Мр Данијел Игрец: Путевима иредентизма – од Цанкарјевог дома до Аљбина Куртија

Поделите:

Генерација мојих родитеља врло добро се сећа турбулентних догађаја у праскозорје распада некадашње заједничке југословенске државе. Скоро да не постоји припадник те генерације који не би упамтио 17. фебруар те 1989. године и скуп подршке рударима Трепче, организован у Цанкарјевом дому у Љубљани од стране тадашње комунистичко-сецесионистичке политичке врхушке у Словенији.

Била  је то, према речима тадашњих словеначких медијских и политичких представника, „порука солидарности и одраз борбе за људска права косметских рудара„. Али кроз призму историјских чињеница била је то отворена подршка радикализацији политичких прилика на Косову и Метохији и подстицај (велико)албанском иредентизму.

19 година касније моја генерација имала је прилику да на сопствене очи види где нас је довела та проалбанска политика западних земаља и наше бивше „југословенске браће„. На исти дан, само деценију и 9 година касније, албански сепаратизам прибегао је првој етапи на свом путу стварања великоалбанске државе на Балкану – (ратним злочинима и НАТО агресијом потпомогнутој) једностраној сецесији Косова и Метохије од Србије.

Непуних 29 година након Цанкарјевог дома, а деценију након проглашења крваве независности, дух подршке иредентизму и даље је присутан у (одређеним) круговима словеначке политичке и (квази)интелектуалне елите. На то упућује и најава да ће у понедељак, 29. јануара, у Љубљани предавање одржати ни мање ни више него управо један од најекстремнијих албанских политичара на Балкану, бивши лидер профашистичке странке „Самоопредељење„, Аљбин Курти.

Довољан је само један мали осврт на саопштење организатора предавања (ИФИМЕС института у Љубљани, иначе изразито пробошњачко и происламистичко оријентисане НВО, још једне од оних које се налазе на подугачком платном списку Џорџа Сороша) па да се види да ће оно бити ништа друго до гола србофобна пропаганда и ширење антисрпске и антируске хистерије у словеначкој јавности.

Аљбин Курти, тај осведочени гласноговорник великоалбанског уједињења, бива у изјави организатора представљен као „политички затвореник, жртва политички монтираних судских процеса« како у Србији тако и у „Косово Републици“ и мета неправедних прогона УНМИК администрације и режима Хашима Тачија. Оваквим извртањем чињеница припадник једног од најрадикалнијих политичких покрета у Европи представља се заправо као политички пацифиста и борац за демократију. Типичан рукопис западног невладиног сектора који ратне хушкаче и промотере геноцидне политике представља у светлу узорних политичара и бораца за људска права.

Како је најављено Курти ће у оквиру предавања причати о будућности „самосталног Косова„, активностима у сусрет  десетој годишњици „независности“ и перспективама његовог чланства у међународним организацијама. У том контексту не треба ни помислити да ће Курти у свом предавању изоставити Србију. Напротив, њој ће највероватније посветити највише пажње. Србија ће тако заузети централну улогу на овом догађају, и то улогу главног кривца за сва зла на Балкану, улогу највећег фактора дестабилизације региона, улогу „мрачне силе“ која спутава „Косово“ на његовом путу у „светлу“ будућност.

Аљбину Куртију ово ће бити идеална прилика да у словеначку јавност (још једном) пошаље искривљену слику о дешавањима на Косову и Метохији и да афирмише опасну праксу према којој се истинској жртви (Србији и њеном народу) пришива кривица за непостојећа злодела, а истинском агресору, окупатору и џелату (приштинским сепаратистима из редова ОВК и њиховим западним спонзорима) улога жртве.

Љубљана ће тако још једном стати на странпутицу иредентизма, дајући на значају људима којима би због њиховог политичког деловања и ширења идеологије мржње и злочина (у најмању руку) морало бити забрањено овакво јавно деловање.

Док ово пишем намеће ми се питање: „Шта би се десило да је неко српско удружење (којих је у Словенији, нажалост, јако мало због још увек присутне штетне и изопачене перцепције Срба као „лоших момака“ на Балкану из које проистиче и негативан однос дела политичке и медијске јавности према већем јавном ангажовању српске заједнице у овој држави) организовало, рецимо, предавање Милорада Додика на тему „будућности и перспективe развоја Републике Српске“?

Одговор ми је одмах јасан. Моментално би се повела огромна медијска хајка против организатора и предавача, огласио би се чак и део државне политике који би осудио овакав потез, многи „либерални интелектуалци“ у њему би видели перфидан облик великосрпске пропаганде, величање српског сепаратизма у Републици Српској па чак и угрожавање територијалне целовитости Босне и Херцеговине.

Видели би заправо све оно што не би имало ама баш никакве додирне тачке са једним таквим догађајем. Док у догађајима који обилују шовинизмом, историјским ревизионизмом и политиком фабриковане истине виде „слободу изражавања и вид доприноса цивилног сектора већој демократизацији друштва„.

И тако се, ни пуних 29 година након скупа у Цанкарјевом дому и директно испољене подршке албанском сепаратизму, словеначка елита ничега није научила. Упркос мноштву на политици мржње и етничког чишћења заснованих ексцеса албанских политичара, упркос агресивно испољеној тенденцији великоалбанских кругова у Приштини и Тирани да међународно признате границе балканских држава морају бити редефинисане у корист свеалбанског уједињења (па чак и силом), упркос јачању шиптарских криминално-терористичких структура и албанске мафије која данас представља један од највећих безбедносних ризика Европе словеначка елита и даље одбија да погледа истини у очи.

Oдбија да схвати да је управо рука толеранције према захтевима шиптарских иредентиста, пружена 80-их година прошлог века, подстакла јачање екстремистичке, милитантне великоалбанске идеологије. Одбија да увиди да се управо искра албанског иредентизма на КиМ кога су тада сви здушно бранили од „великосрпске политике“ данас распламсала у пламен великоалбанских територијалних претензија које су највећа претња безбедности Балкана.

И не само да одбија да прихвати; она сада иде и корак даље у подршци проалбанској политици, указујући гостопримство човеку са отворено расистичким, фашистичким и антиевропским ставовима. Човеку чија политика акивно подстиче ескалацију кризе и прижељкује нове сукобе и репризу крвавог сценарија деведесетих на Балкану. Човека који чак ни не крије већ отворено пропагира идеју о уједињењу „Косова“ и Албаније. Човека који тражи протеривање припадника међународне мисије УН са КиМ како би тиме Приштина добила отворене руке да доврши план етничког чишћења преосталих Срба. Човека који још екстремније него Тачи и Харадинај пропагира политику ратних ровова и посматрања Београда преко нишана.

Сви добро знамо како је Љубљана (иако неосновано) током читавих 90-их година прошлог века грчевито осуђивала политику тадашњег Београда и упозоравала на опасност од реализације (непостојећег) „српског етнички хомогеног великодржавног пројекта„. Где је сада та иста Љубљана да осуди покушаје остварења једног (итекако постојећег), истински злочиначког и геноцидног плана „Велике Албаније„?

Нема је, јер словеначка елита још не схвата опасност од радикалне политике коју проповедају људи попут Аљбина Куртија. Она и даље наставља да се креће путевима иредентизма. А када ће схватити? Да ли у тренутку када се и сама буде суочила са својим „Косовом„? Да ли у тренутку када ће идеолошки наследници Куртија тражити аутономију за Албанце и на њеном (државном) тлу?

Бојим се да ће тада бити већ увелико касно.

 

Мр Данијел Игрец

ВИДОВДАН

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here