„НАТО ПРАВОСЛАВЦИ“ позивају Фанар да македонски сценарио примени на Босну, Црну Гору и Хрватску!

Поделите:

И прошао је 31. мај ове године када су НАТО лобисти очекивили одлуку Синода Цариградске патријаршије о додељивању „Томоса о аутокефалији Украјинској цркви“. У пуном погону су били како украјински политичари, тако и амерички амбасадори који су буквално пресретали поглаваре Помесних цркава, као атинског архиепископа Јеронима, оштро тражећи да се „призна Украјина“.

Данас њихови идеолози, попут Александра Солдатова на порталу Credo.ru, констатују да је потребно још времена да се ствари у Украјини финализују, али зато утеху налазе у одлуци Фанара од 30.5. да као „првопрестолна патријаршија“, преузме ингеренције над Македонијом, коју је, како примећују, до сада светско православље третирало као канонску област Српске православне цркве. А, принципијелно нема разлике између признавања самопроглашене аутокефалије у Македонији и Украјини, указује Солдатов.

Половина посла је урађена, дакле, сматрају пројектанти „НАТО православља“. Сада је потребно наставити притисак на Руску цркву, са циљем да се православље подели на две различито оријентисане породице: једну, отворену према Западу предвођену Цариградом и другу, „затворену у конзервативизму“ предвођену Москвом.

Како би се прва, „напредна“ алијанса ојачала, потребно ју је ојачати новим аутокефалним црквама. Зато се Фанару директно препоручује (наређује?) да по македонском моделу, отвори питање статуса Православне цркве у Босни и Херцеговини и Црној Гори, односно издвоји их из јурисдикције Српске цркве, а историјско оправдање за тако нешто, Солдатов, проналази (где би другде?) у постојању „Хрватске православне цркве“ за време Другог светског рата.

Ситуација у Македонији, тренутно је потпуно нејасна и тамошњим интелектуалцима и народу. Као на неком рингпишпилу, епископат у расколу се прво обратио Бугарској патријаршији, па сада (односно пре месец дана тајно) Цариграду и неки, кроз мучан осмех, примећују да им у „спасавању од Срба“ ништа друго није остало него да се прикључе Албанској православној цркви.

Но што је ситуација трагикомичнија, високи Синоди са све већим уважавањем говоре о „Цркви у Скопљу“, чији се епископат практично распао, поглавар Стефан бежи од јавности, нико више не зна чији су, ни како се зову…

Управо та маскарада синода сестринских цркава, требало би да Српску православну цркву у овом тренутку упути на крајњи опрез.

Идеје о разбијању канонског простора Српске цркве, нису нове, али су актуелизоване, управо ових дана. И управо као реакција на последњи Сабор СПЦ и посету патријарха Иринеја Москви, та актуелизација постаје у пуној мери „план акције“. При томе, ни добар део наших богослова, а о обичним лаицима и да не говоримо, не схвата довољно озбиљно пројекат оснивања „НАТО цркава“.

Није немогуће да планери, као што то објављују данас, схватајући да је Украјина и Руска црква превелики „залогај“, своје наредне акције директно усмере на подручје Српске цркве. Утолико пре што је то подручје на Косову и Метохији, Босни и Херцеговини и у Црној Гори већ под НАТО контролом. Потребно је пратити акције разградитеља СПЦ и пружати им ефикасан одговор и када су у питању канонске одлуке надлежних црквених тела, и када се користи тзв. црквена дипломатија, а најпре кроз сарадњу СПЦ и националне интелигенције.

Екипа Видовдана

Поделите:

4 Коментари

  1. Ukrajina je tudja briga, a za BiH, Crnu Goru i Makedoniju je odgovorna Srpska pravoslavna crkva – Pecka patrijarsija. Verske slobode tj sloboda misli i savesti su medju prvim clanovima svih Ustava na svetu. Crkvena diplomatija SPC mora vise da se angazuje i da brani svoja prava i interese. Kao sto je sad organizovala konferenciju evropskih crkava u Novom Sadu, isto treba u Americi, npr u Cikagu ili LA da organizuje konferenciju sa Americkim protestantskim crkvama. Reci mi smo ovde ugrozeni, ruse nam se crkve, otima nam se imovina.

  2. Reći: ovo nam se nije desavalo ni za vreme islamskog Otomanskog carstva koje je vise postovalo verske slobode nego danasnje Americko carstvo za vreme trenutnog pax americana. Jedino poredjenje je tokom nacisticke okupacije 40tih. Samo sto su nasi episkopi ko gluvonemi filmovi: slika bez tona. Daj malo akcije, nije ni Sveti Petar i Pavle, sveti Sava sedeo na jednom mestu, nego su obiliazili ceo tadasnji svet i sirili rec Hristovu i branili hriscane.

  3. Evo Ivica Dacic obilazi Burkinu Faso, Nepal i ostale Nesvrstane zemlje. Sto ga ne prati i neka privredna delegacija da proba da im proda nesto, pa taman i Sokolsku rakiju, prokupac vino i softverska resenja nasih start up kompanija. Fali nam ljudi na Kosovu: lepo SPC da se angazuje da dovede pravoslavne Kopte i Etiopljane, i da pokrstava po Africi i Aziji ko god je zainteresovan da postane Srbin.

  4. Ово се може решити на више начина.
    Пре свега треба патријарха и патријаршију у Истанбулу ставити на игнор и окренути се заједници истински православних цркава предвођених пре свега Руском Православном Црквом РПЦ, јер је та заједница у Истамбулу на нивоу једног села и нема никакав стварни значај осим традиционалног које јој дају саме данашње православне цркве, а сама више личи на неку западњачку протестантску јерес која је настала одвајањем од неке веће протестантске цркве.
    Затим лоцирати све Грке Фанариоте, који су смутљивци и непријатељски елемент и које су наши преци протеривали и убијали. Не заборавите да су Карађорђе и Милош Обреновић протеривали и чак убијали Фанариоте у српским земљама, јер су сарађивали са западњачком масонеријом. Највећи њихов смутљивац је био Риге од Фере, који је био главни извођач тајног плана „Грчки Пројекат“, потпомогнутог од стране француских масона и предвиђао је стварање велике државе грко-романског становништва са грчким или романским језиком од данашње Грчке, преко Македоније, Албаније, Бугарске, Румуније и југозападне Украине, а обухватао би и неке делове источне Србије, али и западне делове Мале Азије и Истанбул као главни град те државе. Срби то наравно нису могли да дозволе и они су лично Ригу од Фере потказали Отоманској војсци и он је скончао у кули Небојша. Овај пројекат је и довео после Велике Источне кризе и Кримског рата до стварања потпуно вештачке државе Румуније, која је после Балканских ратова и Великог рата скоро удвостручила своју територију, иако је сама она то најмање заслужила.
    Затим што се тиче ових заговарања стварања потпуно имагинарних православних цркава и свих нво које то подржавају, ставити их на игнор у политичком смислу, а све те нво подврћи одговарајућем третману примереним за то. Наиме њихово стварање и деловање није могуће, поготово у БиХ и Хрватској, а највећим делом и у ЦГ где има најмање 45% Срба а још се више изјашњава као православци привржени СПЦ, јер не постоји одговарајући подржавајући етнички елемент за то, из простог разлога јер су сви православци ових земаља етнички Срби. Само у Македонији је ово могуће јер тамо има врло мало етничких Срба и осим других неких етногрупа, већина македонске популације је само један дијалекат бугарског језика у лингвистичком смислу, а у етничком смислу су свакако ближи Бугарима. Не заборавите да је некадашња ВМРО, политичко-терористичка организација настала после Балканских ратова, била заправо пробугарска организација и тежила уједињењу Бугарске и Македоније у једну државу по угледу на раније уједињење Кнежевина Бугарске и Источне Румелије.
    Затим препоручити модел стварања Македонске Архиепископије ван Охридске Архиепископије која је недељиви део СПЦ и нову Архиепископију прикључити Бугарској Православној Цркви БПЦ да би се осигурала њена верност, тако да ово функционише по моделу „једна територија два система“ као и код других дијаспорских епископија, а због чињенице да заиста постоји одавно формиран македонски етнички елемент који је у овом смислу непомирљив са српским етничким елементом. Ово је наравно само предлог и не мора се остварити јер могу да искрсну и друге опције у међувремену. Предлог се пре свега треба размотрити ради добијања оданости БПЦ, а тиме и цепања и онемогућавања стварања овог зацртаног фанариотског простора тз „Грчког Пројекта“, јер делује и као логично решење дугодеценијског македонског спора који друкчије тешко може да буде решен због чињенице да постоји посебан македонски етнички ентитет.
    Затим да се све истинске православне цркве окупе око РПЦ као највеће православне цркве и да прогласе друкчију васељенску надлежност над њима, или као вођену од стране Московске Патријаршије и све Русије тј РПЦ, или да се врши ротирање Васељенског Патријарха по неком изабраном моделу на неколико година, да ли слободним избором на канонским саборима, или можда између унапред одређених неколико патријаршија које су најверније овом савезу.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here