Комнен Коља Сератлић: Љубав није поражена патњом

Поделите:

Траг у времену из црног шешира
KОМНЕН KОЉА СЕРАТЛИЋ (хумореска)

ЉУБАВ НИЈЕ ПОРАЖЕНА ПАТЊОМ

Све ће нам одузети, чак и љубав која је Божји дар. Kо? Помогните да заједнички одговоримо на то питање.
Kада су питали једног логораша (провео је четири године у Бухенвалду) како се осећао, одговорио је „да његове патње нису ништа у поређењу са његовим сломљеним срцем због оних јадних немачких младића који су били тако сурови и да мислећи о стању њихових душа не могу да нађем мира…“

Молим, нисам добро чуо. Шта кажете? Поређење. Поређење ми није ни у подсвести. Не знам зашто сам цитирао несрећног логораша. А, ви, да ли ви знате? Можда ви немате мира због стања душа светских путајућих циркузаната, разних домаћих издајника, превараната, лажова.

Народ. Kоји народ? Народ, којег је газио ко год је хтео, народ у коме је владала и влада неједнакост, народ који последњих година, за оне који владају, не постоји, понижен, преварен, покраден, испљуван, не може створити правну државу. Тако српски народ нема државу. Српски народ нема ни територију, нема ни границе. ОНИ су се поносили, хвалисали по свету и у ОУН, што су своједобно (најезда исламиста) укинули границе. Држава Kосово има границе.

Пензије. Није њима лако. Ни Њему, ни Њој. Некада, а и сада се скаче с мостова у реке, а они поручују с мостова. Боље би било да су Он и Она скочили с моста и охладили главе. Ззапевајмо сви: „Испратите нас до по моста, Њему и Њој хвал, нама доста“).

Kакав Закон, који Закон, како се може укинути нешто што је незаконито. Kакво повећање пензија, вратите, пре него што скочите с моста, оно што сте отели. Ћуј мене бан – отели, украли и поклањали разним Kлинтинима, Порошенкима, Гузманима, Шредерима, Додикима и др. (не знам да ли је ово исправно граматички). Kо вас туче по ушима да изјављујете да ћете повећати пензије. То је најбољи виц у 2018. години.

Зар вам није жао Њега и Ње? Осећам да вас је страх шта ће се са њимна десити, несрећани сте, срце вам је сломљено због стања њихових душа.

У бити, ради се о непрекидној двадесетчетворочасовној неподношљивој лакоћи лагања. Ех тај Гете био је чудо невиђено, каже „да је истина супротна нашој природи, али да то није случај са заблудом“. Прецизније: „Истина захтева да себе препознамо као ограничене, док нам заблуда подилази, ласка нам да смо на овај или онај начинн неограничени“.

Све би ми ово сварили, проварили и свако јутро избацили, да се то догађа некоме другоме и у неким другим временима. Одкуда нам толика моћ праштања онима који нам наносе патњу. Шта се дешава ако им не опростимо. Поучна је прича француског генерала Мориса д Елбеа: „за време револуције његови људи су заробили неколико Плавих и желели су да их стрељају; морао је да се сагласи и против своје воље, али је инсистирао да прво прочитају Молитву Господњу наглас, што су и учинили, и када су дошли до речи „Опрости нам дугове наше, ка што ми опраштамо дужницима својим“ они су схватили, заплакали су и пустили заробљенике на слободу“.

У Србији има превише мученика, а лакрдије су поревазишли сваку меру. Људски мозак то не може више да схвати. Не би било добро да наше патње буду оптужбе онима који нас муче, јер плаћање истом мером био би њихов тачан ужасни прорачун. Не смемо остати у сећањима наших мучитеља као њиохове жртве, већ као помоћниц. Свакодневно им помажемо, аплаудирамо, уздижемо, дајемо им гласове на изборима.

Све што је више клевета и лажи, Он, Она и Они су нам милији и дражи.

Гледано са социолошког и психолошког становишта, познато је да једну земљу може захватити – колективно лудило. Не само земљу, ЕУ је колективно лудило, са једном Штазијком на челу.

Kао сведок времена износим доживљене чињенице. Те чињенице су такве да нормалном човеку личе на вицеве, хумореску. Али, само те чињенице могу једнога дана послужити вајним историчарима, „српским“ историчарима, да пишу историју. Они је, додуше, сакодневно пишу и на електронским медијима лапрдају, поготово они дрр, мрр нарцисоидни јапаијевци (ја па ја) у кругу Двојке, а не знају истину ни о једном српском датуму. Величају и славе антисрпке датуме, а неке велике српске датуме и не спомињу, или их се са накнадном памећу присете.
Нникада се не сме заборавити 15. фебруар 2001. године када смо се окупили у Марићевића јарузи код Орашца, где је почео Први српски устанак; тај датум је један од најбитнијих историјских, културних и политичких датума у историјском календару Србије; нико, забележено је и оловком и камером, није био присутан од досманлијских вођа. Још су били у заносу и победоносној еуфорији након пирмоманске петооктобарске револуције. А онда је досманлијама и њиховим историчарима дошло из дупета у главу какав су грех починили, тако да су 10. јула те године оддржали ванредну седницу Скупштине Србије, донели Закон о проглашењу 15. фебруара за Дан државности, Дан уставности. Некако им се све то, како се каже у народу, „збрчкало у глави“, јер су разапети између комунизма и досизма.
Последњих година, тако ми се чини, односно нека ми Свевишњи суди ако грешим, све више прослављамо, или се утркујемо да обележимо неки ранији или нови датум, који нам је наметнут, односно, који нам намеће Јевропа и Империја зла.
На крају предлажем да све што су до сада изговрили, Он, Она, Они, посебно изјаве на мосту, које су ме натерале да све ово трабуњам, уврстимо у значајне српске датуме. Зашто су изјаве на мосту значајн српски датум, јер ми пензоси живимо од наде и утопије. Свеколико лето, сваколику јесен, свеколику зиму, чекаћемо „највеће пензије“, јер мучитељи дају дугачке рокове како би могли мирно да наставе са мучењем.
Наведено, Андрић је сажео у пар реченица: „Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања њиме, то значи учинити га непокретним и безопасним потпуно и заувек, и та обмана чекања тврђа је од сваког затвора и јача од најјачих букагија, јер се, са много среће и вештине, из затвора може побећи и окова се може човек ослободити, али те обмане(!) – никад ни довека. Све што јесте и што знате, умете и можете, стављено је у службу тога чекања без краја и без икаквог изгледа на остварење. Једнима век прође у мучном и узалудном чекању, а други добију и без најмањег чекања све што желе и чему се надају.

Комнен Коља Сератлић, Видовдан

Поделите:

22 Коментари

  1. Управо тај осећај логораша и брига за своје мучитеље као да се пресликава на данашњу стварност. Што се мене тиче, нисам забринут нити ми је сломљено срце за поступке владајуће олигархије. Немам тај осећај. Ови што имају и брину се над творцима својих живота, и какво им је душевно стање су претпостављам из круга породице а најмање из неких других побуда.

  2. Malo je of topik ali…austrijski neurolog i psihijatar Viktor Frenkl je napisao knjigu provokativnog naslova „Zasto se niste ubili“. On je preziveli logoras. Dok su bili u logoru i cekali smrt koja je bila neizbezna dozivljavali su strasne muke: glad, zarazne bolesti i sl. U takvom stanju covek zaboravi sve, samo se telo bori da prezivi. Logor je bio ogradjen zicom prikljucenom na struju visokog napona, tako da je bijeg bio nemoguc. Cesto su logorasi, ne moguci vise da izdrze muke, prisli zicanoj ogradi, uhvatili se za za zicu i tako sebi prekracivali muke. Jednog dana, ne mogavsi vise da izdrzi Viktor je krenuo ka zicanoj ogradi da se ubije. Samo se uhvatis sakama za zicu i sve muke nestaju. Odjednom seio se svoje supruge koju je voleo, ali i zaboravio u mukama, smatrajuci da je i ona mrtva. „Video“ njeno lepo lice…zaplako je, javila se nada. Odlucio je da se ne ubije. Preziveo je i doziveo preko 90 gdina. Spasilo ga je lice zene koju je voleo.

    Zato se kaze da ce pravednici ziveti og gledanja lica Bozijeg.

  3. КАКО СЕ У „ДЕМОКРАТИЈИ“ СПРОВОДЕ СТАРИ КОМУЊАРСКИ ЈУГОСЛОВЕНСКО-СРПСКО ИЗУМИ?

    Невероватно добра, тачна и вишестручно-уметничка кратка а довољна анализа онога што рекао Андрић „шта сањам, а шта ми се догађа“. Истина, можда би Андрић данас имао и другу оцену, на пример: „Шта нисам ни у сну видео, а то ми се догађа.“ Или некако још много паметније од вога. Заиста је чекање, када те неко на чекање бесконачно натера, још неописана категорија трајања које се, чини ми се, научници нису сетили. А сетио се, ето, гдин. Комнен Коља Сератлић. „Пензоси“, како их Коља добро зове, чекају повећање пензија бесконачно дуго, а пензија им је, ус твари, смањена. И како може смањено да се икада повећа кад живот не чека и не може да дочека никакво повећање кад си му примање умањио и потребе за живот и трошкове повећао. А коме је отишло то које је од најугроженијих узео и смањио им моћ да помогну својима који су без посла. А да ли је најугроженијима дато то што је једнима одузето кад у многи све угроженији. Тачно је да наша изневерена нада у чекање није само до наших, а шта када то зависи само од наших.
    На пример (волим пример обмане с ћирилицом). Осамнаест година једно Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица) покушава да убеди оне од којих зависи судбина ћирилице (власти и лингвисти) да више не постоји српскохрватски језик, да не постоји ни државно (југословенско, неизоставно антисрпско) ни језичко ни у писму „братсво-јединство“, да не постоје никакви разлози да једини Срби на свету и у Евгропи имају решено питање писма за један (исти, само српски) народ с черечењем на два писма с алтернативном употребом, да не постоји више потреба да Срби замењују своје писмо у 20. и 21. веку, да не постоје више комунисти… Авај, заборавили смо ми који мислимо да не постоје… Јесте да суз умрли водећи комунисти, они који су ведрили и облачили како су и када хтели, али смо заборавили да су они инмали децу, остављене унуке који су стасали да сада спроводе све оно старо на исти, па често и гори начин, а сада под именом „демократе“ у систему који су прозвали „демократија“ (изабереш ме па заборавим одмах на твоју муку, а радим како ја хоћу и шта хоћу и убеђујем те да „н8икад није било боље, него што је под нама“. Мало горе, мало доле, али нема ниједне власти која не тврди да нам је тек под њима боље и све боље. А ми у „Ћирилици“ (од 2001) никако да убедимо власти и лингвисте да Срби могу да сачувају своје писмо само тако како сви други чувају своје писмо у свом језику. Дакле, једно писмо је довољно за један језик и да не постоји ни један једини разлог за то да се само Срби черече на два писма у једном свом језику. Уместо да спроведу оно за шта смо се, ни сам не знам тачно како, успешно изборили да у Уставу (Члан 10. пише о службеном српском језику и ћириличком писму баш како пише у свим другим уставима у Европи, тј. да је српски језик као и сваки други језик Европе треба да се пише једним, својим писмом. И спровођење тог Устава макар у језику и писму мора да зависи од наших власти и наших лингвиста, баш они не дозвољавају да се Члан 10. примењује свуда и увек, него тек у десетак процената коришћења српског језика. Наши не дају да се спроводи нормална одредба из Устава. Власти и лингвисти настављају оно што је важило све време после Новосадског договора (1954) у пракси — сурова и свуда фаворизација оног латиничког писма које је први пут наређено у Србији посл забране ћирилице у Првом светском рату (1916-1918). Таква фаворизација туђег писма задржава се и данас одлукама власти с лингвистима, а кључни човек у власти изричито каже да се неће примењивати уставна обавеза о језику и писму на овај начин: „Ћирилица је толико лепа да никога не треба терати да њоме пише.“ Он то изгледа схвата као да је ћирилица толико „лепа девојка“ да јој удаја није ни потребна. Искористиш је једном, одбациш је и прихватиш другу девојку…
    Да ли ће неко икада у власти и међу плаћеним лингвистима у институцијама да каже: Применимо уставну одредбу за српско писмо и не губимо више време у томе.“ Уместо тога, српске власти и лингвисти стално измишљају нове разлоге и начине да се не спроводи оно што пише у Уставу, а што је могуће једноставно и лако спровести макар оно што само од наше власти и лингвиста зависи. Није ли то доказ да су комунисти живи и да су у „демократији“ данас још извежбанији и виспренији како да лажу и обмањују у новој пракси?
    Свака част гдину Сератлићу што се може много ишчитати из овог његовог изврсног текста и што је моја маленкост могла да у таквом тексту пронађе и ово што рекох. Ја и то, на мало једноставнији начин, ишчитах у његовом писању.

  4. КАКО СЕ У „ДЕМОКРАТИЈИ“ СПРОВОДЕ СТАРИ КОМУЊАРСКИ ЈУГОСЛОВЕНСКО-СРПСКО ИЗУМИ?

    1.
    Невероватно добра, тачна и вишестручно-уметничка кратка а довољна анализа онога што рекао Андрић „шта сањам, а шта ми се догађа“. Истина, можда би Андрић данас имао и другу оцену, на пример: „Шта нисам ни у сну видео, а то ми се догађа.“ Или некако још много паметније од вога. Заиста је чекање, када те неко на чекање бесконачно натера, још неописана категорија трајања које се, чини ми се, научници нису сетили. А сетио се, ето, гдин. Комнен Коља Сератлић. „Пензоси“, како их Коља добро зове, чекају повећање пензија бесконачно дуго, а пензија им је, ус твари, смањена. И како може смањено да се икада повећа кад живот не чека и не може да дочека никакво повећање кад си му примање умањио и потребе за живот и трошкове повећао. А коме је отишло то које је од најугроженијих узео и смањио им моћ да помогну својима који су без посла. А да ли је најугроженијима дато то што је једнима одузето кад у многи све угроженији. Тачно је да наша изневерена нада у чекање није само до наших, а шта када то зависи само од наших.

  5. КАКО СЕ У „ДЕМОКРАТИЈИ“ СПРОВОДЕ СТАРИ КОМУЊАРСКИ ЈУГОСЛОВЕНСКО-СРПСКО ИЗУМИ?

    1.
    Невероватно добра, тачна и вишестручно-уметничка кратка а довољна анализа онога што рекао Андрић „шта сањам, а шта ми се догађа“. Истина, можда би Андрић данас имао и другу оцену, на пример: „Шта нисам ни у сну видео, а то ми се догађа.“ Или некако још много паметније од вога. Заиста је чекање, када те неко на чекање бесконачно натера, још неописана категорија трајања које се, чини ми се, научници нису сетили. А сетио се, ето, гдин. Комнен Коља Сератлић. „Пензоси“, како их Коља добро зове, чекају повећање пензија бесконачно дуго, а пензија им је, ус твари, смањена.

  6. 2.
    И како може смањено да се икада повећа кад живот не чека и не може да дочека никакво повећање кад си му примање умањио и потребе за живот и трошкове повећао. А коме је отишло то које је од најугроженијих узео и смањио им моћ да помогну својима који су без посла. А да ли је најугроженијима дато то што је једнима одузето кад у многи све угроженији. Тачно је да наша изневерена нада у чекање није само до наших, а шта када то зависи само од наших.
    На пример (волим пример обмане с ћирилицом). Осамнаест година једно Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица) покушава да убеди оне од којих зависи судбина ћирилице (власти и лингвисти) да више не постоји српскохрватски језик, да не постоји ни државно (југословенско, неизоставно антисрпско) ни језичко ни у писму „братсво-јединство“, да не постоје никакви разлози да једини Срби на свету и у Евгропи имају решено питање писма за један (исти, само српски) народ с черечењем на два писма с алтернативном употребом, да не постоји више потреба да Срби замењују своје писмо у 20. и 21. веку, да не постоје више комунисти…

  7. 2.
    И како може смањено да се икада повећа кад живот не чека и не може да дочека никакво повећање кад си му примање умањио и потребе за живот и трошкове повећао. А коме је отишло то које је од најугроженијих узео и смањио им моћ да помогну својима који су без посла. А да ли је најугроженијима дато то што је једнима одузето кад у многи све угроженији. Тачно је да наша изневерена нада у чекање није само до наших, а шта када то зависи само од наших.

    • 3.
      На пример (волим пример обмане с ћирилицом). Осамнаест година једно Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица) покушава да убеди оне од којих зависи судбина ћирилице (власти и лингвисти) да више не постоји српскохрватски језик, да не постоји ни државно (југословенско, неизоставно антисрпско) ни језичко ни у писму „братсво-јединство“, да не постоје никакви разлози да једини Срби на свету и у Евгропи имају решено питање писма за један (исти, само српски) народ с черечењем на два писма с алтернативном употребом, да не постоји више потреба да Срби замењују своје писмо у 20. и 21. веку, да не постоје више комунисти…
      Авај, заборавили смо ми који мислимо да не постоје… Јесте да суз умрли водећи комунисти, они који су ведрили и облачили како су и када хтели, али смо заборавили да су они инмали децу, остављене унуке који су стасали да сада спроводе све оно старо на исти, па често и гори начин, а сада под именом „демократе“ у систему који су прозвали „демократија“ (изабереш ме па заборавим одмах на твоју муку, а радим како ја хоћу и шта хоћу и убеђујем те да „н8икад није било боље, него што је под нама“.

  8. 3.
    На пример (волим пример обмане с ћирилицом). Осамнаест година једно Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица) покушава да убеди оне од којих зависи судбина ћирилице (власти и лингвисти) да више не постоји српскохрватски језик, да не постоји ни државно (југословенско, неизоставно антисрпско) ни језичко ни у писму „братсво-јединство“, да не постоје никакви разлози да једини Срби на свету и у Европи имају решено питање писма за један (исти, само српски) народ с черечењем на два писма с алтернативном употребом, да не постоји више потреба да Срби замењују своје писмо у 20. и 21. веку, да не постоје више комунисти…

  9. 4.
    Авај, заборавили смо ми који мислимо да не постоје… Јесте да суз умрли водећи комунисти, они који су ведрили и облачили како су и када хтели, али смо заборавили да су они инмали децу, остављене унуке који су стасали да сада спроводе све оно старо на исти, па често и гори начин, а сада под именом „демократе“ у систему који су прозвали „демократија“ (изабереш ме па заборавим одмах на твоју муку, а радим како ја хоћу и шта хоћу и убеђујем те да „н8икад није било боље, него што је под нама“.

  10. 5.
    Мало горе, мало доле, али нема ниједне власти која не тврди да нам је тек под њима боље и све боље. А ми у „Ћирилици“ (од 2001) никако да убедимо власти и лингвисте да Срби могу да сачувају своје писмо само тако како сви други чувају своје писмо у свом језику. Дакле, једно писмо је довољно за један језик и да не постоји ни један једини разлог за то да се само Срби черече на два писма у једном свом језику.
    Уместо да спроведу оно за шта смо се, ни сам не знам тачно како, успешно изборили да у Уставу (Члан 10. пише о службеном српском језику и ћириличком писму баш како пише у свим другим уставима у Европи, тј. да је српски језик као и сваки други језик Европе треба да се пише једним, својим писмом. И спровођење тог Устава макар у језику и писму мора да зависи од наших власти и наших лингвиста, баш они не дозвољавају да се Члан 10. примењује свуда и увек, него тек у десетак процената коришћења српског језика.

  11. 6.
    Наши не дају да се спроводи нормална одредба из Устава. Власти и лингвисти настављају оно што је важило све време после Новосадског договора (1954) у пракси — сурова и свуда фаворизација оног латиничког писма које је први пут наређено у Србији посл забране ћирилице у Првом светском рату (1916-1918). Таква фаворизација туђег писма задржава се и данас одлукама власти с лингвистима, а кључни човек у власти изричито каже да се неће примењивати уставна обавеза о језику и писму на овај начин: „Ћирилица је толико лепа да никога не треба терати да њоме пише.“ Он то изгледа схвата као да је ћирилица толико „лепа девојка“ да јој удаја није ни потребна. Искористиш је једном, одбациш је и прихватиш другу девојку…

  12. 7.
    Да ли ће неко икада у власти и међу плаћеним лингвистима у институцијама да каже: Применимо уставну одредбу за српско писмо и не губимо више време у томе.“ Уместо тога, српске власти и лингвисти стално измишљају нове разлоге и начине да се не спроводи оно што пише у Уставу, а што је могуће једноставно и лако спровести макар оно што само од наше власти и лингвиста зависи. Није ли то доказ да су комунисти живи и да су у „демократији“ данас још извежбанији и виспренији како да лажу и обмањују у новој пракси?
    Свака част гдину Сератлићу што се може много ишчитати из овог његовог изврсног текста и што је моја маленкост могла да у таквом тексту пронађе и ово што рекох. Ја и то, на мало једноставнији начин, ишчитах у његовом писању.

  13. Viktor Frankl, austrijski Jevrejin, neourolog i psiholog, napisao je knjigu „Zasto se niste ubili“. Inace je preziveli logoras. Logor je bio obradjen bodljikavom zicom kojom je tekla struja visokog napona. Iscekivanje smrti praceno je maltretiranjem, gladju, bolestima. Ljudi zaborave sve, rodbinu, proslost, samo se telo mori sa mukama. Mnogi su neizdrzavsi kratili sebi muke – uhvate se se rukama za zicanu ogradu i ginuli od udara struje. Ni Viktor nije mogao vise da izdrzi i krenuo je jednog jutra ka ogradi – uhvatice se, prekratiti muke. Dok je isao ka ogradi „spasa“ (smrti) setio se da je ozenjen, i „ugledao“ je lice svoje supruge koju je mnogo voleo. Zaplakao se sa setom, javila se nada – odlucio je da se ne ubije. Preziveo je i doziveo 92 godine. Lice osobe koju je voleo postalo je spasonosno za njega. Zato se se kaze da ce pravednici zive gledajuci lice Bozije.

  14. ne lupetaj Maljevicu, lice bozje nikad niko nije video ni ce ikad videti..
    ti sto kazu da su ga videli pa preziveli lazu……
    njega kad vidis to ti je zadnje sto si video u ovom telesnom oblicju…..
    nema vremena ni A da kazes, zaspis i ciao va vjek vjekovi

    • To je ontoloski smisao, u krajnjojj meri eshatoloski – dakle PREobrazen.

      Petar, Jakov i Jovan su videli „lice Bozije“ – preobrazenog Hrista na dan koji slavimo kao Preobrazenje. Sv. Serafim Sarovski je prizvao Duha Svetog Koji ga je preobrazio pred duhovnim cedom koje se pitalo starca sta znaci „zadobiti Duha Svetoga“. Hriscanstvo se, ustvari, i temelji na tom preobrazaju svega kako bi „gledali lice Bozije“. Sad sto je tvoj obrazovni nivo u istoj ravni kao i ocni vid…to su druge stvari.

      • (Poenta je da je tesko voleti i bliznje, kamoli neprijatelje..,Viktor je zaboravio suprugu u muci iako ju je volio – muka ju je „prekrila“. Druga dimenzija je ovo oko „gledanja“. Kad mu se javila u secanju, kada je „nadvladala“ muku i „pojavila se“….onda je Viktorova ljubav pobedila muku i umesto smrti ostao je ziv. Prebacimo li na ontoloski nivo, mozemo samo da zamislimo kolika Lhubav je Bog, a kao takav i sam izvor zivota. Ljubav NIJE osobina Boga, neka Njegova vrlina, ona je NACIN postojanja Boga! Po hriscanskom ucenju….zato je i izvor zivota. E BAS primes Viktora Frenkla pokazuje to odlicno na zemaljskoj rani…izvini sto ne razumes.)

  15. Да, у праву сте поштовани Збиљићу (поштујем Ваше знање и Вашу борбу иако се нажалост не познајемо), узеће нам и ћирилицу. Никада не могу забиравити, то бејаше давно, када је Србија постала парламентарна, у Скупштини је шмркави Чедо рекао: „Нећемо ваљда у Европу са патриотизмом и ћирилицом“. Земља која има државу има и тз. државне механизме. Тог Шмркавца требало је одмах процесуирати. Јављао би се из ЦЗ-еа, а не да нам и дан данас трује душу. Но, шта је ту је. Морамо се борити. Професор Жарко Видовић је писао да срепски народ може да спаси само СПЦ, вјера, вјера у Бога. „Када је Онај кога волимо ту, иако га не видимо, чак икао ћути, Његово Присутво испуњава нашу тишину. Веровати у то Присуство значи веровати у Божију љубав према нама“. Погледајте цркве, скоро су празне, на Молитвама Господњим, које су одговорност, зато и нема младих, њихове цркве су кафићи и Империјина ратничка музика.

    • И мени је заиста жао што се и лично не познајемо, јер кад читам било који Ваш текст и ма о чему, делује ми као да се одавно знамо и да веома блиско мислимо. Ево и о Шмркавцу потпуно исто мислимо а невоља је што се Шмркавци множе.

  16. Око ћирилице само да се надовежем. Пошто пишем за један портал, питао Ја њих да ли објаве могу да иду на ћирилици, јер је православно писмо ћирилица а не латиница која је наметнута. Добио сам одговор да је портал где пишем регионалног и ширег карактера те је латиница најприхватљивија јер не читају само Срби, већ и друге нације ширег карактера. Гугл претрага препознаје латиницу а слабије ћирилицу, али ко жели да чита на ћирилици има опција да промени писмо, али изворна објава иде на латиници и сада тамо морам ићи на латиницу.
    Мало сам искочио из теме али чисто да знате да то са ћирилицом не иде „баш лако“.

    • ТО СЕ НАМЕЋЕ САМО СРБИМА!

      Да је то објашњење бесмислено и злурадо да се избегне ћирилица, ево вам, поштовани Слободане доказа. Ако они други треба да читају српски језик на хрватском писму, зар онда не би било логично да неко други каже овако: пошто треба ово да читају и они који имају ћириличка писма, зашто не би некада Хрват рекао: зато ћемо објавити текст на ћирилици. Нико други, осим Срба, никада не води рачуна о другоме када пише свој језик својим писмом. Таква „пажња“ у поништавању српског језика на српском писму тражи се само од Срба. Никоме другоме се не намећу два писма да би они замењивали своје писмо. То се намеће само Србима.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here