Мина Ћурчић: Хрвати певају после рата или како за Србе нема правде

Поделите:

Поводом отварања највеће и најмонументалније изложбе о Јасеновцу “Јасеновац-право на незаборав“ која је први пут постављена у УН у знак сећања на све Србе, Јевреје, Роме и друге који су били жртве геноцида у концентрационом логору Јасеновац али и другим логорима смрти који су се  налазили на подручију бивше Независне Државе Хрватске, суочили смо се са бурним реакцијама из Хрватске.

“Министарство вањских и еуропских послова(МВЕП) осуђује покушај да се простор УН-а постављањем србијанске изложбе о логору Јасеновац искористи за манипулацију и пласирање лажних података.“, поручили су из овог министарства. Наводно, спорна је фотографија тадашњег поглавара Католичке цркве у Хрватској Алојзија Степинца и његова мисија у покатоличавању Срба, као и навођење броја страдалих у Јасеновцу. Не наводећи о којим се све деловима изложбе ради из Загреба поручују да су упозорили УН на покушај пласирања лажних података након чега су организатори били присиљени уклонити из поставе “најгрубље фалцификате“, преносе хрватски медији, као и да се од ове изложбе ограђују УН и да њено одржавање у просторијама УН не значи да је УН прихвата. Међутим, све и да желимо не можемо а да не споменемо чињеницу да је Јасеновац био једини коцентрациони логор у Европи који није био под нацистичком управом, већ њиме су управљале усташе.  Познато је да је за Хрвате Степинац светац, док је за Србе злочинац који је благословио стварање “католичке државе“ како је називао НДХ; На Ускрс 1941.године објавио је формирање НДХ и дао благослов Анти Павелићу. У писму папи Пију XII из 1943. године наводи да је у НДХ покрштено око 250 хиљада православних Срба. Такође, био је свестан постојања концентрационог логора Јасеновац, али се томе јавно никада није успротивио. Степинац је први пут ухапшен у мају 1945. године, а у септембру 1946.изведен је пред врховни суд НР Хрватске. Оптужен је за сарадњу са врхом усташке државе, сусрете са Павелићем, али и за покрштавање Срба. Исте године је осуђен на казну затвора са присилним радом у трајању од 16 година, међутим, због лошег здравственог стања враћен је у Крашић где је и преминуо. Папа Јован Павле II га је 1998.године прогласио “блажеником“ и беатификовао у Марији Бистрици код Загреба. Беатификација је трећи од четири корака процеса канонизације а о канонизацији Степинца завршну реч ће дати Папа Фрања. У Осијеку, фебруара 2017.године, откривена је спомен-плоча Степинцу. Градоначелник Осијека Иван Вркић том приликом је рекао да је Степинац “један од највећих хрватских синова“, а спомен биста је “знак захвалности за све што је учинио за хрватски народ“, не обазирући се на то што је Српска православна црква најавила да ће на седници српско-хрватске Мешовите комисије у Новом Саду  представити доказе против католичког надбискупа  Алојзија Степинца ради спречавања његовог проглашења за свеца.

“Наш тим је спреман да римокатилочкој делегацији презентује историјске чињенице које недвосмислено говоре да се геноцид над српским народом у НДХ одвијао уз Степинчево активно учешће.“, објаснио је извор из СПЦ. Ватикански архиви, наравно, нису били доступни СПЦ, али ни Мешовитој комисији, те су се Хрвати брже боље сетили да кажу да “великодостојници СПЦ и српски историчари  не поседују у својим рукама такве компромитијуће папире“.

“Жеља је да се ово не заборави и да се не дозволи било каква релативизација или рехабилитација злочина.“, рекао је Ивица Дачић који је отворио ову изложбу у Њујорку.  Ово није први пут да се Хрватска подсмева жртвама усташког геноцида: пре шест година приликом обележавања пробоја логораша, Јадранка Косор тадашња председница Владе Хрватске осудила је усташке злочине у Јасеновцу, Павелићеву државу назвала злом, наглашавајући да се исто такво зло поновило у Вуковару и Сребреници. Данас је сасвим јасно да је ова “осуда“ био покушај да се Срби оптуже за геноцид. Високи званичници ЕУ, али и многи други, међу којима су посебно гласни Хрвати, упозоравају Србе да је неопходно да се суоче са својом прошлошћу што отприлике значи да се од Србије очекује да призна да је крива за све што се дешавало током ратова деведестих година.

Човек пева после рата

Реч је о наслову песме Душана Васиљева, српског песника, који је на све начине покушавао да докаже да су Први светски рат и последице истог били апсурд. Међутим, данас бисмо ову песму могли тумачити другачије: постоје они којима је рат донео све оно што у миру никада не би могли да стекну: пензије, углед, могућност да утичу на политику државе за чију су се независност борили. Наравно, реч је о хрватским ратним ветеранима, али и свима онима који се угледају на њих. Хрватски домобрани и те како утичу на политику званичног Загреба, те се њима не ваља замерати. У фебруару 2013.године поменути хрватски домобрани уклонили су ћириличне табле у Вуковару, тврдећи да младићи српске националности који живе у Вуковару плански одлазе у Србију да служе војни рок, сматрајући да је политика двојезичности ништа друго него додатни мотив за даље деловање. Када је најављено да ће у Вуковару бити наведени двојезични и двописмени натписи чланови Штаба за одбрану хрватског Вуковара изјавили су да су спремни да по цену прекршајне или кривичне одговорности добровољно скидају најављене ћириличне натписе и табле. Хрватска ветеранска удружења тврде да је јавна тајна у Вуковару и осталом делу хрватског Подунавља да младићи српске националисти организовано и плански одлазе на војну обуку и војне и паравојне кампове у Србији и сматрају да ће политика двојезичности и ћирилице у Вуковару таквим милитатним групама бити додатни мотив за даље националистичко-шовиниситчке планове  и активности. Такође, хрватски домобрани, који добијају пензије, не либе се да траже смену Александра Станковића водитеља емисије “Недјељом у два“, због тога што је госта, вуковарског ветерана Предрага Пеђу Мишића , питао да ли се у Хрватској водио грађански рат, узимајући у обзир чињеницу да се са друге(српске)стране налазио Мишићев брат, што сведочи да се у Хрватској водио грађански рат.

“Водитељ Александар Станковић огрешио се и понизио, не само о новинарски кодекс већ о Деклерацију о Домовинском рату, као и о врло јасну ослобађајућу пресуду суда у Хагу хрватским генералима из чијег се образложења јасно апострофира које агресор.“, наводи се у саопштењу оних који себе називају хрватским бранитељима. Словеначки премијер Миро Церер нашао се у прилично незавидној ситуацији након што је био приморан да сазове седницу Одбора Скупштине Словеније за одбрану на којој би требало да се расправља о спремности словеначке војске у случају заоштравања спора са Хрватском око арбитражне пресуде о граници. Хрватски ратни ветерани, предвођени Петром Јањићем Тромоблоном, запретили су да ће упутити флоту бродова у Пиран, уколико Словенија и Хрватска не реше проблем. Уколико се не реши проблем са Словенијом, Јањић је запретио да ће послати 100 рибарских бродова и бродарица ратних ветерана који ће “заштити морску хрватску границу са Словенијом од незаконитог упада туђе полиције у хрватске територијалне воде воде“.

“Стање је страшно, више од пола професора не заслужују да буду професори. А од тих, пола треба да оду у затвор. Свако бира свој живот, али немојте ми онда говорити о принципима. На пример да је хрватски језик исти као српски. Ко то каже, тај је мртав човек јер нема појма. Штетан је и треба га одстранити тако да га не боли.“, објаснио је декан  спитског Медицинског факултета и ратни ветеран, Матко Марушић, пре само неколико дана.

“Нисам мислио на зло, него сам мислио да нису у праву. Кад говорим о језику, морам вам изјавити да језик стварно знам, знам што сам рекао. Жао ми је ако је неко погрешно схватио да бих ја, не дај Боже…Међутим, онај ко данас каже  у Хрватској да су српски и хрватски језик исти, он не само да је незналица, он је и велеиздајник.“, наставио је декан Медицнинског факултета у Сплиту.  Бивши хрватски премијер, Зоран Милановић, уочи кампање за председничке изборе у Хрватској изјавио је да је његов деда са очеве стране био усташа, иако је свима познато да су Милановићеви преци  били партизани. Но, хрватски медији су тада спровелу једну врсту истраге, све у покушају да докажу да је Милановићев деда, Анте Милановић, који је живео у Главицама крај Сиња од 1942.године био члан партизанског покрета, као и да је његов отац био члан партије,  док никоме није познато да је било ко из његове породице био усташа; Но, Милановић је на овај начин очигледно желео да се додвори “домобранима“ или екстремној десници.

“Милановић је по више основа искомплексиран политичар и човек. Живи под теретом имена које “неодољиво“ мирише на српско, губи изборе, а не схвата зашто. Милановић пола дана живи као партизан, а пола као усташа и као већина политичара са хрватске сцене вуче вишевјековни комплекс од Срба…“, објаснио је Милорад Додик. У марту 2017.године на православној цркви Светог Петра и Павла у Сињу освануо је графит мржње  “ За дом спремни“ са проусташким обележјима. Нешто пре тога у Карловцу је освануо графит који позива на убијање српске деце, алудирајући на убиство из 1991.године када је су усташе погубиле српску породицу Зец.

“Србска деца дошла ватат зеца, убиј децу, спаси живот зецу.“, писало је на прочељу једне зграде у Карловцу. Када говоримо о суочавању са прошлошћу можда треба напоменути да званични Загреб операцију “Олуја“ обележава као Дан победе и домовинске захвалности као и Дан бранитеља, док се у Србији четврти и пети август обележава на један сасвим другачији начин; Реч је о етничком чишћењу, највећем после Другог светског рата, на подручију бивше СФРЈ. Наравно, све се одвијало под будним оком НАТО-а. Више од 220.000 Срба протерано је са простора Републике Српске Крајине, док се 1853 лица воде као погинули и нестали. По узору на хрватске домобране који етничко чишћење називају “ослобођењем хрватских територија“, те охрабрени неким пензијама и бенифицијама које изазивају гнев код осталих грађана Хрватске, не либе се да обављају “послове“ за своју државу: скидају ћириличне табле, исписују некакве графите мржње и говоре оно што представници хрватске државе не смеју гласно изговорити, јер је данас иста та Хрватска чланица ЕУ, па то уместо ње раде неки други, ратни ветерани, односно људи који се плаше тога да ће се наћи на маргини, бивши припадници Зелених беретки у БиХ сваке године  уредно бацају у контејнере свеће и цвеће посвећене припадницима ЈНА који су своје животе оставили у Добровољачкој улици у Сарајеву, која данас не постоји у Сарајеву, бар не под тим именом и то вероватно није случајно.

“Ваша опредељеност према патриотизму за Босну и Херцеговину је показала непријатељима наше домовине да је Сарајево главни град и да се у њему одлучује о будућности БиХ, а посебно треба  напокон да злонамерни појединци схвате да су прошла времена када се управљало из Београда и Загреба нашим судбинама. Као што смо некада стајали иза врховног комаданта, покојног Алије Изетбеговића са више од сто хиљада војника, тако данас стојимо иза Изетбеговића.“, поручили су бивши припадници Зелених беретки Бакиру Изетбеговићу. А Космет? Ветерани тзв. Ослободилачке Војске Косова углавном се боре за некакве пензије које им обећавају Хашим Тачи и Рамуш Харадинај који се не стиде да на званичне спискове ратних ветерана, тзв. бораца за слободу, упишу имена људи који нису учествовали у сукобима на КиМ, односно имена својих рођака и пријатеља. Када се потегне питање пензија, они просто кажу да за то нема новца. Чим је постао председник тзв. косовске владе Харадинај је запосленима у тзв. Влади Косова повећао плате уз образложење да “запослени у Влади немају шта да обуку“, али за пензије бивших ратних саборца није имао новца, иако редовно посећује споменике и гробове оних који су свој живот положили са “слободу“, жртвујући се за стварање великоалбанске државе којој Албанци теже. Но, када су у питању протести против оснивања Специјалног суда за ратне злочине ОВК, тада су најгласнији управо они који себе зову ратним ветеранима ОВК, све у нади да ће им се то једног дана исплатити.

А где су они војници који су бранили интересе српског народа? Они данас не утичу на политику званичног Београда, напротив, они живе негде на маргини друштва, лече се од посттрауматског стресног поремећаја или неке тешке болести. Углавном се склањају од других, јер су по мишљењу једних учествовали у изазивању крвопролића на Балкану, док су по мишљењу других изгубили све ратове, па нису ни вредни помена.Нигде нема места за српске ратне ветеране, па су они постали невидљиви. Сви знамо да су ту, али их не видимо. Прича се да ће се о оним младићима, тек пунолетним, који су свој живот оставили на југословенско-албанској граници у рејону карауле Кошаре, бити снимљен филм. Иако је српски војни и политички врх у Хашком трибуналу, заједно са целокупним српским живљем, проглашен кривим за све што се збило деведестих година прошлог века на Балкану, ипак се чини да су стварно криви неки други, односно они који се непрестано бране, крију иза неких “најгрубљих фалцификата“, графита пуних мржње и позива на истребљење и рат, тврдећи да само они имају право на незаборав.

 

Мина Ћурчић

ВИДОВДАН

 

 

 

 

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here