Mina Ćurčić: “Kolateralna šteta“ ili sudbina Srba na KiM

Podelite:

Navršilo se 19 godina od potpisivanja Kumanovskog sporazuma  i usvajanja Rezolucije Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija 1244. Sporazumom u Kumanovu su prekinuti vazdušni napadi NATO na SRJ, a kao najvažnije odredbe ovog sporazuma se navodi prekid neprijateljstva između NATO i snaga VJ i srpske policije, povlačenje VJ i Policije Republike Srbije sa prostora Kosova i Metohije, obaveza snaga KFOR da razoružaju OVK, uspostavljanje zone bezbednosti od administrativne granice sa Kosovom i Metohijom unutar teritorije Republike Srbije i Crne Gore. Od juna 1999.godine pa sve do danas, na teritoriji Kosova i Metohije se desio niz zločina nad srpskim civilnim stanovništvom-ubistvo srpskih žetalaca u selu Staro Gracko, ubistvo i ranjavanje srpske dece u Goraždevcu, ubistvo srpskog dečaka Dimitrija Popovića u Gračanici, niz terorističkih napada na Srbe, njihovu imovinu i pravoslavne svetinje u martu 2004. Od 1999. do danas, desilo se bezbroj krađa, kamenovanja srpskih autobusa, hapšenja Srba koji su pokušali da se vrate ili samo posete svoja ognjišta. Danas je i više nego jasno da su kosmetski Srbi tog 10.juna 1999.godine ostali potpuno sami. Kamp “Bondstil“ najveća američka baza u Evropi, prema nekim parametrima, smeštena je u blizini Uroševca na Kosmetu; Izgradnja “Bondstila“ započeta je 1999.godine, nakon ulaska američkih vojnih trupa na Kosmet.  U ovoj bazi, koja uživa eksteritorijalnost i potčinjena je isključivo Pentagonu,  trajno je smešteno pet hiljada vojnika, a u slučaju da je potrebno, može da primi sedam hiljada vojnika, služi i kao helikopterska baza. Bondstil je vrlo značajan u okviru vojnopolitičke strategije SAD u jugoistočnoj Evropi, jer ovu bazu koriste i druge članice NATO, ne samo Amerikanci. Možda je važnija činjenica da se Bondstil nalazi na potezu koji se proteže od Italije prema Turskoj. Vojne baze na teritoriji Italije su glavni kompleksi tog tipa koje Pentagon ima u regionu Južne Evrope, a potencijal tih baza je bio korišćen za bombardovanje Jugoslavije 1999.godine. Bondstil omogućava Amerikancima da kontrolišu vode Sredozemnog i Crnog mora, kao i puteve ka Bliskom Istoku, Severnoj Africi i Kavkazu, ali i trase postojećih i budućih cevovoda iz regiona Kaspijskog jezera i Centralne Azije. U slučaju da na jugoističnom krilu NATO-a dođe do velikog oružanog sukoba, upravo će “Bondstil“ biti glavna baza za organizovanje i izvođenje operacija američke vojske. Takođe, ova američka baza ima zadatak da sprovodi tajne operacije koje ne mogu da kontrolišu ni UN, ni evropske i evroatlantske organizacije, uključujući i NATO.U poslednjih nekoliko nedelja se desilo se više napada na Srbe sa Kosova i Metohije, a na meti napadača su  bila i deca: jedna šestomesečna beba iz sela Staro Gracko i srpska deca koja su se igrala u dvorištu osnovne škole u Suvom Dolu. Da je reč o nekoj drugoj deci, koja nisu označena kao srpska, verovatno bi pola sveta ustalo u njihovu odbranu, nazivajući one koji ih napadaju varvarima, no, kako je reč o srpskoj deci, reakcije su sasvim drugačije. Ambasador SAD u Beogradu je ocenio da je pravno obavezujući sporazum sa Prištinom jedino rešenje, dok je američki ambasador u Prištini pohvalio kosovsku policiju zato što radi svoj posao, istakavši da to svega toga nije trebalo da dođe.  Predstavnici nevladinih organizacija iz Beograda, čuveni borci za ljudska prava, nisu se bavili “incidentima“ na Kosmetu, jer nakon što su uspeli da organizuju festival “kosovske“ kulture u Beogradu “Mirdita, dobar dan“, potvrdili su po ko zna koji put da se ne bore za ljudska prava, već za prava određenih ljudi. Dok se organizatori “Mirdite“ i albanski umetnici sa Kosmeta hvale činjenicom da su uspeli da izlože u Beogradu fotografije koje promovišu OVK, nazivajući to “pobedom slobode“, na Kosovu i Metohiji, odakle i neki od njih dolaze, žive i Srbi koji svakodnevno trpe napade od strane njihovih albanskih suseda. Napadi na kosmetske Srbe, naravno, ne dešavaju se slučajno: kako su pritisci na zvanični Beograd da potpiše pravno obavezujući sporazum sa Prištinom sve veći, tako su napadi na Srbe sa Kosmeta sve učestaliji, što nije slučajno. Potrebno je predstaviti srpskom narodu pravno obavezujući sporazum sa Prištinom kao nešto što je dobro, kao nešto što će Srbima sa KiM garantovati miran i bezbedan život, dakle, potrebno je ubediti Srbe da između dva zla biraju manje. Potrebno je ubediti Srbe da ne čine izdaju, nego da se bore za mir. Potrebno je ubediti Srbe da ne rade protiv Srbije, nego da rade u interesu Srba sa KiM. Potrebno je ubediti Srbe da su srpske žrtve nisu ništa drugo nego kolateralna šteta, dakle, nije reč o žrtvama, nego o nekoj usputnoj šteti, otprilike “nismo hteli, ali se desilo, nećemo valjda oko toga da se svađamo, imamo pametnija posla!?“. Milica Rakić je imala samo tri godine kada je zauvek zaspala pod kišom NATO bombi;  Otkako je počelo bombardovanje mala Milica se plašila da ide sama u kupatilo, svedoče njeni roditelji.

“Tada sam je pitala: Hoćeš li da mama ide sa tobom?,  a ona kaže da će sama. Samo što sam je stavila na nošu, čula se eksplozija. Geleri su bili svuda po stanu i kupatilu, čak su i ulazna vrata od stana bila probijena. Milica je bila krvava i kad sam je podigao, moje prve reči su bile “Izgubili smo je“.“, sećaju se Miličini mama i tata, Dušica i Žarko Rakić.

“Nisu hteli ništa da nam kažu. Zvala sam dežurne bolnice i rekli su nam samo da gledamo televiziju. I tu je išao titl da je poginula. Tako smo saznali. Nisu hteli da nam kažu.“, kaže Dušica Rakić, mama male Milice Rakić. Ona se priseća da je pogibiju mlađe sestre jako teško podneo sin Aleksa, koji je u to vreme imao deset godina i zbog koga su ponekad morali da kriju suze.

“Nađeš u kući neku njenu šnalicu ili nešto, dovoljno ti je da zaplačeš, a ja sam zbog njega morala da ćutim.“. priseća se ona.

“Osećam isto, što i ranije. Jednostavno ne mogu da zaboravim nikako. To je moja bol, sa tim i ležem i ustajem, verujte mi. I ubeđen sam da je sve što urađeno težak kriminal sa njihove strane. Ne mogu to da objasnim, kako se ja osećam na godišnjicu bombardovanja. To su posebna osećanja. Krivo mi je za sve što se dešava i što se desilo. Jednostavno, čovek ne može da bude čovek. Sve koji su učestvovali u tome… nikoga od njih ne volim. Sve ih ne volim, eto… Ako ima ikakvog morala ili ičega sličnog u onome što su oni radili, trebalo je makar da upute izvinjenje. Nije ljudski, ne može biti ljudski nikako…“, izjavio je Žarko Rakić, Miličin tata, za “Glas Rusije“. Niko nije odgovarao za smrt male Milice, isto kao što niko nije odgovarao za napade na Srbe na Kosovu i Metohiji. “Kolateralna šteta“ jeste termin koji se danas koristi kada se govori o ubistvu Milice Rakić, napadima na Srbe sa Kosova i Metohije, sve i da niko ne kaže “kolateralna šteta“, na to se misli, jer se niko ne bavi time ko je počinio pomenute zločine, već se bave time da su se oni prosto desili “onako“, “slučajno“, pa valjda zato počinioci nisu pronađeni!? Prosto, oni su se desili, nije bilo namerno, dešavaju se zato što Srbija odbija da potpiše pravno obavezujući sporazum, desili su se onomad zato što su Srbi ipak odlučili da ostanu i opstanu ma KiM, umesto da su jednostavno još 1999. godine napustili svoje domove, a  SAD i Albancima olakšali posao; Kosmetski Srbi imaju pravo da se ljute: kako na svoje susede Albance, tako i na mirotvorce sa Zapada, ali i na one koji ih predstavljaju u nekim dijalozima   i odlučuju  u njihovo ime; Umesto što govorimo o miru, možda ne bi bilo na odmet da govorimo o nemirima sa kojima su se susreli naši sunarodnici na KiM, dok im  mi obećavamo da nikada više nećemo ratovati. Umesto što govorimo o budućnosti srpske dece koja nisu dužna da plaćaju naše grehe iz prošlosti, mogli bismo da govorimo o onoj deci koja žive u našoj sadašnjosti, negde na Kosmetu, koja svakog dana treba da stignu do škole, poigraju se u školskom dvorištu, bez da strepe da li će ih grupa Albanaca napasti. Onda kad budemo počeli da govorimo o njima, boreći se za njihova prava, umesto “kolateralna šteta“, nazvaće nas pravim imenom-žrtvama velikoalbanskog terora i SAD, imperijalističke sile vazda gladne novih žrtava.

M. Ćurčić, Vidovdan

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here