Драгомир Анђелковић: Русоманија у функцији русофобије

Поделите:

 

Перфидно евроатланско и ирационално „национално“ поткопавање руско-српских мостова

Вучићева посета Русији несумњиво је веома добро прошла. То се види и по агресивности са којом евротлантски пропагандни апарат покушава да је омаловажи, позивајући се – уз грубо извлачење из контекста, селективност па и директно извртање речи – и на неке руске медије. Да западне господаре тих „наших“ манипулатора не боле руско-српске везе, односно да су оне уистину на прагу кидања, не би поменути тако поступали. А добро знајући како ствари стварно стоје, отпочели су, и то на лукав начин, нову фазу у кампањи њиховог слабљења још пред одлазак српског председника у Москву. За то је искоришћена Путинова, одмах да кажем по нас несрећно срочена али свакако не и више од тога, изјава о Сребреници. Говорећи о јединицама народне самоодбране формираним у Донбасу, руски председник је истакао да је њихова сврха да спрече да се у тој области која је одбацила власт Кијева, у контексту потенцијалне офанзиве украјинских снага, „догоди покољ гори од Сребренице“. Неки наши наглашено национално позиционирани политичари то неубедљиво покушавају да тумаче као да је Путин мислио на масакре извршеним над Србима од стране муслиманских снага око поменутог града, док антируски пропаганднисти злурадо коментаришу да се руски лидер у вези са сребреничким случајем ставља на страну српских непријатеља и тиме показује колико му није стало до српских интереса. Ни једно ни друго није тачно.

ЦИНИЗАМ НАТО ЛОБИСТА

О дежурним НАТО лобистима и русофобима већ смо много пута „говорили“ па нема потребе да се сада опширније њиме бавимо. Они сваку прилику користе за минирање руско-српских веза из два разлога. Прво, само по себи им је у опису посла да пљују Русију. Друго, задатак им је да погурају дефинитивно успостављање атлантистичког поретка на Балкану, а он подразумева пуну афирмацију криминалне косовске квазидржаве те даљу централизацију Босне и Херцеговине. За оба та процеса потребно је изазвати удаљавање Београда и Москве. При томе је небитно ко ће од кога да се дистанцира. Важно је да Русија више не пружа подршку Србима а Србија се баци у НАТО загрљај.

Ради тога се у Србији праве антируске провокације како би се оне пројектовале на расположење руске јавности па као бумеранг вратиле Србима, односно Срби се бомбардују разним дезинформацијама срачунатим на то да се представи да нам историјски гледано Русија „никада није била искрени пријатељ“ а данас нам је „отежавајући фактор за укључивање у круг развијених земаља из чега би произашла корист и за нашу земљу и за сваког њеног грађанина“. У склопу те провидне игре сада баш они који су се до јуче упињали да нам наметну суочавање са измишљеним злочинима – где спада и мит о сребреничком геноциду – ламентирају због Путинове опаске о Сребреници. Она их је, гле чуда, изненада јако заболела.

То је крајње цинично, што наравно не значи да руски председник није поступио на начин који је – нећу да користим еуфемизме да ни би и сам чинио оно што ћу у наставку текста осудити – за нас у моралном смислу неповољан. Али, како наш народ каже, од муве не треба правити магарца. Много је важније што је Русија пре неколико година спречила усвајање од стране УН британске резолуције о Сребреници која би наш народ жигосала, односно што на друге начине по том и другим питањима брани наше интересе. Путин наведеним речима може да нам погоди емоције али нам објективно не прави конкретну штету. А баш питање употребе и злоупотребе емоција, односно спонтаног или планског политички незрелог тумачења (гео)политичких ствари, биће у средишту наше пажње у наставку овог текста.

ПУТИНОВ ПРАГМАТИЗАМ

Око Путиновог исказа све је кристално јасно. Он је пре свега био упућен западним медијима и преко њих јавности, где је створен стереотип око дешавања у Сребреници. Путин је прагматично покушао тај стереотип да искористи, како би указао Западњацима да руском и рускојезичком становништву на истоку Украјине прети велика опасност и то је разлог што је оно морало војно и, условно речено државно, да се организује и одупре политици коју је почео да води Кијев после преврата 2014. Претпостављам да Путин добро зна да је огромна већина муслиманских бојовника из Сребренице страдала током покушаја пробоја према Тузли, али му је, као што сам већ рекао, било згодно да искористи пропагандну представу која се укоренила на Западу.

У политици је интерес на првом месту као и све оно што му доприноси. Није истина да међу народима не постоји традиционално утемељено осећање пријатељства, али практични рачуни по правилу дефинишу оно што је приоритет. Умеће је да се штите своји интереси а да се минимизира са тим повезан негативан ефекат по оне са којима постоји историјски потврђен позитиван однос. Ако ћемо да гледамо на ствари поштено, без заслепљујућих емоција, Путин је ипак тако поступио. Он је човек хладних рачуна а не врућих емоција, а резултат је такав да се Србима не прави већа штета и када се употребљава већ од других учињена. Руска јавност је на страни Срба шта год да се десило у Сребреници а запада је по истом основу против нас. На крају крајева, у питању је само једна мала и небитна епизода у српско-руским односима, и не треба јој придавати значај који нема. Ни непотребном љутњом, ни бесмисленим одбранама Путина. Мислим на патриотску Србију. Што се тиче НАТО лобиста, они само раде свој прљави посао.

На нама је да им не помажемо. А баш то чинимо када прихватамо њихову матрицу да су руско-српски односи пре свега засновани на емоцијама. До бесвести нам намећу клише према коме је за нас рационално окретање Западу а ирационално је то што се држимо Русије. И следствено томе да су најважнији осмеси, здравице и грљење у српско-руским односима, те изостанак било чега из тог асортимана је равно међусобној издаји. Да није тако сведочи много тога у опсегу од поменуте одбране наших виталних интереса (РС, КиМ) до осигуравања енергетске безбедности Србије. Српско-руски односи су и те како интересно базирани, и то двострано, јер је и Русији значајно да у околностима када се суочава са покушајима изолације на европском правцу своје геополитике, очува партнерске односе са државом која истрајава у ставу да не приступи НАТО и удаљи се на друге начине од Москве. На све то се наравно надовезују и позитивне емоције, али оне нису кључни разлог за руско-српску упућеност. Ствари су много комплексније а емоцијама у политици не треба јефтино приступати острашћеним преиспитивање истих налик заљубљеним тинејџерима.

ИГРЕ ПОДРЕЂЕНОСТИ

Као што смо већ видели прозападни манипулатори експлицитно тврде супротно када се ради о односима Русије и Србије. Ту су, по њима, емоције све. Нажалост, бар имплицитно њима у прилог раде и неки наши, макар декларативно, национални кругови. У питању су они који искрено или по софистицираном НАТО задатку наступају са позиција русоманије. Под њом се подразумева претерана, ирационална љубав према Русији, где се она посматра као врховна вредност сама по себи. У таквој формули руски интереси су све а српски су им потпуно подређени. Добро је ако су усаглашени, а ако нису, онда је на Србима да се жртвују. Шта су мали Срби спрам великих Руса, заштитника православља? То је вишеструко штетан угао посматрања.

Руси и Срби јесу блиски народи и по правилу су им интереси компатибилни, али ипак није баш увек било, нити је сада искључиво тако. У духу своје политике приближавања Цариграду и Босфору, примера ради, Русија је у другој половини 19. века једно време акценат стављала на стварање Велике Бугарске. Нама свакако то није драго али ирационално би било очекивати да нас Руси више воли него себе, а тадашња руска елита је прорачунала да јој користи формирање снажне Бугарске, чак и по цену препуштања БиХ Бечу те југоисточне Србије Софији. Прво је било предмет Рајхштатског споразума (1875) а друго Санстефанског мира (1878). С друге стране једнако је ирационално заступати став да је за нас добро то што је Русија желела да формира Велику Бугарску те осуђивати Србе што су се томе опирали. Но, ипак је најважније схватити да су све то нормална острва руско-српске колизије интереса у мору њихове подударности и братске сарадње.

Уосталом, Русија је због Србије ушла у Први светски рат а Санстефански мир није заживео. Тако стоје ствари и данас. Недавно сам писао о једној епизоди повезаној са руском, показало се и по Москву погрешном проценом, да се исплати подржати обнову црногорске независности. Важно је такве негативне фазе ставити у много шири и у основи позитиван склоп, односно не подлећи генерализацији коју нам намећу прзападни пропагандисти. Русија се већ умногоме „искупила“ подршком РС и одбраном Косова. Али једнако је штетно, да поновим, и сваки руски поступак тумачити тако као да је Москва безгрешна а руски интереси у духу идеје о „Трећем Риму“ изнад српских. А то баш чине они што и у вези са причом о руској погрешној политици у вези са црногорском сепарацијом 2006. сву кривицу бацају на Београд. Грешке треба препознати и изанализирати да се не би понављале.

ЕВРОАТЛАНТСКА ЗАМКА

Један од неуких банализатора русоманске сорте (а можда и НАТО манипулатор убачен у српске редове), тако је, примера ради, „бранећи“ Русе од мене тј. од мог указивања на страницама „Печат“-а на њихову црногорску погрешку, написао следеће: „морамо да имамо у виду потпуни аутизам, глупост и идиотизам тадашње власти у Београду, а спретност и лукавство Ђукановића и његовог дипломате Милана Роћена“. Укратко крив је Коштуница што је Мило преварио наивне Русе да им је искрени пријатељ. Бесмислице! Нема везе што је већ 1999. године, током агресије на Србију и Црну Гору,Ђукановић готово отворено стао на страну НАТО фаланге. Русима то није могло да промакне али су мислили да ће моћи да преузму корисну Ђукановићеву мафију. Да није трагично, било би смешно што неко ко тврди да је Србин пише небулозе да су Срби криви и за руске грешке. Соња Бисерко бар не крије своје антисрпство, док поменути мисле да је оно „патриотизам“. А када смо код московске грешке са Црном Гором, ствари су и ту лако разумљиве: руска елита је имала интересни рачун у складу са којим је поступала. Накнадно се показало да је погрешан, као што смо и ми много грешака учинили, па и сада чинимо, (не)штитећи адекватно српске националне интересе у Црној Гори али и на другим местима. Није ваљда да по националне интересе ризичне лично-партијске мотиве немају и многи припадници руског естаблишмента те из тога произлазе неки порази Русије, од Црне Горе преко Македоније до Украјине, који су могли да буду избегнути? Није ваљда да и када су добронамерне побуде у питању, Руси никада не греше у рачуну?

Једно је, а то не кажем због намере да се икоме додворавам већ зато што тако искрено мислим, Путин – који је објективно подигао Русију из пепела – а друго су људи у његовом ближем и даљем окружењу. Ту и те како има оних који, додуше перфидно јер се у Кремљу не би толерисало отворено мешетарење, своје потребе стављају изнад националних. Случајне грешке сада на страну, накнадне анализе су показале да су неки од таквих направили много штете руским интересима у Украјини која је у фокусу пажње Москве. Онда можемо да замислимо какви су им учинци на Балкану, који ипак не спада у руске геостратешке приоритете. Само ирационалне и неуке (квази)патриоте то не виде, као што су плиткоумно спремни и да српске интересе подреде било чијим, макар то били и интереси братске Русије. Браћа смо али пре свега нам је задатак да бринемо о сопственим кућама. Ако уз свест о упућености и братству тако будемо радили, најбоље и најдуже ћемо сарађивати.

Постоји, додуше, још једна, већ поменута, много гора могућност када се горе речено занемарује на национал-мазохистички начин. Евроатлантске структуре, од њихових специјалних служби до разних НВО, медијских и других делатника, раде веома вешто. Уз употребу корисних идиота који искрено мисле да раде у националном интересу док га заправо руше, западни стратези задужени за наш регион систематски регрутују и на патриотском пољу лукаво позиционирају своје људе. То што су разни сорошевци из деведесетих и са почетка нашег века, те готово до јуче припадници жуте олигархије и њених пратећих оркестара, спознали да су заправо националисти и русофили – неретко одише мирисом јефтине преваре. Није баш толика несташица средстава у западним фондовима да би буљук припадника или, чешће, некадашњих намештеника жуте „олош елите“ радикално променио страну. Неки од њих су можда и искрено променили мишљење, неки су потражили нови посао, али већина је, уверен сам, инсталирана на националној страни „фронта“. Зашто?

(И)РАЦИОНАЛНА РУСОФИЛИЈА

Одговор је прост: неко мора да усмерава „корисне идиоте“ патриотских убеђења; да их инспирише, даје им енергију и идеје. Таква жуто-квазипатриотска легура и те како може нашим непријатељима да буде корисна. Истраживања показују да је већина грађана Србије проруски оријентисана али им је на првом месту српски интерес. Када се ради о њему, већина Срба је за његову одбрану али ствари посматра рационално, у духу тзв. „кост-бенефит анализе“. Можда се у томе иде и сувише далеко. Кога су змије уједале и гуштера се плаши, а знамо кроз шта смо прошли крајем прошлог века.

Како год било, већина грађана ове земље не жели да се одрекне српских позиција на Косову, Републике Српске, српског народа у Црној Гори, блискости са Русијом – али неће ни да Србија срља у опасне сукобе са великима. То, рекао бих чак и ако се ствари посматрају крајње хладно и прагматично, смањује наш маневарски простор. Често, и то с правом, причамо о дефетизму владајућих структура и тумачимо га страхом од реакције моћних странаца. Али немојмо заборавити и пулс тзв. медијалних бирача а они су доминанти чинилац на изборима. Ту постоји и део страха произашао из прошлости (а он не кореспондира са садашњим реалним изазовима). Наш напаћен народ очајнички не жели унутрашње и спољне турбуленције али ипак није спреман ни да прихвати националну капитулацију. Иако га прво донекле паралише, друго пружа и низ могућности за национално конструктивно деловање па и онемогућава постмодерне западне окупаторе да нам до краја наметну своју вољу. А не заборавимо свет се полако али сигурно мења њима на штету а нама у корист.

Свесни тога наши глобални и регионални опоненти предузимају разне кораке како би нас навели да себи радимо на уштрб. Оно што је нама недовољно српски активно њима је сувише национално отпорно. Да се из тог угла вратимо на „наше“ русомане. Њих није ни много, нити су сами по себи битни. Пар стотина екстремиста на разним трећеразредним сајтовима пишу којешта и сами то читају. Да све тако остаје било би за комедију, али проблем је у томе што тако дају муницију НАТО пропагандистима. Они те интернет банализаторе, њима блиске маргиналне НВО и поједине политичаре, користе као страшила за већину нормално патриотски настројених али више него што је рационално уплашених Срба. На крају крајева, ко воли када се представља да је мисија његове земље да служи туђој? Макар то била и пријатељска Русија! Или ко се у модерно доба не најежи и када помисао да ће му деца бити изложена опасности? То знају они који би хтели да увуку Србију у НАТО па зато пуштају у оптицај оне којима је Русија све и свја или оне који умоболно нуде „решења“ која захтевају реке српске крви. Таквих је мало али довољно да буду искоришћени за прављење националне штете, за револтирање већинске Србије која се директном НАТО пропагандом неће навести да се приклони онима који су нас сатирали.

Тога морамо бити свесни када нам лажне или плиткоумне „патриоте“ продају разне ирационалне конструкције. Не једе се све што лети. Прави патриотизам мора да буде прагматичан. А руско-српски односи су већ довољно чврсти када су утемељени на рационалним основама да бисмо допуштали да их разни мешетари и незналице кваре подметањем бесмислица. Наши непријатељи жеље да у Србији, додуше на маргинама где се она и налази, буде што више русоманије, коју онда обрађују и медијски лансирају како би била средство русофобије и тако допринела да код нас буде што мање истинске русофилије (а она подразумева љубав према Русији са српског стајалишта) и националног прагматизма. Имајмо то у виду сада када је у јеку вишеслојна антируска кампања НАТО лобиста те када се интензивно одвијају важни руско-спрски сусрети на врху који могу да допринесу даљем зближавању наших земаља на рационалним основама. То наши заједнички непријатељи перфидно желе да спрече!

Драгомир Анђелковић, Видовдан

Поделите:

1 COMMENT

  1. se iskupila!!!???Kakvu obavezu ima medved prema misu!?Rusko-srpski odnosi ne postoje od 1917-e.Komunisticke diktature su skoro zaratile ’48-e, kada se devetesetih pokazalo da zajednicka ljubav svih jugoslAvena, Zapad, voli samo neke, a i da muslimani iz Nesvrstanih vole samo neke, jugoslovenski komunisti, sada zvani SPS-JUL, su se setili Rusije, slavjanstva i pravoslavlja, sa grotesknim finalom ’99-e kaka smo se, bez poziva, prikljucili savezu Rusije i Belorusije, nadajuci se, valda, atomskom ratu kao resenju nasih problema.Rusija jos nije zaratila sa NATO-om zbog KiM, ali, valda ce nekako da se „iskupi“ : )

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here