Ivan Pajović: NEIZBEŽNA SUDBINA CARA NIKOLAJA DRUGOG

Podelite:

 

 

Nikolaj Drugi Romanov se rodio 1868. godine, a ubijen pre tačno stotinu godina – 1918.. Reklo bi se da je njegova biografija izučena do najsitnijih detalja. Međutim, čitavo je mnoštvo zanimljivih, čak zapanjujućih događaja i detalja iz života ovog čoveka koje zvanična istorija gotovo da i ne pominje.

1890. godine Nikolaj je krenuo na putešestvije po Istoku: Egipat, Indija, Burma, Sijam, Kina, Japan. U Japanu je posetio rusko groblje u luci Nagasaki, gde je stari čuvar groblja rekao careviću kako nedaleko od drevne prestonice Kjoto živi u celom Japanu poznati otšelnik, monah Terakuto, čijem jasnoviđenju su otkrivene sudbine ljudi. Ukoliko Bogu bude ugodno, on bi mladom careviću mogao proreći budućnost. Nikolaj je ionako planirao posetu Kjotu, pa se pešice uputio u prigradski šumarak u kom je živeo Terakuto. Prorok ga je primio ljubazno, sa tipičnim istočnjačkim slatkoslovljem, u kom mu je između ostalog rekao: „O, Ti, Izabraniče Nebesa, o, veliki iskupitelju! Zar je meni dato da prozrem tajnu Tvoga zemaljskog postojanja!? Ti si veći od svih na zemlji. Nema ni lukavstva, ni laskanja u mojim ustima!” Potom mu je izrekao dva proročanstva. U prvom je rekao: „Opasnost lebdi nad Tvojom glavom, ali smrt će odstupiti, jer štap će biti jači od mača. I štap će zasijati bljeskom.” Drugo je glasilo: „Velike tuge i potresi očekuju Tebe i Tvoju zemlju… Dva su venca suđena Tebi, Careviću: zemaljski i nebeski. Blista kamenje na kruni Tvojoj, ali će zemaljska slava proći i potamneće kamenje na zemaljskom vencu, a blesak venca nebeskog sijaće u vekove… Ti ćeš se botiti za dobro svih, a svi će biti protiv Tebe. Oružje Tvoje protiv zlobe biće krotost, a protiv uvreda – praštanje. Vidim ognjene jezike nad glavom Tvojom i porodice Tvoje. To je posvećenje. Vidim beskonačne svete ognje na oltarima pred Vama. Ti ćeš postati ognjena prepreka zlu na svetu….

I prvo proročanstvo ispunilo se samo par dana kasnije. Šetavši gradom sa grčkim princom Đorđem, na Nikolaja je iz potpuno neshvatljivih razloga, iz mase sveta nasrnuo sabljom japanski policajac, lako ga ranivši u glavu. Princ Đorđe se u trenu snašao i bambusovim štapom oborio napadača. Po naređenju Nikolajevog oca, cara Aleksandra III, štap je ukrašen brilijantima i vraćen princu Đorđu. I tako su se ispunila proročanstva da će štap biti jači od mača, a da će štap zasijati bljeskom. Ovaj događaj do detalja opisuje sam Nikolaj u svom dnevniku (zapis od 29. aprila 1891. godine), koji je vodio od 1. januara 1882 sve do svoje smrti 30. juna (tj. 13. jula po novom kalendaru) 1918. godine.

Godine su prolazile… Nikolaj je doživeo i smrt oca, Aleksandra III, uskoro se oženio Aleksandrom Fjodorovnom, dočekao svečano krunisanje, i nesreću na Hodinskom polju (gde je izginulo oko 1300 ljudi)… I dolazi april 1905. godine kada Nikolaj i Aleksandra dobijaju novo proročanstvo, iz duboke prošlosti, o nesrećnoj sudbini koja ih očekuje. Radi se o dobro poznatom, veoma detaljnom proročanstvu monaha Avelja, koji je umro šezdesetak godina pre ovog događaja. Ovaj prorok u istoriji Rusije poznat je po tome što je svim imperatorima za svoga života (Ekaterini Velikoj, Pavlu Prvom, Aleksandru Prvom, Nikolaju Prvom) prorekao dan smrti, a oni ga zauzvrat zbog toga bacali u tamnicu. Svaki sledeći car ga je puštao iz tamnice, ali ga je posle razgovora o budućnosti ponovo tamo vraćao.

U dvorcu Gatčino, u jednoj nevelikoj odaji, stajao je ukrašeni kovčežić, zaključan i zapečaćen ličnim pečatom cara Pavla Prvog. Znalo se da se u njemu nalazi proročko pismo koje je u koverat stavio lično car, napisavši: „Neka otvori Naš potomak na dan stogodišnjice moje smrti”. Stogodišnjica se navršavala 12. marta 1901. godine i carski par se uputio u Gatčino da otkrije celovekovnu tajnu. Za taj put pripremali su se kao za zanimljivu prazničnu šetnju. Pošli su veseli, a vratili zamišljeni i tužni… Ono što je pisalo u pismu javno je objavljeno tek 1930. godine u Berlinu. Evo šta je Avelj rekao za poslednjeg cara:

Imaće razum Hristov, biće dugotrpeljiv i imaće duševnu čistotu. Ali trnovom krunom zameniće krunu carsku. Izdan biće od naroda svoga, kao nekada Sin Božji. Iskupitelj biće. Iskupiće sobom narod svoj. Rat će biti, veliki rat. Po vazduhu će ljudi leteti kao ptice, pod vodom kao ribe plivati. Sivim smradom jedan drugoga će istrebljivati. Uoči same pobede obrušiće se tron carski. Izdaja će rasti i umnožavati se. I izdan će biti praunuk Tvoj, mnogi potomci Tvoji isprljaće odeću krvlju Jaganjca, seljak sa sekirom u rukama u svom bezumlju preuzeće vlast, a potom će zbog toga zaplakati. Krv i suze natopiće celu zemlju, krvave će reke poteći, brat će na brata ustati. Ovo će biti po dopuštenju Božjem, gnev Božji zbog odricanja Rusije od svojega Bogopomazanika. A biće još: dva rata, jedan od drugoga gori… Novi Batij sa Zapada podićiće ruku, narod će se naći posred ognja i plamena, ali sa lica zemlje neće se istrebiti, zbog molitvi zamučenoga Cara”.

Do 1901. godine u carskoj porodici rodile su se četiri kćeri. Međutim, molitve Bogu upućene za rađanje muškog naslednika nisu bivale uslišene. I tada je sveštenik Jovan Kronštatski ispričao o postojanju čudotvornih moštiju svetog Serafima Sarovskog i predložio da svetac bude zvanično kanonizovan, prihvaćen kao nebeski zaštitnik carske porodice i zastupnik pred Prestolom Božjim u molitvama za rođenje naslednika. Predlog je prihvaćen i svečanosti su određene za dan rođenja svetog Serafima, 19. jula 1903 godine. Aleksandra i Nikolaj sa celom porodicom doputovali su u Sarov, u Divjejevski manastir, gde su proveli tri dana u molitvama. Carica se kupala u vodi Svetog izvora, moleći svetog Serafima za rođenje sina. U te dane svetac je objavljen kao pokrovitelj carske porodice, a ćivot sa njegovim moštima na rukama je nosio sam Nikolaj. Drugog dana boravka caru je uručeno pismo svetog Serafima Sarovskog, napisano poslednje godine njegovog života, 1833, sedamdeset godina pre rečenih događaja. Pismo mu je uručila osamdesetogodišnja udovica Nikolaja Motovilova, ličnog sekretara svetog Serafima. Pismo je svetac zapečatio mekim hlebom, govoreći svome sekretaru: „Ti nećeš dočekati taj dan, ali tvoja žena hoće, kada u Divjejevo dođe cela carska porodica da mi se moli. I car će do nje doći, neka mu ona uruči ovo pismo”. Po svedočenjima očevidaca, Nikolaj je primio pismo i s dubokim poštovanjem ga stavio u grudni džep svoje bluze, rekavši da će ga pročitati nešto kasnije. Pročitao ga je vrativši se u igumanske odaje… i gorko zaplakao. Tešili su ga, govoreći mu da je baćuška Serafim svetac, ali da i on može pogrešiti. Sveti Serafim je u pismu do detalja upozoravao Nikolaja o svim važnim događajima koji predstoje Rusiji od 1918. godine sve do kraja 20. veka.

Već u kasnu jesen, posle primanja nebeskog zaštitnika, carica Aleksandra je začela i u julu 1904. godine rodila sina Alekseja. Međutim, osim radosti, ta godina je donela ispunjenje predskazanja o jednom od dva krvava rata – započeo je Rusko—Japanski rat. Posle izvesnog vremena, talas patriotizma pretvorio se u talase negodovanja zbog neuspeha. Pobeda nije dolazila, a život običnih ljudi postajao je sve teži. Japanska vlada tajno ulaže ogroman novac u organizovanje podrivačkih akcija, štrajkova u vojnim fabrikama i u organizovanje uličnih manifestacija protiv vlasti. 9. januara 1905. dolazi do krvavog sukoba vojske i demonstranata, među kojima je bilo mnoštvo naoružanih esera-provokatora. Takozvani revolucionari ponovo pojačavaju svoj teror ubijanjem zvaničnika. Tragični događaji su ostavili na cara užasan utisak. U jednom razgovoru sa caricom, car konstatuje kako se sva do tada izrečena proročanstva neumoljivo ispunjavaju. Shvatajući situaciju, Nikolaj pravi široki program liberalnih reformi. Jesen 1904. godine može se uporediti sa Perestrojkom Mihaila Gorbačova iz osamdesetih godina dvadesetog veka. Očekivalo se i donošenje prvog ruskog Ustava.

U takvim napetim uslovima, Nikolaj želi da povuče radikalan potez: da se odrekne trona u korist maloletnog sina Alekseja i velikog kneza Mihaila kao njegovog namesnika, a sam da se zamonaši. Međutim, mitropolit Antonije nije dao blagoslov takvoj odluci, usprotivivši se rečima da je to odbijanje da se nosi svoj sopstveni krst, tojest kruna od Boga data, sa svim obavezama koje to podrazumeva. Posle dugotrajnog molitvenog razmišljanja, Nikolaj odlučuje da obnovi rusku patrijaršiju, a zatim da stane na njeno čelo u svojstvu patrijarha. Treba napomenuti da je Petar Veliki ukinuo patrijaršiju i uveo Sinod, koji je imenovao sam car. Još u devetnaestom veku postalo je jasno da se patrijaršija mora obnoviti, u interesu naroda i zemlje, jer je kriza vere bila opasnost za celo društvo. To je osećao i Nikolaj, i kao čovek, i kao car, i kao otac naroda. Zamislio je da svoj dug prema otadžbini ispuni na drugačiji način – kao patrijarh crkve. Pojavio se na redovnom sastanku Svetog sinoda i crkvenim velikodostojnicima saopštio svoju nameru. Sergej Nilus, koji je prisustvovao događaju, svedoči reči jednoga od arhijereja: „To je bilo tako neočekivano, tako daleko od svih naših zamisli, da nismo znali šta da mu odgovorimo.” I oni su – ćutali… Nekoliko trenutaka Nikolaj ih je gledao negodujućim pogledom, zatim se poklonio i otišao. Nastavio je svoje carstvovanje, svestan da predodređenu sudbinu ne može izbeći.

Uprkos završetku rata sa Japanom, koji je shvaćen kao sraman poraz, neredi u zemlji se nastavljaju. Stoga Nikolaj nalaže da se izda manifest o građanskim slobodama, koji stupa na snagu 18. oktobra 1905. godine. Manifestom se garantuje pravo slobodne reči, partijskog organizovanja, okupljanja i formira izborno narodno predstavništvo svih staleža – Državna duma. Pripremaju se prvi izbori.

Međutim, nemiri se ne prekidaju, a sa njima ni teror. Za dve godine, od 1905. do 1907. oko 4.500 državnih službenika i velikodostojnika je ubijeno ili povređeno od strane terorista. Uprkos tome, počeli su da stižu rezultati carskog manifesta: zemlja se ubrzano razvija, Stolipin sprovodi svoje reforme i priprema grandiozne planove razvoja za narednih dvadeset godina. Rusija se formira kao jedna od najrazvijenijih zemalja sveta. Međutim, uprkos svim diplomatskim naporima, Nikolaj ne uspeva da održi toliko željeni mir. Politički sukob Austrougarske i Srbije dovodi do svetskog rata, u kom su glavni neprijatelji Rusije Nemačka i Austrougarska. Ruska armija na početku rata trpi oskudicu, poraze i velike gubitke. Avgusta 1915, uprkos protivljenju vojnog vrha, Nikolaj preuzima vrhovno komandovanje armijom i sprovodi mere za popravljanje situacije, između ostalog i kadrovske promene. Do 1917. ruska armija je ojačala, rešen je problem „artiljerijske gladi” i snabdevanja. Činilo se kao da je pobeda pred vratima. Međutim, upravo u to vreme klevete o carskoj porodici i Raspućinu dostižu svoj vrhunac. Kruže priče kako carica vodi tajne pregovore sa Nemcima o separatnom miru. O caričinoj navodnoj izdaji govori se i u samoj Državnoj dumi. Cara u Stavki telegramom o tome obaveštavaju Rodzjanko, Miljukov, Gučkov… I dumska opozicija, i veliki knezovi, i viši slojevi – svi zahtevaju uklanjanje carice iz prestonice i od političkih dela. Nikolaj dobro zna da se oni na tome neće zaustaviti i da cela situacija preti katastrofom. U februaru 1917. jak mraz okiva Petrograd i pojavljuju se nestašice namirnica, a sa time i prvi ulični buntovi. Pobunjenicima se pridružuje deo rezervnih pukova. Nikolaj naređuje da se uputi deo vojske pod komandom generala Ivanova u grad, kako bi se zaveo red. Međutim, zavera funkcioniše besprekorno. Na pristupima Petrogradu generala Ivanova zaustavlja general Aleksejev, lažno ga obaveštavajući da su neredi prestali. Car pokušava vozom da se vrati u Carsko selo, ali ga zaverenici u tome sprečavaju i zaustavljaju u Pskovu. Lanac sudbonosnih događaja u tom momentu se potpuno zatvorio… Nikolaj je napokon shvatio da su ga generali izdali, da se njegova naređenja ne izvršavaju, da general Aleksejev privlači na stranu zaverenika komandante frontova i korpusa. Samo tri generala odbijaju zaveru: komandant gardijske konjice, general Han Nahičevanski, komandant kavkaskog korpusa, general Keler i admiral Rusin. Za svrgavanje cara izjašnjava se njih osam, među kojima su veliki knez Nikolaj Nikolajevič i admiral Kolčak. Zavera oficira bila je poslednja tačka u nizu događaja koji su doveli do svrgavanja cara. Nikolaj, čovek od časti, nije ni sanjao da svoju zakletvu mogu prekršiti načelnik štaba, generali njegove armije, komandanti frontova… General Ruzki lično dolazi u Nikolajev vagon, vičući na njega traži abdikaciju i pokazuje dokument sa potpisima komandanata koji to od cara zahtevaju. Ni godina neće proći, a zaverenici će se gorko kajati zbog svojih postupaka… ali dockan. A da li se u tom momentu Nikolaj setio svih proročanstava u kojima je 1917. godina naznačena kao sudbonosna, u kojoj će izgubiti sve? Svakako je shvatio da sudbini ne može pobeći… i potpisuje abdikaciju u korist sina, ali odluku ubrzo menja i abdicira u korist svoga brata Mihaila. I tako, učinivši jedino što je mogao i morao, krenuo je mučeničkim putem. Počele su da se ostvaruju reči Terakutovog i Aveljevog proročanstva o žrtvi za dobro Rusije. Posle dramatičnog opraštanja sa vojnim jedinicama u Mogiljevu, Nikolaj prima na znanje da je uhapšen. Ostao je sam i odbačen. Svi su u te dane bili začuđeni ponašanjem cara. Svedoci govore da je koža oko njegovih očiju dobila smeđu boju, sa izraženim belim borama. Čak i sam carski voz, koji je donedavno izgledao velelepno, odjedamput kao da je ostario: boja sa vagona je počela da se odlepljuje i otpada u velikim komadima. Bilo je očigledno da se jedna velika epoha ruske istorije završava sa skončanjem jednog čoveka – Nikolaja Drugog Romanova. I da je kraj te epohe bio predodređen sudbinom, uprkos naporima tog čoveka da joj se suprotstavi.

Dr Ivan Pajović

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here