Марко Ковачевић: 1. мај у Западној Славонији 1995.

Поделите:

БИТИ ИЛИ ЗАБОРАВИТИ

Изгледа да ће ускоро наш календар постати премали да би у њега стали сви датуми у којима треба држати парастосе, сећати се жртава и помињати невино пострадале, али нема много дана који су осим крвљу испуњени поукама и симболиком као што је то био тај 1. Мај несрећне 1995. године. Наравно, желим да подсетим на страдања српског народа у Западној Славонији. Чињенице су одавно познате и здушно запостављене и заборављене па се нећу много бавити бројевима. За озбиљније историјске текстове и документовања ту су увек неуморни господин Штрбац из „Веритаса“ или спискови порушених храмова СПЦ. Можда само да истакнем чињеницу да је број наоружаних, обучених и плаћених „храбрих“ хрватских војника који су нападали, био неколико пута већи од укупног броја становника на целој територији Западне Славоније.

Тема овог текста је – Шта смо ми, као народ заправо научили тог преломног дана и да ли те поуке памтимо?

Као најочигледније, моја генерација је по први пут упознала како изгледа ЗБЕГ, толико честа појава у српској историји. Пред нашим очима и у нашој непосредној близини оживела су платна Паје Јовановића и приче бака. Искуство тужно и потресно, али веома важно.

Оно што је много важније и озбиљније, јесте да је акција Хрватске војске осим разарања и смрти, донела и почетак краја српских снова о животу у Хрватској; донела је директан почетак најновије епохе у српској историји – епохе пораза. До тада смо се још и борили, а од тада само губимо. Поражени смо на свим пољима живота (осим спорта) а то се најдраматичније и најочигледније манифестовало у ономе што смо још дан раније сматрали за немогуће – војном поразу. Пораз је, од тада, постао устаљени и прихваћени модела који је унапред припремљен за свако наше национално стремљење. Седамнаест година колико је прошло, скоро је довољно за формирање једне младе личности! Од тог 1. Маја ми слушамо само о нашим националним поразима. Они са краћим памћењем, као и они са интересом да тако буде, формирали су нови дух у српском народу – дух поражених, прогнаних, осуђених, кривих…дух потпуно неприхватљив и стран нашем народу, као што је стран карцином на младом телу.

Требали су пуцњи, тог првомајског уранка да пробуде и заувек освесте оне који воде овај народ и одговорни су за његову судбину, да их отрезне од веровања у илузију да ће такозвана Међународна заједница икада игде бити чувар свих оних вредности за које се декларативно залаже, да ће бранити ишта осим свог сировог и суровог интереса. Напротив, та „заједница“ показала је да се неће задовољити само добијеним економским, дипломатским или медијским ратом, како нам се то још дан раније чинило. А и зашто би? Њени крвави зуби бљеснули су изненада а гладни поглед је осматрао и много удаљеније српске земље, док су хрватски војници били само директни и верни извршилац онога што заиста заслужује назив „Удружени злочиначки подухват“. Деценије, скоро читав век поноса што ми мали али храбри, имамо своје „савезнике“ (на Западу) велике али праведне, исмејани су, попљувани и потпуно обесмишљени у једном дану.

Епископ славонски Лукијан, Извештај СА Сабору СПЦ о БЉЕСКУ 1995.

Ко је још тога дана показао своје право лице? Па, наш тадашњи председник. Са осмехом и лепим жељама честитао је Празник Рада своме народу. Вест о првом правом убилачком јуришу на тај исти народ, вест о првом великом поразу остатака његове војске, вест о првим модерним избегличким колонама (модерне су само због коришћеног превозног средства – трактор уместо запрега, а заправо су традиционалне), у тадашњем „историјском“ Дневнику главног државног медија, била је мање важна од председникове оптимистичне честитке. Није требало кварити празнично расположење.

Колико је неразума, немисли, неплана, неодговорности требало имати па дозволити да се иста ствар понови пар месеци касније, само у већем обиму, и да се понавља редовно све до данас!

Нажалост, показала се још једна застрашујућа чињеница: дуготрајно хипнотисан разним медијима, измучен кризама, а пре свега васпитан у комунизму, велики део нашег народа постао је равнодушан према страдањима своје браће. Окађени димом роштиља и причешћени гајбом пива, били смо прави негативан пример из оне старе приче у којој се мештани једног села питају зашто треба ићи бранити друго удаљено село од разбојника – па зато што кад исти разбојници дођу до нашег села, неће бити никога да нама помогне. Трубе за општу узбуну биле су малобројне и намерно пригушене.

Да ли је то све. Тешко ми је да закључим, али списак још није потпун. Најтежи злочин и најсрамније дело дошло је од на самих – заборавили смо! Верујте ми да косооки муслимани у Индонезији боље памте Сребреницу, него Срби Западну Славонију. Превеликом делу нашег народа досадиле су приче о страдалима, о спаљеним селима, порушеним гробљима и заувек изгубљеним територијама. Жале се да уместо „гуслања“ о прошлости треба одбацити архаичне вредности и окренути се будућности и просперитету. Међутим, на том путу – странпутици, нема ни будућности, а још мање просперитета. Yаборавити је исто што и не постојати, не бити.

Марко Ковачевић

Поделите:

1 коментар

  1. Bljesak sve više bledi kako vreme odmiče. Jedino se još Oluja pominje. Najverovatnije zbog količine naroda koji je proteran pa u tom smislu ima veći značaj, a bio je i mesec avgust. Ovde je reč o maju, roštilju, prazniku rada…

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here