Ecce homo: Драган Ђилас

Поделите:

Ђилас је легао на сто, упао у наркотички сан, а са њим и цела Србија у неизвесни информативни мрак. Све што су медији могли било је да на својим интернет издањима преписују једни од других. „Легао је“, језовитим сајбер шапатом изражавали су своју материнску бригу и несебично, не штедећи новинарске ресурсе, покушали да уједно смире и информишу јавност. Ђилас не само да је преживео операцију слепог црева, већ је док је био у дубоком сну, на граници светова, изабран за личног председниковог заменика! Једногласно!

Стари народи, када би се нашли у недоумици шта им је даље чинити, практиковали су да распоре неку птицу или мању животињу и дају врачу да им из изнутрица протумачи будућност. Демократска странка, у потпуном недостатку било какве идеје, стицајем (не)срећних околности, посегла је за истим методом, али је на олтар будућности Партије (дакле и саме Србије) уместо животиње положен ни мање ни више него лични председников заменик, Драган Ђилас.

На Ђиласову срећу, канибалску фракцију унутар Партије давних дана је под плаштом унутарстраначких превирања, протерао премудри председник, слутећи да ће људождерство квислинга Чедомира Јовановића кад-тад испливати на површину па се од градоначелника Београда није тражила врхунска жртва, већ је у ритуалу изведеном у Ургентом центру остао само без слепог црева.

У жељи да заведено и незахвално гражданство увере да су лидери свеопштег и незаустављивог напретка Србије, поготово перјанице Партије, ипак само обични, несавршени људи, појединци који су искључиво својим радом и вансеријском даровитошћу успели да се вину међу великане, српски најчитанији и најгледанији медији чине натчовечанске напоре како би та истина о најбољима међу нама изашла на видело. Тако је било и са операцијом Ђиласовог слепог црева.

Прво су се појавиле злослутне вести да је Драган Ђилас имао напад слепог црева и да ће највероватније морати да буде оперисан. Због ранијих хируршких захвата којима су били подвргнути, јавност је знала да ниједна интервенција на телима српских политичара није рутинска, па су зебња и неизвесност почеле да се увлаче у кости бирача, симпатизера и користољуба Партије. Да ствар буде још гора, Ђилас је занемоћао баш у часу када је требало да буде одржана седница Главног одбора Партије, па је постојала озбиљна опасност да ће стрес изазван вешћу о одстрањивању слепог црева из Ђиласовог тела утицати на пословично разборито и сувисло размишљање и одлуке његових партијских колега. Не без разлога, испоставило се. Огроман притисак био је превелик за дотадашњег личног председниковог заменика Душана Петровића који је, народски речено – прс’о, и одбио да остане други човек странке показујући неразуман недостатак халапљивости на функције.

И док је цела Србија дрхтала над судбином Партије и Ђиласа, операција је почела, али тек да се зна ко је главни баја, ни изблиза тако медијски пропраћена као интервенција на Ахиловој тетиви председника која је из минута у минут преношена још од доласка финског хирурга у Београд. Али, испоставиће се да је баш то детаљисање око Председникове операције заувек променило судбину Партије, а тиме и Србије.

Ђилас је легао на сто, упао у наркотички сан, а са њим и цела Србија у неизвесни информативни мрак. Све што су медији могли било је да на својим интернет издањима преписују једни од других. „Легао је“, језовитим сајбер шапатом изражавали су своју материнску бригу и несебично, не штедећи новинарске ресурсе, покушали да уједно смире и информишу јавност.

А онда – као сунце кроз репове одлазећег олујног облака што је до пре само трептај ока бомардовао кровове и прозоре комадима леда величине ораха и савијао дрвеће до земље терајући га да се понизи пред његовом снагом – пронела се медијима вест јеванђелске лепоте: Ђилас не само да је преживео операцију слепог црева, већ је док је био у дубоком сну, на граници светова, изабран за личног председниковог заменика! Једногласно!

Тада је већ постало јасно да је Партија кроз Ђиласову жртву видела сва исходишта будућности, до краја Времена. Загледана дубоко у Ђиласову утробу, попут древних друида, Партија је схватила да је председник прошлост, а Ђилас будућност. Још када су следећег дана медији известили да је Ђилас „виђен“ како у рековалесцентским одајама „ради на лаптопу“ као да никакве операције није ни било, одлука Партије добила је своју необориву потврду. Нашли су Човека!

Истина, најеминентнији новинари најчитанијих и најгледанијих медија сазнали су да је Човек током припрема за операцију, током операције и у постоперативном периоду својим јуначким држањем шармирао целокупно особље до те мере да су све медицинске сестре (и понеки брат) желеле да се огребу за коитус са Човеком, оправдавајући тако стереотипе о својој промискуитетности. Наравно, због опасности да му попуцају шавови, пословично предусретљиви Човек није могао да им изађе у сусрет, па ова вест није објављивања како би се избегло стварање негативног имиџа.

Показало се још једном да је правовремено и веродостојно извештавање српске јавности од непроцењивог значаја за ванвременски и надцивилизацијски напредак српског друштва, али да не треба претеривати, јер је управо претеривање довело до тога да Партија (а тиме и Србија) окрене леђа председнику и своју будућност преда у сигурне руке Човека.

Сетимо се само: када је одлучено да председник мора да оперише Ахилову тетиву све је постало неумерено. У тренутку смо сазнали све, новине постале преплављење инфографикама Ахилове тетиве, сајтови пребукирани интерактивним гарфикама како тетиве тако и планом лета финског хирурга који је само због те интервенције, потпуно бесплатно, дошао у Београд. Чак се појавила и видео игра „Опериши председникову тетиву“ због које су многи добили отказ јер су је играли на послу. Сазнали смо и да је долазак финског стручњака заправо својеврсно извињење финског народа српском народу због срамног деловања једног другог Финца, Мартија Ахтисарија, који је учинио све (и на срећу заказао) да свет призна лажну државу Kосово. Постало нам је коначно јасно шта је у ствари Ахилова тетива, колико је то један крајње комплексан део тела, толико мистичан да је и врхунски ортопед Оливер Дулић за њега сазнао док је успаваног председника држао за руку. Објашњено нам је до детаља да је дуготрајни опоравак посебна прича и да је неизвесно колико ће председнику бити потребно да се врати на кошаркашки терен.

А с друге стране, Ђилас, београдски алфа-мужјак, Човек – ни оком да трепне. Само најава операције, мучна неизвесност, наркоза и једногласни избор на место заменика, и чудесно подизање са операционог стола равно Лазаревом, или малко веће. Човек, прави Србин, један од нас, патриотски се одлучио за домаће хирурге зауставивши једним ђиласовски одлучним потезом срамно срозавање угледа домаћих медицинара које је започео још Томица Милосављевић. И коначно, избор органа ком је неопходна хируршка интервенција – једно просто, али само наизглед неважно слепо црево које сваки поштен домаћин има и може да га оперише кад му се ћефне.

Ђилас је, дакле, не само Човек, већ Човек из Народа, коме су блиски проблеми и болести малог човека. Kаква Ахилова тетива, какви бакрачи, прогледаћемо на слепо црево!

Е-Новине

Поделите:

1 коментар

  1. Није тако било. Није он био на операцији слепог црсва.
    Урађена је успешна трансплатацуја мозга.
    Пресадили су му мозак великог Ал Капонеа.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here