Mitar Kovač: Odnos NATO prema Balkanu

Podelite:

EVROAZIJSKI BEZBEDNOSNI FORUM

2/2016 GODINA I, UDK 327.56 / ISSN 2466-4448

Autor: Mitar Kovač1

ODNOS NATO PREMA BALKANU

Sažetak: Nakon perioda unipolarizma, posle raspada Varšavskog ugovora, danas je na sceni nastajanje multipolarnog sveta. Taj preobražaj sveta, u bezbednosnom, pa i u svakom drugom smislu, uzrokuje inerciju primene sile. Zbog toga se sve više govori o nekontrolisanom haosu u međunarodnim odnosima. Stepen nasilja jeste sve veći, posebno od strane SAD-a i vodećih zemalja Zapada, nad narodima i državama koje su „neposlušneˮ. Usavršene su različite metode tog delovanja kroz sankcije, blokade, secesionističke pokrete, tzv. obojene revolucije, njihovu podršku ili osporavanje. To se vidi kroz mnoštvo primera, ali najočigledniji primer jeste odnos NATO-a, pre svega SAD-a i vodećih država EU prema srpskim nacionalnim interesima na Kosovu i Metohiji i Republici Srpskoj. Ti dupli standardi ukazuju na svu složenost savremenih međunarodnih odnosa i odnos NATO-a prema Balkanu. Takav odnos vodećih država Zapada dobija vrhunac u pritiscima i uslovljavanju Republike Srbije da, kroz tzv. pregovore Beograda i Prištine, dođe do suštinskog priznanja posledica terorizma i agresije NATO-a na SR Jugoslaviju.

Ključne reči: NATO, interesi, velike sile, Balkan.

1 Prof. dr Mitar Kovač, general-major u penziji, Univerzitet odbrane MO, direktor Evroazijskog bezbednosnog foruma

UVOD

Za vreme Hladnog rata, Balkan je bio u centru pažnje NATO saveza i Varšavskog ugovora, kao i vodećih država u okviru tih vojno-političkih saveza. Nakon samoraspuštanja Varšavskog ugovora, prostor bivše SFR Jugoslavije nasilno je dezintegrisan kroz građanske ratove. Veoma je kratko trajalo zatišje nakon završetka tih ratova i zamrzavanja konflikata, da bi Balkan ponovo postao prostor interesovanja velikih sila i regionalnih organizacija u ekonomskom, političkom i bezbednosnom smislu.

Ključnu ulogu u kreiranju stanja na Balkanu, nakon Hladnog rata, imali su NATO i Evropska unija. Krajnji cilj posthladnoratovskog širenja NATO-a, u skladu sa strateškim interesima SAD-a, jeste da završi vojno okruženje Rusije, tako da ona ostane izolovana od centralne Evrope, da izaziva lokalne ratove duž te linije podele, uz stalne sankcije, sve dok Rusija ne prestane da bude jedinstvena funkcionalna država i da se dezintegriše kroz unutrašnje socijalne protivrečnosti i sukobe. Razlog za to je što je Rusija jedina država čiji je strateški vojni arsenal sposoban da se suprotstavi interesima SAD-a i što ima ogroman životni prostor i poseduje ogromne prirodne resurse. NATO je suviše „rastegnutˮ ciljevima i nerealnim snagama u odnosu na te projektovane ciljeve i, na sreću čovečanstva, nestaće u tom procesu iracionalnog delovanja.

U okviru NATO-a, SAD žele i dalje da dominiraju i da preko tog saveza afirmišu i štite, pre svega, svoje nacionalne interese i ciljeve. Od tzv. odbrambenog saveza, stvoren je agresivan vojnopolitički blok, koji pokušava da se nametne kao „svetski žandarmˮ i instrument multinacionalnih korporacija i vodećih država Zapada. To postepeno izaziva zabrinutost civilnog društva u moćnijim i „starim“ članicama Evropske unije, jer je ugrožen evropski mir. Javnost u Evropi sve se više pita: Zašto postoji NATO danas kada nema protivtežu drugog bloka?

Dobro je što deo javnosti i u SAD-u, pa i sam novi predsednik Donald Tramp ne vide opravdanost postojanja NATO-a, pogotovo ne opravdavaju način njegovog funkcionisanja i delovanja u savremenim međunarodnim odnosima. NATO se već potvrdio kao organizacija koja stvara konflikte, razara mnoge tradicionalne države i često podržava oružane pobune, „obojene revolucijeˮ i ekstremne pokrete koji razbijaju suverenitet pojedinih država. Primera za takvo delovanje je previše, počev od razbijanja bivše SFR Jugoslavije, pa do haosa izazvanog na severu Afrike i na Bliskom istoku.

Radomir Milašinović: NATO PAKT KAO INSTRUMENT SPOLJNE POLITIKE SJEDINJENIH AMERIČKIH DRŽAVA

NATO U EVROPI I POSLEDICE NJEGOVOG OPSTANKA

Shvatajući svoju nezavidnu poziciju, pojedine članice EU žele da se oslobode zavisnosti od SAD-a i NATO saveza, kako bi EU prerasla u samostalnog igrača u međunarodnim odnosima, u vojnoj i spoljnopolitičkoj sferi. Međutim, pored dobrih namera, očigledno je da EU, u ovom periodu, nije postigla ni politički konsenzus da izgrađuje autonoman bezbednosni i spoljnopolitički sistem koji nije pod dominacijom SAD-a. Izlaskom Velike Britanije iz EU, dodatno su poljuljani bilo kakvi eventualni pokušaji samostalnosti EU u procesu donošenja strateških odluka.

U svojoj suštini, vodeće države EU su danas više zabrinute zbog svoje budućnosti nego zbog lažne pretnje od Rusije, koja je iskonstruisana od strane SAD-a u procesu izgradnje konflikata i sukoba u Evropi. Lažnim pretnjama na istočnim granicama NATO-a, za bivše sovjetske republike se, po „preporukamaˮ SAD-a, izgrađuje predstava da su čak vojno ugrožene, te da NATO tamo treba da koncentriše snage i izgrađuje tzv. protivraketni štit.

Zbog svoje rezervisanosti prema Rusiji, mnoge evropske države sve češće su u situaciji da ih SAD stavljaju u ulogu taoca, da ih uvlače u sukob preko ekonomskih sankcija, a u budućnosti bi to mogle činiti i kroz oružane sukobe. Posebno je to očigledno za nove članice NATO-a i EU na istoku. U tom smislu, najisturenije su Poljska, Rumunija i baltičke države. U red ovih zemalja, SAD nastoje da uključe Ukrajinu i Gruziju. Te države, zajedno sa Turskom, predviđene su da budu prvi ešalon duž linije sukobljenosti. Zbog svih navedenih političkih dešavanja, Evropom se širi rasprava o tome šta je zapravo NATO danas, ali o ovoj značajnoj raspravi unutar EU mediji iz poznatih razloga uporno ćute.

Hitnost priključivanja bivših socijalističkih zemalja NATO-u podstiče se svim sredstvima, jer je njihov strateški cilj, koji nema cenu, da se stigne sa vojnim snagama pred granicu Rusije, duž celog fronta, kako bi se u najpogodnijem trenutku pretnjom silom, što bezbolnije podelila Rusija, uz unutrašnje nemire i sukobe.

U prvoj polovini 2015. godine bili su primetni napori pojedinih država članica NATO-a da Balkan, pre svega tzv. Zapadni Balkan, vrate na dnevni red političkih konsultacija na najvišem nivou. Najznačajnija od njih je inicijativa država članica NATO-a koje se graniče sa državama Zapadnog Balkana, predvođene Mađarskom, da se preispita politika Alijanse prema tom regionu. Tako je krajem aprila 2015. godine izrađen inicijalni dokument gde se Zapadni Balkan predstavlja kao „nedovršen posaoˮ koji ima potencijala da ponovo postane ozbiljna bezbednosna pretnja za NATO i njegove članice.

U dokumentu je naglašeno da aktuelni bezbednosni izazovi na istočnim i južnim granicama Alijanse negativno utiču i na celokupnu bezbednosnu situaciju na Zapadnom Balkanu, što se ogleda u porastu opasnosti od islamskog ekstremizma i uticaja Ruske Federacije na pojedine države Zapadnog Balkana.

Kroz upravljanje krizama na evroazijskom prostoru, SAD preko NATO-a i EU nastoje umanjiti sposobnosti Ruske Federacije i njen sve veći značaj u međunarodnim odnosima. Istovremeno, SAD nameravaju da preko smanjenja prihoda Ruske Federacije od nafte i gasa, izazivaju socijalne tenzije i nezadovoljstvo u većim gradovima Rusije, kako bi to unutrašnje nezadovoljstvo raslo i postalo plodno tlo za unutrašnje protivrečnosti, sukobe, pa i smenu aktuelne izvršne vlasti.

Pod plaštom konflikata u Evropi i Ukrajinske krize, NATO, a pre svega SAD i Velika Britanija, nastojaće da povećaju baziranje svojih vojnih snaga u Poljskoj, Nemačkoj, baltičkim državama, Rumuniji, Bugarskoj i celom Balkanu. To govori u prilog tezi da je vrlo verovatno da takav razvoj situacije jeste posledica suprotstavljenosti interesa i različitog sistema vrednosti bivših i novih centara moći u međunarodnim odnosima.

ODNOS SAD PREMA BALKANU KROZ ODLUKE NATO-a

Stanje sukobljenosti u Evropi težišno izaziva težnja SAD-a da globalno dominiraju, ali to realno više nije moguće jer su nastali i novi centri moći koji po svaku cenu štite svoj sistem vrednosti i nacionalne interese. To je inercija delovanja već bivše imperije, čija administracija nije svesna da je prošlo vreme unipolarnog sveta, u svakom pogledu. Zbog logike sile i primene sile u svetu, SAD su u velikom delu sveta postale omražena država. Zato njene ambasade, sa sistemom obezbeđenja i po vizuelnim obeležjima, više liče na logore nego na diplomatska predstavništva. Kada se, čak i danas, pažljivije analizira prisustvo vojnih snaga SAD-a i Velike Britanije u Evropi, a pre svega u Nemačkoj, dolazi se do zaključka da, u suštini, Evropa nije slobodna ni danas, 70 godina nakon Drugog svetskog rata. Ovakva EU nije po meri većine slobodnih građana i naroda Evrope.

Evropska unija je instrumentalizovana u funkciji interesa administracije SAD-a. Sjedinjene Američke Države razbijaju i uništavaju države i organizacije koje ne mogu da kontrolišu ili koje, u potrazi za resursima i tržištem, deluju u suprotnosti sa njihovim interesima i interesima multinacionalnih korporacija. Vrednosti EU postale su anacionalne, podsećaju na ideologiju komunizma i propagande o boljem životu. Siromašni narodi i države su primane u članstvo EU, uz jaku medijsku i psihološko-propagandnu matricu o visokim standardima i boljem životu. Zbog socijalnih prilika, mnoge države Evrope žurile su da što pre uđu u EU, po cenu gubljenja nacionalnog suvereniteta i prenošenja značajnih državnih nadležnosti na administraciju u Briselu. U osnovi vrednosti EU jeste ekonomija, a ne duhovne i kulturne vrednosti naroda i to se prepoznaje na svakom mestu u institucijama briselske administracije.

Ponovo se u Evropi spremaju ratovi, mimo volje njenih građana. U tome obilato učestvuju vlasti vodećih država EU zajedno sa SAD-om, pre svega Velika Britanija, dok su Nemačka i Francuska i dalje pod dominacijom Amerike i nikako ne uspevaju da se oslobode hladnoratovske logike odnosa prema Rusiji. Francuska se bojažljivo vraća sebi, opomenuta i otrežnjena talasom terorizma i sve većim pritiskom javnosti i civilnog društva. Pod pritiskom SAD-a, EU je donela odluku o uvođenju sankcija Rusiji, u suštini zbog problema koje je proizveo Zapad u Ukrajini. U tom procesu donošenja odluke o sankcijama bio je prepoznatljiv ucenjivački odnos i pritisci prema članicama EU koje se, u suštini, nisu slagale s tim postupkom, niti je to bio izraz volje njihovih naroda. „Amerikanizovana EUˮ, pa i cela Evropa, dovode se u poziciju talaca koji trpi posledice interesa SAD-a u pohodu na Rusiju. Solidarisati se sa ofanzivnom strategijom SAD-a jeste, u suštini, zločin prema građanima Evrope. Posledice sankcija trpe građani svih država Evrope i sa jedne i sa druge linije sukobljenosti. Najmanje se te posledice sankcija osećaju u SAD-u i u tome jeste suštinski problem, što građani EU snose posledice njene instrumentalizacije u funkciji američkih interesa.

Na bezbednosnim problemima Bliskog istoka, Ukrajinske krize, Balkana i Dalekog istoka gradi se novi multipolarni svet, koji u mnogome čini besmislenim NATO i EU, kao instrument agresivne i militarističke politike SAD-a i multinacionalnih korporacija u pohodu na Istok, pre svega na Rusiju. Još u toku Drugog svetskog rata, SAD i Velika Britanija su, nakon što je Crvena armija pregazila fašističku Nemačku, tražile novog neprijatelja i pronašle ga u SSSR-u. Upotrebom nuklearne bombe u Japanu, osnivanjem NATO pakta u aprilu 1949. godine, rasporedom vojnih efektiva širom sveta i osnivanjem baza, SAD su, u suštini, formirale agresivnu vojnu organizaciju koja je uslovila osnivanje Varšavskog pakta tek 14. maja 1955. godine. Okončanje Hladnog rata, samoraspuštanje Varšavskog pakta u julu 1991. godine i raspad SSSR-a, stratezi na Zapadu, pre svega u SAD-u i Britaniji, doživeli su kao veliku pobedu i učinili sve da očuvaju NATO pakt pravdajući u međunarodnoj javnosti smisao i suštinu njegovog opstanka. Kako objasniti da nakon 25 godina od nestanka Varšavskog pakta postoji NATO pakt?

Porastom ekonomske moći Zapada, NATO je postao još agresivnija vojno-politička organizacija, koju koriste neformalni centri moći multinacionalnih korporacija u potrazi za jeftinim resursima i novim tržištima. Taj pohod je prvenstveno usmeren ka Istoku, rušeći pred sobom tradicionalne države i narode koji ne sarađuju u procesu nasilne globalizacije sveta. Tako je i bivša SFR Jugoslavija bila prva „država žrtvaˮ koja se raspala u građanskom ratu koji je bio suštinski potpomognut od strane vodećih zemalja Zapada. Devedesetih godina prošlog veka zagovaran je proces evropskih integracija, a u isto vreme te vodeće evropske sile podržavale su secesionističke pokrete i građanski rat u Jugoslaviji. U tome je prednjačila Nemačka koja je nagrađena ujedinjenjem sa Istočnom Nemačkom. Država koja je nanela toliko zla evropskim narodima nagrađena je ujedinjenjem i vremenom postajala sve agresivnija prema narodima koji su se borili protiv fašizma. Tako je srpski narod u procesu razbijanja Jugoslavije dvostruko kažnjen, jer je razbijena država koja je stvorena nakon Prvog svetskog rata i obnovljena i proširena u Drugom svetskom ratu.

Jugoslavija je razbijena po sličnim kriterijumima koji su uspostavljeni nakon okupacije Jugoslavije u Aprilskom ratu 1941. godine. To nije slučajno, kao ni namera Nemačke da kupuje poljoprivredno zemljište prvenstveno u Vojvodini, kako bi novcem povratili plodnu ravnicu koju su izgubili nakon Drugog svetskog rata. Za prodaju poljoprivrednog zemljišta donet je zakon, pod plaštom ujednačavanja zakonodavstva sa Evropskom unijom. To nije uslov za ulazak u EU, niti sve članice to omogućavaju. Takav odnos je, u suštini, suprotan Ustavu, jer je nesaglasan sa nacionalnim interesima i omogućava rasprodaju strateških nacionalnih resursa, namenjenih potomstvu. Pogrešnim odlukama Srbi bi, na takav način, postali „paoriˮ u stranim poljoprivrednim kompanijama i korporacijama, koje bi, vremenom, proizvodile i genetski modifikovane (GMO) proizvode. Za očekivati je da javnost u tom procesu oseti veličinu problema i spreči prodaju poljoprivrednog zemljišta i očuva ga kao nacionalni resurs za buduće generacije.

Pod okriljem demokratizacije i tranzicije bivših socijalističkih država, iskorišćen je raspad Varšavskog ugovora i SSSR-a da bi se, kroz proces tzv. demokratizacije, vrednosna linija „podeleˮ pomerila na istok. U tom procesu, SAD su pronašle zajedničke interese, pre svega sa Velikom Britanijom, Nemačkom i Turskom. U poslednje vreme vode se ogorčene diplomatske bitke oko pozicioniranja Turske, nakon pokušaja državnog udara i nakon otopljavanja odnosa sa Rusijom.

Delovanje NATO saveza na Balkanu usmereno je ka: ubrzanju prijema Crne Gore u NATO, mimo ustaljene procedure; stvaranju tzv. „Kosovske vojske”; unitarizaciji Bosne i Hercegovine, kroz umanjenje nadležnosti Republike Srpske i medijsku satanizaciju aktuelnog rukovodstva; stvaranju uslova da BiH i tzv. Kosovo idu ka članstvu u NATO-u u budućnosti; pritisku na Srbiju da promeni odluku o vojnoj neutralnosti i opredeli se za članstvo u NATO-u, jer bi ostala usamljena u regionu Balkana; potiskivanju bilo kakvog prisustva Rusije na Balkanu, posebno ne u Srbiji i sprečavanju opremanja Vojske Srbije modernim oružjem i opremom, preporukama preko Međunarodnog monetarnog fonda da se i dalje urušava odbrambena moć Srbije. I pored stalne medijske kampanje i propagande o NATO-u u Srbiji, NATO je ostao najomraženija organizacija čiji simboli i posledice agresije na SR Jugoslaviju asociraju na fašizam.

Podrška SAD-a i Velike Britanije albanskom ekstremizmu i projektu „Velika Albanija” biće verovatno i dalje izražena, kao i do sada. Uslovljavanje Srbije oko daljeg pridruživanja EU, nastaviće se kroz zahtev za suštinsko priznanje nezavisnosti tzv. Kosova, prihvatanje evroatlantskih integracija i stalno udaljavanje od Rusije. Na taj način, SAD žele da, kroz kontrolu vlasti „državica” na Balkanu, što pre taj prostor stave pod kontrolu EU i NATO-a. Sada su skoro svi režimi u državama Balkana pod značajnim američkim uticajem i pritiskom. Trend lokalnih integracija na Balkanu u EU uslovljen je krizom i socijalnim prilikama zbog opustošene privrede u procesu pljačkaške privatizacije, koja je, uglavnom, dirigovana spolja i pod aktivnim učešćem Međunarodnog monetarnog fonda. I danas se taj isti trend nastavlja, sve što je bilo domaće razoreno je, a sada se „velikodušnoˮ otvaraju kompanije sa stranim kapitalom i u javnosti predstavljaju kao spas i „put u bolji životˮ.

U Srbiji se vrše poslednje pripreme da se, u narednom vremenu, rasprodaju ključni strateški resursi, koji su nacionalno bogatstvo za naredne generacije, kao što je prodaja rudnih bogatstava, pre svega RMK Bor, izvora vode, poljoprivrednog zemljišta, Telekoma, Elektroprivrede, a na kraju i preduzeća odbrambene industrije. Taj scenario konačnog devastiranja nacionalnih resursa društveno je opasan i nepoželjan. Naznaka za ovakav trend je i previše, ali u široj društvenoj raspravi pod pritiskom naroda moraće se odustati od tih rešenja. Nema niko pravo da potomstvo liši budućnosti pod plaštom nekakve „svetle evropske budućnostiˮ. To bi bilo isuviše opasno i nedopustivo da ključnim nacionalnim resursima i socijalnim prilikama upravlja strani faktor, da se potomstvo rađa u državi u kojoj nacionalno bogatstvo strateških resursa nije njihovo i u državi u kojoj im je suđeno da budu „jeftina i obrazovana radna snagaˮ multinacionalnih korporacija koje izvlače profit u svoje matične države.

Oduzimanjem Kosova od Srbije, bolje rečeno okupacijom Kosova i Metohije, gašenjem nadležnosti Republike Srpske, jačanjem autonomije Vojvodine, SAD i veći deo članica EU žele da marginalizuju istorijski značaj i uticaj srpskog naroda na Balkanu i time uguše bilo kakav oslonac slobodne misli i nezavisnosti. U kontekstu tih namera odvojena je i Crna Gora, kako bi se sprečio izlaz Srbiji, a i Rusiji na more. U Crnoj Gori se, već duže vreme, a i danas, sprovodi proces njenog nacionalnog otuđenja od bića srpskog naroda kroz izmišljanje crnogorskog jezika, crnogorske crkve i crnogorske nacije, izmišljanje različitosti i produbljivanje protivrečnosti. Zato jeste i ubrzan proces uključivanja Crne Gore u NATO, a potom i EU. Na taj način, Crna Gora, nažalost, postaje formalno i suštinski saveznik Hrvatske i Albanije u regionu. Nije slučajno što je vlast u Crnoj Gori priznala lažnu državu Kosovo i glasala za predlog članstva te tvorevine u UNESKO-u. Velika je sreća što većinski narod u Crnoj Gori ne podržava tu politiku režima i ima neraskidive nacionalne, duhovne i kulturne veze sa srpskim narodom.

Ovi problemi traju godinama i neće se lako i bez posledica rešiti. U tom rešavanju, svet će promeniti svoje lice, a u tim promenama nastaće različite posledice po bezbednost naroda i država, prvenstveno u Evropi. Svet će neminovno iz unipolarnog preći u multipolarni i u dogovorima tih novih svetskih centara moguće je očekivati veću stabilnost i prosperitet. Evropa će postati jedan od centara moći savremenog sveta, ali sa EU koja će se temeljno reformisati da uvažava dostojanstvo i slobodu malih naroda i država i koja neće imati tutora sa strane, kao što ima danas u odnosu sa SAD-om.

Radovan Radinović: AKTUELNO STANJE, STRATEGIJA I PERSPEKTIVE NATO SAVEZA

Raspuštanjem NATO pakta i povlačenjem američkih vojnih efektiva sa evropskog kontinenta, Evropa će postati slobodna i moći će da, na novim osnovama, artikuliše zajedničke interese evropskih naroda i država u domenu ekonomije, bezbednosti i politike. Na taj način, biće izbrisana linija podele između Zapada i Istoka, a Evropa će ponovo postati sigurno mesto za život, bez vojnih efektiva koji se usmeravaju ka Istoku, prvenstveno ka Rusiji. Evropa i Azija postaće jedinstven privredni i bezbednosni prostor, bez pretnje od nastanka velikih ratova. U suprotnom, opstanak NATO-a i njegovo širenje na Istok sigurno će dovesti do izbijanja serije lokalnih i regionalnih ratova, koji lako mogu prerasti u svetski rat sa ogromnim posledicama po budućnost civilizacije.

Srpski narod, zbog stradanja u dvadesetom veku, nema pravo na grešku i treba da ostane dosledan u svojoj istorijskoj misiji i ulozi pravednika i borca za slobodu i pravdu. Ako Srbija slepo i podanički bude izvršavala naloge onih koji su nas uništavali u bliskoj prošlosti, nastaće trajne i nenadoknadive posledice po srpske nacionalne interese. Predstoje teška vremena sa mnoštvom bezbednosnih izazova, u kojima srpski narod svoje bezbednosne rizike i pretnje može uspešno rešiti jedino zajedno sa tradicionalnim istorijskim saveznicima.

INSTRUMENTALIZACIJA EU OD STRANE NATO-a I SAD-a SLIČNOSTI SA STRATEGIJOM NACISTIČKE NEMAČKE

Nažalost, danas u Evropi ima sve manje mira. Evropska unija i NATO, pre svega pod uticajem SAD–a, kreiraju nove krize i scenario rata, slično kao što je to činila Nemačka pred Drugi svetski rat. Početkom Drugog svetskog rata, čitava Evropa bukvalno je bila preplavljena diktatorima, koji su instrumentalizovali države i narode u pohodu fašističke Nemačke na Sovjetski Savez. Danas se u Evropi pod plaštom demokratije često instaliraju nenarodni režimi koji sprovode volju Zapada i po cenu štete po vlastite nacionalne interese.

Poznati engleski istoričar A. Tejlor, pišući o dve „neutralneˮ zemlje – Švajcarskoj i Švedskoj – koje su manje od svih drugih zavisile od nacizma, navodi da su i one „Nemačkoj mogle doneti više koristi kao neutralne nego da su se našle u položaju pobeđenih. Nemačka je iz Švedske dobijala rudu gvožđa, a precizne uređaje iz Švajcarske. Bez toga ne bi mogla da nastavi ratˮ. Naime, gotovo svaki treći fašistički projektil proizveden je od čelika od švedske rude, a bezmalo sav volfram stizao je Hitleru iz Portugalije…1 Češka – 30-tih godina svetski izvoznik oružja, sa 45 potpuno mobilisanih i dobro naoružanih divizija – bez ijednog ispaljenog metka predala se nemačkoj vojsci od 30 divizija. Zato su fabrike samo jednog češkog koncerna, Škode, od avgusta 1938. (kada su Nemci zauzeli Sudete) do septembra 1939. naciste snabdele sa onoliko vojne opreme koliko Britance sve vojne fabrike Velike Britanije. Sovjetski Savez Nemci su napali sa 21 tenkovskom divizijom, od kojih je pet bilo opremljeno češkim tenkovima.

Jedina zemlja u Evropi koja nije pristala da učestvuje u fašističkom bezumlju, koje je obuhvatilo čitavu Evropu, bila je Srbija. Pakt o pridruživanju osovini Rim-Berlin-Tokio, koji je u Beču, 25. marta 1940. godine, potpisao tadašnji premijer Jugoslavije Dragiša Cvetković, i koji je predviđao da se čitava ekonomija zemlje stavi na raspolaganje Hitleru, a nemačkoj vojsci dozvoli puna sloboda kretanja po njoj, izazvao je eksploziju narodnog negodovanja. Dva dana posle potpisivanja, premijer je svrgnut, a pakt raskinut. Na ulicama su paljena strašila sa likom svrgnutog premijera kolaboracioniste. U Berlinu su ti događaji izazvali takav bes da je Hitler istog dana potpisao direktivu pod šifrovanim nazivom „Kaznaˮ. Evropska štampa je, sprovodeći besomučnu antisrpsku kampanju, počela da opisuje „progone nemačke manjineˮ u Srbiji. Rasturani su foto-falsifikati u kojima su u krupnom planu prikazivane „izbegliceˮ – „žrtve jugoslovenskog teroraˮ. Napad na Srbiju (formalno na celu Jugoslaviju; prim. SL) nemačkih i satelitskih jedinica počeo je neprekidnim dvodnevnim bombardovanjem Beograda, u kome je poginulo više od 18.000 ljudi. Iako su Srbi oborili 40 bombardera, ukupna težina bombi bačenih na Beograd prevazilazila je 360 tona.

Početak realizacije plana „Barbarosaˮ i upad u SSSR odložen je za mesec dana, a zbog dolaska jeseni sa kišama i vetrovima, blatnjavim putevima i hladnoćom, nemačka tehnika je počela da troši gorivo iznad svake predviđene norme (otprilike za trećinu), što je usporilo blickrig. U jeku borbi pred Moskvom, Hitler je bio prinuđen da deo divizija prebaci sa Istočnog fronta na Zapad, za borbu protiv nepokornih Srba. Može se reći da je, u novijoj istoriji, borba srpskog naroda odložila pohod NATO-a na Rusiju najmanje za 10 godina.

Opšti utisak o tome ko se i kako borio protiv Rusije moguće je steći pregledom sastava vojnih zarobljenika iz maja 1945. Tada se Sovjetima predalo 60.280 Poljaka, 23.136 Francuza, 21.822 Hrvata, 4.729 Holanđana, 2.010 Belgijanaca, 1.652 Luksemburžana, 456 Danaca, i nekoliko hiljada Čeha. A to je samo deo vojnih efektiva poslatih na Istočni front iz zemalja koje, navodno, nisu ratovale protiv SSSR-a. Dovoljno je reći da je oko 600.000 vojnih zarobljenika iz Nemačke i njenih zemalja-saveznica sovjetska komanda posle odgovarajuće provere oslobodila neposredno na frontovima na kojima su se i predali.

Dobrovoljno, na strani nacista u Drugom svetskom ratu ratovalo je 4.000 Finaca, 6.000 Danaca, 8.000 Norvežana, 40.000 Holanđana, 25.000 Flamanaca, 9.000 Valonaca, 300 Šveđana, 25.000 Letonaca, 15.000 Estonaca, 10.000 Francuza, 700 Švajcaraca, 100 Britanaca, 10.000 Italijana, 6.000 Slovenaca, 4.000 Šiptara (Brdska SS divizija Skenderbeg /Waffen Gebirgs Division der SS „Skanderbegˮ/), 20.000 bosanskih muslimana (Brdska SS divizija Handžar /Waffen Gebirgs Division der SS „Handscharˮ/ i Brdska SS divizija Kama /Waffen Gebirgs Division der SS „Kamaˮ/), 1.000 Grka, 5.000 Čeha, 40.000 Mađara, 3.000 Bugara, 5.000 Rumuna, dok je kroz špansku Plavu diviziju (Division espanola de voluntarios), snage 18.000 boraca, tokom rata prošlo oko 50.000 dobrovoljaca.

Na strani Hitlerove Evropske unije iz 1938–1945. u okviru regularnih vojnih efektiva svojih država ratovali su na Istočnom frontu: celokupna vojska Finske (oko 400.000 ljudi); mađarska 2. armija (200.000), a pri kraju rata i cela mađarska vojna sila; celokupna vojna sila Rumunije od nekoliko miliona ljudi; Slovačka sa svojom Mobilnom divizijom od 10.000 boraca i Bezbednosnom divizijom od 6.000 vojnih policajaca. „Nezavisnu državuˮ Hrvatsku je na Staljingradu predstavljala 369. „pojačana pješačka pukovnijaˮ (oko 6.500 ustaša) i Hrvatska „zrakoplovna legijaˮ od oko 350 ljudi, a na Crnom moru Hrvatska „pomorska legijaˮ, od 350 pripadnika.2

Evropa je danas krhka i slaba i nije slobodna iz razloga što je sloboda povezana sa istinom, a u Evropi je danas zabranjeno govoriti istinu…. Ipak, narod Evrope se budi i pregrupiše, a stubovi suzbijanja istine se polako krive i počinju da pucaju. Narod Evrope polako shvata da je njegova budućnost ugrožena, da su ugroženi poslovi, bezbednost i miran život…. ˮ3

Nakon Hladnog rata, ponovo nad Evropom kruži duh nemira i osećaj nesigurnosti i straha koji neće doneti nikome dobro. Nakon ubrzanog i neopravdanog širenja NATO-a, vodeće sile Zapada, osim na Bliskom istoku, izazivaju krize i ratove i u srcu Evrope. Postepeno intenziviranje Ukrajinske krize i podrška vojnoj opciji i režimu Ukrajine u napadima na Novorusiju i zagovaranje daljih priprema za vojno rešenje za Krim jesu veoma opasni potezi SAD-a i vodećih država EU, koji mogu dovesti do nesagledivih posledica po mir u svetu.

Osim Ukrajine, stratezi Zapada zagovaraju i nova krizna žarišta duž povučene linije sukobljenosti interesa Zapada u pohodu ka Istoku. Permanentna kriza i rat u Ukrajini treba da udalje Evropu od Rusije i uspore razvoj i stabilnost Ruske Federacije, kroz sprovođenje ekonomskih sankcija. Te sankcije imaju za cilj snižavanje socijalnog praga stanovništva u Rusiji, razvijanje protivrečnosti i izazivanje pretpostavki za podele u društvu i za razbijanje Ruske Federacije na više samostalnih država. Takođe, na taj način žele se usporiti integracije i saradnja država na evroazijskom prostoru. Logika stratega Zapada da SAD treba da se mešaju u sve krize u svetu prepoznatljiva je i u izjavama vodećih političara: Tako je i Hilari Klinton rekla…“Amerika ne može sama da reši goruće probleme, a svet ne može da ih reši bez Amerike.ˮ4

Preko migranata i Ukrajinske krize, SAD nameravaju da kontrolišu EU u ekonomskom, bezbednosnom, pa i političkom smislu, kako bi prebazirale dodatne vojne snage i ojačale neposredno vojno prisustvo u Evropi. Pored Evrope, SAD i dalje intenziviraju krize i ratove na Bliskom istoku i ne dozvoljavaju proces stabilizacije država, čiji režimi nisu po njihovoj volji.

Pod plaštom konflikata u Evropi i Ukrajinske krize, NATO, pre svega SAD i Velika Britanija, nastojaće da povećaju baziranje svojih snaga u Poljskoj, Nemačkoj, pribaltičkim državama, Rumuniji, Bugarskoj i u drugim državama Jugoistočne Evrope. Takvo agresivno delovanje administracije SAD-a, birokratije EU i NATO prepoznato je u narodu u većini evropskih država, prvenstveno Mađarskoj, Češkoj, Španiji, Grčkoj, Francuskoj i Nemačkoj. Pitanje je dana kada će to postati pod pritiskom javnog mnjenja i politika vlasti, kao što je to sada u Mađarskoj. „Dame i gospodo, današnji neprijatelji slobode su obučeni u drugačiju odoru od one koju su imali raniji imperijalni vladari…Oni koriste drugačiji niz alata kojim nameravaju da nas potčine, da nas zarobe i da nam uzmu slobodu i ako nas ne skupljaju u koncentracione logore niti šalju tenkove da okupiraju naše države. Njihova današnja artiljerija su ucene i pretnje….5ˮ

Podrška albanskom ekstremizmu i projektu „Velika Albanija”, od strane SAD-a, Nemačke i Velike Britanije, biće i dalje izražena. Uslovljavanje Srbije u daljem procesu pridruživanja EU, nastaviće se kroz zahtev za suštinsko priznanje nezavisnosti lažne države Kosovo, prihvatanje evroatlantskih integracija i stalno udaljavanje od Rusije. Na taj način, SAD žele da, kroz kontrolu vlasti i neokolonijalni položaj „državica” na Balkanu, što pre taj prostor u celosti stave pod kontrolu EU i NATO-a. Sada su skoro svi režimi u državama Balkana, pod značajnim američkim uticajem i pritiskom. Republika Srpska i Srbija, pre svega narod, većinski su opredeljeni da svoju budućnost i sudbinu grade van NATO-a i ovakve EU, koja je u suštini tamnica za slobodne države i narode i instrument za neokolonijalni odnos prema nerazvijenim i malim državama. To potvrđuju sva objektivna i najnovija istraživanja javnog mnjenja, koja nemaju odjeka u medijima na valjan način.

Neke vodeće države EU, u novijoj istoriji, pa i danas, činile su sve protiv srpskih nacionalnih interesa. Poznato je da nijedna vlast do sada nije smela da raspiše referendum o tom sudbonosnom pitanju za srpski narod, a koje se odnosi na evropske integracije. Vlast u Srbiji zna da na tom putu tzv. „evropskih integracijaˮ treba suštinski da se odrekne Kosmeta, Republike Srpske i Rusije, kako bi ispunila tzv. evropske kriterijume za članstvo. Znaju da to narod neće podržati i bilo koja vlast u Srbiji ne može opstati sa takvim servilnim i, u suštini, izdajničkim odnosom. Ni kampanjom preko medija ne bi mogao da se kontroliše gnev naroda u tim momentima. „Britanski referendum mora biti alarm za buđenje svih uspavanih mesečara koji idu pravo ka provaliji i početku veoma opasnog i klizavog puta za sve naše narode. Upravo iz ovih razloga potrebna nam je hitna nova vizija i novi početak za ujedinjenu Evropu, bolju i demokratsku Evropu, gde će ljudi, a ne krupni biznis i tehnokrate, imati poslednju i najvažniju rečˮ, zaključio je Cipras.6

O neiskrenosti odnosa i delovanja rukovodilaca EU prema srpskim nacionalnim interesima mogli smo se uveriti u više navrata. Takav trend se nastavio i kroz pojačanje bezobzirnog uslovljavanja kroz tzv. Briselske pregovore. Tako Ernst Rajhel, opunomoćenik nemačkog Ministarstva spoljnih poslova za Jugoistočnu Evropu, nedvosmisleno i otvoreno govori da je suština Briselskog dijaloga da zaokruži „nezavisnost Kosovaˮ. Nemački portal „Dojče veleˮ izdanje na srpskom jeziku, objavilo je intervju sa Ernestom Rajhelom koji se nije ustručavao da iznese suštinu dijaloga koje u Briselu vode predstavnici srpske vlasti i tzv. države Kosovo. Ernest u ovom kratkom intervjuu ponavlja da su Briselski pregovori u „interesu kosovske suverenosti koja nije moguća bez tih pregovoraˮ! Takođe, za razliku od drugih kandidata za članstvo u EU, Srbija je dobila dodatne uslove od kojih on ističe otcepljenje Kosova i Metohije!7

Ceo taj proces nekakvih pregovora sa tzv. državom Kosovom je protivustavan i odvija se pod konstantnim ucenama i pritiscima vodećih država NATO-a i EU. Takav odnos neće obavezivati narod i Republiku Srbiju da poštuje dogovore koji su sklopljeni na taj način i mimo Ujedinjenih nacija. Evropska unija je prolazna organizacija kojoj ističe rok trajanja, pa i dokumentima koji su doneti pod njenim mandatom. Za srpski narod, samo Rezolucija 1244 jeste obavezujuća i ceo pregovarački proces i mandat treba da se vrati u taj okvir. Nema niko tapijuˮ da proda resurse, narod i pravo oslobađanja Kosova i Metohije od okupacije, kada se za to stvore međunarodne i unutrašnje pretpostavke. Države koje učestvuju u svojevrsnoj okupaciji Kosmeta i uspostavljanju lažne države Kosovo, svesne su toga i vrše sistemski pritisak na vlast Republike Srbije da se, prihvatanjem nezavisnosti tzv. Kosova, ukine pravo budućim pokolenjima da uspostave suverenitet i ustavno-pravni poredak na celoj teritoriji. Kosovo je nacionalno pitanje prvog reda i nijedna generacija, niti bilo koja vlast, nema pravo da se, u ime naroda, njega odrekne.

Kroz neoliberalni koncept privrede i pljačkašku privatizaciju, narod je postao siromašan, a EU, strane banke, MMF i Svetska banka suštinski razaraju državne institucije i stvaraju povoljne uslove za eksploataciju prirodnih bogatstava i ljudskih potencijala. Zato se slobodno može reći da se, kao narod i država, nalazimo u nekoj vrsti neokolonijalnog položaja. Sve stvorene vrednost i kapital izvoze se u inostranstvo. Ako je za utehu, u takvoj situaciji su i druge male, pa i srednje razvijene države. Male države ostaju bez realne moći, kao „formalneˮ države bez uslova da funkcionišu u skladu sa nacionalnim interesima. Kako drugačije objasniti prodaju rudnika, vode, elektroenergetskog sistema, državnih telekomunikacija i poljoprivrednog zemljišta, a ceo taj proces se od strane političke elite prikazuje kao napredak i razvoj. Zapad je, u poslednjih šesnaest godina, kroz bankarski sistem i privatizaciju, iz Srbije izvukao preko pedeset milijardi evra profita. Zauzvrat daju se krediti pod nepovoljnim uslovima kao pomoć, koja se medijski reklamira u javnosti i neobjektivno prikazuje. U suštini, osiromašuje se narod i država, uz stalni porast javnog duga i zaduženosti države. Kada se tome doda preko sto milijardi evra štete nanete agresijom NATO-a na SR Jugoslaviju i uloženi novac u visokoobrazovani kadar koji je iz socijalnih razloga napustio zemlju, onda dolazimo do poražavajućih rezultata, koji su skoro nenadoknadivi.

Daleko povoljniji krediti i podsticaji razvoja dolaze danas izvan EU. Pored Rusije, kineske investicije imaju veliki značaj za Srbiju na njenom putu smanjenja ekonomske zavisnosti od Zapada. SAD i EU pokušavaju da prave različite prepreke investicijama iz Rusije i Kine, iz političkih razloga i svojih prikrivenih namera da vladaju urušenim državama. U tom smislu je usmereno delovanje Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke. Posledice komunizma jedva smo preživeli, a lažno evropejstvo bi nas konačno dotuklo kao narod i ponizilo u svakom smislu, pa i udaljilo od Rusije, koja je bila jedini bezuslovni saveznik i zaštitnik srpskih nacionalnih interesa kroz istoriju, pa i u poslednje vreme kada je reč o borbi za Kosovo i Metohiju i Republiku Srpsku. Čak i posle dva svetska rata, pravi se strategija za novi veliki rat na prostoru Evrope i Azije (Evroazije), što je skoro neverovatno očekivati. Razum upućuje na zaključak da je za očekivati da Nemačka neće sebi dozvoliti da po treći put učestvuje u nekakvom projektovanom ratu protiv Rusije. Taj treći pohod na Rusiju bio bi za Nemačku katastrofalan. Ponovno angažovanje Nemačke u okviru NATO operacija i njena vodeća uloga u okviru EU, govore u prilog postojanja težnji u delu političke elite, da se hegemonistički ciljevi na istoku mogu ostvariti na neokolonijalan način, primereno novim metodama i sredstvima, korišćenjem prvenstveno ekonomske, privredne i tehnološke moći.

Hitnost priključivanja bivših socijalističkih zemalja u NATO savez podstiče se svim sredstvima iz SAD-a, jer je njihov strateški cilj, koji nema cenu, da se stigne sa vojnim snagama pred granicu Rusije bez „neutralnih i proruskih državaˮ iza linije sukoba, kako bi se, u najpogodnijem trenutku uz pretnju silom, što bezbolnije podelila Rusija na azijski, evropski i sibirski deo. Tom strategijom, SAD i NATO sa obe strane linije podele na prostoru bivših članica Varšavskog ugovora ili SSSR-a gomilaju vojne efektive, tako da bi i u tom projektovanom „evropskom ratuˮ, stradali najviše slovenski narodi. Neke od tih država su slepi saveznici SAD-a u realizaciji njihovih interesa. Pre svega, tako se postavljaju režimi baltičkih država, Poljske, Ukrajine, Rumunije i Gruzije. Predsednički izbori u Bugarskoj potvrdili su da narod ne želi da bude talac nečijih stranih nacionalnih interesa i da želi saradnju sa Rusijom i rešavanje ekonomskih i socijalnih problema.

Političarima baltičkih država, Poljske, Ukrajine, Gruzije, Rumunije, Bugarske, Crne Gore, Hrvatske i predstavnika hrvatskog i muslimanskog naroda u Bosni i Hercegovini, kao da nije jasno da na taj način postaju mete za Rusiju jer će davati svoje snage, teritoriju i logistiku za NATO trupe, koje sve više liče na Hitlerovu soldatesku u pohodu na istok. Češka, Moldavija i Mađarska ispoljavaju svu nacionalnu trezvenost da ne učestvuju u tom procesu izgradnje kohezije neprijateljstva prema ruskom narodu. Sigurno je da narod u ovim državama ne podržava militarizaciju njihove teritorije i stavljanje na uslugu NATO paktu za nove ratne pohode.

BALKAN NEDOVRŠEN POSAO ZA NATO

U prvoj polovini 2015. godine bili su primetni napori pojedinih država članica NATO-a da Balkan, pre svega tzv. Zapadni Balkan, vrate na dnevni red političkih konsultacija na najvišem nivou. Najznačajnija od njih je inicijativa država članica NATO-a koje se graniče sa državama Zapadnog Balkana, predvođene Mađarskom, da se preispita politika Alijanse prema tom regionu. Tako je, krajem aprila 2015. godine, izrađen inicijalni dokument, gde se Zapadni Balkan predstavlja kao „nedovršen posaoˮ koji ima potencijal da ponovo postane ozbiljna bezbednosna pretnja za NATO i njegove članice. U dokumentu je naglašeno da aktuelni bezbednosni izazovi na istočnim i južnim granicama Alijanse negativno utiču i na celokupnu bezbednosnu situaciju na tzv. Zapadnom Balkanu, što se ogleda u porastu opasnosti od islamskog ekstremizma i uticaja Ruske Federacije na pojedine države Zapadnog Balkana.

NATO, u skladu sa američkim, nemačkim i britanskim nacionalnim interesima na Balkanu nastoji da srpski narod teritorijalno, državotvorno, duhovno, nacionalno i verski dezintegriše. U tom naumu dosta je urađeno: (1) Odvojena je Crna Gora u kojoj su ugrožena prava srpskog naroda, a na to se vlast u Srbiji ne obazire niti nastoji da na bilo koji način zaštiti Srbe i njihova elementarna prava jezika, vere, nacije; (2) U znatnoj meri Zapad je izvršio odvajanje Kosova i Metohije od Srbije i kroz Briselske pregovore i donošenje različitih dokumenata to i formalizuje bez adekvatnog otpora vlasti u Srbiji, koja prećutno ili „žmurećiˮ ne reaguje zarad uslovljavanja Zapada i tzv. evropskih integracija; (3) Prava srpskog naroda u Hrvatskoj su ugrožena, onih koji žive u njoj, a posebno povratnika ili prognanih; i (4) Sprovode se različite specijalne operacije kako bi se razbila Republika Srpska, poništili atributi njene državnosti i stvorile pretpostavke za sve jaču unitarizaciju BiH, kako bi kao takva ubrzano bila uključena u evroatlantske strukture. Na taj način, srpski narod bi bio eliminisan kao značajan faktor na Balkanu, a Srbija ucenjena da nastavi proces integracija u EU, a potom i u NATO. Takav scenario, srpski narod većinski ne želi i sigurno će mu se suprotstaviti.

Crna Gora, po procenama NATO, predstavlja dobar primer progresa na putu ka članstvu u za relativno kratko vreme. Svesnu su da marionetski režim u Crnoj Gori, u suštini, manipuliše voljom naroda i donosi odluke suprotno većinskom raspoloženju. Pristupanje Crne Gore NATO-u, između ostalog, cela jadranska obala bila bi teritorija NATO-a, sa izuzetkom pojasa dužine 20 km koji pripada Bosni i Hercegovini. Septembra 2015. godine, SAD su iskazale podršku Crnoj Gori za članstvo u NATO-u. Prema zvaničnim stavovima Ruske Federacije, članstvo Crne Gore u NATO-u predstavlja udarac evropskoj bezbednosti, kao i odnosima između Ruske Federacije i NATO-a. Ruska Duma usvojila je izjavu, novembra 2015. godine, kojom se usprotivila ulasku Crne Gore u NATO, upozoravajući da to može imati negativne posledice u sferi turizma, investicija i ekonomske saradnje. Tom izjavom, Duma se obratila poslanicima Skupštine Crne Gore, parlamentima država članica NATO-a i poslanicima Parlamentarne skupštine OEBS-a. U izjavi je navedeno da uvlačenje novih država u vojne saveze, posebno protiv volje njihovih građana, predstavlja politički instrument iz doba bipolarnosti sveta.

Prema mnogim ocenama, protivljenje Ruske Federacije ulasku Crne Gore u NATO bilo je kontraproduktivno, jer stratezi Zapada, pre svega SAD-a i dalje žive u novom Hladnom ratu i preduzeli su sve da vlast u toj državi, koja je ogrezla u kriminalu, privoli na hitan postupak prijema u članstvo. To je urađeno u funkciji smanjenja i postepenog eliminisanja ruskog prisustva u Crnoj Gori, iako je Ruska Federacija uložila već ogromna finansijska sredstva u procesu privatizacije u kupovine nepokretnosti.

Kada je u pitanju Bosna i Hercegovina, NATO ističe neophodnost evropskih integracija, jer „…jedino EU može održati celovitost te državeˮ, dok izgradnja odbrambenog sektora treba da bude podržana od strane NATO-a. Posebno se insistira na očuvanju BiH kao unitarne države i potrebi sprečavanja dalje dezintegracije zemlje, kroz proces evropskih i evroatlantskih integracija.

Srbija se, u štabnim strukturama NATO-a, predstavlja kao faktor koji može imati ulogu stabilizatora ili destabilizatora čitavog regiona, s obzirom na istorijski uticaj Beograda na sve ostale države tzv. Zapadnog Balkana. Republika Srpska je predstavljena kao prostor gde Rusija ima najveći uticaj i moć, što predstavlja glavni izazov da se obezbedi zapadna orijentacija Beograda i ubrza put Srbije ka evropskim i evroatlantskim integracijama.

NATO smatra da treba da zadrži nezamenjivu ulogu na prostoru lažne države Kosovo, u političkom i u bezbednosnom smislu. Zato kontinuirano rade na formiranju, opremanju i obuci „Kosovskih snaga bezbednostiˮ i angažovanju KFOR-a na pacifikaciji srpskih sredina na Kosmetu, posebno na severu, koji je pod pritiskom vlasti Srbije, na silu gurnut pod ingerenciju tzv. kosovskih vlasti. Glavni doprinos u vidu pomoći i podrške lažnoj državi Kosovo, SAD su dale u obrazovanju i obuci oficira i podoficira, kao i u drugim oblastima saradnje u procesu formiranja „Oružanih snaga Kosovaˮ. Srbija je davno trebalo da prekine saradnju sa NATO-om, sve dok se ne prekine taj proces koji je u funkciji otcepljenja tzv. Kosova od Srbije.

Kada je u pitanju Republika Srbija, može se zaključiti da se navedene preporuke već pokušavaju implementirati u praksi, o čemu govori nekoliko poseta visokih zvaničnika NATO-a Beogradu. Alijansa i dalje radi na iznalaženju načina za produbljavanje političke i praktične saradnje sa Srbijom. Međutim, u narodu ne postoji pozitivan odnos prema bilo kakvoj tešnjoj saradnji sa NATO-om, prvenstveno zbog agresije 1999. godine, otimanja i okupacije KiM, a potom i podrške i proglašenja lažne države Kosovo.

Koliko su sile Zapada stale na stranu albanskog faktora na KiM, toliko se zdušno bore da uguše svaki atribut državnosti Republike Srpske i potpomognu unitarizaciju BiH, pod plaštom evropskih ili evroatlantskih integracija. Upravo su države koje vode te integracije ugrozile vitalne nacionalne interese srpskog naroda u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj. Dezintegracijom srpskog prostora i srpskog nacionalnog bića, Zapad želi da osigura svoje zaleđe i dalji pohod na Istok.

Sudbina srpskog naroda kroz istoriju u tom smislu je ista, jer je svaka agresivna imperija imala takav odnos prema srpskom narodu. Srbi pripadaju grupi naroda koji slobodu cene više od života pod okupacijom. Sigurno je da se srpski narod ne slaže sa postojećim stanjem i ne odobrava urušavanje njegovih vitalnih nacionalnih interesa. Primereno razvoju situacije u svetu i regionu, strategija očuvanja i opstanka srpskog naroda treba da počiva upravo na integraciji, bratstvu i zajedništvu na srpskom etničkom prostoru, uz pomoć prijateljskih naroda i država. Izbor je, u suštini, jednostavan, ne smemo i ne možemo biti na strani onih koji povlače nove linije podele u Evropi i izazivaju ratove i krize.

ZAKLJUČAK

Nakon raspada SSSR-a i raspuštanja Varšavskog ugovora, Rusija je bila sve manje uticajna u međunarodnim odnosima i bavila se unutrašnjim problemima. U takvoj situaciji, duže vreme su sve ključne odluke u svetu, Evropi i na Balkanu donošene u skladu s interesima SAD-a, a sprovođene preko NATO-a i EU. Pogubnost takvih odluka devedestih godina najviše je osetio srpski narod. Nakon oporavka i revitalizacije privrede i sektora bezbednosti, Rusija je u poslednjih deset godina uspela da se vrati na međunarodnu pozornicu i da sve značajnije utiče na kreiranje međunarodnih odnosa. Na sličan način i Kina pozitivno utiče na sprečavanje procesa nasilne globalizacije.

Svet je već postao multipolaran i svedoci smo da se pomeraju interesi velikih sila i vrši podešavanje i usaglašavanje zona uticaja. U tom procesu, nažalost, najviše stradaju mali narodi i države, pogotovo ako nisu u stanju da na pravi način štite svoje nacionalne interese. Pozicioniranje interesa velikih sila danas se najočiglednije vidi na prostoru Baltika, Ukrajine, Balkana i Bliskog istoka. Zaoštrenost i sukobljenost interesa velikih sila ide do te mere da se modeluju nasilne smene vlasti i aktiviraju zamrznuti konflikti, uz jačanje verskog i nacionalnog ekstremizma. U tom procesu, Srbija i srpski narod u celini imaće velike bezbednosne izazove i pretnje da zaštite vitalne nacionalne interese.

Evropa je bila grobnica mnogih imperija, carstava, saveza i verovatno će biti ista situacija i sa NATO paktom, organizacijom koja je nanela čovečanstvu velike štete, nepravde i razaranja. NATO je preživeo Hladni rat, ali će verovatno doći do raspuštanja te organizacije koja je izrazito ofanzivnog karaktera i umesto mira i stabilnosti donosi krizu, verovatno i rat, kao i stradanje u srce Evrope.

Kroz istoriju ratova Balkan je bio posebno karakterističan prostor po narastanju protivrečnosti, suprotstavljenosti interesa, pronalaženju povoda za rasplamsavanje ratova sa tragičnim posledicama. Danas su stvari dosta slične jer se zamrznuti konflikti na Balkanu mogu pokrenuti u funkciji ugrožavanja srpskih nacionalnih interesa kroz Treći balkanski rat. Niko ne zna u šta bi se taj rat mogao pretvoriti, jer prvenstveno Rusija, Kina, pa i druge države slobodnog sveta, ne bi dozvolile da ponovo SAD i njeni jastrebovi u okviru NATO, terorišu srpski narod.

LITERATURA

  1. Avramov, S., Bezbednost u 21. veku, Naučna izgrađenost i činioci vojne strategije, Zbornik radova SIMVON 2001.

  2. Bacevich, A., J., Policing Utopia. The Military Imperatives of Globalization. The National Interest, Summer, 1995.

  3. Morgenthaus, Hans J., Politic among Nations: The struggle for Power and Peace, New York, 1948.

  4. Kovač, M., Stojković, D., Strategijsko planiranje odbrane, Odbrana, Beograd, 2009.

  5. Kovač M., Potkonjak-Lukić B., Nikolić S., Primena norme „odgovornost za zaštituˮ, Vojno delo, zima 2012.

  6. Kovač M., Popović M., Evropska energetska bezbednost, Vojno delo, zima 2013.

  7. Kisindžer, H., Diplomatija II, Verzal pres, Beograd, 1999.

  8. Knežević Miloš, Geopolitičko okruženje SFRJ, Geopolitička stvarnost Srba, okrugli stol, Institut za geopolitičke studije, Beograd 1997.

  9. Naj, Džozef S., Budućnost moći, Arhipelag, Beograd, 2012.

  10. The Historical Experience of the Neutral and Non-aligned States in the CSCE , Vienna, 22/23 February 2007, The Historical Experience of the Neutral and Non_PHP_report_001.pdf

  11. Stojanović, Đ., Đurić, Ž., Anatomija savremene države, Ese3loge d.o.o. Beograd, 2012.

  12. The Military Balance 2012, The International Institute for Strategic Studies, London, 2012.

  13. Thucudides, History of Poloponesian War, Penguin, New York, 1972.

  14. Višnjić, D., Naučna izgrađenost teorije strategije (doktorska disertacija), Vojna akademija, Beograd, 2003.

  15. Kristofer Koker, Sumrak Zapada, Dosije, Beograd, 2006.

  16. Pashkov Mykhaylo, Swedish Security Model: Peace-Loving, Well-Armed Neutrality, National Security & Defence, Razumkov Centre, No.1, 2009.

  17. Pavithran K. S., Non Alignment and Post–Cold War International System: Problems And Perspectives, IJSAS 1(1) 2008, Society for South Asian Studies, Pondicherry University.

  18. The European Non-Allied States, NATO and the ESDP, the 46th Annual ISA Convention at the Hilton Hawaiian Village, Honolulu, Hawaii, 1st-5th March 2005, isa05_proceeding_71184.PDF

  19. http://www.kmnovine.com/2016/01/ernst.html

  20. http://srbin.info/tag/%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B5%D1%81%D1%82-%D1%80%D0%B0%D1%98%D1%85%D0%B5%D0%BB/

  21. http://www.nspm.rs/hronika/ernest-rajhel-treba-stvoriti-mehanizme-efektivne-kontrole-suvereniteta-kosova-i-na-severu-zemlje.html

  22. http://www.dnevne.rs/nesto-drugacije/americki-n-s-i-i-cia-otkrili-mapu-buducnosti-2020-evropa-bi-trebalo-da-se-podeli-na-tri-dela-srbija-u-pravoslavnoj-uniji

  23. http://www.kmnovine.com/2016/01/ernst.html

  24. http://srbin.info/tag/%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B5%D1%81%D1%82-%D1%80%D0%B0%D1%98%D1%85%D0%B5%D0%BB/

  25. http://www.sr.wikipedia.org/

  26. http://www.nspm.rs/hronika/ernest-rajhel-treba-stvoriti-mehanizme-efektivne-kontrole-suvereniteta-kosova-i-na-severu-zemlje.html

  27. http://www.dnevne.rs/nesto-drugacije/americki-n-s-i-i-cia-otkrili-mapu-buducnosti-2020-evropa-bi-trebalo-da-se-podeli-na-tri-dela-srbija-u-pravoslavnoj-uniji

1Mališevski, Nikolaj, „Ujedinjena fašistička Evropaˮ, Novi Standard, 9. maj 2012.

2 Podaci o ovim elementima međuevropske saradnje tokom Drugog svetskog rata mogu se naći po zbornicima, enciklopedijama, monografijama, memoarima, studijama, popularnim brošurama i knjigama pristupačnim ne samo vojnim istoričarima ili politikolozima. Brojčani podaci dobijeni su upoređivanjem nemačkih podataka (Lotara fon Grelena /Lothar von Greelen/ i Feliksa Štajnera /Felix Steiner), te anglosaksonskih (Džordža Stajna /George Stein/) i francuskih (Fransoa Dipra /Francois Duprat/), Vidi šire: Isto, Novi Standard. 9. maj 2012.

3 Delovi iz govora premijera Vlade Mađarske, Intermagazin, 23. mart 2016.

4 Džozef S. Naj, Budućnost moći, Arhipelag, Beograd, 2012., str.7.

5 Delovi iz govora premijera Vlade Mađarske, Intermagazin, 23. mart 2016.

6 Blic, 23.06.2016.

7 http://www.kmnovine.com/2016/01/ernst.html

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here