Како је дошло до православног руског раскола – СТАРООБРЕДНИЦИ

Спаљивање протопопа Авакума, Пётр Евгеньевич Мясоедов, 1897.
Поделите:

У доњем току реке Печоре, на 20 километара од града Нарјан-Мара, некада се налазио Пустозерски затвор, први руски град у Заполарју. Данас је та претходница руског освајања Севера и Сибира завршила своје постојање.

Град је био напуштен у 20-им годинама прошлог столећа. Ни остатака тврђаве, ни настањених домова у тундри се није очувало. Једино виси стари споменик: од посеченог брвна подижу се, слично двопрсту, два дрвена обелиска, покривена настрешницом. То је споменик „пустозерским страдалницима”, спаљеним по предању управо на том месту. Један од њих је протопоп Авакум Петров (рус. – Аввакум Петров), једна од најизразитијих личности епохе црквеног раскола, свештеник, писац, бунтовник и мученик. Каква је била судбина тог човека, која га је довела у заполарни крај, где је нашао своју смрт?

Староверци су постали „расколници”

Сматра се да је једна од највећих трагедија руског народа почела 1652. године када је патријарх Никон, уз помоћ цара Алексеја Михајловича (Романова), покренуо црквену реформу. Она је правдана тиме да је током векова преписивања црквених књига и обреда настао велики број грешака и да све то треба исправити по узору на старе грчке рукописе.

Уместо рукописа на старогрчком језику, реформатори узимају савремене редакције на новогрчком, штампане у Венецији. Богослужење се мења, више се не крсти с два прста као у стара времена, већ с три, писање имена Спаситеља више није Исус, већ Иисус, више се не врши крштење „потапањем” у воду, већ само „поливањем”.

Све те промене су биле гром из ведра неба за руски живаљ тог времена. Треба разумети да је човек у 17. веку био окренут спасењу душе. Код њега се све вртело око тога и промена обреда значила је промену свега оног што је представљало православље. Против реформи су били већина московских и провинцијских духовника, властела и сељаштво, на челу с протопопом Авакумом.

Староверци су постали „расколници”, иако се они тако никад нису осећали, пошто су сматрали да се строго држе вере својих предака. Званично проглашени јеретицима, били су анатемисани и прогоњени. За кратко време били су изоловани и сатрвени сви духовници старовераца. Последње њихово упориште, Соловецки манастир, било је под опсадом осам година као непријатељско утврђење. Након освајања, монахе су везивали за стубове, одсецали им главе и на све могуће начине их мучили. Староверци су били приморани да се скривају од представника „канонског православља” у најзабаченијим угловима Русије. У руском друштву раширила се страшна појава као што је самоспаљивање. Према неким информацијама, број људи који су се спалили достигао је 20.000.

У Авакумовом завичају

Родио се Авакум Петров 1620. године у породици парохијског свештеника Петра Кондратјева у селу Григорову, близу Великог Мурашкина (Большое Мурашкино), код Нижњег Новгорода. 5. јуна 1991. године у селу Григорово откривен је споменик Авакуму (скулптор В. М. Кликов, Вячеслав Михайлович Клыков, р. 1939). Цела Авакумова фигура изражава чврстину и неземаљску вољу свег старообредства. Невероватно продорним чине се речи на свитку у Авакумовим рукама: „… Опростите мени грешноме, и помолите се за мене, и вама ће Бог опростити и благословити вас…”

Споменик протопопу Авакуму у селу Григорово, Вячеслав Михайлович Клыков 1991ю

 

У селу Григорово сачувана је и црква из 18. века, освећена у име Иконе Казанске Божије Матере. Зидана црква, изграђена у 1698-1700. у духу московског барока, средствима боярке Ј. С. Волинске. Црква је затворена не после 1930-х, данас је формално предата верницима, али ремонт није отпочео, здање је празно. А у дому културе може се видети слика „Авакум” уметника А. Маљцева (Александр Иванович Мальцев, р. 1959).

Црква Иконе Божије Матере Казанска у Григорову

У селу Мало Мурашкино налази се јединоверска црква. (Присталице Јединоверја признају Руску Православну Цркву, али при томе чувају богослужбене традиције двопрстије, служба по староштампаним књигама и др.). Дрвена црква у Малом Мурашкину, освећена 1876. године у име Покрова Пресвете Богородице, никада није затварана.

Јединоверска Покровска дрвена црква у Малом Мурашкину

Јединоверска старообредна црква сачувана је и у Великом Мурашкину. Изграђена је у неовизантијском стилу у годинама 1881–1885, као Никољски храм Покровске јединоверске парохије. Затворена је у 1930-им, а у 1990-им је предата старообредној општини. Затим је изграђена нова купола. У децембру 1993. године у Великом Мурашкину била је освећена, у име светомученика Авакума.

Никољска јединоверска црква, Велико Мурашкино, 1881–1885 г.

Већ традиционалним на Мурашкинској земљи постала су Авакумовска читања, која се одржавају једном у три године, под општим називом «Рождение моё за рекою Кудьмою...», у историјско-уметничком музеју Великог Мурашкина, основаном 1962. године. Као резултат ових скупова издати су зборници радова: први је објављен 2003, други 2005, трећи 2010. и за сада последњи – 2011. године, с укупно близу педесет радова посвећених Авакуму и старообредству. У разно време музеј су посетили гости из Србије (Рајко Буквић и Бранко Радун).

На овој земљи сусрела су се три правца савременог православља – православни храмови, старообредска црква у Великом Мурашкину и јединоверски храм у Малом Мурашкину!” – каже велики патриот свог завичаја, директор музеја Јелена Викторовна Фирнина.

Музеј се налази у спратној трговачкој вили, која је припадала трговцима крзна, браћи Моневима, Василију и Алексеју Ивановичу, и њиховом оцу Ивану Дормидонтовичу. Моневи су били међу најкрупнијим крзнарима-индустријалцима Великог Мурашкина. Њихов крзнарски завод основан је 1847 године. Василиј и Алексеј изградили су поред родитељског дома камену етажну вила, која и данас спада међу најлепша здања у Мурашкину. То је једини у Великом Мурашкину архитектонски споменик подигнут у стилу класицизма. Ипак, браћи Моневима није било суђено да живе у том дому, чија је посебна сала (у оквиру музеја) данас посвећена управо развоју крзнарске производње. После револуције 1917. Моневи су раскулачени, „добровољно” су се одрекли и своје виле и преселили се у Нижњи Новгород. Солидне камене трговачке виле, попут ове, подсећају на давна времена, у којима су, између осталог, о мурашкинским крзнима знали у Лондону и Бриселу, а мурашкински трговци крзнима учествовали су на многим иностраним изложбама, у Лондону, Буенос-Аиресу, Берлину, Парижу итд. и добијали златне и сребрне медаље за квалитет крзна. Крзнарска производња ишчезла је тек у 2005. години, што је врло типично за данашњу Русију.1

1 О судбини Моневих и њихових потомака у СССР-у видети више у: С.Ф. Мартазова, Мурашкинское купечество, Нижегородский музей, 2009, № 17.

Авакумов отац, по његовом сопственом признању био је склон „хмељном пићу”, мати је, напротив, била потпуно строга у животу и томе је учила сина. Са 17 година Авакум се по мајчиној наредби оженио Анастасијом Марковном, ћерком ковача. Она му је постала верна супруга и помоћница за читав живот. Са 22 године Авакум је био рукоположен у ђаконе, после још две године – у свештенике. У младости Авакум Петров се познавао с многим књишким људима свог времена, међу њима и с Никоном (световно Никита Минов, житељ села Велдеманово Нижегородске губерније; села Авакума и Никона налазе се на 10 километара једно од другог).

Никонов противник

Касније ће Никон постати иницијатор црквених реформи које су довеле до раскола. Њихови су се путеви временом разишли. Никон је отпутовао у Москву, где је брзо ушао у кружок блиских младом цару Алексеју Михајловичу, Авакум је постао свештеник села Лопатице. Испочетка у Лопатицама, затим у Јурјевцу-Повољском Авакум се показао као поп тако строг и нетрпељив према људским слабостима, да је не једном био избијен од сопствене пастве. Он је прогањао путујеће комедијанте, разобличавао је грехе парохијана у храму и на улици, једном је одбио да благослови бојарског сина зато што овај брије браду.

Спасавајући се од разгневљених парохијана, протопоп Авакум се с породицом преселио у Москву, где се надао да ће наћи покровитељство код свог давног пријатеља Никона и блиског царског окружења. Ипак, у Москви је по иницијативи Никона, који је постао Патријарх, почела црквена реформа, и Авакум је довољно брзо постао лидер бранитеља старине. У септембру 1653. године Авакум, који је у то време написао низ оштрих жалби цару жалећи се на црквене новине и не снебивајући се да иступа против активности Никона јавно, био је бачен у подрум Андрониковог манастира, а затим протеран у Тобољск.

Прогнан

Сибирско прогонство трајало је 10 година. За то време Авакум и његова породица прошли су пут од релативно доброг живота у Тобољску до страшне Даурије – тако су називали у то време Забајкалске земље. Авакум никако није желео да смири свој жесток, непопустљив карактер, свугде је разобличавао грехе и неправду парохијана, међу њима и највише постављених, гневно је жигосао новине Никонове, које су стизале до Сибира, и као резултат морао је да се удаљава све више и више од насељених места, осуђујући себе и породицу на све теже услове живота.

У Даурији он се нашао у саставу одреда војводе Пашкова. О односима с тим човеком Авакум је написао ово: „Да ли је он мене мучио, да ли сам ја њега мучио, не знам”. Пашков није уступао Авакуму у жестини и крутости карактера, и, вероватно, поставио је себи циљ да сломи тврдоглавог протопопа. Али, није се то десило, Авакум, који је не једном бијен, осуђен на „зимовање” у „студеној кули”, патио од рана, глади и хладноће, није хтео да се смири и наставио је да жигоше свог мучитеља.

Распоп

Најзад, Авакуму су дозволили да се врати у Москву. Испочетка су га цар и њему блиски прихватили умиљато, тим пре што је Никон у то време био у немилости. Уосталом, врло брзо је постало јасно да ствар није у личном непријатељству између Авакума и Никона, већ у томе што је Авакум принципијелни противник целокупне црквене реформе и одбацује могућност спасења у Цркви, где служе по новим књигама. Алексеј Михајлович га је испочетка наговарао, лично и преко пријатеља га молећи да се умири и да престане разобличавање црквених новина.

Ипак, стрпљење господара је исцрпљено, и 1664. године Авакум је био прогнан у Мезењ, где је продужио своју проповед, врло горљиво подржану у народу. У 1666. години Авакума су довели у Москву на суд. Ради тога специјално је сазван црквени сабор. После дугих наговарања и препирања Сабор је одлучио да га лиши чина. Авакум је као одговор одмах на учеснике Сабора бацио анатему.

Авакум је био распопљен, кажњем бичем и прогнан у Пустозерск. За њега су се заступали многи бојари, молила је чак и царица, али узалуд.

Мученик

У Пустозерску Авакум је боравио у земљаном затвору на хлебу и води 14 година. Заједно с њим издржавали су казну други његови саратници – Лазар, Јепифаније и Никифор. У Пустозерску бунтовни протопоп написао је своје знаменито дело „Житије протопопа Авакума”. Та књига постала је не само најизразитији документ епохе, већ и једно од најзначајнијих дела допетровске писмености, у којем је Авакум Петров предвидео проблематику касније руске литературе.

Мучениство протопопа Авакума, старообредна икона

Житије” би се могло сматрати првом аутобиографиjом у руској литератури. Поред „Житија” Авакум је продужио да пише грамоте и посланице, које су одлазиле из пустозерског затвора и широко се распростирале по целој Русији. У данашње време приписује му се укупно 43 дела.

Најзад се цар Фјодор Алексејевич, који је сменио на престолу Алексеја Михајловича, разгневио на једну, посебно оштру посланицу Авакума, у којој је овај критиковао покојног господара. 14. априла 1682. године, у Страсни петак, Авакум и троје његових сапутника били су спаљени.

Спаљивање протопопа Авакума, Пётр Евгеньевич Мясоедов, 1897.

О тим страшним данима касније је писао Александар Солжењицин: „И све што се касније десило са Црквом… од Петра до… Распућина… зар није казна због старовераца?… Црква не треба да почива на неправедности… Боже, како смо могли сатрти најбољи део нашег племена? Како смо могли рушити њихове капеле, а сами се мирно молити и бити у добрим односима са Господом? Одрезивати им језике и уши! И не признавати своју кривицу?!”

Не чини ли вам се, оче Северјане, да неће бити добра Русији све док не добијемо опроштај од старовераца и док не објединимо све поново?“, писао је с тугом у срцу Солжењицин (http://www.portal-credo.ru/site/?act=lib&id=2203).

Помесни сабор Руске православне цркве из 1971. године изједначио је старе и нове обреде. Иако та одлука није помогла да се реши питање вековног раскола, она је ипак допринела да се превазиђе отуђеност.

Крст у спомен на Авакума у Пустозерску

У Пустозерску, на претпостављеном месту спаљивања протопопа Авакума, постављен је крест.

У 2020. години старообредски свет ће обележавати 400-годишњицу рођења протопопа Авакума. Веома је важно да уочи тог датума на савезном нивоу буде указана подршка селу Григорову и целом Бољшемурашкинском рејону, који сада, на срамоту свих православних, пребива у запуштености.

P.S. Посебну захвалност дугујемо заменику управника администрације Великог Мурашкина Рињкову Вадиму Вениаминовичу.

Рајко Буквић

Поделите:

3 Коментари

  1. U centru Moskve, metro Beloruskaya, staroobredni hram https://prv1.lori-images.net/moskva-staroobryadcheskii-nikolskii-hram-u-metro-0020547165-preview.jpg Jednom sam usao u staroobredni, nisam znao, a oni prate svakoga ko ulazi i odmah su me opomenuli. Narod stoji u priprati, ladja hrama je pusta, a u priprati su i ljudi u mantijama bez odezdi koji paze ko ulazi. Jako neugodan i nekako sektaski osecaj….Bog da nam svima oprosti. Nedaleko se nalazi podvorje manastira Valaam, i tu je, naravno, sasvim drugacije, duhovno toplo, kao i poj Vlaamaca, kao u raju. http://mospodvorie.ru/wp-content/uploads/2016/06/Valaam2-960×640.jpg

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here