Иван Пајовић: НЕИЗБЕЖНА СУДБИНА ЦАРА НИКОЛАЈА ДРУГОГ

Поделите:

 

 

Николај Други Романов се родио 1868. године, а убијен пре тачно стотину година – 1918.. Рекло би се да је његова биографија изучена до најситнијих детаља. Међутим, читаво је мноштво занимљивих, чак запањујућих догађаја и детаља из живота овог човека које званична историја готово да и не помиње.

1890. године Николај је кренуо на путешествије по Истоку: Египат, Индија, Бурма, Сијам, Кина, Јапан. У Јапану је посетио руско гробље у луци Нагасаки, где је стари чувар гробља рекао царевићу како недалеко од древне престонице Кјото живи у целом Јапану познати отшелник, монах Теракуто, чијем јасновиђењу су откривене судбине људи. Уколико Богу буде угодно, он би младом царевићу могао прорећи будућност. Николај је ионако планирао посету Кјоту, па се пешице упутио у приградски шумарак у ком је живео Теракуто. Пророк га је примио љубазно, са типичним источњачким слаткословљем, у ком му је између осталог рекао: „О, Ти, Изабраниче Небеса, о, велики искупитељу! Зар је мени дато да прозрем тајну Твога земаљског постојања!? Ти си већи од свих на земљи. Нема ни лукавства, ни ласкања у мојим устима!” Потом му је изрекао два пророчанства. У првом је рекао: „Опасност лебди над Твојом главом, али смрт ће одступити, јер штап ће бити јачи од мача. И штап ће засијати бљеском.” Друго је гласило: „Велике туге и потреси очекују Тебе и Твоју земљу… Два су венца суђена Теби, Царевићу: земаљски и небески. Блиста камење на круни Твојој, али ће земаљска слава проћи и потамнеће камење на земаљском венцу, а блесак венца небеског сијаће у векове… Ти ћеш се ботити за добро свих, а сви ће бити против Тебе. Оружје Твоје против злобе биће кротост, а против увреда – праштање. Видим огњене језике над главом Твојом и породице Твоје. То је посвећење. Видим бесконачне свете огње на олтарима пред Вама. Ти ћеш постати огњена препрека злу на свету….

И прво пророчанство испунило се само пар дана касније. Шетавши градом са грчким принцом Ђорђем, на Николаја је из потпуно несхватљивих разлога, из масе света насрнуо сабљом јапански полицајац, лако га ранивши у главу. Принц Ђорђе се у трену снашао и бамбусовим штапом оборио нападача. По наређењу Николајевог оца, цара Александра III, штап је украшен брилијантима и враћен принцу Ђорђу. И тако су се испунила пророчанства да ће штап бити јачи од мача, а да ће штап засијати бљеском. Овај догађај до детаља описује сам Николај у свом дневнику (запис од 29. априла 1891. године), који је водио од 1. јануара 1882 све до своје смрти 30. јуна (тј. 13. јула по новом календару) 1918. године.

Године су пролазиле… Николај је доживео и смрт оца, Александра III, ускоро се оженио Александром Фјодоровном, дочекао свечано крунисање, и несрећу на Ходинском пољу (где је изгинуло око 1300 људи)… И долази април 1905. године када Николај и Александра добијају ново пророчанство, из дубоке прошлости, о несрећној судбини која их очекује. Ради се о добро познатом, веома детаљном пророчанству монаха Авеља, који је умро шездесетак година пре овог догађаја. Овај пророк у историји Русије познат је по томе што је свим императорима за свога живота (Екатерини Великој, Павлу Првом, Александру Првом, Николају Првом) прорекао дан смрти, а они га заузврат због тога бацали у тамницу. Сваки следећи цар га је пуштао из тамнице, али га је после разговора о будућности поново тамо враћао.

У дворцу Гатчино, у једној невеликој одаји, стајао је украшени ковчежић, закључан и запечаћен личним печатом цара Павла Првог. Знало се да се у њему налази пророчко писмо које је у коверат ставио лично цар, написавши: „Нека отвори Наш потомак на дан стогодишњице моје смрти”. Стогодишњица се навршавала 12. марта 1901. године и царски пар се упутио у Гатчино да открије целовековну тајну. За тај пут припремали су се као за занимљиву празничну шетњу. Пошли су весели, а вратили замишљени и тужни… Оно што је писало у писму јавно је објављено тек 1930. године у Берлину. Ево шта је Авељ рекао за последњег цара:

Имаће разум Христов, биће дуготрпељив и имаће душевну чистоту. Али трновом круном замениће круну царску. Издан биће од народа свога, као некада Син Божји. Искупитељ биће. Искупиће собом народ свој. Рат ће бити, велики рат. По ваздуху ће људи летети као птице, под водом као рибе пливати. Сивим смрадом један другога ће истребљивати. Уочи саме победе обрушиће се трон царски. Издаја ће расти и умножавати се. И издан ће бити праунук Твој, многи потомци Твоји испрљаће одећу крвљу Јагањца, сељак са секиром у рукама у свом безумљу преузеће власт, а потом ће због тога заплакати. Крв и сузе натопиће целу земљу, крваве ће реке потећи, брат ће на брата устати. Ово ће бити по допуштењу Божјем, гнев Божји због одрицања Русије од својега Богопомазаника. А биће још: два рата, један од другога гори… Нови Батиј са Запада подићиће руку, народ ће се наћи посред огња и пламена, али са лица земље неће се истребити, због молитви замученога Цара”.

До 1901. године у царској породици родиле су се четири кћери. Међутим, молитве Богу упућене за рађање мушког наследника нису бивале услишене. И тада је свештеник Јован Кронштатски испричао о постојању чудотворних моштију светог Серафима Саровског и предложио да светац буде званично канонизован, прихваћен као небески заштитник царске породице и заступник пред Престолом Божјим у молитвама за рођење наследника. Предлог је прихваћен и свечаности су одређене за дан рођења светог Серафима, 19. јула 1903 године. Александра и Николај са целом породицом допутовали су у Саров, у Дивјејевски манастир, где су провели три дана у молитвама. Царица се купала у води Светог извора, молећи светог Серафима за рођење сина. У те дане светац је објављен као покровитељ царске породице, а ћивот са његовим моштима на рукама је носио сам Николај. Другог дана боравка цару је уручено писмо светог Серафима Саровског, написано последње године његовог живота, 1833, седамдесет година пре речених догађаја. Писмо му је уручила осамдесетогодишња удовица Николаја Мотовилова, личног секретара светог Серафима. Писмо је светац запечатио меким хлебом, говорећи своме секретару: „Ти нећеш дочекати тај дан, али твоја жена хоће, када у Дивјејево дође цела царска породица да ми се моли. И цар ће до ње доћи, нека му она уручи ово писмо”. По сведочењима очевидаца, Николај је примио писмо и с дубоким поштовањем га ставио у грудни џеп своје блузе, рекавши да ће га прочитати нешто касније. Прочитао га је вративши се у игуманске одаје… и горко заплакао. Тешили су га, говорећи му да је баћушка Серафим светац, али да и он може погрешити. Свети Серафим је у писму до детаља упозоравао Николаја о свим важним догађајима који предстоје Русији од 1918. године све до краја 20. века.

Већ у касну јесен, после примања небеског заштитника, царица Александра је зачела и у јулу 1904. године родила сина Алексеја. Међутим, осим радости, та година је донела испуњење предсказања о једном од два крвава рата – започео је Руско—Јапански рат. После извесног времена, талас патриотизма претворио се у таласе негодовања због неуспеха. Победа није долазила, а живот обичних људи постајао је све тежи. Јапанска влада тајно улаже огроман новац у организовање подривачких акција, штрајкова у војним фабрикама и у организовање уличних манифестација против власти. 9. јануара 1905. долази до крвавог сукоба војске и демонстраната, међу којима је било мноштво наоружаних есера-провокатора. Такозвани револуционари поново појачавају свој терор убијањем званичника. Трагични догађаји су оставили на цара ужасан утисак. У једном разговору са царицом, цар констатује како се сва до тада изречена пророчанства неумољиво испуњавају. Схватајући ситуацију, Николај прави широки програм либералних реформи. Јесен 1904. године може се упоредити са Перестројком Михаила Горбачова из осамдесетих година двадесетог века. Очекивало се и доношење првог руског Устава.

У таквим напетим условима, Николај жели да повуче радикалан потез: да се одрекне трона у корист малолетног сина Алексеја и великог кнеза Михаила као његовог намесника, а сам да се замонаши. Међутим, митрополит Антоније није дао благослов таквој одлуци, успротививши се речима да је то одбијање да се носи свој сопствени крст, тојест круна од Бога дата, са свим обавезама које то подразумева. После дуготрајног молитвеног размишљања, Николај одлучује да обнови руску патријаршију, а затим да стане на њено чело у својству патријарха. Треба напоменути да је Петар Велики укинуо патријаршију и увео Синод, који је именовао сам цар. Још у деветнаестом веку постало је јасно да се патријаршија мора обновити, у интересу народа и земље, јер је криза вере била опасност за цело друштво. То је осећао и Николај, и као човек, и као цар, и као отац народа. Замислио је да свој дуг према отаџбини испуни на другачији начин – као патријарх цркве. Појавио се на редовном састанку Светог синода и црквеним великодостојницима саопштио своју намеру. Сергеј Нилус, који је присуствовао догађају, сведочи речи једнога од архијереја: „То је било тако неочекивано, тако далеко од свих наших замисли, да нисмо знали шта да му одговоримо.” И они су – ћутали… Неколико тренутака Николај их је гледао негодујућим погледом, затим се поклонио и отишао. Наставио је своје царствовање, свестан да предодређену судбину не може избећи.

Упркос завршетку рата са Јапаном, који је схваћен као сраман пораз, нереди у земљи се настављају. Стога Николај налаже да се изда манифест о грађанским слободама, који ступа на снагу 18. октобра 1905. године. Манифестом се гарантује право слободне речи, партијског организовања, окупљања и формира изборно народно представништво свих сталежа – Државна дума. Припремају се први избори.

Међутим, немири се не прекидају, а са њима ни терор. За две године, од 1905. до 1907. око 4.500 државних службеника и великодостојника је убијено или повређено од стране терориста. Упркос томе, почели су да стижу резултати царског манифеста: земља се убрзано развија, Столипин спроводи своје реформе и припрема грандиозне планове развоја за наредних двадесет година. Русија се формира као једна од најразвијенијих земаља света. Међутим, упркос свим дипломатским напорима, Николај не успева да одржи толико жељени мир. Политички сукоб Аустроугарске и Србије доводи до светског рата, у ком су главни непријатељи Русије Немачка и Аустроугарска. Руска армија на почетку рата трпи оскудицу, поразе и велике губитке. Августа 1915, упркос противљењу војног врха, Николај преузима врховно командовање армијом и спроводи мере за поправљање ситуације, између осталог и кадровске промене. До 1917. руска армија је ојачала, решен је проблем „артиљеријске глади” и снабдевања. Чинило се као да је победа пред вратима. Међутим, управо у то време клевете о царској породици и Распућину достижу свој врхунац. Круже приче како царица води тајне преговоре са Немцима о сепаратном миру. О царичиној наводној издаји говори се и у самој Државној думи. Цара у Ставки телеграмом о томе обавештавају Родзјанко, Миљуков, Гучков… И думска опозиција, и велики кнезови, и виши слојеви – сви захтевају уклањање царице из престонице и од политичких дела. Николај добро зна да се они на томе неће зауставити и да цела ситуација прети катастрофом. У фебруару 1917. јак мраз окива Петроград и појављују се несташице намирница, а са тиме и први улични бунтови. Побуњеницима се придружује део резервних пукова. Николај наређује да се упути део војске под командом генерала Иванова у град, како би се завео ред. Међутим, завера функционише беспрекорно. На приступима Петрограду генерала Иванова зауставља генерал Алексејев, лажно га обавештавајући да су нереди престали. Цар покушава возом да се врати у Царско село, али га завереници у томе спречавају и заустављају у Пскову. Ланац судбоносних догађаја у том моменту се потпуно затворио… Николај је напокон схватио да су га генерали издали, да се његова наређења не извршавају, да генерал Алексејев привлачи на страну завереника команданте фронтова и корпуса. Само три генерала одбијају заверу: командант гардијске коњице, генерал Хан Нахичевански, командант кавкаског корпуса, генерал Келер и адмирал Русин. За свргавање цара изјашњава се њих осам, међу којима су велики кнез Николај Николајевич и адмирал Колчак. Завера официра била је последња тачка у низу догађаја који су довели до свргавања цара. Николај, човек од части, није ни сањао да своју заклетву могу прекршити начелник штаба, генерали његове армије, команданти фронтова… Генерал Рузки лично долази у Николајев вагон, вичући на њега тражи абдикацију и показује документ са потписима команданата који то од цара захтевају. Ни година неће проћи, а завереници ће се горко кајати због својих поступака… али доцкан. А да ли се у том моменту Николај сетио свих пророчанстава у којима је 1917. година назначена као судбоносна, у којој ће изгубити све? Свакако је схватио да судбини не може побећи… и потписује абдикацију у корист сина, али одлуку убрзо мења и абдицира у корист свога брата Михаила. И тако, учинивши једино што је могао и морао, кренуо је мученичким путем. Почеле су да се остварују речи Теракутовог и Авељевог пророчанства о жртви за добро Русије. После драматичног опраштања са војним јединицама у Могиљеву, Николај прима на знање да је ухапшен. Остао је сам и одбачен. Сви су у те дане били зачуђени понашањем цара. Сведоци говоре да је кожа око његових очију добила смеђу боју, са израженим белим борама. Чак и сам царски воз, који је донедавно изгледао велелепно, одједампут као да је остарио: боја са вагона је почела да се одлепљује и отпада у великим комадима. Било је очигледно да се једна велика епоха руске историје завршава са скончањем једног човека – Николаја Другог Романова. И да је крај те епохе био предодређен судбином, упркос напорима тог човека да јој се супротстави.

Др Иван Пајовић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here