Небојша Бакарец: СПОМЕНИК ПАТРИЈАРХУ ПАВЛУ, ЋИРИЛИЦА И БЕОГОНДОЛА – II део текста „Нова филхармонија“

Поделите:

У првом делу текста о испуњавању обећања СНС, говорили смо о седници Скупштине града Београда, одржаној 26. јуна 2018. Три дана касније одржана је нова седница, на којој су такође усвојени многи важни урбанистички планови и донете друге одлуке од велике важности за грађане Београда.

Небојша Бакарец: Нова филхармонија – I ДЕО

Као наш нови допринос популационој политици коју води Влада Републике Србије донели смо одлуку да свака жена која роди треће дете, од Града Београда добије једнократну новчану помоћ 30.000 динара. Поред тога, у Београду свакој породиљи дајемо 10.000 динара, затим породиљи за прво дете додатних 10.000 динара и свакој социјално угроженој породиљи 25.000 динара. У Београду свако треће дете има бесплатан боравак у вртићу, а Град Београд ће у наредном периоду обезбедити бесплатна дечија колица за све близанце и тројке. У Београду се годишње породи између 18.000 и 19.000 жена и свака од њих има право на неки од видова финансијске подршке коју пружа Град Београд.

У близини Цркве Светог Марка, у Ташмајданском парку, на новом платоу, биће подигнут споменик Патријарху Павлу. Овај споменик биће симбол захвалности Патријарху Павлу, горостасу мудрости и скромности, за његово служење Богу и народу.

На Калемегдану, на простору између кошаркашких терена „Црвене Звезде” и „Партизана“ биће подигнут споменик утемељивачима српске кошарке.

Донета је одлука према којој ће Град Београд свим правним и физичким лицима која су закупци пословног простора Града Београда дати попуст од пет одсто, уколико имају истакнуту фирму и на ћирилици, или само на ћирилици.То је само прва од најављених одлука у циљу заштите и уздизања ћирилице. Надамо се да ће се и други градови и општине повести за примером како се штити српско писмо. Ради се у суштини, о још једној одлуци којом се уздижу национални и културни идентитет (поред нпр. одлука о јарболима за српске заставе у Београду).

Усвојили смо и ребаланс буџета за 2018.годину,који подразумева повећање, а не смањење прихода као у Ђиласово доба. Буџет града Београда је као и претходних година веома уравнотежен, реалан и стабилан. Због тога је сада било могуће да вишак новца прерасподелимо и обезбедимо финансирање још пројеката од значаја за Град. Београд ће уложити 3,4 милијарде динара у 300 београдских школа, у наредне 2 године. Припрема се читав низ пројеката који су предвиђени овим буџетом и ребалансом (шине преко Моста на Ади, изградња пешачке пасареле на Калемегдану, почетком августа – уређење Трга републике, реконструкција Карађорђеве и Савског кеја, измештање корита Топчидерске реке, изградња фекалне канализације у насељу Алтина и Кијево, изградња водоводне мреже у насељима Арнајево, Рожањци, Грмовац, Ледине, Батајница, Умчари, Обреновац, Сопот и Младеновац. Обезбеђена су средства за расписивање конкурса за Чукарички рукавац и марину Дорћол.

Наставиће се и радови на Парку пријатељства, на Ушћу, у Земуну, скверу Надежде Петровић, почиње друга фаза радова у Скадарској. Следе радови у Парку војводе Бојовића, у делу Крунске улице, у Парку Милутина Миланковића. Почеће изградња фабрике за прераду отпадних вода у Великом селу, прве од укупно пет, а ове године урадићемо и 80 фасада у центру Земуна. Урадићемо и Трг испред Дома ваздухопловства, а почећемо и са уређењем Гардоша. Не узимамо нове кредите, старе враћамо и овај ребаланс омогућава даљи развој Београда. Почетком јесени почеће реконструкција Светогорске, Балканске, Ломине, Радничке, Таковске, Баје Пивљанина, Маријане Грегоран и кнегиње Зорке).

Поред 43 урбанистичка плана која смо усвојили 26.06., усвојили смо још 14 планова који су предуслов за даљи развој Београда. Најважнији план је онај за изградњу Беогондоле- жичаре Калемегдан – Ушће. Беогондола ће бити велика туристичка атракција, а жичара ће омогућити и додатни путнички саобраћај у оба правца.

Интересантно је да Драган Ђилас (Савез за Србију) и Никола Јовановић (потпредседник Јеремићеве НС) нису присуствовали седници. Тиме је Ђилас наставио своју праксу недолажења на седнице. Из поузданих извора сазнајемо да су њих двојица отпутовали за Хонг Конг, са преседањем у Дохи у Катару. Подсетимо се да су Јеремић и Јовановић, раније, бар 20 пута путовали у Хонг Конг и Катар, и да су одатле стигле милионске доларске уплате Јеремићевим организацијама. Очигледно је Ђилас одлучио да и он потражи милионе долара од Јеремићевих донатора.

Куриозитет представља чињеница да представници ПСГ, НС и Ђиласовог СЗС, имају проблеме због непознавања пословника. Не познају своја права и обавезе, не схватају значење назива тачака дневног реда, не знају када могу, а када не, да се јаве за реч, када имају право на реплику, а када не, не знају како тече гласање итд. Већина њих има значајно политичко искуство, били су већ одборници, посланици… а прошле су већ 4 седнице. Сам Пословник Скупштине града је једноставан, и његове основне одредбе, просечан грађанин може појмити већ после првог читања, на првој седници.

Нажалост, поред свечаних тренутака у Скупштини града, и поред чињенице да је усвојен низ одлука од добробити по Београђане, седница није протекла без испада и скандала које су изазивали припадници опозиције. Прво је Ђиласов одборник Жељко Веселиновић, председник нерепрезентативног (микро) синдиката „Слога“, објавио срамни и увредљиви твит о Патријарху Павлу и владајућој већини (СНС, СПС). Веселиновић је измислио и подметнуо „званично образложење“ о месту будућег споменика – наводно се Патријарх, залудан, возио трамвајем разгледајући Београд, па је због тога власт одабрала то место. Градску власт је назвао идиотима.

Потом је одборник Јанковићевог ПСГ, Павле Грбовић, заставу Србије назвао „тамо нека застава“. Рекао је то нападајући средства предвиђена за заставе Србије на јарболима (тачан цитат:“поставићете на те јарболе тамо неке заставе“). Грбовић је у дикусији, неопрезно поменуо име аутора овог текста, па је добио реплику. Између осталог рекао сам му да мора да поштује знамења Србије, заставу, грб и химну, и да их очигледно не доживљава као своја знамења. Када он и ПСГ буду почели да осећају Србију и њена знамења као своје, можда ће тада и Србија њих осећати као своје. А тај одборник, млад је човек, изузетно мршав, ужутео и убледео, необријан, масне зализане косе, немирних очију- и поред одела – слика је и прилика некога ко, може бити, злоупотребљава психоактивне супстанце.

После тога је Ђиласов одборник Дејан Чокић, бивши председник општине Младеновац (био хапшен и правоснажно осуђиван), на крају свог излагања о буџету, увредио заменицу председника Скупштине Андреу Радуловић и заменика градоначелника Горана Весића, тако што им је одлазићи са говорнице рекао (погледавши обоје) : „Дувајте га…“. Због тога је зарадио само опомену.

При крају седнице Ђиласов Веселиновић је направио још један скандал. У скупштинску салу је претходно унео мегафон, и почео да урла у њега несувисле простоте (како је седница била при крају, није било камера да то забележе). Такође, мегафон поседује и звучне ефекте, налик алармима, па је Ђиласов одборник укључио и аларм. Због свега је зарадио само једну опомену. Кад смо већ код тога, из свих ових скандала се види толерантност председавајућих и владајуће већине спрам опозиције. Да подсетим да је ова седница одржана у петак, 29.06.2018. То наглашавам због тога што опозициони одборници склони простаклуцима нису чули за Душана Радовића и следећу његову мудрост: “Одустаните данас од неке велике глупости, па прогласите петак својим интимним празником и славите га сваке седмице“.

*Аутор је политички аналитичар и одборник Скупштине у Београду

Небојша Бакарец

 

Поделите:

7 Коментари

  1. ОДЛУКА О ЋИРИЛИЦИ ЈЕ НЕУСТАВНА И САМО СЕ ЊОМЕ НАСТАВЉА ЗАТИРАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ У СРБИЈИ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ!

    У овом тексту наводи се: „Донета је одлука према којој ће Град Београд свим правним и физичким лицима која су закупци пословног простора Града Београда дати попуст од пет одсто, уколико имају истакнуту фирму и на ћирилици, или само на ћирилици.То је само прва од најављених одлука у циљу заштите и уздизања ћирилице.“

    Оваква одлука која је потпуно не само лажна и непотребна, него је ширење неуставности. Они који су донели овакву одлуку, сасвим очигледно, никада нису читали Устав Србије и не знају да су се бавили ћирилицом на начин за који немају никакво покриће у Члану 10. Устава Србије. Зашто:
    једноставно зато што је Устав у Члану 10. много повољније решио питање ћирилице на начин који се примењује у свету. Тај Члан 10. гласи: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ И тиме је решено питање писма у језику Срба на начин који постоји у целој Европи и свету. Дакле, Устав је одредио да српски језик и српски народ у свом језику имају своје писмо, као што и сви други народи имају своје писмо (једно) за свој језик.
    Оваква одлука градских власти Београда пооказује да представници тее власти појма немају о томе да је уставно веома успешно решено питање писма у српском језику и њихова обавеза јесте само да у Београду примене Члан 10. Устава Србије. Овако, та власт, у ствари, подржава неуставност у вези с писмом, подстичу наставак неуставности у нашем главном граду. Дакле, какав проценат снижења пореза за фирме на ћирилици, какви бакрачи и настављање српских глупости о „пет процената за ћирилицу“ кад Устав у реченом члану гарантује свуда у Србији сто одсто ћирилице у српском језику.
    Истина, нису криве и незналице у Србији само градске власти Београда. Власт свуда у Србији од врха до дна треба само да прочита Члан 10. Устава Србије и да такву обавезу спроводе у пракси. Све наше власти настављају оно што је важило у време Брозове власти, а то је пракса у којој се Устав и обавезе из народног Устава спроводе волунтаристички: како ко хоће и кад хоће. Кад неће д а спроводе Устав, прекршиоце ни8ко не гони ни на један начин. Дакле, београдска одлука о ћирилици очигледно је и даље на штету ћирилице. На тај начин не може се помоћи ниједном писму, па ни српској ћирилици.

  2. Тачно је написао Збиљић да је ова одлука штетна по ћирилицу и да се ради о лажној бризи за њу .Чак Младеновић отворено каже да се овом одлуком не жели ставити латиница у други план. Као што је рекао Жељко Филиповић из „Чувара ћирилице“ Ниш, ово је исто као кад би лекар лечио болесника тако да не угрози исти онај вирус који је и напао болесника.
    Али вара се Збиљић кад политичаре који су актери у штетној одлуци назива незналицама. Ја сам као председник некадашње ЋИРИЛИЦЕ Београд још пре десет година предао Андреји Младеновићу материјал којим је објашњена суштина проблема писма у Срба, а адекватне материјале сам предао и Борку Стефановићу отприлике пре годину дана када је он организовао неки скуп у општини Стари Град. Нису они незналице него су тешки фолиранти. Укупна генерална политичка линија у Србији је за латиницу. У томе су сви јединствени : „права“ Србија, „друга“ Србија, левица и десница, републиканци и монархисти, геј популација и тзв. родољубива интелигенција ( укључиво и Ломпар), жене у црном и у другим сличним бојама, итд, итд. Треба погледати „родољубиве“ портале на којима је остављена могућност коришћења хрватске латинице у српском језику. То је највећи пораз за ћирилицу. Али је ипак главно то што се председник Вучић донедавно представљао у кампањама са АВ, а однедавно са AV. Квака је у томе да он не може учинити епско дело превођења Срба на запад у ћирилици. Он је као председник Владе рекао у Скупштини Србије да је ћирилица толико лепа да никога не треба терати да њоме пише . Тиме је поручио народу да се неће спроводити уставна норма о језику и писму.

    • МИСЛИМ ИПАК ДА ЈЕ РЕЧ О ВЕЛИКОМ НЕЗНАЊУ, А НЕ О ЛОШОЈ НАМЕРИ!

      Тумачећи ову штетну одлуку градске власти у Београду о поклањању „пажње“ ћирилици у исписима фирме тим писмом само са пет одсто, уместо са сто одсто, на шта обавезује јасна одредба из Члана 10. најважнијег акта у држави Србији коју је народ одобрио и изгласао 2006. године у Уставу Србије, упоређујући то као када би у медицини лекар „лечио болесника тако да не угрози исти онај вирус који је и напао болесника“: Немања Видић каже да у тој одлуци није реч о незнању. Мислим да се, ипак, ради и о незнању. То темељим на чињеници да је у припреми одборника пред ту одлуку један од веома важних људи у градској власти Београда Горан Весић тврдио: „Ћирилица и латиница су наша писма, али ћирилица је наше изворно писмо и мислим да као локална самоуправа имамо обавезу да учинимо све да промовишемо ћирилицу и да је додатно заштитимо” (Политика, четвртак, 28.06.2018). Дакле, мора се закључити да Горан Весић и већина одборника Скупштине Београда не зна да је ћирилица једино писмо које је наменски сачињено за све Србе, а да је латиница (данас је реч о латиници састављеној специјално за Хрвате у 19. веку) хрватско писмо и да је као хрватско и регистровано у свету одмах по отцепљењу Хрватске и озваничењем у свету „хрватског језика“.
      Дакле, Весић, а по овој одлуци и сви одборници који су „једногласно“ подржали само пет одсто за ћирилицу, не знају да је у Уставу Србије ћириличко писмо једино одређено за писање српског језика и да је српско писмо заштићено, као и сва друга писма у другим језицима, са сто посто. да су то знали, одборници би само донели одлуку да су градске власти у Београду дужне да спроводе Устав и да нема шта „додатно“ да заштићују ћирилицу. Сада испада да је у Београду ћирилица заштићена уставно са 100 одсто, плус ових „додатних“ пет одсто, то би, онда, требало да значи да је ћирилица сада заштићена више него иједно писмо у свету и да та „заштита“ сада износи 105 одсто. А то би, даље, морало да значи да би се морало на штету неког другог писма одузело пет процената, па би неки други језик морао да се пише пет одсто српском ћирилицом. На пример, енглески језик би морао остати у Србији с мањком њихове латинице од 5 одсто, да би се то додало заштити ћирилице од 105 одсто. Српски одборници не могу знати да је само ћирилица српско писмо, јер им Весић и други предводници сугеришу да је „наше писмо и ћирилица и латиница“ и они мисле да је то „српско богатство“. Откуд им такво „знање“? Једноставно, они такво знање стичу у школама. на часовима српског језика, из уџбеника за српски језик, из српског правописа их уче професори српског језика да су Срби у великој предности у свету што једини „имају два писма“, да други то немају и да је то велика „срећа“ за Србе. И сам сам 16 година ишао у разне школе у Србији и никада нисам чуо од професора да је српско писмо ћирилица, а да им је латиница наметана вековима у окупацијама и посебно у време Брозове владавине у Србији, када се и догодило да Срби насилно стекну навику на хрватску абецеду и да је усвоје и да већински пишу тим писмом, напустивши ћирилицу. Српски лингвисти и данас, једнако као у време Броза, уче српску деци да су „ћирилица и латиница наша писма“. Београдски одборници су такво знање стекли у школи, тако их учи интелектуална српска „врхушка“ и власт и они не читају књиге Немање Видића или моје маленкости који смо доказали да је српско писмо само ћирилица и да су то знали сви Срби до 1954. године, откад су лингвисти с политичарима почели да шире заблуде о „богатству двоазбучја“, а скривајући обману да је Србима наметнуто ово друго писмо као алтернативно, да би се спровело латиничење Срба без потребе да се ћирилица забрањује као у време окупација Срба и Србије. Спроведено је тако, замењивање српског писма хрватски8м писмом на тај начин што је и то хрватско писмо смишљено названо „нашим“.
      Да су одборници прочитали ових дана објављену књигу Немање Видића „Издаја српске ћирилице“ (Царса, Шабац, 20018), али да су прочитали с дубоки8м размишљањем о истини, њима не би пало на памет да мисле да је „и латиница наше писмо“, него би знали да је српска ћирилица први пут забрањена и у Србији у време окупације у Првом светском рату и да је тада наметнута, уместо забрањене ћирилице, баш та хрватска абецеда. Онда би знали да је комунизам успео да полатиничи Србе много успешније него што су то учиниле и власти у НДХ-у које су биле најригорозније у строгој забрани српске азбуке. Одборници у Београду, а и Срби широм Србије и изван Србије уче по Правопису српскога језика Матице српске да су „оба писма наша“, а онда се саамо вербално и лажно залажу за ћирилицу јер су чули да је она „изворно српско писмо“, али да није ништа мање српско писмо и хрватска латиница.
      Они су чули од председника Вучића, како напомиње и Видић, који их учи да је „ћирилица толико лепа да никога не треба убеђивати да њоме пише свој језик“. Вучић је данас врх врхова у власти, а ето ни он не зна шта пише у Члану 10. Устава Србије или, ако зна, он сматра да је „ћирилица толико лепа“, па не треба уопште примењивати уставну обавезу из реченог члана Устава.
      Е, сада, ми можемо мислити, да Вучић зна да је само ћирилица српско писмо, него да има намеру да дезавуише спровођењње Члана 10. Устава Србије.
      Моја маленкост, ипак, мисли да ни Вучић не зна да је само ћирилица српско писмо. на чему то темељим. На свом знању да је Српска радикална странка (Вучић је био у тој странци и ту стекао највећи део свог политичког и другог знања) имала својевремено у свом саставу познатог лингвисту проф. руског језика др Радмила Маројевића који је први рекао велику неистину да не постоји никаква хрватска абецеда, него да је то, у ствари, „српска латиница“. Као научник с титулом из језичких наука, Маројевић је с том „истином“ образовао чланове Српске радикалне странке, учећи их да ће нам Хрвати „узети језик и дубровачку књижевност“ ако ми признамо истину да Хрвати јесу прихватили српски језик из реформе Вука Караџића, али да нису прихватили српско писмо, него је за њих морало бити састављено посебно латиничко писмо. Није им објаснио да Хрвати, као католици, није било никакве шансе да се поћириличе и да прихвате српску ћирилицу. Маројевић је на свом знању о језику и српском писму „српској ћирилици“ и „српској латиници“ био изабран да буде на челу најпознатијег факултета у Србији где се уче српски јези и други језици. Тако је декан тог факултета учио чланове СРС-а да је „и латиница српско писмо“ и ти чланови, па и Вучић (свеједно што данас он није члан те странке) не може да зна о српском писму „српској латиници“ више од онога што га је учио проф. др Радмило Маројевић. Више од Вучића данас о „нашим писмима“ и о ономе шта пише у Члану 10. Устава Србије о обавезности „службене употребе српског језика и ћириличког писма“ не могу знати чланови његове данашње странке јер друкчије нису ни у школи учили.
      Дакле, тврдим да је реч о незнању наших челника у власти и лингвиста. Кад би знали, не верујем да би намерно радили на штету Срба и њиховог миленијумског писма. Ако знају, то би онда значило да намерно раде на уништавању српске азбуке и намерном окончању полатиничавања Срба. Тешко ми је да поверујем да ово све знају Вучић и остали у власти, а да намерно касапе српску ћирилицу дајући јој само пет одсто, колико је данас има у Београду и широм српског говорног подручја. Зато ја мислим да им је намера добра, али је незнање велико у вези са српским писмом. А велико је незнање јер су ичили у школи погрешно о ћирилици.

  3. СРПСКУ ЋИРИЛИЦУ УБИЈАЈУ ЗАЈЕДНИЧКИ И (СРПСКА) ЛИНГВИСТИКА И (СРПСКА) ПОЛИТИКА. ДА НЕ ДЕЛУЈУ ШТЕТНО ЗАЈЕДНИЧКИ, ВАЉДА БИ МАКАР ЈЕДНИ ОД ЊИХ ПОЧЕЛИ ДА, КОНАЧНО, СВУДА СПРОВОДЕ УСТАВНУ ОБАВЕЗУ ИЗ ЧЛАНА 10.

    Велики борац за ћирилицу Немања Видић овде каже: „Ја сам као председник некадашње ЋИРИЛИЦЕ Београд још пре десет година предао Андреји Младеновићу материјал којим је објашњена суштина проблема писма у Срба, а адекватне материјале сам предао и Борку Стефановићу отприлике пре годину дана када је он организовао неки скуп у општини Стари Град.“
    У потпуности знам да је ово учинио Н. Видић. И моја маленкост је у име „Ћирилице“ многим представницима и власти и лингвиста писао писма и поклањао им књиге „Ћирилице“ у којима смо објаснили сву истину о ћирилици и начинима њеног прогона, али и о једином могућем решењу питања писма Срба, питања српског народа који једини данас у свету нема решење питања ни свога писма, а да о држави и не говоримо. Све им то предајемо пуних 18 година (од 2001. до данас). Али, џабе. Власти углавном на те пошиљке не одговарају, а када и одговоре, то је само куртоазно. Да би они схватили шта им и како поручујемо и да би се упутили у истину о ћирилици, о којој они у школама све погрешно и данас уче, треба да се заинтересују за то питање, да се заинтересују за проблеме Срба, па и за један од највећих проблема — проблем ћирилице у Срба, и да, наравно, прочитају све то што им шаљемо.
    На пример, нас је крајем 2017. године, на наше понављане молбе више пута, примио и министар културе Србије Владан Вукосављевић. Поклонили смо и њему тада нашу књигу „Ћирилицоцид“ у којој је све кључно у вези са српском ћирилицом и њеним прогањањем и начинима прогона предочено, као и то да њихове мере (па и ова о „пет одсто за ћирилицу“) немају никаквог ефекта, предочили смо им зашто неће сигурно имати никаквог ефекта. И шта се догодило. Добили смо једино његово признање: „Ви сте у праву. Али, не може се то одједанпут исправити.“ Очигледно нам је било одмах да он није схватио да је Устав у Члану 10. предочио да је то могуће „одједанпут“. Предочили смо му да се зна рок у коме је могуће и обавезно је спровести обавезу из Члана 10. Устава. Тако смо му и рекли тада: „Ви не треба да губите време, јер ни Ваша власт у Министарству не може бити вечита. Имате решење по слову Устава, јер његова одредба налаже да све што се објављује српским језиком, то мора бити на ћириличком писму. Какви проценти за ћирилицу, какви подстицаји и смањивања пореза на ћириличке табле. Устав је предвидео све табле у Србији на ћириличком писму. И Устав не спомиње никакво друго писмо за српски језик да бисте губили драгоцено време да некога са „пет одсто“ убедите да пише српски језик српским писмом.“
    на то је рекао опет: „У праву стре, али не може одједном.“
    Дакле, човек схватио да Устав не може да се спроведе „одједном“, него да то мора да се отеже све док не нестане и ових последњих десетак процената ћирилице у српском језику у јавности. Мислио је и даље да ће ћирилици помоћи неки једноцифрени материјални постотак да би се српска азбука сачувала. Он је дужан да верује стручњацима у српским језичким институцијама. И они су га погрешно саветовали да ће ћирилицу спасти некакав закон, а не правопис српскога језика. Лингвисти су погрешно применили Члан 10. Устава, односно они сду га багателисали у Правопису српскога језика Матице српске и одредили су да је норма српског језика и даље, као у српскохрватском језику: и на ћирилици и на латиници. То је противно целокупној европсппкој и светској пракси у нормирању језика и писама. Лингвисти су схватили да се једино на њих не односе обавезе из Устава, па је зато и министар културе применио њихово мишљење да се Устав може багателисати и да се не мора примењивати.

  4. Врло је могуће да је Збиљић у праву – политичари не знају суштину проблема писма у Срба, иако су од удружења за одбрану ћирилице од Срба добијали писмено тумачење. Чак верујем да они нису ни отворили примљене материјале, а камоли да су их прочитали. А ако су их и прочитали, то може значити да су само упознати са проблематиком , али не обавезно и да су разумели проблем . О овоме сведочим следећом аргументацијом. На једном скупу у општини Нови Београд кога је организовао ДСС, а били су присутни професори Вукадиновић, Антонић и Ломпар,поклонио сам члановима те странке 20 књига Немање Видића и Драгољуба Збиљића „СРПСКА ЋИРИЛИЦА ЗАМЕЊЕНА ОКУПАЦИОНОМ ХРВАТСКОМ ЛАТИНИЦОМ по идеји Павелића и Броза“. Касније питам једног њиховог функционера какав утисак је на њих оставила књига , а он ми рече да се држе става Мила Ломпара о српској интегралној културној политици . Та политика интеграли ( скупља) Србе трију вера (наставак линије Вук-Милосављевић), а пошто Срби католичке вере (који сви могу стати у један омањи комби) пишу латиницом,онда је и она српско писмо. Поштено говорећи, зашто бисмо замерили политичарима због њиховог незнања, кад питање писма не разуме ни професор универзитета Мило Ломпар. Додуше, није овде у питању само знање, него и осећање за српске националне вредности које по питању ћирилице немају Ломпар , лингвисти, политичари,САНУ, Матица српска, као и интелигенција у целини.

    • Сумњам да има и за пун комби данас оних који се јавно изјашњавају као „Срби католици“. Нема тих. Последњи је био Иво Андрић који је био католик, а изјаснио се да је Србин. А чак и да има Срба католика за „један комби“, наравно да латиница којом су писали пре своје асимилације „Срби католици“, они су најпре такође писали ћирилицом, па им јее убрзо, преко притисака католичанства, наметнута латиница. Али, њима наметнута латиница после ћирилице није била у овом данашњем саставу, сачињеном за све Хрвате. Према томе, када неки Срби лингвисти данас оправдавају латиничење Срба тим писмом некадашњих Срба католика, они смећу с ума да је то писмо било Србима католицима наметнуто, као што им је наметнуто и католичанство. То потврђује као незнање и сам председник Матице српске који је нама пред сведоцима рекао: „Збиљићу, нама је историја дала два писма и тако мора да остане“, чиме он показује да не схвата да је историја дала Србима и много окупација кроз историју, па није тако остало, него су се Срби ослобађали окупације. И он не схвата сда је нормално да вратимо живот своме писму баш као што је то учињено после окупације Србије зу Првом светском рату и када је, после ослобођења Србије српска ћирилица враћена сто одсто у језику Срба.
      Дакле, страшно незнање, заблуде и глупости је Србима наметнуто после 1945. године када је почела владавина Брозовог система владави9не у Југославији и у Србији.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here