Мр Данијел Игрец: : „Срби су криви за све“ – главна идеолошка мантра словеначког новинарства

Поделите:

Пре неколико дана у јавност је испливала вест да је извесна Дијана Ђуђић, предузетница из Приједора (Република Српска) опозиционој Словеначкој демократској партији Јанеза Јанше (истог оног који је током 90- их био најгласнији присталица „борбе против великосрпске агресије“ и један од креатора „административног етничког чишћења“ Срба из регистра становништва у Словенији) позајмила чак 450 хиљада еура. Новац је, како стоји у саопштењу Јаншеве СДС, дат за потребе кампање за предстојеће парламентарне изборе у Словенији.

Овај догађај поприлично је уздрмао политичку сцену у Словенији и отворио питање проблематике финансирања домаћих политичких партија из иностранства. Међутим, оно на шта желим да укажем у свом размишљању није питање законитости оваквог начина кредитирања политичких партија (тиме треба да се позабаве надлежни органи у Словенији) нити питање колико ова новчана трансакција можда има везе са жељом одређених опозиционих структура у Српкој да власт у Словенији освоји изразито антисрпски настројена политичка гарнитура која ће активно нападати суверенистичку политику коју спроводи актуелно државно руководство у Бањалуци са председником Додиком на челу. Сврха овог текста је да упозори на вишегодишњи омаловажавајући и непрофесионални однос словеначког новинарства када су у питању теме које се на овај или онај начин везују за Србе и Србију.

У највећем либерално-левичарском гласилу, словеначкој „Младини„, прошле недеље је на насловној страни осванула слика Јанеза Јанше на којој је он приказан као словеначки „Ал Капоне„, око њега падају еври, а све то прати ударни наслов: „СРПСКА ПОСЛА„. За просечног словеначког читаоца рекло би се уобичајене речи, на које је он већ навикао и које код њега само учвршћују мишљење да је све лоше што се дешава у словеначкој политици, економији и култури неминовно повезано са „јужњацима“, са Србима и Србијом. Таквој клими допринела је управо погрешна политика словеначке врхушке са краја прошлог века која је перманентним политичким и медијским сатанизовањем тадашње СРЈ код огромног дела словеначке јавности створила одређени одбој не само према Србији као држави већ, што је много горе, одбој према Србима као грађанима Словеније, одбој према свему српском.

Последица такве атмосфере је и поменути наслов са којим је пропраћена слика човека који је за време распада СФРЈ илегално добављао оружје муџахединима у БиХ у њиховој борби против српског становништва. Циљ оваквог лицемерја и бесмисла је више него очигледан; циљ је да се сумњива позајмица од стране Дијане Ђуђић (а тиме и сво остало, иначе доказано нечедно, деловање Словеначке демократске партије) доведе у везу са Србима – да се Срби словеначкој јавности (по хиљадити пут) представе као озлоглашени „отпадници од закона“, као фактор криминализације словеначке политике, као једини (могући) сарадници свих оних у чији политички ангажман су умешани страни и домаћи тајкунски новац и одређене криминалне структуре.

Одредница „српска посла“ која у овом контексту има изразито негативан призвук служи управо зато да би се радње попут финансијско-политичких малверзација, мутних послова у сфери високе политике и бизниса приказале као карактеристика, својствена искључиво „балканском (српском) менталитету„; као ствари које су могуће једино и само у „оријенталном српском друштву, друштву безграничне корупције, аутократских режима и потпуном одсуству правне државе„.

Ово није први пут да словеначки медији на овакав начин демонизују Србе, етикетирајући их као групу нецивилизованих, нееманципованих варвара, провинцију којој метрополитански Брисел тек треба да открије цивилизацију. Таква западњачка визура Срба и Србије од стране водећих словеначких медија руководи се само једним правилом: „Срби су увек и свуда криви за све!“.

Ово је само један од (иначе многобројних и бруталних) примера хистеричне србофобије која ни након читавих 28 година није спласнула у словеначким медијима. Иако у њиховим међусобним односима влада нетрпељивост због припадности различитим идеолошко-политичким таборима, који стоје иза њихове уређивачке политике либерално-десничарске и анархо-левичарске медије ипак повезује једна заједничка компонента; западни, дубоко антисрпски шовинизам.

Тај шовинизам добио је свој конкретни појавни облик у словеначким (и генерално у западним) медијима управо кроз наметање приче о Србима као „лошим момцима“, који у државама где живе увек важе за предводнике политичког подземља; за утицајне мафијшаке босеве и „стричеве из позадине“ који вучу конце у политици, трују друштво својим „балканским примитивизмом“ и „угрожавају тековине борбе за самосталну и независну Словенију“.

Тај шовинизам највише се испољавао у јавности почетком и средином деведесетих година, када је фактички целокупна медијска машинерија у Словенији следила тадашњи изразито антимилошевићевски и антијугословенски курс, који је заузела званична Љубљана. У то време било је напросто немогуће замислити да један обичан дан прође без медијске демонизације тадашњег државног руководства у Београду коју је највише од свих ударно спроводила управо „Младина„.

У малом мору текстова, писаних у духу антисрпског наратива, предњачили су они кроз које је српски председник приказиван као последњи балкански диктатор који спречава „развијеније северне републике“ да крену путем „напредне Европе„. „Младина“ је, не скривајући симпатије према албанској иреденти, редовно објављивала извештаје о дешавањима на Косову и Метохији у којима је косовске Албанце приказивала као „најугроженију националну заједницу у Европи“, а тадашње српске власти малтене као „персонификацију чистог зла“. Сепаратистичко-терористичко деловање злочиначке ОВК против Србије и њеног народа приказивано је у редовима словеначких медија као „борба за слободу и устанак против затирања права албанског народа“, а свака прича о кризи у јужној српској покрајини сводила се на покушаје да се оправдају тежње Приштине за једностраном сецесијом.

Свака могућа прилика коришћена је да се борба за очување и заштиту српског народа на подручју бивше Југославије представи као „спровођење српског хегемонизма над потлаченим несрпским становништвом некадашње заједничке државе„. Другим речима, вођен је прави мали медијско-психолошки рат против Србије и њеног народа, рат уперен у извртање историјских чињеница и наметање лажне слике о Србима као главним кривцима за распад Југославије, о Србима као сталном фактору дестабилизације региона, о Србима као наследницима Хитлерове политике на Балкану. Циљ је био да се српској држави ускрати право на одбрану својих легитимних интереса, да се Србима ускрати право на самоопредељење, да се делегитимизује државно право српског народа на његове историјске територије. Укратко, да се одбрамбени рат Срба (а он је то заиста и био) представи као освајачки поход на земље осталих југословенских народа.

Уместо да једном за свагда раскрсте са таквом изопаченом парадигмом, прекину са антисрпском пропагандом, (јер то на крају крајева ни једном народу ни држави није од користи) и окрену се објективном извештавању, заснованом не на ксенофобији и предрасудама већ на чињеницама словеначки медији настављају по старом. Када ће једном схватити да су корупција, политички криминал и недостатак правне државе опште појаве, присутне на овај или онај начин у свакој земљи на свету; схватити да то нису производи некаквог великосрпског погледа на свет, а нарочито не кључна карактеристика народа који је, узгред да подсетимо, међу првима збацио окове феудализма са свог врата, много пре него што је то учинила „европска Словенија„, тада још увек заробљена у канџама аустроугарске царевине.

Време је да словеначка политичка и медијска сцена промене своју перцепцију Срба и свој приступ у односима према Србији. Време је да словеначка (интелектуална и шира друштвена) јавност једном за свагда одбаци штетан и никоме потребан антисрпски дискурс. Време је за стратешко регионално партнерство, за редефиницију и ревизију наших међусобних односа, за пружање руке српском народу, који је изнедрио многе који су своје животе уткали у борбу за слободу Словенаца у оба светска рата. Сетимо се само речи славног словеначког генерала Рудолфа Маистра о пресудној улози српских војника у одбрани словеначких територија од германске инвазије и схватићемо да те слободе не би ни било без жртве српског сељака и српског домаћина, који словеначким медијима данас служе за подсмех, као синоним за све лоше и негативно, уместо да они буду узор и симбол духа непоклека, који би и Словенцима добро дошао у временима опасне аутократизације Европске уније.

 

 

Мр Данијел Игрец

ВИДОВДАН

Поделите:

3 COMMENTS

  1. Ma ko im jebe mater. Bliski su nam koliko i Slovaci, znaci ni malo. Vise imam pozitivnih osecanja prema Luksemburgu nego prema Sloveniji. Niti me zanimaju, nit prolazim na tu stranu.

  2. Словенци су сувише неважни да бис е нешто питали. Ако им је таква уређивачка политика – то значи да је неко из Берлина-Брисела-Вашингтона стиснуо такво дугме и нема промене док тај не откочи, а то је на Св.Никад. Невероватни су само наши југо-носталгичари што за свакога имају разумевања и леба и соли, осим за своје сународнике.

  3. Ništa novo kada su oni u pitanju. Vojsku sam služio u JNA, i bio sam postavljen u Sloveniji. A Slovenci ? Gledali su nas još tada kao na neku okupacionu vojsku. Nisu mogli očima da nas smisle (naravno, ne svi, ali mnogi). Pitanje da li oni imaju svoj identitet. Živeli su pod Nemcima hiljadu godina. Njihov mentalitet su pridobili. Do stvaranja prve Jugoslavije, bili su najsiromašniji deo Austro-Ugarske imperije. Tokom druge Jugoslavije su se obogatili. Malo im bilo. Hteli su Zapad, i još više. Dobili su EU. Sada kukaju da ih pljačkaju i čak nam savetuju da u EU ne ulazimo. Za to nam ne treba njihov savet.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here