштини Србије на усвајање, убрзо после тога најављена је његова могућа смена. Усклађени закон се држи дуже од годину дана у фиоци, не упућује се на усцвајање. Вероватно се због тога закона прети смењивањем с функције. Замисдлите, човек се „дрзнуо“ да се после 12 година усвоји закон усклађен с уставном одредбом о ћирилици. Његовом запрећеном сменом вероватно се усклађени закон с Уставом србије може лакше избацити из фиоке у корпу за отпатке.

(25. јул 2018)

Драгољуб Збиљић

(председник Скупштине првооснованог Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“)

Поделите:

30 Коментари

  1. Предлажем Збиљићу и Видићу да игноришу Ћурчића као неважног циника,који тој двојици ништа не може да оспори .Шта могу ређи осим СРАМ ГА БИЛО. Био сам данас у ћириличкој пекари ХЛЕБ И КИФЛА , па ми паде на памет да се штампа плакатица на којој би била фотографија те пекаре, а писало би овако : НАЦИОНАЛНА МИСАО ПЕКАРА ЈЕ ИЗНАД АКАДЕМИКА.Наравно да је и изнад Ћурчића,

    • Сваком својом српском речју написаном хрватским писмом, Миле Ћурчић је веома користан. Он, у ствари, својом „критиком“, чак боље него својим „похвалама“, потврђује као истиниту сваку Збиљићеву и Видићеву тврдњу.

  2. А могу и са теби кажем да ј…ш СВОЈУ мајку, а могу и други да ТВОЈУ мати…Будало неписмена, правопис кљастога козара Волфа…

  3. Zbiljiću, imaš veoma reprezentativne suportere! Svaka čast! Kad čovek pogleda ko te podržava, shvati da ti, jednostavno, imaš dobitnu kombinaciju! Vidi Slobodanke. Koliko ti samo ona vredi!

    • Они не расправљају са мном, поштовани Ћурчићу. Они одговарају Вама на Ваше коментаре.

        • Тај драгуљ сте Ви, Ћурчићу, пронашли својим коментарисањем. А њено је право да мисли то што каже. Исто колико и Ви имате право д мислите то како говорите. А она (Слободанка) каже да Ви, а не она, својим коментарима „помажете“ мени.

  4. Обичан човек није крив. Њему је наметнут српско-хрватски језик још из социјалистичког доба и та стега још траје. Ствар је доста озбиљна и само са врха државе може да се промени и примени оно што и пише у Уставу а не спроводи се.

    • Све што сте овде у свом кратком а речитом коментару написали не може се ничим оспорити.

  5. Најтеже пада само постојање којекаквих недоучених идиота који латиницом пишу, а притом друге подучавају правопису ћопавога унијате Вука! Будала до будале, ћуран до ћурана…

  6. Миле Ћурчић мени каже: „Gde ds nađeš boljeg svedoka saradnika za te pare?“. Мисли на Слободанку која је у расправи са Милетом Ћурчићем, а не са мном. Вас двоје сте у „сарадничкој улози“.

  7. Pa jesam li ti pomogao? Mislim, Zbiljiću, kakve sad to kerefeke izvodiš sve petljajući grešnuju Slobodanku u to!? Žena kaže da si joj ti idol a za mene ne mari i tvrdi, zapravo, ono što ja tvrdim za nju, da je moj stav tolika katastrofa da zapravo pomaže svom oponentu, a njezinom ljubimcu! Eto to ona tvrdi. A ja kažem da je ona tolika katastrofa da bi se ti njezinih usluga morao odreći, inače beri kožu na šiljak!

    • Ћурчић би, дакле, да нам „бере кожу на шиљак“ (по Ћурчићевом речнику: да спрема колац за Србе који пишу својим писмом). Он је, изгледа, члан оне групе у Сплиту која је пребила и протерала Србина који је имао ћириличко писмо на тетоважи.

  8. Slobodanko, pitaj prvo Zbiljića da ti moj prilog prevede na jednostavniji iskaz, pa ga onda komentariši. Učiniće ti on to, dobar je on, a i načitan.
    Ovako, kad komentarišeš bez razumevanja, ispadneš glupa u društvu.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here