Napad Nemačke na Jugoslaviju ’41. nije spasio Sovjetski Savez u ratu protiv Hitlera

Podelite:

 

VLADIMIR VAUHNIK I JUGOSLOVENSKA TAJNA SLUŽBA U NEMAČKOJ U DRUGOM SVETSKOM RATU

General Račić“, „Vasić“, „Vajko“, bili su samo neki od kodnih pseudonima koje je u toku svoje bogate obaveštajne karijere koristio pukovnik Vladimir Vauhnik, vojni ataše jugoslovenskog poslanstva u Berlinu u godinama pre strahovite nacističke agresije Trećeg rajha protiv prve zajedničke države Južnih Slovena. U narednim decenijama ime Vladimira Vauhnika bilo je poznato jedino veoma malom broju istoričara, dok je u svesti najširih slojeva srpske, slovenačke i jugoslovenske javnosti u dobrom delu bilo potpuno iščezlo. Naravno, godine komunističke diktature u Drugoj Jugoslaviji osujetile su potrebu da u kolektivnom pamćenju jugoslovenskih naroda na zaslužnom mestu bude zabeleženo i ime velikog jugoslovenskog patriote, visprenog obaveštajca i špijuna, vrsnog i obrazovanog kraljevskog oficira, svojevrsnog učesnika u zaveri unutar nemačkih vojnih krugova organizovanoj sa ciljem obaranja nacističkog poretka, čoveka koji je prvi, možda i u svetu, zapadnim demokratijama, a na prvom mestu svojoj otadžbini, otkrio namere nacističkih glavešina o pokretanju invazije na Poljsku, koja je pomenutu političku „iskru“ „pretvorila u buktinju“ najvećeg ratnog požara u istoriji čovečanstva. Takođe, Vauhnik je bio čovek koji je otkrio i tačne datume početka fašističke agresije na Kraljevinu Jugoslaviju, a možda i datum pokretanja operacije „Barbarosa“. Svakako, rizikujući i sopstveni život i bezbednost istog, bio je ličnost koja je svojim radom u mnogome doprinela da u zakulisnim geoplitičkim okolnostima u kojima su se našle ondašnje evropske države, obaveštajnim i bezbednosnim sistemima „evropskih demokratija“ omogući bolje uslove rada u tom gigantskom okršaju čovečanstva protiv monstruoznosti „apetita nacističkog Moloha“. Rad Vladimira Vauhnika i jugoslovenske tajne službe u nemačkoj prestonici, a u osvit i u prvim godinama Drugog svetskog rata, predstavlja neprevaziđeni primer profesionalnog i odgovornog odnosa jedne državne ustanove u patriotskoj misiji zaštite slobode i života države i naroda kojeg je ista predstavljala. Kada iznosimo ovu tvrdnju, sa pravom postavljamo pitanje, zbog čega rezultati tih delatnosti, upravo po vrednosti slobode i prosperiteta jednog naroda, nisu doneli zadovoljavajuće rezultate i poslužili svrsi za koju su i preduzimani? Možda smo sada u prilici da ponudimo rešenja na nerazjašnjenu dilemu, zbog čega u kolektivnom pamćenju i mentalnom sklopu srpskog etnosa, ime Mustafe Golubića, obaveštajca i agenta interesa inostranih bezbednosno-obaveštajnih sistema i dalje zauzima počasno, ali „pod upitnikom“ zasluženo mesto, dok su identitet i delatnost neustrašivog jugoslovenskog heroja obaveštajnih delatnosti tajnih službi ondašnje otadžbine srpskog naroda, uglavnom ostali nepoznati, pa i vrednosno marginalizovani u istoj toj svesti našeg kolektiviteta.

Vladimir Vauhnik je rođen u porodici prosvetnih delatnika u mestu Svetinje kod Ormoža u današnjoj Sloveniji, a ondašnjoj Austrougarskoj, 24. juna 1896. godine. Pored njega, u braku roditelja Vladimira Vauhnika rođena su još dva sina i jedna ćerka. U Mariboru je završio gimnaziju i austrijsku Kadetsku školu i to kao najbolji student, odnosno prvi u klasi. Izbijanje Prvog svetskog rata onemogućilo je Vauhnikove studije na Vojnoj akademiji, ali je ipak u činu poručnika u sastavu 17. pešadijskog puka 6. austrougarske divizije bio raspoređen na Istočnom frontu u Galiciji, gde se borio u blizini Pšemisla. Pomenuti 17. puk uglavnom su činili pripadnici slovačkog nacionalnog porekla, a delimično i slovenačkog. Učestvovao je u nizu bitaka u kojima je bio i ranjavan, a jedno kratko vreme u 1918. godini obavljao je i dužnost komandanta Puka sa kojim je bio raspoređen na tirolskom ratištu, prema Italiji. Nakon sloma Austrougarske, Vauhnik je nameravo da svoj puk vrati u slovenačke zemlje, međutim, u okolini Venecije isti je ostao opkoljen zarobljen. Uskoro je pobegao iz zarobljeništva i vratio se u novu domovinu, Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca. Zajedno sa svojim pukom pridružio se novostvorenoj Vojsci Kraljevstva SHS, kasnije Jugoslovenskoj kraljevskoj vojsci, gde je prema ustaljenom pravilu za sve oficire i podoficire iz bivše austrougarske vojske koji su se odlučili da svoj profesionalni vojni angažman nastave u oružanim snagama nove države, Vauhnik dobio viši, kapetanski oficirski čin. U Beogradu je nastavio prekinuto školovanje, pa je uskoro, opet kao najbolji student, uspešno okončao studije u školi za generalštabne oficire, gde je dobio čin majora, prvog u rangu. Dalje specijalističko usavaršavanje, odnosno studije, Vauhnik je nastavio u visokoškolskim ustanovama u Francuskoj i Velikoj Britaniji, pa je na taj način pohađao i čuvenu Écoles supérieures de guerre u Parizu. Kasnije, u svojim memoarima objavljenim na nemačkom jeziku, Vauhnik je ostavio podatak da je upravo u ovoj školi upoznao Šarla de Gola i Dragoljuba Dražu Mihailovića, za koga je, u kontekstu izlaganja o pokretanju otpora protiv nacističke okupacije u Jugoslaviji 1941. godine, doslovce napisao da je „…svima bio uzor pukovnik Mihailović, moj pobratim i školski drug na najvišim vojnim školama…“. Doduše, navedeni segment izlaganja u Vauhnikovim meomarima izostavljen je iz publikacija na slovenačkom i srpsko-hrvatskom jeziku, koje su štampane za potrebe jugoslovenskog tržišta. Nakon povratka u zemlju, profesionalna karijera ovog sposobnog oficira zaslužno je napredovala, uistinu nezapamćenom brzinom. Uskoro je unapređen u čin pukovnika i postao je najmlađi pukovnik u jugoslovenskoj vojsci. Napisao je veliki broj zapaženih naučnih i stručnih radova iz oblasti vojne strategije i taktike. Vauhnikov brat je tvrdio da je značajan deo radova napisao i za svoje profesore, kako bi istima pomogao u njihovom radu. Takođe, bio je organizator vojnih manevara jugoslovenske vojske i njegova revnosna služba otadžbini i njenim oružanim snagama doživela je posebno priznanje 1930. godine kada je postao profesor pitomcima za generalštabnu struku na Vojnoj akademiji, gde je u narednih šest godina predavao vojnu strategiju. Uskoro je imenovan za načelnika Odeljenja za nastavu na Vojnoj akademiji, da bi 1936. godine bio postavljen na mesto načelnika Štaba Drinske divizije. Impresivna karijera pukovnika Vauhnika svoj poseban izražaj dobija ukoliko znamo da je isti bio vrstan poliglota, koji je, pored nemačkog jezika, govorio još i srpski, nemački, francuski, engleski i italijanski jezik.

Neustrašiv, hrabar, poverljiv, inteligentan, snalažljiv, obrazovan… kada ovako taksativno nabrojimo njegove očigledne i nesporne osobine, postaje nam sasvim jasno da je vlada Milana Stojadinovića ispravno postupila kada je Vauhnika imenovala na položaj vojnog atašea u Poslanstvu Kraljevine Jugoslavije u Berlinu 1938. godine. U vladajućim krugovima jugoslovenske državne politike i diplomatije izvršena je procena da bi u veoma komplikovanim međunarodnim i unutrašnjim političkim okolnostima visprena i sposobna ličnost jednog istinskog jugoslovenskog patriote, poput Vladimira Vauhnika i te kako umela da pomogne diplomatiji i nacionalnim interesima Jugoslavije u njenim odnosima sa nezajažljivim „apetitima“ revanšistički opredeljenog Hitlerovog Trećeg rajha. Prema njegovim pisanim svedočenjima, Vauhnik se za pomenutu misiju studiozno i temeljeno pripremio. Veoma dobro je razumeo u čemu se sastoji njegov osnovni zadatak u diplomatskoj delatnosti u okviru jugoslovenskog poslanstva u Berlinu. Trebalo je da ustanovi da li je Nemačka spremna da u svojim aktivnostima usmerenim u pravcu opšteg „demontiranja“ versajskog poretka u Evropi pokrene i oružane sukobe širokih razmera, te da li bi u kontekstu navedene, postojeće i potencijalne geopolitičke situacije i sama Jugoslavija postala predmet „pažnje“ Trećeg rajha. Interesovao se za isporuku nemačkih aviona i naoružanja Jugoslaviji. U toku 1939. godine, Vauhnik je od kneza Pavla Karađorđevića, prvog namesnika u Namesništvu Kraljevine Jugoslavije dobio uputstva da u delokrugu atašeovih obaveza, nepodeljena pažnja bude posvećena izgradnji ili očuvanju prijateljskih veza između Trećeg rajha i Jugoslavije, dok će se vlasti u Beogradu potruditi da učvrste i očuvaju savezničke odnose sa Velikom Britanijom i Francuskom. Upravo uz pomoć datih smernica, Vauhnik je stekao uverenje da knez Pavle veoma dobro razume međunarodne političke okolnosti, kao i spoljnopolitičku poziciju Kraljevine Jugoslavije. Bez obzira na izvestan neuspeh neposrednih pregovora između kneza Pavla i Hitlera u segmentu namera rukovodstva Trećeg rajha da Jugoslaviju uvedu u krug svojih saveznika, nemačke vlasti i tamošnja štampa nastavili su da izražavaju povoljne ocene o jugoslovenskoj državi i vladi. Navedena tvrdnja najbolje se ogleda u činjenici da je prilikom manevara nemačke ratne mornarice u Hamburgu, neposredno posle posete kneza Pavla Trećem rajhu, na svečani način dočekana jugoslovenska jedrilica „Jadran“, a mornari na istoj dobili su tretman koji bi sledovao „sigurnim“ nemačkim saveznicima. Defile nemačkih pomorskih snaga pratio je i sam nacistički diktator, a uz njega i gotovo svi ratni admirali, uz prisustvo mnogih vojnih atašea iz različitih stranih diplomatskih misija akreditovanih u Berlinu. Vladimir Vauhnik prisustvovao je pomenutim manevrima, a tom prilikom je dobio, takođe impresivan tretman i pažnju nemačkih vlasti. U okviru datih manevara, na poverljivom sastanku sa odgovornim licima, Hitler je tim krugovima nemačkih vojnih elita saopštio da je usvojena odluka o pokretanju invazije na Poljsku, te da je u sklopu iste, u izgledu izvođenje operacija u dogovoru sa Savezom Sovjetskih Socijalističkih Republika i Staljinom. Navedene frapantne informacije o neposrednim nemačkim planovima, kao i o mogućem savezu sa boljševičkom Rusijom (što je u zapadnim, bilo demokratskim ili totalitarnim državama, do tada bilo apsolutno nezamislivo, čak i „blasfemično“ zamisliti), Vauniku je, možda i nesmotreno, preneo jedan nacistički rukovodilac. U datom periodu već je počela snažna „antipoljska“ propagandna kampanja u nemačkim medijima, te su se ove informacije, iako u prvi mah neverovatne, Vauhniku, ipak učinile kao prilično pouzdane, pa je iste, šifrovanim porukama iz jugoslovenskog poslanstva odmah dostavio svojoj vezi u Beogradu, koja je imala kodni pseudonim „Žarko“. Inače, Vauhnik je svako veče u periodu između ponoći, pa sve do jedan sat iza ponoći, jugoslovenskim vlastima, odnosno svojim vezama u Beogradu dostavljao sve informacije o političkoj situaciji u Nemačkoj. Međutim, ponovile su se okolnosti koje su pratile i njegove izveštaje o stvarnom stanju nemačkih vojnih snaga. Jugoslovenski političari, kao i Analitičko odeljenje u Ministarstvu inostranih dela u Beogradu, odbili su da pruže podršku verodostojnosti u ovim podacima, pa je i ovaj Vauhnikov izveštaj ostao potpuno marginalizovan. Uskoro, Vauhnik je putem ličnih veza sa uticajnim oficirima iz nemačkog generalštaba, kao i upotrebom saznanja do kojih je došao u komunikaciji sa svojim nekadašnjim kolegama iz austrougarske vojske, ustanovio da je za napad na Poljsku obezbeđeno dejstvo dve armije u istočnom delu zemlje, kao i jedan korpus lociran u Slovačkoj. Kao i u narednoj godini, kada je lično i sam otputovao u Slovačku, kako bi ustanovio da li su istinite informacije koje su širile nemačke obaveštajne službe o mogućem udaru na Balkan, a ne na Francusku kako je bilo i očekivano, tako je i nekoliko meseci ranije, odlučio da lično izvrši uvid u situaciju na prostorima Istočne Pruske i Šlezije. U zoni budućih ratnih operacija, nacističkim stražama predstavio se kao nemački novinar, pa je bio u prilici da ustanovi tačan broj, raspored i snagu nemačke vojne „mašine“. Ponovo je dostavio precizne podatke o datim pitanjima u svoje ministarstvo, uz procenu da u slučaju samostalnog nemačkog udara na Poljsku, vojne snage ove zapadnoslovenske zemlje mogu da pruže samo jednomesečni otpor, a da bi u okolnostima sadejstva između snaga sovjetske Crvene armije i Vermahta, Poljska morala da kapitulira za dvadeset dana. Kao i ranije, reakcija jugoslovenskih vlasti bila je munjevita i do krajnjih granica neprijatna, pa čak i neprijateljska prema Vauhniku i njegovim izveštajima. Obaveštajne strukture u Kraljevini Jugoslaviji odlučile su da poverenje poklone izveštajima iz jugoslovenskog poslanstva u Varšavi koji su govorili da je u slučaju pomenutog i mogućeg rata, Poljska u stanju da pruži višemesečni otpor. Kada je do invazije na Poljsku zaista i došlo, gde je ova „versajska država“ pružala otpor svega osamnaest dana, tek onda su rukovodioci u odgovornim državnim organima u Beogradu odlučili da poklone poverenje obaveštajnom radu Vladimira Vauhnika u Berlinu.

Sve naredne aktivnosti Vermahta i nacističke države bili su dobro opservirani i procenjeni od strane Vauhnika. Takođe, date opservacije i saznanja uvek je uredno dostavljao jugoslovenskim vlastima, a iste su, date podatke dalje prosleđivale u „ruke“ britanskoj vladi u Londonu. Vladimir Vauhnik je bio čovek koji je prvi otkrio da u njenoj „prolećnoj ofanzivi“ 1940. godine, Nemačka namerava da napadne Dansku, Norvešku, a potom zemlje Beneluksa i Francusku. Na vreme dostavljene Vauhnikove informacije o napadu Nemačke na Norvešku, britanska vlada nije iskoristila kako bi predupredila neutralisanje baze u Narviku, a dati propusti bili su delimično uslovljeni birokratskom inercijom jugoslovenskih vlasti u odnosu na obaveštajne podatke koje je trebalo proslediti u London. Sa druge strane, Vauhnik je otkrio da Nemačka nema nameru da izvrši invaziju na britanska ostrva i sva pomenuta saznanja bila su „plod“ revnosnog i uspešnog rada ovog izvanrednog obaveštajca koji je, upravo u Berlinu oformio jednu upečatljivu i snažnu mrežu jugoslovenskih obaveštajnih agenata, a u svojim aktivnostima, vojni ataše i pripadnici njegove mreže koristili su se sa najrazličitijim metodama, od „prisne komunikacije“ sa operativcima i rukovodiocima unutar nemačkih državnih organa, do stvaranja posebnih, ličnih, pa i emotivnih veza između Vauhnikovih „špijuna“ i supruga, odnosno životnih partnerki različitih oficira i službenika u nemačkom Vermahtu. Upotrebom pomenutih metoda u radu, Vauhnik je i došao do najvažnijih saznanja o planovima Trećeg rajha. Međutim, njegov osnovni zadatak bio je da sazna u kojoj meri je položaj Kraljevine Jugoslavije ugrožen u toj eksplozivnoj političkoj situaciji.

Od kraja 1940. godine Vauhnik je prilježno sabirao sve podatke koji su govorili u prilog njegovoj tezi da je Hitler naumio da izvrši agresiju na Sovjetski Savez. Putem već ustanovljene mreže svojih agenata saznao je da nemačka vojska obnavlja železničku i putnu saobraćajnu mrežu i infrastrukturu u krajnjim istočnim predelima njihove okupacione zone u Poljskoj. Date i slične podatke Vauhnik je uglavnom dobijao od disidentski opredeljenih visokih oficira Rajha, koji su ga „primili“ u svoj „kružok“, sa stavom da je i jugoslovenski vojni ataše deo njihovog „zavereničkog klana“ organizovanog u cilju uklanjanja Hitlera i nacističkog režima u Nemačkoj. Pomenuti oficiri koristili su mrežu Vauhnikovih agenata kako bi međusobno mogli neometano da komuniciraju, dok je Vauhnik od njih dobijao važne informacije o ukupnom društveno-političkom stanju u Nemačkoj. Vauhnik je shvatio da će invazija na Sovjetski Savez „otvoriti“ novu dimenziju rata, što bi moglo da izazove nesagledive posledice po bezbednost svih evropskih i svetskih država i nacija. Iz navedenih razloga, od krucijalne važnosti za njega bilo je da ustanovi razmere buduće invazije i tačan datum početka iste. Uspostavio je poverljive odnose sa najbližim krugom saradnika Vilhelma Kanarisa, šefa Abvera, odnosno nemačke vojne kontraobaveštajne službe, koji je u toku rata sarađivao sa saveznicima iz Koalicije ujedinjenih naroda. U drugoj polovini februara i u prvim nedeljama marta 1941. godine, Vauhnik je dobio pouzdane informacije da je invazija na SSSR neizbežna. U drugoj nedelji marta, njegov glavni doušnik, koga jugoslovenski ataše u svojim memoarima pominje pod nadimkom „major P“ (pri čemu, danas sa velikom sigurnošću možemo da ustanovimo da je u pitanju bio major Valdemar Pabst, operativac Vilhema Kanarisa), obaveštava Vauhnika da je već izdato naređenje o pokretanju operacije „Barbarosa“, odnosno o invaziji na SSSR. Takođe, Vauhnik je dobio autentičnu i verodostojnu dokumentaciju o broju vojnih jedinica, stanju u trupama, logističkoj podršci i konkretnim ratnim planovima nemačkog Vermahta kada je u pitanju bila predstojeća vojna operacija. Pabst i drugi „opozicioni“ oficiri, pre svih iz krugova bliskih Kanarisu i Abveru, odlučili su da dostave date podatke Vladimiru Vauhniku, iz razloga što su bili uvereni da će isti biti pravovremeno i pouzdano isporučeni britanskoj vladi, pa im je saradnja sa jugoslovenskim obaveštajcem predstavljala sigurniji način da neće biti otkriveni od strane nacističkih struktura vlasti u Nemačkoj. Bližu opasnost po njihovu bezbednost predstavljale bi aktivnosti usmerene prema ostvarenju neposrednijih kontakata sa britanskom obaveštajnom službom. Sve informacije i kompletnu dokumentaciju koju je dobio od nemačkog oficirskog kora u svom obaveštajnom radu, Vauhnik je dostavio Generalštabu Jugoslovenske kraljevske vojske, potom ađutantu kneza Pavla Karađorđevića, a preko švedskog vojnog atašea u Berlinu i britanskoj vladi. Smatrao je da „adrese“ kojima je dostavio pomenuti materijal možda neće biti u stanju da pravovremeno i ispravno uspostave odnos prema datoj situaciji, pa je iste podatke lično isporučio i sovjetskom vojnom atašeu u Berlinu, kao i jugoslovenskom vojnom atašeu u Londonu. Sovjetskog kolegu je uveravao da je napad Nemačke na SSSR apsolutno neizbežan, ali je sovjetski vojni diplomata odlučno odbacivao tu mogućnost, što je kod Vauhnika stvorilo ispravno uverenje da je sovjetska vlada bila dobro obaveštena o namerama nacističke Nemačke. Od posebne važnosti bila je i informacija da su oficiri iz nemačkog Odeljenja za snabdevanje apsolutno uvereni da će Hitler izgubiti rat sa SSSR, ukoliko isti ne okonča do sredine 1942. godine. Naravno, Hitler je bio uveren da će „blickrig“ protiv boljševičke Rusije Nemačkoj doneti uspeh već nakon pedeset dana od početka istog, te je datum za pokretanje operacije „Barbarosa“ odredio za 15. maj 1941. godine. Međutim, taj datum je ubrzo odbačen, jer je nemački generalštab uverio nacističkog diktatora da je mogućnost preduzimanja „munjevitog rata“ protiv Rusije u prolećno godišnje doba i na močvarnom, nizijskom terenu evropskog dela SSSR, osuđen na katastrofalnu propast, te je datum početka invazije pomeren za kraj juna iste godine. Navedeno Vauhnikovo otkriće apsolutno demantuje zaključke posleratne jugoslovenske i srpske, a delom i inostrane istoriografije, da je pomeranje datuma početka operacije „Barbarosa“ bilo uslovljeno prethodnim, neplaniranim napadom osovinskih sila na Kraljevinu Jugoslaviju, čime je stvoreno lažno uverenje da je, kolokvijalno rečeno, „Jugoslavija spasila Sovjetski Savez“, na taj način što je Nemačka bila prinuđena da rat protiv Rusije preduzme u leto 1941. godine, pa je zbog toga njihov „blickrig“ doživeo neuspeh kada je surova „ruska zima“ zaustavila nemačke ofanzive. Dokazi su neumoljivi. Osim Hitlera, niko u vrhovima nacističkih političkih i vojnih elita nikada nije nameravao da invaziju Nemačke protiv SSSR organizuje sredinom maja 1941. godine, dok je i sam nacistički firer ubrzo ustuknuo pred snagom logističkih i vojnotaktičkih argumenata svog oficirskog kadra i datum početka agresije na Rusiju pomerio u period ranog leta iste godine. Takođe, agresija na Jugoslaviju u aprilu 1941. godine, zapravo nije poremetila nijedan nemački ratni plan, jer je Hitler pomenuti napad, samo „pridružio“ već planiranoj ratnoj kampanji protiv Grčke, koja je izvedena pod kodnim nazivom operacija „Marita“. Međutim, od velike važnosti je da napomenemo da su upravo Vauhnikova saznanja, jugoslovenskoj i britanskoj vladi otkrila stvarne nacističke namere u ratnoj 1941. godini.

Srđan Graovac: Kako je razorena Jugoslavija

Nakon Aprilskog rata i sloma Jugoslavije 1941. godine, Vauhnika je uhapsio i saslušavao Gestapo. Kada je bio iznenada pušten iz zatvora, prema savetima „prijatelja“ iz Abvera, Vauhnik se opredelio da ode u Nezavisnu Državu Hrvatsku, sa zadatkom da tamo reorganizuje hrvatske oružane snage po nemačkom obrascu. U Zagrebu je ponovo obnovio svoj obaveštajni rad za interese britanske obaveštajne službe, zbog čega je bio prinuđen da napusti Hrvatsku i skloni se u Ljubljanu krajem 1941. godine. U periodu kada je bio angažovan u oružanim snagama NDH, vlada Dušana Simovića u egzilu, Vladimiru Vauhniku, čak je oduzela i čin pukovnika, te ga osudila kao veleizdajnika. Pomenuti čin pukovnika, kao i navedeni položaj četničkog komandanta, Vauhniku će biti vraćen 1944. godine, sigurno pod uticajem Draže Mihailovića, a jugoslovenska vlada u egzilu uskoro je ovog obaveštajca unapredila u čin generala. Međutim, u okviru svojih poslova u Ljubljani, „general Račić“ održavao je komunikaciju sa svojim prijateljima u Minhenu, a ponovo je uspostavio relacije sa predratnim saradnicima u nemačkim oficirskim krugovima u Berlinu. Kao i ranije, sve informacije do kojih je dolazio u svom obaveštajnom radu, Vauhnik je dostavljao britanskoj vladi. Prema akronimskom nazivu jednog časopisa koji bio publikovan u Berlinu (Berliner Börse Zeitung), u okviru britanske obaveštajne službe Vauhnik je koristio „kodno ime“ BBZ, za koje je sam govorio da u transkripciji na ćiriličnom pismu označava akronim „Vladimir Vauhnik Zagreb“. Vauhnik je uspešno obavljao svoje poslove sve do, kako je sam kazao, trenutka kada je u 1943. godini Čerčil odlučio da podrži Josipa Broza Tita i njegov antifašistički pokret u ratu, pri čemu je ista podrška bila uskraćena Draži Mihailoviću i Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini. Pomenuta odluka savezničkih zemalja, u prvom redu britanske vlade, bila je kobna za službu Vladimira Vauhnika i mrežu njegovih agenata, jer su komunisti počeli da otkrivaju identitete tih agenata ustaškim i nacističkim vlastima u okupiranoj Jugoslaviji. Vauhnikova mreža agenata u Zagrebu doživela je tešku sudbinu, odnosno bila je u potpunosti uništena. Kada mu je zapretila opsanost da ga Gestapo otkrije i uhapsi, preko mreže italijanskih krijumčara prebacio se u Italiju, a potom u neutralnu Švajcarsku. Vauhnik se više nikada nije vratio u otadžbinu. Do kraja rata živeo je bezbedno u Švajcarskoj, da bi posle svršetka istog emigrirao u Argentinu, gde je u 58. godini života preminuo 31. marta 1955. godine u Buenos Airesu. Biografija ovog zanimljivog čoveka je, svakako nesvakidašnja, ali je istovremeno i nepravedno marginalizovana. Svoju „priču“ Vauhnik je napisao u delu „Nevidljivi front, borba za očuvanje Jugoslavije“, koje je prvo publikovanje doživelo u Minhenu 1986. godine. Ne postoji adekvatan način koji bi današnje generacije na prostorima nekadašnje Jugoslavije mogle da upotrebe kako bi se, makar i delimično odužile za celukupan rad koji je Vauhnik ostavio u svom životu.

Msr Srđan Graovac, istoričar

Podelite:

3 Komentari

  1. „Napad Nemačke na Jugoslaviju ’41. nije spasio Sovjetski Savez u
    ratu protiv Hitlera“?!
    Niko nikada nije rekao, niti tvrdio, da je napad Nemačke na Jugoslaviju
    spasio Sovjetski Savez!!!
    Greška u naslovu,ili tendeciozna tvrdnja, sobzirom da bi nama,
    Srbima, sada trebalo, na neki način, isotrijski, Rusi da se oduže,
    tim pre što su propustili tu priliku 1999., što objektivno, a više
    subjektivno!
    Niko nikada nije rekao, niti tvrdio, da je napad Nemačke na Jugoslaviju
    spasio Sovjetski Savez!!!
    Napad na Jugoslaviju je samo odložio napad Nemčke na SSSR za 6 nedelja,
    dovoljno da se SSSR pripremi, i da u kasnijim fazama rata iskoristi
    vreme/klimu /hladne zime/ kao sveznika protiv Hitlera. To beše
    slučaj i sa Napoelonom. utoliko pre, jer su raskvašen teren i oštra zima
    otežavali kretanje tehnike, i normalno snabdevanje trupa, a neadekvatna
    obuća i odeća u nemačkoj vojsci desetkovale ljudstvo, nenaviknuto na surovu
    rusku zimu
    Na ratištu Jugoslavije, Nemci su imali /za sve vreme rata/ angažovane
    12-15 divizija, što je, svakako, rasterećivalo pritisak Hitlera na SSSR,
    i to je doprinos borbe naroda Jugoslavije /Srba preko 90%/ jer su za sebe
    vezivali znatne snage Nemaca, i tako relaksirali Istočni front.

    Dragan Slavnić

  2. ste pokazali kako funkcionise jedan od najpoznatiji istorijskih falsifikata koji je postao istina, o „generalu zimi“, a koji su posle ’48-e prihvatili i jugoslovenski komunisti, da bi na njega nakalemili mit o 6 nedelja koje su spasle SSSR.Sta su to Rusi imali u snegu, a nisu imali Nemci, letece tenkove, strikane carape!!!???Nisam nigde procitao da je Africki korpus izgubio od „generala vrucine“ i danas najveceg neprijatelja svake eletronike i „generala peska“ koji je isto problem za elektroniku, a o tenkovskim motorima da ne pricam.Nisu, valda, Napoleon i Dzingis Kan imali bolju tehniku od Treceg rajha.“General zima“ je jedan od najpoznatijih istorijskih falsifika siroko prihvacen, a kod nas kao posledica ideoloskog sukoba sa Staljinom i okretanja Zapadu.Ako hocemo u EU moracemo da prihvatimo jos neke falsifikate.EU nece prihvateti odricanje od KiM, a da deca po skolama uce kako je oteto i Albanci izvrsili etnicko ciscenje.Morace da uce kako je Srbija izvrsila etnicko ciscenje i tako izgubila moralno pravo na KiM, a mozda i da je ono oduvek albansko.

  3. ste prikazali kako se formirao jedan od najvecih falsifikata u istoriji o „generalu zimi“, na koji su jugoslovenski komunisti, posle ’48-e, nakalemili mit o 6 nedelja.Sta su to Rusi imali u snegu, a nisu imali Nemci, letece tenkove, vunene carape?Nigde nisam procitao kako je Africki korpus izgubio od generala „vrucine i peska“ iako su visoke temperature i pesak i dandanas najveci neprijatelji elektronike i tenkovskih motora.Nisu, valda, Dzingis Kan i Napoleon imali bolju tehniku od Treceg rajha?“General zima“ je primer kako ocigledna glupost moze da postane „istorijska istina“, u slucaju Jugoslavije iz ideolosko-duznickih razloga.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here