Комнен Коља Сератлић: Спољна политика Србије и кадровање оркестра на броду који тоне!

Поделите:

Траг у времену из црног шешира

СПОЉНА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ И КАДРОВАЊЕ ОРКЕСТР НА БРОДУ КОЈИ ТОНЕ

Данима се мучим да ли да напишем неколико простопроширених реченица о спољној политици и кадровању у Министраству спољних послова (у даљњем тексту МСП), с обзиром на то да сам прве текстове и интервјуе писао и давао, о тим важним сегментима сваке земље, још пре четрдесет година. Апсурдно је али је истинито, да се за тих дугих четрдесет година ништа није променило, односно кудикамо је стање трагичније него пре четрдесет година.

Дигресија: Ми Срби смо пoзнати по томе да сваки пут, када сменимо владаре, владајуће екипе (не волим синтагму „владајуће гарнитуре“), било на улици (петооктобарска пироманска револуција) било на изборима, срушимо држау, односно растуримо кадровски све државне институције, укључујући универзитетте и др. Земља без континуитета у најважнијим институцијама је земља париа. Пример Кине и Русије, које су биле затуцаније комунистичке земље, требао је бити узор свим социјалистичким земљама. Спојиле су корисно из социјализма и капитализма.

Од 10 с краја краја прошлог века до данс, ако бих навео све лудорије у спољној политици Србије и кадровању, требало би ми најмнање 1000 страна, иако сам до сада написао више од 500. Они којима је све то било намењено, нису читали, или ако су и понешто прочитали, нису присвајали, јер су од момента седања у фотељу добили и памет, која им је дошла из онага на чему седе у главу. Питали су једног човека на пијаци, да ли би хтео да буде председник, одговорио је : „Шта сте до сада чекали“. Не потцењујем пијацу, јер сам, своједобно, на Бајлоновој пијаци чуо више памети негао од садашњих масмедија – писаниих и електронских, који су антинародни, који су под капом, извршне власти, Сороша и др. страних зликоваца, завереника, који се служе измишљотинама, аферама, вулгарни, чак и нису прави таблоиди, јес су примитивни. Али такав нам је менталитет: сви можемо бити све, свака шуша је постала министар, новинар, спољнополитички коментатор. генерал, владар, односно сви су генијални сваштари.

Просто је зачуђујуће, зашто се моји критичари противе објављивању чињеница , које би требало стално понављати. Наглашавам да у свим текстовима, као у овом, износим само оне чињенице за које имам писане доказе. Један једини озбиљни масмедиј, захваљујући главном и одговрном уреднику, ништа не објављује ако за све што обајви нема документа и доказе, а то је недељник „Сведок“ . Опасне чињенице, које су изван памети, добијене из неких других извора (који се не мпгу довести да сведоче), не смем да објављујем. Сећам се када сам 2006. одине у тексту у коме сам критиковао Коштуницу што је неким типовима (мушким и женским) потписивао акредитивна писма, односно именовао за амбасадоре, написао за јену женску сподобу шта је урадила на пријему у страној земљи (напила се и унередила) у функцији амбасадора, да нисам од пријатеља у МИП-у добио копију строгопов. извештаја о томе, заглавио бих ко зна колико година у затвору (повукла је тужбу).

Иначе, можда је сулудо, али је истина да су се Срби прикључили својим непријатељима у обрачуну са Србима. Тај обрачун је узео маха након петооктобарске пироманске револуције у свим порама друштва.. За ових дугих и несрећних 13 година, многи Срби су се утркивали (настављају да се утркују и на домаћој и на међународној сцени, што спада у спољну политику) да се докажу колико мрзе српски народ.

У доба комунизма, Србија је имала најгоре руководство, које се, такође, утркивало како да удовољи Брозу, Кардељу, Бакарићу и другима. Као сведок времена, све сам их познавао, наводим њихова имена зато што су у сталној телефонској вези из гробова са садашњим владарима. Сећамо се Дража, Пера, Влашкалића, Дороњских, Крунића, Берисаљевића, Тодоровиића, Друловића, Перовићки, …, Срба – функционера, из Хрватске, БИХ, Ц. Горе. Гледао сам их како четвороношке пузе пред Брозом (који је интимно о њима имао најгоре мишљење, јер „Издајице мрзе и они којима услуге чине“, Тацитус) и цинкаре своје саборце.

Од доласка Досманлија на власт, ДОСИЗАМ је и данас, најцрњи ИЗАМ ( види текст „Досизам и даље влада у Страдији“). Досманлијска и ових садашњих који су их наследили, спољна политика и кадровање у МСП-у, остаће забележени црним словима. Та два сегмента су увреда за српаки народ, та два сегмента су понизила српски народ, та два сегмента су срозала углед у свету српског народа, та два сегмента су нанијела велико зло економији, политици – генерално, затим култури, науци, просвети, здравству, одбрани земље (војсци), спорту.

Осим спољнополитичких лудорија, Жижића, Пешића, Коштунице, Тадића, Маровића (СРЈ), поново Коштунице и Тадића, Николића, Вучића, након што Србија, захваљујући Милу Бритви, поста напокон самостална творевина, затим предесденика влада, министара иностраних послова (Свилановића – Монтгломериевог петоколонског детета, Драшковића – Натовца, Јеремића- Јуда без м… ретроградног, правилније речено, човек звани ретросмешпак – Мркића, и на крају неодмереног у изјавама и понашању, певача из Житорађе – Дачића), увек су се тим лудоријама придрживали улизице, свезналице увек исти већ годинама, неки аналитичари и коментатори спољное политике Србије и спољнополитичких кретања у свету.

Најсвежији пример је недавна емисија на РТС1 (нисам запамтио како се зове, неодмјерени неспособни аутор и водитељ, иначе не гледам те емисије, позва ме пријатељ да укључим тај канал, због једне несвршене музичарке, уз коју су били двојица мушкараца, чији су понеки присупи имали вредмност, плус незабилазна, умиљатог, мазног гласа – Љ. Смајловић), о сусрету Трамп-Путин, изазивала подсмех код просечног познаваоца на тему шта се из таквог сусрета може очекивати и генерално о спољној полиотици. „Бријлијантне“ анлаизе несвршене музичарке А. Јоксимовић и Љ. Смајловић су, сазанао сам у међвремену, узбудиле и Трампа и Путина (ха, ха). Ту је било лупетања на тему, да ли се разговор у четири ока икада сазна, односно да ли преводилац, ако присуствује сме да писне о том разговору. Сви су тврдили да то остаје вечне тајна. Какав аматеризам и лудорија. Ниједан разговор у четири ока са прводиоцем или без преводиоца није остао тајна, иако се не праве забељешке (Јосип Висаријоновић Стаљин, звани Коба, никда није дозволио да се једна реч запише о његовим разгоиворима са страним шпефовима држава и влада; сећам се посете чувене Тачер Москви и сусрету за Горбачовом у време распадања СССР-а; пратио сам ту посету.; сазнали смо и делове разговора у четирти ока, јер државник мора саопоштити макар министру иностраних и свом заменику и центру где се креира спољна политика, шта се причало, то није његов приватни разговор у питању је држава; тако је паметна Тачерова молила Горбачова да одгоде уједињење две Немачке, односно да се не руши Берлински зид „још најмање двадесет година“. То није послушла та политичка незналица, бивши вишиј тракторист, Горбачов. Дакле, саговорници у тој бедној емисији су тврдили да се никда неће сазнати шта су Трамп и Путин разговарали у четири ока (лудорија).

Након петооктобарске пироманске и издајничке револуције, та несвршена музичарка, потрпарол ДС, именована је за помоћника министра спољних послова, најважнијег и најтежег сектор у МСП- – Штампа, култура информације, просвета, наука (то је једина особа која је ушла у МСП у кућним папучама). За несрећу нашао сам се у том Сектору, као помоћник бившем шефу Словенцу Вајглу. Сакупила нас је и децидирано рекла: „Ја сам Александра Јоксимовић, бавила сам се паралелном дипломатијом, не волим новинаре“. Шта сам на то реплицирао није битно, али је била шокирана (касније ће сав бес, плус недопустиве увреде искалити на мојој маленкости у имнтервјуу у Дуги новинару, садашњем дугоодишњем политичком уренику на РТС1, а тај њен пријатељ и новинарска незналица, није објавио моју реплику на тај интервју; укинула је редовне недељне конференције за стране и домааће новинаре, ад хок конференције, бврифинге, који су нормални у свим нормалним МСП-овима у свету. То је била очекивана последица, јер су свих 19 тадашњих коалиционих досманлијских парија имале своју спољну политику и кадровање (кадровски кључ је био јачи и примитивнији од оног у социјализму када су постојали републичко-покрајински кључеви).

Свака та партија и оне најмање, чије је чланство могло да стане у једну повећу тракторску приклоцу, дале су своје бојовнике за амбасадоре, друге дипломате, све до домара, возача и спремачица. Дакако, то су били тзв. Амабасадори и дипломати са улице, без познавања дипломоатских вештина и норми, без дана дипломатског искуства или знања страних језика. Та несрећница укинула је најважнију и најпрофитабилнију установу – Републички завод за научну, културну, просветну сарадњу Србије са иностранством. Прекунула је све конвенције, програме, протоколе, споразуме уговоре на том плану са бившим социјалистичким зељама, укључујући Русију и бивше републикама СССР-а, новонастале државе. Ипак се неко охрабрио да је удаљи из МСП-а, а ли се ових дана најављује да ће бити амбасадор у једној безначајној земљи – Великој Британији. Ако се то деси, доказ је да је у Србији завладало тотално лудило. Укините амбасаде и МСП. Дипломати у иностсранству букваслано зевзече, нико их не прихвата као саговорнике (ниједан се не вратио након пет-шест, неки десет година без 300 000 Евра џепу,крвавог новца нас пореских обвезника и и милион гладних у Србији. Тако ће музичарка, након седмогодишпње лежачине у Лондону Прибићавића, такође, примати велику плату и ништа неће радити, односно нема ниједану радну карактеристику и капацитетр да обавља ту свету дужност.

Наизменично наводим кадровање и бисере из спољне (анти)српске политике за које постоје докази:

Дакле, Свилановић је у једној емисији Утискачице антисрпскипог Утиска (код сваког човека понекад провали исксреност или несвесна истина), сав скрушен, рекао да му други кадрују у МИП-у, а о спољној политици да не се и не говори. Тај петоколониста је у Бугарској рекао (када га је примио тадашњи председник Прванов) да ће Косово бити држава, то је поновио у једној другој прилици у Њујорку. Са Монтгломерием је истерао из МСП више од 300 професионалних дипломата и 200 стручних рефераната, посебно конзукларних, који са политиком и партијама нису имали никакве додирне тачке (кључ у социјализму је био само за амбасадоре). За сва злодела, награђен је од завереника високим звањем и платом (16 000 Евра месечно). О њму сам, такђе,написао десетак текстова.

Натовац Драшковић (никда нисам сазнао ко га је НА ТО навукао, али неки написааше да је у питању злогласни затвор за Србе у Хагу, а познато је да има фобију од затворене просторије). Драшковић је за време посете Израелу, као министар иниостраних дела у сред Јерусалима рекао „да је Јерусалим главни град Израела“, другим речима позвао је на по козна који пут за 3000 година постојања Јеусалима на „Свети рат“ (данас је поносан на ту изјаву, јер га је Трамп послушао и поноиво је проливена крв, у Јерусалиму не постоји сантиметар земље а да није натопљен вековном крвљу) . Да ли је Дршковиоћ усагласио спољно политичко трабуњање са Центром где се креира спољна политика (такав центар, додуше, у Србији и не постоји). Није. И због тога и других лудорија за све време министровања су га покушали да смене, јер је имао „солистичке наступе“. Заступао је повлаачење тужбе против земаља НАТО које су бомбардовалое Србију, додавши да је С. Милошевић извршио геноцид на Космету. Пузао је пред црном удовицом, званом Мерлинком (М. Олбрајт и данас пере руке од његовог балављења), која је рекла у сред Прага да су „Срби убице, ратни злочинци и одвратни“, а Чесу су је назвали „Крвава Баба“ и прекинули промоцију њене књиге. И Драашковић је иза себе оставио кадровску пустош (кадровало се у једном затвореном клубу,под покровитељством две дамне): примио је у МИП сестриће, рођаке, пријатеље, разане пијанце из кафана (за шефа једног Конзулата у Немачкој удомио је шефа ресторана на Калемегдану), десна рука у МСП-у су му били антисрпски амабасадори, као Прибићевић (веће годинама у лондону), Вереш јуниор, извесни Висковић и многи дрзги.

За време министровања Јеремића, написао сам више од 20 текстова само о његовом министровању. Његово „солирање“ и гафове (заједно са политичким оцем Тадићем) немогуће је набројати. На лукав, а понекад отворено, промовисао је Турску, генерално исламску спољну политику. У сред Анкаре, на конференцији за новинаре, подржао је Турску која је тих дана убијала и прогонила Курде, 100 километара у дубину Ирака. Да ли је то усагласио са било ким у Србији, не, он је био Србија. Затим је на најпокваренији начин навукао Србију да тражи мишљење Међународног суда правде о косовскошиптарском самопроглашењу фантомске државе. Сви подрепашки масмедији преносили су Јеремићеву изјаву „Да је то велики успех његове дипломатије“, иако је Повеља ОУН предвидела да се свака земља има право да обрати за саветодавно мишљење тоиг Суда о било чему. Сва у позорења, молбе, текстови, писма, отворена и затворена, нису помогла. Ко је био иоле близу памети знао је да ће тај зликовачки Суд дати право шиптарима, више од половине судија су били из земаља кјое су признале Фантома. Данас је многима, који су га, нота бене, тада подржали, јер су спољнополитичке незналице, дошла накнадна памет из дупета у главу, да је то био Јеремићев покварени трик, јер је у међувремену Јеремић опозиција.

Исти ти који данас владају, подржали су Јеремића да буде српски кандитад за председавајућег Генералном скупштином ОУН. Ништа није, а није ни могао (преседавајући је буквално административни потрчко) помоћи Србији, посебно у вези Космета. Још за миниостровања, међу небројаним кадровским лудоријама, поставио је за амбасадора унерећене Србије у ОУН Хрвата из пензије, који док је био актвни дипломата није био кадар из Србије. Колико је само тај двојац нанио зла Србији у ОУН и Империји зла.

Када се вратио из Њујорка са милионима разних девиза, основао је у Југословенском драмском позоришту (осрамоћено је позориште) ЦИРСД – Центар за међународну сарадњу и одржви развој, коме су присусрвовали сви ондашњи, углавном и данашњи владари од Председника допоследфњег министра, плус Патријарх. Браво, браво. А, онда су га предложили да у име Србије буде кандидат за генералног секретара ОУН, натерани од Светске владе и завереника да га подржавају и величају (Тадић је тих дана,ј ер је себе сматрао кандитатом, изјавио да је Јермић годинама само радио за себе и посвађао Србију са више од 50 земаља) да би га данас сви ти пљували, називли „ криминалцем који ће завршити у затвору због 20 несталих милиона ДС – тзв. Жутих и капитала ЦИРСД.

О Мркићу сам, такође, написао поприлично текстова, као и Отворено писмо. За њега је била пригодна једна народна пословица : „Не да се усраном на поток“. И стварно, све што је радио и причао адекватно је тој пословици. Одмах након седања у министарску фотељу, изјавио је да ће наставиоти дела Свилановића, Драшковића и Јеремића, њихову спољну политику и кадровање у МСП-у. Дословно је изјавио „ да се ништа неће мењати у спољној политици и дипломатији“. Али, ако сте пратили његово министровање, он их је по лудоријама превазишао, просто се играо са свима нама, Србијом и српским народом. Није могао да контролише своје изјаве, био је окупиран кадровањем у МСП-у, запошљавао је голуждрааве девојчице. Када се све то, та голотиља, тај смрад телесни и мозговни, разасуо по масмедијима, једној обнаженој која је пред њим заплакала рекао: „Нећу те пустити под лед“.

А,онда као гром из ведраа неба, изјавио је: „Убијте ме, немам амбасадора за САД. Ево, да ме ставите уза зид и припретите не знам чиме и питате кога бих предложио за Вашингтон, ја не знам“, (види мој текст, поводом те изјаве и његоивог министроивања, један и два, под насловом „Убијте ме“). То је рекао и за још двије значајне земље. Он није био свестан да је та изјава отворила Пандорину кутију, односно сва зла у кући дипломатије и понашање лумпдипломата по целом свету, што министар није желео. На тој изјави су се „извежбали“ чепркала по периферији, звани и незвани, познаваоци дипломатије и спољне политике и потпуни лаици, разни булеварски и таблоидни листови.

За Империју, када је био у службеној посети (у Стејт Дипартменту га је прими помоћников помоћник, то је иначе и сада највиши ниво које дочекују и пред њима дрхте наши највећи владари) је рекао „да је то једна велика Хидра и да ту Хидру треба слушати“ (Харадинај је био поштенији, он је отворено рекао да Косово нема спољну политику, да ту политику води Мркићва Хидра).

Нема смисла да оптрећеујем овај текст другим цитатима којима нема краја, али морам рећи (страни извор) да су га имненовали за министра јер су мислили да може открити шифре у банкама на Кипру. Покојни Батић је отишао прерано, јер је поднио кривичну пријаву да је на Кипар изнесено 75 милијарди долара, погрешио је, изнесено је 11 милијарди долара). Тачно је да је у тим временима,к када су у дипломатским џаковима изношене милијарде, он као амбасдор на Кипру био обичан дочекивач службеним колима на ареодрому носаче џакова. Други дан након што је постављен за министра, отпутовао је на Кипар и нормално, вратио се празних руку.

На крају долази оно долоросо (болно), шта рећи о садашњој спољној политици и кадровању. У једну реч, не постоји спољана политика, не псотоји нормално кадровање у МСП-у, односно господин министра и његов генерални секретар, нису очистили, пречистили кућу дипломатије.

Спољна политика (као и кадровање) је спољна политика појединаца. Министар иностраних изјављује што год му падане на памет, а то ради и Прдседник и председник Владе и министри Љајић, Вулин, позната даама, председник Парламента, затим опозициони мешетари, Јеремић, Тадић, Ђилас, Јанковић, Угљанин и др. Своју спољну политику има и Патријарх. СПЦ је дубоко огрезла у клерикализам. Они не креирају и не договарају правце спољне политике, они само одржавају спољнополитичке односе, некео са једном земљаом, као Љјић са Тусрком, неко са Русијом, неко са Украјином, неко са Немачком и да не набрајам.

Сви они имају неке приоритетне земље.. „Ако Вучић није сагласан са неком мојом изјавом (као например „да нам САД, Велика Британиај и Француска нису пријатељи“, нека ме смении). Трагично је што је та изјава тачна, али је још трагичније да је јавнои не може саоштити министар иностраних послова. Не сме Вођа да га смени, иако га је Брнабићка неколико пута то захтевала, предлагала. Уствари Председник и не смењује министре, зна се како се смењују министри. Зна Председник, ако би сменио певача из Житорађе да би пала Влада. Једноставно они себе сматрају боговимна, тако се један Бог руга другом. Све одлучује партија и вође партија. Ако један доктор наука, шеф Посланичке групе СНС у Парламенту, каже било ком члану да се ваља у говнима, он се мора ваљати. Не сме се супроставити било којој његовпој мисли, а да се не говори да се неко у Парламенту супростави Вођиним генијалним потезима према некој или неким страним земљама, иако су вођи и Хрвати и Црна Гора и Албанија и Украјина и Немачка и Француска (Макрон му рече недавно у лице да је Француска спасила Србе, давши бродове у Великом рату, а ондад додао „ми Фрнцуз смо вас потом опслобиодили“) и В. Британија, а посенбно Империја зла, пријатељские земље.

Вођа каже, „Србиј а неће ратовати“, одмах комшије припремају рат, а о претњама шиптарa да се и не говори. На дугој страни Трамп каже да може избити светски рат због Црне Горе , мислећи при том да је угрожена од Србије – лудило, право лудило. Министар спољни хоће да види за пола милиона долара Tрампа у Србији, лудорија, а Брнабићка изјави „да је Косово било Србија“, ухапсите Брнабићку, такође, ко јој је дозволио да присуствује на следећем тајном заседању крвничке Билдерберг групе, која је ну ствари и наредила бомбардовањ и не само бомбардовање.

А тек шта прича Суљо, председник државе Санџак, односа паша султана Ердогана у Рашкој области: „Вучић и Брнабићка нису председници бошњака из санџака (не пишу се велика слова ни бошњаци ни санџак, ко има иоле памети у глави, какве везе са називом бошњак имају муслимани из Рашке области, прим. ККС). „Вучић је инспиратор злочина над бошњацима. Влада је привремени орган Републике Србије. Ни они двоје, ни министри ни посланици нису наши. То нека избију себи из главе. Да смо држава, признао бих Косово“. А онда се Вођа уз осмех буквално шегачи и неколико пута изјави пред новинарима: „Нема Суљо фотеље за тебе, џабе ти све било“. Није ми јасно шта ово „џабе ти све било“ значии, да ли један Председник може овако да се ппонаша. Уместо да је рекао да се неће бавити санџачким пашом и да ће органи гоњења по Уставу и законима предузети мере, он се смеје уз лудорију коју је изговорио. Дакле, Суљо – паша води и има озбиљну и спољну и унутраашњу политику, јер иза себе има моћног султана Ердогана., са којим је наш Вођа велики пријатељ.

Давутоглу, бивши министар спољних послова Турске, највећи мешетар и вечити министар Љајић, муслимански потомак Јеремић и паша санџачки Угљанин, какав квартет (читајте текстове „Мој султране“, „С друге стране јендека“ и др)

И још један опасна појава: српски владари износе радикалније ставове у страним медијима о свим проблемима, спољнополитичлким и унутрашњим, од ставова за домааће медије. Они нису личности. Сви се рађамо као индивидуе, а пут да се пострне личност је трновит и дуг.

Порука: С обзиром на то да је Србија поодавно логор, посебно после петооктобарске пироманске револуције и да је командант тог логора Империја зла, дилема је шта је и шта би требало радити. Нека се нико не вара, осим Срба и националне мањиине су у логору, посебно шиптари. Побуне, убиства и отцепљење шиптара, командант логора није санкционисао. Зато је требало (то поновљам у свим текстовима) преговарати само са командантом логора, а не седати за сто са логорашима. Српски индивидуални „креатори“ спољне политике односе са Косовом третирају као са страном земљом и све своје потезе сматрају спољнополитички (потписују споразуме, воде преговоре, додуше Тачи ет компани и не желе више да преговарају). Том логиком се служе разне Суље, Чанкови и сва та србофобична братија, којом владају завереници о којима сам писао и које сам набрајао у последњем текту под насловом “Посрнула цивилизација“

Комнен Коља Сератлић

Поделите:

1 коментар

  1. Utakmica: Vucic – „kosovari“.

    -Prvo poluvreme Vucic vodi sa 28:0, dao je (gooool!) granice, carine, policiju, sudove, opstinke uprave….pravi golgeter.
    -Drugo poluvreme: Vucic im je „zabio“ pozivni broj, podrzao vladu krvnika Haradinaja….semafor ne moze da broji vise koliko je golova Vuki zabio, stalo se na 50:0
    -Sad Vuki oce da da se „razgranici“. Oce lola i istoriju…zezzaga jedino sto je u pitanju Sveta zemlja, gde je za krst poginulo hiljade Mucenika. Za radi buducnosti dece? A buducnost je da udjemo u Uniju za JOS 10 godina koja se raspada, i da imamo plate DVESTA OSAM I PO eura sa potrebama od 1500. Zaista Srbija ne pamti veceg experta za ekonomiju i nacionalan pitanja Serba….jos jedan bahati vodja, gord i ko zna u kavom psiho-stanju.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here