Иван Пајовић: Криза у Украјини – Аутокефалија као политичка наруџбина

Поделите:

 

 

Васељенски патријарх Вартоломеј је недавно изјавио да Украјина није канонска територија Руске православне цркве. Он је такође рекао да је „Москва незаконито присајединила украјинску цркву још 1686.”

Постоје такође сведочења да је патријарх Вартоломеј, који је сасвим недавно одбацивао мешање у унутрашње ствари Украјинске православне цркве, одједампут оштро променио своје ставове и сада се чини да се спрема да прогласи такозвану аутокефалију (административну независност) Украјинске православне цркве под јурисдикцијом Константинопоља.

Колико јуче званични став Константинопољског патријарха био је канонски: политичари не требају да се петљају у питања признања цркве, јер се ово питање налази под ингеренцијом Патријарха Московског и све Русије Кирила. Јер, по канонима, аутокефалност може дати само поглавар оне цркве под чијом се јурисдикцијом налази онај ко је тражи. Захтеви расколника се уопште не разматрају, будући да ти људи сами себе стављају ван цркве. Они немају никакве везе са Васељенским православљем.

Руска православна црква обједињује унутар себе мноштво представника разних земаља и народа. У исто време у Украјини делује неколико цркава. Поред две украјинске православне цркве (Московске и Кијевске патријаршије), подршку становништва такође има Украјинска аутокефална православна црква и Украјинска гркокатоличка црква. Притом као канонска (она која је призната од стране осталих православних цркава) сматра се само Украјинска православна црква Московске патријаршије.

Украјинску православну цркву Кијевске патријаршије регистровао је 1992. године митрополит Филарет (Денисенко), који је пет година доцније одлучен од Руске православне цркве и предан анатеми.

Како је познато, поглавар украјинских расколника Филарет не једном је подржао војна дејства Украјине против Донбаса. Нарочито је истицао да је рат у Донбасу наводно започео јер су становници те регије „напустили Бога”, а грешну жељу за федерализацијом Украјине народ Донбаса мора да искупи страдањем и крвљу.

У време ускршње Светле недеље Филарет је примио вође есктремистичке организације „Десни сектор” и расправљао са њима начине за преузимање православних храмова. У последње време у Украјини је више од 50 храмова УПЦ Московске патријаршије отето и насилно предато расколницима, десетине свештеника су под прогоном и насиљем, а многи су били принуђени да напусте Малорусију. Јавно тужилаштво Украјине подигло је кривичну пријаву против Запорошке епархије канонске цркве, тврдећи да она „распирује религиозну мржњу”, јер не признаје светотајинство расколника кијевске патријаршије.

Стигло се дотле да је поглавар Српске православне цркве, патријарх Иринеј, стављен у базу података украјинског сајта „Миротворац”, на ком се незаконито публикују лични подаци грађана, чији се ставови разликују од позиције званичног Кијева. Разлог за овакав поступак су његови иступи у својству „противника независности украјинског православља, који потпирују међунационалну и међуконфесионалну мржњу”.

У мају је поглавар Српске православне цркве иступио оштро против споменуте аутокефалности. „Данас се мученичка Украјинска црква – тамо где је свети кнез Владимир крстио народ Свете Русије – скрнави поступцима расколника, насиљем и крвопролићем” – наглашавао је тада патријарх Иринеј.

Свима су познати подвизи стотина хиљада Срба, који су се борили за свето Православље. Зато мислим да нису потребне многе речи да се објасни како се односи Српска црква према свему оном што се данас догађа у Украјини. Наш одговор је исти онакав какав је био и одговор наших предака: Српска црква потпуно подржава јединство и целовитост Руске православне цркве и одлучно осуђује деловање унијата и расколника, које раздире хитон Христов, продајући свој народ непријатељима вере”, рекао је патријарх Иринеј примајући награду на церемонији Фонда јединства православних народа.

По његовом мишљењу „свако ко помаже украјинским расколницима јесте непријатељ не само Руске цркве и руског света, већ такође и свих православних словенских народа и целог православног света”.

Ауторитет Српске цркве у православном свету сада је тако велики и неупитан, да на њега не могу бацати сенку људи који распирују мржњу и раскол. Неки аналитичари сматрају да се Фанар (место где се налази резиденција константинопољског Патријарха) можда поиграва са обећањима аутокефалности. Вартоломејева непредвидивост и превртљивост је одавно позната. Неки то објашљавају фактом да Фанаром управљају САД и Ватикан. Зависност Фанара од САД, где се налази највећи део пастве Константинопољске цркве и одакле долази финансијска подршка Васељенској катедри, прави од патријарха Вартоломеја инструмент којим САД делују на фону сукоба са Русијом. Томос о аутокефалности све више личи на обећања о уласку у ЕУ и НАТО.

Кијевске власти настављају са притисцима на патријарха Вартоломеја, активно укључујући у то Вашингтон. Украјински званичници дозвољавају себи да говоре о могућностима примене неких санкција од стране САД према Фанару у случају његове непослушности.

Као што се саопштава, 3. јула у току посете Београду, председник Украјине Петро Порошенко је примљен код патријарха Иринеја, али тамо није чуо обећавајуће речи о перспективама украјинске аутокефалности. У вези са тиме, у току предстојећих консултација са Константинопољем, српским јерарсима је веома важно да демонстрирају неприхватање ма каквих покушаја мешања политике у црквене послове. Тврда, канонски потврђена позиција Београда може утицати на Вартоломеја и на јединство светског Православља у условима савремених изазова.

Идеја аутокефалности активно се покретала још у време председника Виктора Јушченка. Јушченко се 2008. године обратио са молбом Вартоломеју, али је одбијен. У априлу 2018. исто је наставио садашњи председник Порошенко, који је тражио од Вартоломеја да изда специјални документ (томос) о јединственој помесној цркви у Украјини.

Уколико би Фанар одступио од канона, то би довело до жестоке конфронтације не само са Московским патријархом, већ и са другим помесним црквама. А Константинопољ иначе, и без тога, има са њима веома сложене односе. Познато је да поглавари и сабори епископа помесних цркава изражавају незадовољство и негативан однос према издавању поменутог томоса као средства за превазилажење раскола у Украјини.

Мора се схватити да појава друге паралелне јурисдикције у Украјини може створити нове сукобе унутар нашег народа, што не само да угрожава безбедност државе, већ и ставља под знак питања могућност будућег јединства Цркве у Украјини. Наш народ може остати подељен још дуго, ако не и заувек” – стоји у обраћању Светог синода УПЦ Московске патријаршије.

Постојећи канонски статус потпуно је довољан УПЦ Кијевске патријаршије како би плодотворно вршила своју мисију. Покушаји промене тог статуса довешће само до ограничавања права и слобода, којима је обдарена УПЦ Кијевске патријаршије, и која има права широке аутономије. Притом, ти покушаји неће излечити, већ само продубити раскол како у украјинском православљу, тако и у целокупном украјинском друштву. Започели би центрифугални процеси унутар помесних цркава, например још веће удаљавање Македонске цркве од Српске православне цркве. У таквим околностима Константинопољ неминовно губи свој статус првог међу једнакима и улогу врховног арбитра светског Православља.

Свој став у односу на аутокефалност изразили су епископи Пољске православне цркве, Православне цркве Чешких земаља и Словачке, Бугарске православне цркве и Грузијске православне цркве. Посебно је секретар Светог синода Бугарске православне цркве, епископ Мелнишки Герасим нагласио неопходност „строгог придржавања црквених канона, које вековима поштује Православна црква”.

Сабор епископа Пољске православне цркве нагласио је да „статус аутокефалности може бити признат само једној Цркви, која већ постоји у држави”. У Украјини постоји неколико шизматичких црквених група, које пре свега морају да искажу покајање, како би се вратили у канонску Цркву. Само тада се може говорити о признању аутокефалности. Како каже митрополит Чешких земаља и Словачке Ростислав „раскол, који је изазван људском сујетом, може се исцелити само путем покајања и повратка у Цркву”.

Тај пројекат, како су га замислиле украјинске власти, јесте неиспуњив и крајње опасан за Цркву, будући да се идеја састоји у томе да се откине канонска Украјинска православна црква од Московске патријаршије и да се присаједини двема расколничким структурама – указује грчка информативна агенција „Ромфеа”. Осим тога, подразумева се да у пројекат буду укључени и унијати. Они су за то заинтересовани, јер, по њиховим речима, та јединствена црква „мора да буде у јединству са прејемником светог Петра”, а то значи она не би ни била православна, већ католичка. Изгледа да се враћамо на ситуацију из 1596. године, када су власти пољско-литванске државе насилно преобраћали православне у унију”.

После проглашења аутокефалности појавиће се захтеви за уједињавање са расколницима, а потом и са гркокатолицима и унијатима. За циничну и безбожну Порошенкову власт главна национална идеја је – украјинство. Ту места за Христа нема. Занимљиво је да је епископ-унијат Андреј Шептицки горко прекоревао своје јединоверце за то што су узвик „Слава Исусу Христу” заменили повиком „Слава Украјини!”. Тај повик грми по целој Украјини, и нажалост, чује се и у црквама.

Са ма које стране гледано, замишљена аутокефалност је незаконита, неканонска и рушилачка. Излаз постоји у успостављању црквеног јединства у Украјини, а не у учвршћивању црквеног раскола путем успостављања паралелних црквених јурисдикција. Уколико Фанар то схвати, остаје могућност да 78-годишњи Вартоломеј неће вући радикалне потезе.

др Иван Пајовић

Др Иван Пајовић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here