Мина Ћурчић: Специјални суд за ратне злочине ОВК или како то Албанци виде

Поделите:

 

Од Специјалног суда за ратне злочине ОВК Срби очекују бар делић оне правде коју свакако заслужују, а коју нису добили од суда у Хагу. Данас се слободно може рећи да је Међународни суд за бившу Југославију имао само један задатак: да српски војни и политички врх, а заједно са њима и српски народ, прогласи кривим. Тај задатак је обављен, па је Хашки суд свечено затворен у децембру 2017. Међутим, иако су се из Хага као слободни људи вратили Хашим Тачи, Рамуш Харадинај, Агим Чеку и Фатмир Љимај, који данас представљају албанску политичку елиту на Косову и Метохији, чини се да прича о њима ипак није завршена, јер се одавно нагађа ко ће се од њих наћи пред Специјалним судом за ратне злочине ОВК у Приштини.

Одавно је јасно да од међународних кривичних институција српски народ не може и не треба да очекује много, али није на одмет размислити шта ова институција представља за Албанце и њихове западне менторе. Ако пођемо од ових других, ствар је врло једноставна: суд за ратне злочине ОВК је ништа друго него средство уцене којим се Запад служи када треба да албанске лидере натера да нешто ураде. Но, када су косметски Албанци у питању овај суд представља много више од једне међународне кривичне институције, јер означава крај једне епохе и почетак друге, нове и неизвесне. Ослободилачка војска Косова за сваког просечног Албанца са Космета представља много више од тзв. војне формације. Представља читаву једну идеју, срж идентитета косметских Албанаца који се заснива на легенди о Адему Јашарију и његовој жртви за слободу. Док Албанци из Албаније негде присвајају Скендербега, њиховим сународницима са Космета остаје само да присвајају туђе јунаке, као што неретко чине са Милошем Обилићем, али и да стварају нове који припадају само њима. Један од њих је Адем Јашари, Агим Рамадани, Шкељзен и Љуан Харадинај, али и сви они који су остали у животу, а који су данас на власти. Додуше, овим другима понешто и замерају, али их ипак славе, јер се воде оном “ко ради, тај и греши“. Међутим, ако би се они који деценијама представљају тзв. Косово нашли на оптуженичкој клупи, оптужени за најстрашније злочине над цивилима, али и за трговину људским органима, оружјем и наркотицима свакако би код косметских Албанаца пробудило сумњу у саму идеју тзв. ослободилачког рата.

Треба имати у виду да је идеја “слободе“ умногоме утицала на живот Албанаца: многи од њих су се школовали у импровизованим школама, тзв. паралелним институцијама, где нису научили ништа друго осим да су им Срби непријатељи и да имају право на самоопредељење, многе албанске породице су почетком деведестих година прошлог века биле спремне да једне другима “опросте крв“ како би се народ ујединио у борби за независност. Но, данас је ситуација нешто другачија: деца, која су се родила у јеку сукоба, данас су одрасли људи који су читав свој век провели у тзв. Републици Косово за коју су се жртвовали њихови родитељи, а данас се исто очекује и од њих. Са друге стране имамо нову албанску елиту коју чине они који су одрасли и школовали се у иностранству, али који никад нису изгубили везу са завичајем, па су се вратили на Косово и Метохију, спремни да примене све оно што су видели и научили у Швајцарској, САД, Немачкој на тзв. Косово. Недавно су се албански медији са КиМ бавили тиме зашто се у школским уџбеницима из историје не налазе имена Адема Јашарија и осталих који су пали “за слободу“, већ се о српско-албанским сукобима пише уопштено. Аутори су се правдали тиме да нема довољно простора за све догађаје и личности. Треба имати у виду и оно што каже Вљора Читаку: “Косово“ је најпроамеричкија држава на свету. И, заиста, многи млади косметски Албанци се угледају на Американце, па обележавају Дан независности, слушају америчку реп музику, труде се да имитирају Американце у свему, што се наравно не поклапа са албанском традицијом. Постоје, наравно, и они други који су остали верни “ослободилачкој борби“ и албанској традицији, а САД виде само као неког пријатеља који живи далеко, али несебично помаже. Када се говори о Специјалном суду за ратне злочине ОВК, неретко се наглашава да су оптужнице спремне, али да се чека “повољан политички тренутак“. Очигледно, Западу не би одговарао сукоб између Албанаца на Космету, бар не у овом тренутку. Не би им одговарало да се сукобе они који су спремни да предају бивше комаданте ОВК за неко боље сутра и они који то сматрају издајом. Но, поставља се питање колико на Космету има Албанаца који су спремни да прихвате пресуду бившим комадантима ОВК, својевремено носиоцима идеје “ослобођења“ зарад некаквих виза, стипендија, нормалног живота!? Простим језиком речено, поставља се питање колико има Албанаца који су спремни да жртвују било шта због Хашима Тачија, Рамуша Харадинаја, Агима Чекуа, Фатмира Љимаја и осталих који су следећи “идеје“ Адема Јашарија ипак успели да се обогате и постану политичка елита, док њихови ратни саборци грцају у сиромаштву!? Овај суд не би судио појединцима, већ читавим генерацијама Албанаца са Космета. Зато је и опасан; Запад, са једне стране, жели да од тзв. Косова направи државу која ће храбро корачати европским путем, но, свима је јасно да то није могуће све док се на челу тзв. државе налазе они који су осумњичени за најстрашније злочине над српским и неалбанским цивилима. Ипак, није баш једноставно: кад је у питању Запад, реч је о козметичким променама, но, кад су питању косметски Албанци ради се о нечему сасвим другом. Ради се смени генерација: уместо “ОВК“ генерације, имамо генерацију “проамеричких“ младих Албанаца који не хају за митове, већ се баве искључиво чињеницама; Јасно је да тим младим Албанцима, који су у правом смислу те речи наклоњени Западу, који прихватају западни систем вредности, а не само подршку Запада, ово тзв. Косово може постати само камен око врата, јер они хоће да се крећу напред, не желе да гледају унатраг; А ми, шта ћемо ми? Док је некој албанској деци “Косова“ преко главе, ми смо нашој деци остали дужни истину о Косову и Метохији; Истину о свој оној деци која живе у северним деловима Космета и енклавама јужно од Ибра, оној деци која и даље верују да су део Србије, и која се радују кад им током лета дођу у посету њихови вршњаци из Београда, Новог Сада, Ниша, Крагујевца и осталих српских градова. Можда просто треба да им омогућимо да се сретну, упознају и друже, а шта ће даље бити, па нека одлуче они, јер на младима свет остаје.

М. Ћурчић, Видовдан

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here