Dragomir Anđelković: (GEO)POLITIČKA ZONA SUMRAKA

Podelite:

 

Zanemarujući istinu o svom kompleksnom antifašizmu a dopuštajući drugima da kradu plodove naših dela a nama pripisuju svoja nedela, i sami bitno doprinosimo našoj i dalje aktuelnoj globalnoj i regionalnoj golgoti. Hteli to da priznamo ili ne, tako je!

Svi se, verovatno, sećamo, nekada vrlo popularne naučno-fantastične horor američke serije „Zona sumraka“. Junaci svake od 156. epizoda nekako upadaju u tajni svet, paralelan našem, u kome su neki ključni parametri njihovog života potpuno izokrenuti. Tako se bivši nacista probudi u prošlosti kao progonjeni Jevrejin sa svim posledicama koje iz toga proizlaze ili se korumpirani sudija nađe u ulozi nabeđenog čoveka koga je gurnuo u ponor zemaljskog pakla. Ovih dana smo ponovo svedoci da mi živimo u svojevrsnoj (geo)političkoj zoni sumraka samo u našem slučaju zli nastupaju kao pravednici dok se oko istinskih žrtava podiže veštačka magla krivice.

REPRIZE STARIH LAŽI

U muslimansko-hrvatskom delu BiH, ovih dana se, u kontekstu obeležavanja dana pobede nad nacističkom Nemačkom, priređuju razne manifestacije posvećene regionalnim dešavanjima iz vremena Drugog svetskog rata. Funkcionerima koji na njima nastupaju puna su usta priča o antifašističkoj tradiciji. Polazeći od tih osnova prave paralele sa nedavnom prošlošću i sadašnjošću. Naravno, tako da se senka nekog novog fašizma, makar posredno, projektuje na Srbe, odnosno našu borbu tokom prve polovine devedesetih godina prošlog veka da nam se ne ponovi genocidni period od 1941. do 1945.

Plasiraju se razne gluposti o četničkoj „izdaji“ i enormnim zločinima nad muslimanima i Hrvatima tokom Drugog svetskog rata i nameće se veza između svega toga i, takođe, ništa manje iskrivljene predstave o uzrocima raspada Jugoslavije i događanjima tokom ratova koji su posle toga usledili na nemalom delu prostora koje je prethodno obuhvatala ta država. Poruka se svodi na jednu jedinu ideju: Srbi su bili i ostali ključni negativci na našim prostorima. A „humani“ obračun sa njima još nije završen!

SS NASLEĐE

Koliko je cela priča nakaradna već se vidi iz samo jednog podsećanja. Ono se odnosi na to ko je sve od jugoslovenskih tzv. naroda i narodnosti ratovao u nacističkim uniforma tokom Drugog svetskog rata. Hrvati su imali svoju legiju na Istočnom frontu, a deo njih je tamo bio direktno integrisan u nemačke jedinici. Uz to je postojala i 23. SS divizija „Kama“ sastavljena od Hrvata i Nemaca sa područja NDH. Što se bosansko-hercegovačkih muslimana tiče, dobro je poznat njihov doprinos realizaciji ciljeva Trećeg rajh kroz delovanje u okviru 13. SS divizije „Handžar“.

Ništa manje krvav trag od tih hrvatsko-muslimansko-nemačkih jedinica nije ostavila ni 21. (albanska ) SS divizija „Skenderbeg“. Brojne zličine je činila i 7. SS divizija „Princ Eugen“ uglavnom sastavljena od Nemaca koji su tada živeli u Vojvodini. I to nije sve, već su navedene samo najkrupnije SS formacije sastavljene od nekadašnjih građana Kraljevine Jugoslavije. I u svima njima nije bilo ni jednog jedinog Srbina, kao što smo mi i jedan od retkih naroda čija ni najmanja – makar iz simboličkih razloga formirana – jedinica nije dospela na „Istočni front“. A tamo su se, da se podsetimo, uz Nemce, Hrvate, Mađare, Italijane i druge narode čije države su bile u savezu sa nacističkom Nemačkom, borili i brojni „okupirani“ Francuzi, Belgijanci, Holanđani.

ŽRTVE I DŽELATI

Nije samo cinično, već je uistinu u pitanju neka nova epizoda „Zone sumraka“, kada se nama priča da je EU sazdana na temeljima antifašizma, uz prekorne poglede i poruke da smo nasuprot tome mi ostali zarobljeni u mračnoj prošlosti. Tim pre je tako kada nam slično nameću oni koji su u našem regionu bili puleni Hitlera a čije smo žrtve bili mi ništa manje od Jevreja koje su progonili i masovno uništavali nacisti. Doduše, u svemu tome se nalazi i zrno istine. Ali ono je manipulativno okrenuto naopačke.

Mi smo na neki način stvarno ostali zarobljenici prošlosti jer kao što su nas gazili i zatirali tokom Drugog svetskog rata to su pokušali i krajem 20. veka, odnosno o tome sanjaju i danas. Tu spadaju oni koji su sa ponosom nosili SS uniforme i znamenja a danas se kite NATO simbolima ili makar ispoljavaju privrženost istim. Kako naš narod kaže: „blato se lepi na čizme jačeg“. Srbi, srećom ili nesrećom već kako se uzme, niti su bili, niti su sada ljudsko blato koje tako postupa. Zato toliko i stradamo! Kako fizički tako i duhovno. Deo toga je pokušaj da se nama pripiše mrak koji pripada drugima dok se oni upinju da preuzmu oreol žrtve koji smo mi njihovim krvavim nedelima zaslužili.

ODA NACIZMU

Tako smo preko BiH stigli i do tek prohujalih dešavanja u Hrvatskoj i do, u vezi sa njima nastalim, diplomatskim ratom između Srbije i Hrvatske. U „njihovoj lepoj“ je, uprkos EU vrednostima u koje se navodno zaklinju, sasvim normalno da ulice nose nazive po jednom od ključnih ustaških ideologa. Mislim na Mila Budaka, koji je donedavno imao 17 svojih ulica a i dalje ih – pošto su Hrvati shvatili koliko je to za njih štetno pa su počeli da se odriču imena (ali ne i dela) svog dragog ideologa – ima nemalo. U pitanju je autor ustaškog plana za rešavanje „srpskog pitanja“ u NDH, koji se svodi na prostu formuli: jednu trećinu Srba ubiti, drugu proterati, a treću pokatoličiti i pohrvatiti.

Nije on jedini ustaški zločinac koji u modernoj, EU Hrvatskoj, ima svoj memorijal. Da pomenem samo teroristu Mira Barešića koji je 1971. godine u Švedskoj ubio jugoslovenskog ambasadora Vladimira Rolovića. Baretiću je 2016, zbog „zasluga za hrvatski narod“, u njegovoj novoj NDH podignut spomenik. Kada je tako, a jeste, onda ne treba ni da nas čudi što se hrvatski ekstremisti malo-malo, nekažnjeno okupljaju u Jasenovcu, jednom od najstrašnijih logora nacističke Evrope, gde pirujući na grobovima brojnih srpskih, jevrejskih i drugih mučenika, usklikuju ustaški pozdrav „Za dom spremni“.

OZVANIČENO USTAŠTVO

Ne treba da nam bude neobično ni to što je zbog istovetnog stiha pred sudom EU Hrvatske oslobođen i tamošnji popularni pevač, skoro nacionalna ikona, Marko Perković Tompson. Sve to nije segment „Zone sumraka“. Radi se samo o institucionalizovanom neonacizmu. No, nasuprot tome, kao da je deo popularnog američkog serijala to što Hrvati nas optužuju što ne prihvatamo takvo njihovo ponašanje. Tolika je drskost u pitanju da spada u domen horor-fantastike kada Zagreb histeriše na Beograd i naše zvaničnike što se ne slažemo sa njihovim proustaškim prekrajanjem prošlosti.

Tu razume se spada i pasivnost Brisela u vezi sa skoro zvaničnim pozitivnim odnosom prema nacizmu u članici Unije koja se, gle čuda, zaklinje u svoje antifašističke korene. Toliko o drugima. Radi pune istine, moram da primetim da u košmaru „Zone sumraka“ ima i nas, ne samo kao žrtava već i na neki suludi način aktera u generisanju antisrpskog ludila. Svojom ostrašćenošću, lakomislenošću i nedostatkom istorijske svesti i pragmatizma, kako generalno tako i u konkretnom sklopu slučajeva, doprinosimo sopstvenoj nesreći.

SRPSKI ANTIFAŠIZAM

Bez obzira šta su nam „braća“ sve uradila i dalje rade – kod nas je i dalje delotvorna jugoslovenska hipnoza. To se ispoljava na razne načine, pa i u vezi sa sećanjem na antifašističku borbu. Umesto da stvari postavimo do kraja jasno, da je jugoslovenski antifašizam zapravo samo sinonim za srpski, mi se i dalje pravimo naivni te tako onima koji nam zlo misle dopuštamo da lakše prave ludima i nas i nemali deo sveta. Možda istinu ne možemo svugde na pravi način da predstavimo, ali to ne činimo ni tamo gde možemo, kao na primer u Rusiji, koja jako drži do nasleđa Drugog svetskog rata. Šta je Srbija preduzela da se ruskoj javnosti stavi do znanja da su partizani – makar kada se radi o boračkoj masi – bili dominantno srpski pokret?

Da smo se u vezi sa tim aktivirali makar i sa zakašnjenjem, razni Mesići ne bi tako lako mogli da se u Rusiji kite našim antifašističkim perjem. Umesto toga čak i danas naše zvanične manifestacije posvećene Drugom svetskom ratu ali i našoj vojsci, kao što smo nedavno videli, mazohistički su začinjene jugoslovenskim besmislicama. Drugo, zvanično sramno zapostavljamo nepobitnu istinu da smo imali dva antifašistička pokreta. Ravnogorski to nije bio ništa manje od partizanskog, a uz to je u državno-nacionalnom smislu mnogo više srpski od poslednjeg koji je stavljen u funkciju antisrpskih zamisli Kominterne i hrvatsko-slovenačkih komunista.

DIMENZIJA PAKLENE MAŠTE

Srbija bi konačno morala da odbaci titoističke laži i komplekse koji su nam nametnuti kako bi bila paralisana naša energija, i u duhu istorijske istine ali i nacionalnog-pragmatizma, energično predstavi istinu o Drugom svetskom ratu i antifašizmu na našim prostorima, kako našoj tako i svetskoj javnosti. Veliki uspeh je što smo u sedištu UN u Njujorku organizovali izložbu o Jasenovcu. Zašto to na nekom relevantnom mestu u inostranstvu ne bi učinili i u vezi sa oslobodilačkom borbom na našim prostorima, uključujući i osvrt na SS divizije koje su tu formirane, statističke podatke o broju pripadnika kvislinških formacija iz redova različitih naroda, odnosno nasuprot tome o njihovoj zastupljenosti u antifašističkim pokretima?

Konačno, zašto na adekvatan način ne bi istakli najveću akciju spasavanja američkih pilota u Drugom svetskom ratu koju su izveli srpski gerilci pod komandom generala Dragoljuba Dražu Mihailovića kao i činjenicu da je on zbog toga posthumno – i to posle sveobuhvatne provere njegove uloge tokom koje su odbačene isfabrikovane komunističke optužbe o saradnji sa okupatorom – 1948. odlikovan „Legijom zasluga“, najvišim ordenom SAD namenjenim strancima? Neshvatljivo je da našem doprinosu velikoj operaciji „Vazdušni most“ i dalje veći značaj pridaje američka nego srpska vojska.

Između ostalog i tu se ogleda velika razlika između Srba, i sa druge strane, Hrvata, BH muslimana i Albanaca. Oni kradu tuđe a mi se odričemo svoga. A kada se radi o stranim priznanjima iz vremena o kome pričamo, njihovi predstavnici su uglavnom dobijali nacistička odličja dok su naši ovenčani savezničkim. O tome kao i o drugim aspektima istine o sebi, moramo više da vodimo računa ne samo zbog istorije, već i kako bi na polju međunarodne propagande mogli više da uradimo u prilog svojih interesa. Zato očekujem da kada se sledeći put oficijelno bude obeležavao na primer Dan Vojske Srbije, uz partizanske budu zastupljene i četničke pesme! Dok se to ne dogodi, i na svom terenu gde ne mora tako da bude, živećemo u dimenziji paklene antisrpske mašte ili drugim rečima u (geo)političkoj zoni sumraka!

Dragomir Anđelković, Pečat

Podelite:

3 Komentari

  1. Zzrok „zone sumraka“ u Srbiji je što se javno ne obelodanjuje istorijska činjenica da je Centralna Srbija (Šumadija) bila antikomunistička (četnička) i antifašistička, da su Zapadni Srbi (Crnogorci, Hercegovci, Krajišnici, Ličani, Kordunaši, Banijaši) mahom (većinom) pristupili partizanima i na toj strani se borili protiv fašista. I da su Zapadni Srbi pristali da ih komunisti izmanipulišu i posle rata nahuškaju na „Srbijance“ (četnike). Ta strategija je sprovedena uz suptilne manipulacije i laži. O svemu tome nema javnih diskusija i posledično današnje generacije ne znaju šta je stvarno bilo.

  2. Moj kolega, ovde na forumu, sve se zna. Zna se ko je bio ko i ko se na kojoj strani borio. Takođe se zna ko je bio antifašista a ko fašista.
    Povampirenje fašizma kuca na naša vrata, što me lično jako brine…

  3. Nije li vreme da se jedanput za uvjek zavrsi rat medju Cetnicima i partizanima. Toje bila najveca tragedija, da Srbin ubija Srbina zbog strane idiologije , Komunizma i njihovog vodje, stranca, koji je ubio mnog Srba , kad se zavrsio rat. Nije Srbin bio „fasista“ , koja titova fraza jos se baca da bi oni , koji su jos otrgnute od Pravoslavlj, Nemanjica, Bezbroj junaka,osstanu internacionala. Kad su Srbi
    ubijani od neprijatelja , nisu pitali dali je cetnik ili partizan. Da bi se odbranile Srpske Zemlje,
    trebaju svi Srbi da je ujedine, „Samo Sloga Srbina Spasava.“

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here