Драгомир Анђелковић: Империјалне игре престижа од Сирије до Косова

Поделите:


Свет се мења али се није променио на начин да „Империја“ нестане или добије свеобухватну алтернативу. Ипак, она полако слаби и тога је свесна. Ту се налази известан маневарски простор за заштиту наших интереса. Услов за то је да не подлегнемо дефетизму.

Живимо у постмодерно „империјално“ доба. То је чињеница коју понекада заборавимо или помислимо да је свет већ постао у потпуности мултиполаран, али, нажалост, мало-мало па се догоди нешто што развеје наше илузије. Запад слаби али је још далеко од тога да је његова моћ урушена. Поготово што је он много више од географске па и геополитичке одреднице. Ради се о свеобухватној глобалној мрежи моћи. Упоредо са класичном геополитичком полицентричношћу у настајању и даље постоји империјална мрежна униполарност. Отрежњујући „филм“ који говори о томе видели смо пре неки дан у вези са Сиријом. То је једна страна медаље. Друга је да нам се у контексту тамошњих дешавања – уверен сам у том случају већ неутемељено – поручује да смо могли да га имамо (или да ствари буду горе и даље постоји таква претња) на Косову. Ту се крије друга крајност. Корисно је да њих ма које врсте избегавамо, односно истински а не позерски тежимо реалистичком сагледавању ствари и у складу са тим адекватном деловању.

МРЕЖНА КОМБИНАТОРИКА

Како објашњавају М. Хард и А. Негри у свом, у много чему до данас актуелном делу, „Империја“ (ИГАМ, Београд, 2005), она је својеврсна „мрежа структура моћи“, упрошћено речено, евроатлантских политичких и пословних елита, те њихових трансмисија утицаја и сарадње. Актуелна глобална „Империја“ није исто што САД већ је та држава на својеврстан начин њен део и то као носећи војно-политички стуб шире структуре. А империјални конзорцијум чврсто је срастао и, без обзира на сва неслагања унутар њега и поједина искакања из корита његове политике, држи се заједно. Уз то је често и мост, односно глобални оквир, за деловање националних сила које нису његов део. Њихови интереси, чак и када између њих и „Империје“ постоје дубоки ровови – а то пре свих важи за Кину – у многим зонама се тесно преплићу са „империјалним“. И то додатно објашњава њену виталност и способност да за сада релативно успешно компензује објективна слабљење на разним пољима.

Они који прижељкују слабљење централне империјалне силе пречесто се плаше брзог и неконтролисаног урушававња империјалног поретка, па посредно, на неки начин, доприносе његовом опстанку. Спрам поливалентне „Империје“ налазе се конкурентске регионалне и супер силе (Русија и Кина). Ипак, нити оне или бар неке од њих чине класичан хомогени блок, нити су у сржи алтернативне комплексне „мрежу структура моћи“. За сада, још једном истичем, постоји само једна таква глобална мрежа, што не значи да је она свемоћна. Русија и Кина су и у таквим околностима све више у стању да заштите своја „дворишта“. Имају потенцијал да у некој мери помогну и удаљенијим партнерским државама. То, уз озбиљно померање клатна економске моћи ка Пацифику, чини свет асиметрично (али не и симетрично) полицентичним. Све у свему „Империја“ не доминира као раније, али је за сада без целовите конкуренције, што се одражава и на позицију њене носеће силе – САД.

ГЛОБАЛНА (НЕ)МОЋ

Када се Русија недавно суочила са серијом протеривања дипломата од стране западних држава поводом случаја „Скрипаљ“, нико од савезника Москве није се са њом посвећено солидарисао. Опет, уз Лондон је стао готово цео империјални мозаик иако је недвосмислено јасно да се ради о саучествовању у превари. Надаље, чак и Кина није до краја подржала Русију у ОУН у вези са западним измишљотинама о употреби хемијског оружја у Сирији, што је потом послужило за нелегални ракетни удар по тој земљи. Када се он догодио, Пекинг је у потпуности подржао захтеве Москве да на нивоу ОУН буде третиран као агресија. То се ипак није догодило јер, као и обично, „Империја“ је уз себе имала критичну масу држава, па је избор Кине пре био, како се то често каже, „моралне“ него практичне природе. Но, та, наизглед, контрадикторност у кинеској политици, много говори о сложености глобалног империјалног поретка и нијансама опирања истом. Да није тако, односно да је Америка класична национална сила окружена низом савезника и клијената – колико год да би то, површно гледано, склоп који предводи чинило уређенијим – она би се суочавала са много доследнијим отпором оних који би јој тада, без двосмислености, били опоненти.

Да ствари буду и горе, из њихове садашње интересне упућености на „Империју“ она, као и понаособ Вашингтон – да и то поновим јер је битно за разумевање света у коме живимо – црпе додатну снагу која компензује разне унутрашње параметре урушавња моћи. Ствари за сада тако стоје, али из тога ипак не треба изводити погрешне закључке о неприкосновености Запада. „Империја“ се и те како суочава са све озбиљнијим отпорима опонената у разним деловима света, њиховим продорима ван тзв. свог дворишта и стварањем разних парцијалних мрежа утицаја у чијем средишту се налазе неке од конкурентских сила. Да сада не говоримо и о унутрашњем труљењу многих империјалних механизама. Свет се мења на уштрб „Империје“, мада је далеко од тога да се променио на начин како желимо, а и питање је да ли ће се то десити или ћемо добити само неке нове империјалне хибриде. Видећемо, а што се садашње „Империје“ тиче, она или њена носећа сила, још су веома опасане али стоји и да неодмерено испољавање моћи произлази из све снажнијег осећања немоћи.

ФЛЕКСИБИЛНИ ОТПОР

Свака „централна сила“ – како у прошлости тако и данас – „унутар свог империјалног света има јаку потребу за политичким и војним мешањем“ (Х. Минклер, „Империје: логика владавине светом од Старог Рима до Сједињених Држава“, Албатрос плус и Службени гласник, Београд, 2009). Тога се она „не може одрећи а да при томе не угрози свој положај“. Следствен томе, ни једна „Империја“ не сме се, макар и на своју штету, неутрално „односити према силама које спадају у њену зону утицаја, а да не рескира да угрози свој примат“. То се односи и на друге факторе њеног утицаја у подручјима која су у сфери њене доминације или она на њих претендује. И другима јасно да је тако.

То објашњава и зашто је Вашингтон морао да изведе најновији сиријски перформанс, уз прихватање опасности да се ход по ивици претвори у нешто много горе и за САД. „Империје“, па и данашња коју оличава Америка, мора да користи сваку прилику да покаже ко је главни на простору њене доминације. Ако тако не би поступала и онда када – а сада је то случај – ризикује да удари у зид, постепено би нестало оно што је срж њене моћи, а то је страх од ње и уверење да је свугде присутна. На основу тога, тј. тиме подстакнутог препуштања њеној моћи, „Империја“ постиже много тога са знатно мањом употребом средстава него што би морала да се све одвија по принципу рационалног сагледавања односа снага и механичке примене силе. Уосталом, кад би се осмелили да дигну главе сви они чије интересе гази, „Империја“ не би имала могућност да контролише ствари. Зато јој је важно да избегне сваки отворени бунт својој вољи или на њега реагује хистерично. У околностима када је свима јасно да посустаје, никада се не зна да ли ће то бити преломна тачка која ће послужити као подстрек и многим другим незадовољницима да се успротиве. Москва то добро схвата па игра тако да брани своје позиције али и да дефинитивно не сатера Вашингтон у ћошак и тако допринесе, у том случају готово неминовном, отпочињању несреће глобалних размера.

ЕГЗИБИЦИОНИЗАМ И ГЕОПОЛИТИКА

Русија се, у моменту док је Бела кућа под Обаминим вођством доживљавала својеврсну кризу идентитета, умешала у сиријску кризу и тамо муњевито преокренула ток ствари у супротном смеру од онога који су наметали империјални стратези. Плодови тога сазревају данас када је на помолу, ако – због односа Москве и Анкаре те присуства западних трупа у курдским регионима – не апсолутна онда свакако релативна победа режима који Русија подржава у Сирији. Без обзира на сву пометњу до које је дошло после Трампове победе, „Империја“ то не сме мирно да гледа. Тим пре што су империјалне структуре, уважавајући донекле његову жељу да централна империјална сила добије већи значај у разним аспектима, укротиле оперативни егзибиционизам новог председника. Његов егзибиционизам је сада углавном ПР природе али, иако некада делује супротно, не и у домену суштинског усмеравања (гео)политичких процеса. То, можда и темељније него раније, поново у пуном опсегу раде стари координатори „мреже структуре моћи“.

Они су проценили да у Сирији испољена дубинска немоћ „Империје“ захтева да се позерски демонстрира моћ. И то по сваку цену. Да би она сачувала што већи део свог престижа и после неминовне консолидације новог блискоисточног поретка (који је наметнуо значајна ограничења „Империји“ у околностима када је после тзв. „арапског пролећа“ помислила да је на корак да ту успостави пуну доминацију), њена америчка аждаја је морала да бљуне ватру. Руси су то добро разумели и једино им је био циљ да та ватра нанесе што мање штете њима и њиховом савезнику, односно да колико год је могуће у околностима и даље постојеће империјалне медијске доминације у свету, што већем броју људи буде јасно да се не ради о правој западној надмоћи већ о позоришту. Наравно, могло је све да буде и другачије те да се Русија томе одлучно супротстави делима а не само речима. Но, јасно је да би „Империја“ морала нешто у тим околностима да предузме иначе би рескирала да почну да пуцају њени мехури. Тада би уистину, а не само на насловним странама таблоида, били на ивици Трећег светског рата. Не треба шире причати какве би последице, по принципу домино ефекта, могле да произађу из таквог војно-политичког лудовања.

СИРИЈСКО-КОСОВСКЕ ПАРАЛЕЛЕ

Краткорочно гледано „Империја“ је тако најновијим сиријским спектаклом показала да је битна. Средњорочно то јој неће много помоћи јер се свет свакако мења на штету центара моћи који иза ње стоје и са другим елементима је чине. Како и колико остаје нам да видимо, уз свест да свакако нема места за лака радовања, јер је неизвесно шта нас све још чека. Но, када се ради о Косову, ту из сагледавања свега реченог можемо слободно да кажемо да за нас ствари не стоје лоше као што на први поглед изгледају. Напротив. Лоше су само ако код нас превлада дефетизам, те сами себи на уштрб обавимо прљаве послове у корист оних који нам не желе добро. Тако је, гле парадокса, баш због „Империје“ и њених резона.

Империја“ је од краја 2000. до средине 2008. године окончала процес апсорбовања и „варења“ Србије. Она је до тада постала скоро у потпуности интеграли део „империјалног“ простора. Само је чланство у НАТО-у фалило да тако буде у потпуности. У таквим околностима западни стратези су проценили да не морају Србима да дају било какве уступке, већ ће они прогутати и оно што, како се каже, не би ни пас с маслом. Да није било Коштунице који је наметнуо и, пре у јавности него државној политици (која је ипак морала да се приклања националном пулсу), зацементирао политику одбране Косова – можда би тако и било. Овако није испало како је Запад очекивао! Нису се остварили ни империјални планови за БиХ. Додик, који је и сам дуго кокетирао са „Империјом“, тамо се учврстио на влати и спречио даље урушавање Републике Српске те, пропорционално томе, централизовање БиХ.

За „Империју“ је све речено било неприхватљиво. Зато је 2008. извршила половични „наранџасти“ јуриш на Београд, али је и после њега добила тек део онога што је желела. Зато 2012. није бранила оне које је 2008. инсталирала. А садашња власт је добила амин да то постане уз, несумњиво, претходно давање обећања да неће спречавати да се постигао од 2008. до 2012. године учврсти. Штавише, и да ће Београд показати спремност да сарађује у вези са решавањем „проблема“ севера Косова на начин који реафирмише јединство тог ентитета, додуше, уз уграђивање механизама који спречавају директну власт Приштине над поменутим делом наше сецесионистичке покрајине. У некој мери, инсистирајући на последњем, Београд је ишао тим путем, а пре свега захваљујући неспремности Албанаца да и они то учине, процес није заокружен. У томе су они имали благонаклон став империјалних структура које се баве нашим регионом, јер је очигледна њихова намера да присиле Београд да Приштини да и оне уступке који нису договорени. Ради се о прихватању модела две Немачке, односно пристанку да без формалног признања, Косово у потпуности третирамо као државу (улазак Приштине у све међународне институције од ОУН па наниже, не лобирање Србије против нових признања Косова, прихватања формирање тамошње војске).

ИМПЕРИЈАЛНИ РАЧУН

Власт у Београду на то ипак не пристаје, без онога што назива историјским компромисом, а претпостављам да има у виду поделу Косова. О томе сада нећу шире говорити јер јасно је да „Империја“ за тако нешто за сада неће ни да чује. Слепо – као и у случају БиХ где посредством своје „пете колоне“ у РС покушава да сруши Додика, како би у следећем кораку одглавила процес централизације – инсистира на реализацији своје косовске агенде. Тако смо стили до тачке у којој се налазимо, где Београд и даље не пристаје на капитулацију иако очекује појачани притисак. Речи на страну јер како се каже оне лако одлете, али да је тако види се и по ономе што чини официјелна Србија.

Да је нашем естаблишменту намера да ствари тихо доведе до пораза не би тако поступао јер, колико да је у нечему кооперативан према постмодерним окупаторима, ипак ремети процес „кувања жабе“ (константно убеђивање низа земаља да преиспитају признање Косова или да се од њега уздрже; инсистирање на сарадњи са Русијом чак и у околностима када је она готово изолована; ту спада и упорна борба да Интерпол трајно не одбаци српске потернице против албанских терориста). Опет, на другу, по нас забрињавајућу страну, некада нагињу поруке да за нас није прихватљив „замрзнути конфликт“ или да се мир мора сачувати по сваку цену. Што каже колега Бранко Радун – шта друго ако не тзв. „замрзнути конфликт“? Да ли нам „Империја“ нуди ишта осим капитулације? И зашта нам служи уопште војска, што купујемо мигове, ако нам је опредељење да очувамо „мир по сваку цену“? Зато је важно што је Вучић, и сам употребивши већ пласирану фразу о миру, додао „готово“ уз оно „по сваку цену“. Београд је, сетимо се, обећао да ће, ако се недајбоже догоди покушај реализације нове „Олује“ на северу Косова, војно интервенисати.

Као друштво и држава неретко делујемо шизофрено у вези са приступом Косову и Метохији. Но, најважније је да нисмо капитулирали. Не смемо то да учинимо, а то није ни нужно сагледавајући ствари, како је то данас модерно рећи, у духу кост-бенефит анализе. „Империја“ може да прети али, уверен сам у то, није спремна да нам направи велике проблеме. Може али неће због себе. То произлази из логике којом се руководи њена елита. „Империја“, умногоме, као што смо видели данас опстаје на основу свог раније стеченог престижа и до њега јако држи. Не би га олако рескирала, а ако њена блеф стратегија застрашивања не да резултат, а крене путем велике интервенције, мораће. Тога се она плаши. Не треба јој нова Сирија где би се упуштала у опасне игре империјалног престижа па неће ићи даље од онога што јој ми наговестимо да прихватамо.

ДВА КОСОВА И ДВЕ НЕМАЧКЕ

Ако се наш државни врх не уплаше од разних претњи (нпр. да ће бити отежан ток ЕУ интеграција Србије или да ће отпочети акација његовог слабљења путем јаче подршке опозицији и већег активирања против власти прозападних медија и НВО, односно блокирања нових западних инвестиција) Вашингтон и Брисел ће стати бар када се ради о покушајима да се Србија присили да по питању Косова тотално капитулира, те ће се тако стећи основ да преговарамо око неког, каквог-таквог, компромисног решења. Крене ли „Империја“ ђоном на Србију и РС, односно упуте ли се уз подршку НАТО-а алабански бојовници на север Косова, неминовно ће бити отворена „Пандорина кутија“ у региону, што би све изузетно негативно одјекнуло у европском јавном мнењу коме је, док се темељи ЕУ љуљају, јако битно да у сваком кутку бриселске зоне утицаја буде мирно. Показало би се и да је „Империја“ у Србији протраћила деценије, што не би погодовало представи о њеној способности. Уз све то, потпаљивање ватре у Србији и њеном окружењу или бар наше гурање у економски суноврат, драстично лоше би се одразило на овдашње инвестиције евроатлантске елите (која је купила „пола“ Србије) те генерално пословни амбијент у нашем делу Европе.

Стигли смо поново до Русије. Западни гласноговорници стално кукају због опасности коју она наводно представља за наш регион који доживљавају као свој, додуше још у потпуности неограђени, забран. Ту се не ради само о пропаганди већ и о страху од Русије. Као што је помрсила конце „Империји“ на Блиском истоку, постоји страх да може и хоће то да учини и на Балкану. Тога се империјалне структуре прибојавају иако верују да је Руска Федерација већ озбиљно напрегнула своје ресурсе, али не би хтеле да тестирају да ли је тако. И ту је наша шанса. Империја“ сада гази напред иако се плаши турбуленција, само зато што рачунају на српски страх и неодлучност. Чим би се уверила да је Београд истински одлучан да се одупре, макар морао, уз сав ризик који то носи, радикално да се окрене Русији, стала би! То је логика „империјалног“ понашања у борби за очување престижа о којој смо већ говорили. Ми смо много мање важни од њених ширих интереса, а њих неће да поткопава колико год да јој је стало да оконча косовско-метохијску „кризу“.

Надам се да на врху наше државне пирамиде то схватају и имају храбрости да у складу са тим поступе, само, за сада надајући се да ће за Западом ипак без превеликог затезања конопца наћи неки модус вивенди, покушавају нешто да постигну по принципу „умиљато јагње две овце сиса“. Али надање те врсте има смисла само до приближавања црвеној линији коју представља пристајање, без претходног добитака и за нас, на ишта налик моделу две Немачке, те даље угрожавање српских позиција на северу Косова. То би представљало недвосмислену спремност на капитулацију, а њу нико нема право да „потпише“. Поготово када је због империјалног страха за сопствени престижу у случају отварања нове балканске кризе наша национална угроженост знатно мања него што се некада доживљава или представља.

Драгомир Анђелковић, Печат

Поделите:

4 COMMENTS

  1. Svaka imperijalna sila ima region koji mora da kontrolise da bi to ostala i suparnicka sila pokusava da joj taj region oslabi i oduzme. Za Rusiju je to Ukrajina i Belorusija, za Kinu Tibet i Tajvan, za Britaniju Skotska, za Francusku Alzas i Lorein, a za Ameriku Kalifornija. Ostatak zemljaske kugle oni koriste za sahovsko i bojno polje. Srbija je vec jednom bila bojno polje za njihove igre i ne sme vise da im to ponovo dozvoli.

  2. Vest u novinama kako Francuska podrzava nezavisnost Kosova i slace protestne note ko god povuce priznanje. „Volite Francusku kao sto ona voli nas.“ I mi podrzavamo povratak Alzasa i Lorejna u sastav Nemacke. Samo zato sto su izgubili dva svetska rata ne znaci da oni nisu imali neka legitimna prava. Monstruozno je da jedan region koji je jasno germanski je jos uvek pod Francuskom okupacijom, kao rezultat Francuskog fasizma koji datira jos od vremena Napoleona i nastoji da postavi granicu na Rajni.

  3. A sto se tice Britanske podrske nezavisnom Kosovu: Britanija je Evropska Kartagina i dok god nasilno kontrolise Skotsku i Severnu Irsku predstavlja pretnju za Evropski i svetski mir. Monstruozno je da je Irska podeljena i da je stvorena enklava na severu koja je jos uvek pod okupacijom. Kao sto sever Kosova pokusavaju da integrisu u Kosovo, tako Severna Irska mora biti reintegrisana, a slavna kraljevina Skotska ponovo slobodna.

  4. Amerika je naravno nekoliko puta jaca od svih drugih sila (vojno, ekonomski i u svakom drugom pogledu) i neprikosnovena, tako da Srbija mora da uskladi svoje interese sa njihovim. Svako kontriranje je jalov posao. Naravno to ne znaci da cemo da pljunemo na sebe i priznamo Kosovo, al ulazak u NATO i EU treba da nam bude strateski cilj.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here