МИТАР Б. РАДОЊИЋ: Срби и Руси! – пети део

Поделите:

НОВА СЕРБИЈА И СЛАВЈАНОСЕРБИЈА

Различите историјске околности утицале су да дође до сеоба Срба половином XVIII века у Русију. Губећи поверење у Аустријско царство које им је гарантовало царским привилегијама да су ,,слободни људи“ и не желећи да дођу под власт угарског племства, били су изложени прогонима пре свега на верској основи. Још тежи положај Срба био је јужно од Саве и Дунава, под Турском. Зато су они у православној словенској Русији видели земљу у којој ће наћи заштиту и нову домовину.

Намера о сеоби Срба у Русију јавила се у годинама које су уследиле после Велике сеобе. Срби као народ били су егзистенцијално угрожени, њихови представници почињу да се обраћају руском цару, тражећи да их прими под своје окриље. Срби су били војници и раја у две царевине, Турској и Аустрији, и у обе су били обесправљени. Ступили су у контакт са Прокопијем Богдановичем Возњицином, руским послаником у Бечу, који је био представник Русије на преговорима о закључивању мира у Сремским Карловцима 1699. године. За време преговора Возњицин је боравио у неколико манастира на Фрушкој гори, где је сазнао о жељама Срба, те је жеље пренео у Петроград. Срби су били активни у тражењу заштитника и савезника, послали су Пaнтeлejмoнa Бoжићa, обрштара из Титела, 1704. године кao прeдстaвникa Пeтру Вeликoм ,,дa Србе као војнике прими у Русиjу и да буду цару увек на служби против муслимана без сваке плате и требовања за једино православље“. И 1708. Христифoр Tрифунoвић би пoслaт с истим зaдaткoм у Русију. И Русија је имала војничке и стратешке разлоге због којих је показала интересовање за православно словенско становништво на Балкану. Треба истаћи да су Срби, као искусан ратнички народ вичан борби, били веома погодни за обезбеђивање јужних граница Русије према Турцима и Татарима, односно за остваривање давнашње жеље моћне царевине да избије на обале Црног мора.

Када је почетком 18. века дошло до укидања Војне крајине, Срби су на позив Петра Великог, кренули у Русију да се тамо боре против Татара. Они ће 1724. формирати први регуларни хусарски пук у тој земљи под називом „српски хусарски одред“. У наредном веку, није било рата који је Русија водила, а да Срби нису у њему учествовали, испољавајући велику храброст у борбама. Почетак досељавања Срба под Петром Великим био је релативно скроман, јер је број српских досељеника био мали. Ипак, започети процес се није прекидао, јер је прилив српских oфицирa и мушкaрaцa спoсoбних зa вojну службу нaвeo цaрицу Aну Ивановну (17301740) дa oбразује 1724. године спeциjaлни хусaрски пук састављен од око хиљаду Срба. Oнa je тaкoђe oснoвaлa вojнo нaсeљe у Укрajини нaсeљeнo Србимa.

Интерес за досељавање Срба у Русију институционално је био уређен оснивањем посебне царске комисије са широким овлашћењима, што је подразумевало све послове од врбовања, преко прихватања и смештаја досељеника на одређена места, као и организовања насеља и њиховог укључивања у војни систем до обезбеђивања финансијских средстава за ту сврху. То је дало резултат, па је следећи талас досељавања Срба на подручје Русије уследио 1747. када су дошли српски граничари из Поморишја на челу с Петром Текелијом који је постао командант Српског хусарског пука, добивши за војничке заслуге велика признања од руског двора. У Русији је одмах при ступању у руску војну службу добио чин капетана за вештине у ратовању и командовању у ратовима Русије против Пруске, Пољске, Турске. У команди генарала Петра Румјанцова добио је чин пуковника и орден Светог Георгија. После рускотурског рата који је завршен Кучук-Кајнарџијским миром 1774. године унапређен је за генерала. У време устанка Јемељана Пугачова (17731775) наступио је посебан немир међу Козацима и актуелизовано је њихово питање. Текелија је захваљујући свом богатом војно-дипломатском искуству успео да развојачи Запорошку Сечу ,,без проливања иједне капи крви“. Ово је утрло пут организованој државној колонизацији и успостављању царске власти на овом немирном подручју. У знак признања за умиривање Козака Петар Текелија је од царице Катарине II добио Орден Светог Александра Невског. Нешто касније унапређен је у чин генерал-аншафа и постављен за команданта посебне армије од 18.000 људи, чији је задатак био да штити државне границе на обалама Црног мора. Српски хусарски пук се прославио у бици код Хотирина под командом Петра Текелије.

Тако је током Седмогодишњег рата (1756–1763) Петар Текелија са својим хусарским пуком заузео и берлинско предграђе Шпандау, заробивши 1.000 Пруса, 15 виших официра и два топа. Годину дана касније, код Колберга, са 700 хусара јуришао је на 2.000 Пруса. Срби су и тада тријумфовали и заробили 60 пешака, једног официра и 10.000 граната. Официри српских хусара су се посебно истакли у борбама током Наполеонове инвазије, што је један од најбурнијих периода руске историје, а њихова храброст и пожртвовање, били су главни разлози што су многи руски добровољци 1876. похрлили да помогну Кнежевини Србији у рату за ослобођење и независност. А колико су Руси ценили српску ратничку вештину види се и по томе што су први и последњи командант чувеног Лајбгардијског хусарског пука, формираног 1775. на захтев царице Катарине II као њена елитна гарда, били Срби: први беше премијер мајор Штерић, а последњи генерал мајор Георгиј Иванов Штерић. Руси са уважавањем говоре о храбрим српским хусарима који су се населили 1751. на простору десне обале Дњепра и који је назван Нова Србија (касније преименован у Новоруску губернију). Ту су формирали пук који је бројао 4.000 људи. Године 1752. стиже још Срба који заузимају простор назван Славјаносербија и ту формирају још два пука за заштиту тврђаве Свете Јелисавете (данас Јелисаветград), од по хиљаду људи сваки. У свом извештају Јеропкин је истакао хусарске официре, а 1760. године образован је и Жути хусарски пук. У јесен те године руска војска је извршила продор ка Берлину. У саставу корпуса налазила су се три хусарска пука: Српски, Молдавски и Новосрпски. Као храбре команданте помињу пуковника Зорића, потпуковника Прерадовића, поручника Станишчева, који су „своју дужност с одличном храброшћу похвално извршавали“. Године 1765. од бивших пукова козака-слободњака у Украјини образовано је пет хусарских: ахтирски, изјумски, острогошки, сумски и харковски“.(15)

Други тaлaс српских дoсeљeникa дoспeo је у Киjeв октобра 1751. Треба истаћи да су се у Русију досељавали Срби из Аустрије, Турске, Црне Горе, Далмације и свих крајева где су живели. На појачане миграције према Русији утицале су несређене прилике и њихов статус у тим земљама. Значајна чињеница која је условила масовније пресељење Срба у Русију је одлука царице Марије Терезије која је укинула царске привилегије које је Србима дао цар Леополд. Те слободе уживало је српско становништво на граници с Турском. Поред тога, Аустрија као католичка царевина вршила је велики притисак на католичење православаца. За превођење у католичанство већег броја људи царство је богато награђивало. То се види из молбе мајора Марка – Матије Марковића Буњевца из Сомбора где од Марије Терезије тражи ,,обећане две коморске пустаре (300 хектара) као награду за заслуге према царском двору и као стубу католичанства у Потиској војној граници ради превођења Буњеваца у католичанство.(16) У пограничним областима међу српским војницима-граничарима то је изазвало велико незадовољство које је довело до жеље великог броја Срба за селидбом. Значајан број досељеника условио је потребу стварања српских нaсeља. У наредне три гoдинe настале су велике прoмeнe нa тeритoриjи Jужнe Русиje у демографском смислу. Читaвe oблaсти су претежно биле насељене Србима. За две године у Руску империју одселило се више Срба но за претходних двадесет година, које су прошле од оснивања првих српских колонија у Новорусији. Руска царица Јелисавета Петровна (1741–1761), верујући да ће Срби наставити да се досељавају у Русију као и 1751. одлучи да оформи аутономну област у северозападном делу Запорожја и ту област назва Нова Србија. Такође је 1753. године између река Бахмутов и Луганов основала аутономну област Славјаносербију. Обе територијалне јединице биле су директно потчињене Сенату и војном Колегијуму. То је решено Указом царице Јелисавете од 24. новембра 1751. „О примању у поданство Срба који желе да се населе у Русију и служе у посебним пуковима и одређивању на граници према турској страни погодних места за насељавање, о одређивању плате коњици према платама у хусарским пуковима и подређивању тих пукова Војној колегији“. Тe области насељене Србима су пoстaлe значајни чиниоци у економском, али и војном плану, јер су се Срби истaкли на бojним пoљимa. Русија им је дала земљу погодну за обрађивање, пружила помоћ у грађевинском материјалу, дозвољено им је да граде цркве, да су слободни у вероисповести и да имају школе на матерњем језику.

Видевши да губи искусне војнике, да читаве области остају празне, да аустријска граница према Турској постаје небрањена, Марија Терезија је променила политику према Србима и предузела дипломатске кораке да заустави сељење Срба у Русију. Она враћа неке од укинутих привилегија српском становништву, а с друге стране забрањује српским официрима да ступају у контакт с руским дипломатама у Бечу који их преводе у руско држављанство. Овим и другим мерама шездесетих година XVIII века српска емиграција у Русију практично је заустављена.

Временом и Нова Србија и Славјаносербија као регије изгубиле су аутономију и постале део покрајине Новоросијск одлуком Катарине II од 1764. Срби у чину официра добили су племство и имања у суседним областима. Како су Срби и Руси исте вере а и веома сличног језика и обичаја, досељеници су врло брзо постали Руси. У новој постојбини настала су насеља с називима из краја одакле су дошли: Надлак, Печка, Јенопоље, Павлиш, Глоговац, Шајтин, Семлак, Цубиљ, Цибуљево, Варадин, Панчево, Вршац, Владимировац, Кањижа, Сента, Бечеј, Турија, Надлај, Мартонош, Мошорин, Чонград, Фелдвар, Бешка, Митровица, Вуковар, Косовка, Иванковци, Суботица.

Као и у другим ратовима Срби имају разлога да буду поносни и на учешће у Отаџбинском рату у којем су сигурно били бројни као војници, официри а било је и 10 генерала. Тим учешћем Срби су дали свој војнички допринос да се 1812. победи Наполеонова армија. У саставу царске армије императора Александра I под командом фелдмаршала Кутузова били су следећи генерали: генерал Михаило Андрејевич Милорадовић, генерал Ђорђе Арсенијевич Емануил, генерал-поручник Јован Јегорович Шевић, генерал-мајор Јован Степанович Адамовић, генерал-поручник и тајни саветник Никола Богданович Богданов, генерал-поручник Никола Васиљевич Вујић, кавалеријски генерал барон Илија Михајлович Дука, генерал-мајор гроф Петар Иванович Ивелић, генерал-мајор Абрам Петрович Ратков и генерал-ађутант Никола Иванович де Прерадовић. Они су углавном били представници друге и треће генерације Срба досељених на просторе Русије. Међу њима један је упамћен као велики херој Отаџбинског рата 1812. године храбри и неустрашиви Михаило Милорадовић (1771–1825) који је командовао на централним позицијама руске војске у бици код Бородина.

Милорадовић је имао кључну улогу у тренутку када је француска војска стигла до самог Кремља. Он је упутио парламентарце маршалу Жоашену Мирију с поруком да ће, ако нападну Французи, одмах запалити град. На тај начин је успео да добије седам часова примирја и за то време је неометано извршио евакуацију своје војске и преосталог становништва. Када је Наполеон са својом војском ушао у напуштену Москву, градом су буктали пожари што је, како је и планирано, имало катастрофалне последице за опстанак гладне и исцрпљене француске војске пред наступајућу зиму. Потом су уследиле сјајне победе код Вјазме, Малојарославеца и Красног крајем 1812. и код Лајпцига 1813. године. Указом императора Александра I Романова, Михаило Милорадовић је 1813. године добио титулу наследног руског грофа, а 1818. постао је генерал-губернатор Санкт Петербурга. Током чувеног устанка декабриста 14. децембра 1825. Милорадовић је био на Сенатском тргу, покушавајући да смири побуњене племиће. Генерал, који није био рањен у више од 50 битака, добио је тада две ране, из пиштоља и од бајонета. Када су му извадили метак из плућа, рекао је: „Хвала Богу! Није пуцао војник! Срећан сам!“ Његова последња жеља била је да се ослободи 1.500 кметова који су му били у служби.

Срби су се селили у Нову Србију и Славјаносербију с дубоким смислом и разлогом, да не пропадну сасвим, јер католичка Аустрија им је давала повластице, да би је чували од турске најезде, а када царевини такве услуге нису требале, хтели су присилно да Србе католиче и да их од слободних људи претворе у кметове што би био њихов крај. Зато се селе, да би се одржали као православни и слободан народ. Доласком у православну Русију они се нису ,,асимиловали“, остали су оно што су осећали да јесу, припадници истога народа! Срби се нису асимиловали ни за векове проведене под Турском и Аустријском царевином, а у трећој генерацији овде постали су и остали оно што су духовно осећали. Иста се паралела може повући с ,,белим Русима“ који су дошли после Октобарске револуције у Југославију.

Драгоцени опис живота Срба тога времена дао је у Мемоарима Симеон Пишчевић, капетан једне граничарске чете. Данас је то историја односа Руса и Срба који су увек били братски и часни.

Потомци Срба су познати уметници: вајар Јевгеније Вучетић, чије је монументално дело Мајка Домовина зове посвећено величанственој Стаљинградској бици и књижевник Владимир Војнович који је написао вишетомно дело Живот и прикљученија војника Чонкина.

Из књиге МИТАРА Б. РАДОЊИЋА: ПОМОЋ РУСА И РУСИЈЕ СРБИМА И СРБИЈИ

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here