Небојша Бакарец: Закон о трансплантацији – ХУМАНОСТ НА ДЕЛУ!

Поделите:

Скупштина Србије је огромном већином гласова „за“, усвојила Закон о пресађивању органа 24. јула 2018. Против овог хуманог закона гласала су свега два посланика (Ђорђе Вукадиновић -„За спас Србије“ и Марија Јањушевић – „Двери“). Када би поседовали осећај стида, или савест, ово двоје би се стидели. Поред њих двоје у нељудском односу према свим пацијентима и грађанима којима је потребна трансплантација, предњачили су Никола Танасић, филозоф и сарадник Ђорђа Вукадиновића, Бошко Обрадовић, СРС и Двери. Пре осврта на ове нехумане појединце, ред је да нешто кажемо о овом хуманом Закону и о самој области пресађивања органа.

Потресна статистика

Иако нема званичних података, процењује се да у Србији због недостатка органа годишње умре 30 људи. По подацима Савета Европе (Council of Europe- COE) из 2015. – Подаци о недостатку органа (Data on organ shortages), просечно 18 пацијената умре сваки дан у Европи чекајући на трансплантацију. Око 143.000 пацијената се налази на листама чекања у Европи. Само у 2015.,у Европи је преко 6500 пацијената умрло чекајући на пресађивање. Види линк:

https://www.edqm.eu/sites/default/files/factsheet_organ_donation_eodd_2017.pdf

 

Потресно! Прилог тв „021“

Претпоставља се да на нашој планети умре око 200 људи дневно због недостатка органа за трансплантацију (73.000 годишње).У већини земаља које се озбиљно баве проблематиком трансплантације и донирања органа, у погледу закона који су на снази, постоје две опције. Један број држава, попут Србије, Аргентине, Аустрије, Белгије, Чилеа, Колумбије, Хрватске, Чешке, Финске, Француске, Грчке, Мађарске, Израела, Италије, Луксембурга, Црне горе, Норвешке, Пољске, Сингапура, Словеније, Шпаније, Шведске и Турске, су одабрале принцип „Opt-out” – принцип „прећутне сагласности“, пропис којим је потенцијални донор свако ко није изричито одбио сагласност да буде донор органа после смрти. Други број држава, попут Немачке је одабрао принцип „Opt- in“- принцип обавезне сагласности, који подразумева да је потенцијални донор само она особа која је дала изричиту (писану) сагласност да буде донор (нпр. потписивањем донорске картице).То је опција која је до сада важила у Србији.

У истраживању које је објављено у зборнику Светске здравствене организације (WHO), види линк : http://www.who.int/bulletin/volumes/93/3/14-139535/en/ , објављено је да постоје јасни докази да су у земљама које су усвојиле принцип „прећутне сагласности“ („Opt-out“), стопе донорства просечно веће за 25 до 30 одсто, него у државама које траже изричиту сагласност потенцијалног донора. Србија је до сада имала стопу донорства међу најнижим у Европи (око 4 на милион). Хрватска и Словенија су, од када важе слични закони као сада у Србији, удесетостручиле број донора (Хрватска – 40 донора на милион становника). У ове две државе број донора готово се приближио потребама њихових пацијената за органима за пресађивање. То потврђује и доц. др Светозар Путник, члан Републичке комисије за трансплантацију. Види линк:

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3151126/sta-predvidja-novi-zakona-o-transplantaciji-organa.html

На трансплантацију бубрега тренутно у Србији чека 750 пацијената, срца 39, јетре 40 пацијената. За многе од њих позив из болнице да се појавио орган стигне прекасно, јер Србија нема довољно донора. Пацијенти који чекају орган, нови Закон виде као шансу за нови живот.

Из овога се лако може закључити да се они који се противе овом хуманом Закону, у ствари залажу да у Србији умре око 30 пацијената годишње, због недостатка органа за пресађивање. То је залагање Ђорђа Вукадиновића, Бошка Обрадовића, Марије Јањушевић и филозофа Николе Танасића. Стидели би се, да су кадри за то.

Вучић са пацијентима за трансплантацију

Ставови стручњака и особа од ауторитета

Још у августу 2016., на потребу за доношењем овог Закона, указао је тадашњи председник Владе Србије, Александар Вучић. Он је том приликом, у разговору са пацијентима који су на листи чекања за трансплантацију органа и који кроз кампању „Најважнији позив у животу“ подижу свест о значају донорства, најавио и личну подршку новом Закону. Седморо пацијената указало је тада премијеру на проблеме свих оних којима је нови орган једини спас и предочило потребу доношења новог закона о пресађивању људских органа у сврху лечења, који доноси новину – претпостављену сагласност за све пунолетне грађане Србије. Један од њих, мој дугогодишњи познаник, бивши службеник Скупштине града, Небојша Поспишил, није дочекао ново срце, умро је прошле године. „Разумем бригу, стрепњу и трку са временом сваког од ових људи са којима сам данас разговарао и знам да такав проблем има и стотине других којима би нови орган спасао живот“, рекао је Вучић тада. Хиљаде пацијената и чланова њихових породица апсолутно подржавају овај Закон. Имајући у виду позитивне реакције друштва, медицинске струке, али и СПЦ, јасно је да огроман број грађана подржава овај хумани Закон. Међутим, од свих њих, односно нас, „паметнији“ су Ђорђе Вукадиновић, Бошко Обрадовић, Марија Јањушевић и филозоф Никола Танасић.

Став СПЦ, најбоље је исказао Епископ шабачки, Владика Лаврентије. Он је први архијереј СПЦ који је, још пре десетак година, завештао своје органе. Он увек истиче да он као и СПЦ, од свег срца подржавају донорство.Прошао сам свет и давно сам схватио да од даривања органа нема ничег племенитијег. Реч је о акцији која заиста има велики национални значај и зато је треба помоћи, колико год је могуће. У нашој епархији, Богу хвала, органе су завештали многи свештеници, монаси, али и огроман број верника које је осоколила, поред осталог, подршка СПЦ с тим у вези.

Противници овог Закона су износили несувислости о томе да је овај хумани Закон, принуда над грађанима, да отвара простор за злоупотребе, крађу органа, и чак канибализам (Танасић), да је противуставан и слично. Непотребно је, али хајде да поновимо, Закон пружа могућност избора свим грађанима. Министар здравства је објаснио да је довољно да грађанин на обичном папиру напише да није сагласан са тим да буде донор после смрти и да достави тај папир надлежној установи, која ће целокупну евиденцију оних који не желе да буду донори после смрти, доставити свим установама које раде трансплантацију. Такође министар је у Скупштини објаснио да се неће радити трансплатација органа преминулог уколико се чланови породице не сагласе са тим. Већ поменути угледни лекар доц. др Светозар Путник је рекао: „Не видим разлог да имамо неке велике дилеме, јер је закон сигнал да је ово друштво спремно да покаже тај највиши степен хуманости и сигнал грађанима да је друштво спремно да прихвати нешто што је нормалан терапијски поступак свуда у свету. Суштински се ништа не мења осим сигнала да смо ми као друштво спремни за ту најхуманију интервенцију“. Трансплатација је терапијска опција за најтеже болеснике, по правилу за младе људе, којима се на тај начин продужава живот и омогућава квалитет живота и ту не би требало да постоје било какве дилеме, сматра доктор Путник.

Директорка Клинике за нефрологију КЦС проф. др Марина Савин, каже да је трансплантација једини лек за пацијенте код којих дође до отказивња бубрега, срца, јетре и других органа.

„Такав орган се добија од мождано умрле особе за коју више немамо никаквих медицинских могућности да је вратимо у живот, а постоји један кратак временски период када витални органи могу да се узму и наставе своју функцију у другој особи“, појашњава професорка Савин.

Нису сви из опозиције безосећајни и нехумани попут Ђорђа Вукадиновића, Бошка Обрадовића, Марије Јањушевић и филозофа Николе Танасића.

Лекар и посланик ДС Душан Милисављевић је рекао у Скупштини, да апсолутно подржава Предлог закона о трансплантацији органа. Цитирам Милисављевића:“Не постоји ништа хуманије него кад нечији орган некоме продужи живот. Као лекар подржавам актуелни предлог закона, а исти такав постоји у 11 европских земља, укључујући и Хрватску и Словенију, које су, за разлику од нас, међу водећима по броју донора. У Србији имамо више од 2.000 болесника који могу да се излече једино трансплантацијом органа, али немамо довољно донора. Због тога већина њих може да изгуби живот, а када би свест људи о значају завештавања органа била већа, то би било другачије“. Душан Милисављевић је током расправе казао и да се апсолутно не слаже са Бошком Обрадовићем да „ћемо ми постати банка органа и да ће тамо неки етички комитети и одбори да одлучују о узимању органа”. Истакао је како „у етичким органима седе врхунски стручњаци које наша земља има, који се целог живота боре за здравље пацијената”.

Све критичаре закона, питам да ли би они примили орган када би им то био једини лек и упућујем их да оду на клинике где леже пацијенти који чекају орган или пацијенти на дијализи. Што се тиче свакога од нас, па и нехуманих критичара овог Закона, много је вероватније да ћемо имати потребу за органом у неком тренутку свог живота, него да ћемо бити донор после смрти.

Лични пример вашег аутора

Своју подршку овом хуманом Закону, темељим на личном искуству и личном примеру. Због тога, када делим лекције критичарима овог Закона, сматрам да на то имам апсолутно право. Наравно, овај Закон подржавам због његове неспорне људскости и користи по српско друштво. Када неко напада овако добар Закон, овако хуман Закон, онда он треба да каже шта је лично урадио у овој области. А простора и прилика је било много. Уназад 15 година је било могуће потписати донорске картице. Питам политичаре Ђорђа Вукадиновића, Бошка Обрадовића, Марију Јањушевић и филозофа Николу Танасића, да ли су икада потписали донорске картице? Вероватно нису? Неки од њих лицемерно изјављују да подржавају донорство у Србији. Нека кажу како? Гласањем против Закона чистог као суза? Да ли су донирали неки орган? Нису! Да ли у породици имају особу на дијализи, или особу којој је потребна трансплантација? Да ли су икада учествовали у кампањама за промоцију донорства? Нису! Да ли су икада помагали пацијентима или институцијама које се баве дијализом или пресађивањем органа? Нису! Питам их због чега се залажу за патње или чак смрт пацијената који чекају трансплантацију?

За разлику од њих троје политичара, који већ дуго деру кожу с леђа народу, ваш аутор је нешто урадио, нешто је помогао. Два пута сам учествовао у спашавању живота, двоје изгореле деце, којима је била неопходна донација и трансплантација коже. У јуну 2005.,видео сам позив донаторима у медијима, и тада сам први пут донирао кожу. Радило се о Урошу Каровићу, дванаестогодишњем дечаку из Краљева, коме је у несрећи изгорело 80 одсто коже. Био сам на ВМА 12 дана, после операције у којој ми је скинута кожа са обе бутине (15 одсто телесне коже). После тога опоравак код куће је трајао још две недеље. Други пут сам донирао кожу у јануару 2016. Радило се о тешко изгорелој петнаестогодишњој девојчици Милани Шукунди из села Пригревица, код Апатина. Процедура је била иста, тешка операција, десетак дана у болници… Давалац крви сам од 1993. године. Органе сам завештао на ВМА, 2005. године и добио донорску картицу. Види линкове: https://www.srpskadijaspora.info/heroj/

https://www.blic.rs/vesti/hronika/bakarec-dao-kozu-malom-urosu/vf712wf

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:170480-Bakarec-donator-koze

https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2005&mm=06&dd=10&nav_category=12&nav_id=170290

Док сам био функционер у Општини Стари град, осам година смо несебично донирали новац здравственим установама широм Београда (често на моју иницијативу), било кроз грађевинске радове, било кроз куповину медицинских апарата. Тако смо, на пример, комплетно опремили центар за дијализу Земунске болнице, купивши нове апарате за дијализу. Службенику општине, тешком бубрежном болеснику, смо својевремено купили апарат за дијализу.

Како бити нехуман?

Бити хуман, није тешко. Међутим, видимо да је неподношљиво лако бити нехуман. Довољно је да неко буде заслепљен мржњом према Вучићу и СНС-у и да аутоматски одбацује све што власт предложи. Доношење овог Закона је била прилика да наше друштво консензусом покаже да је досегло један висок ниво свести и људскости. Консензуса није било, али су противници Закона толико слаби и малобројни, да се може сматрати да се наше друштво уздигло у завидне висине. За то нису заслужне Двери, радикали и појединци попут Ђорђа Вукадиновића, Бошка Обрадовића, Марије Јањушевић и филозофа Николе Танасића. Прво троје, као лицемери, су на речима делимично подржали донорство, али не и на делу. Вукадиновић и Јањушевићева су гласали против Закона. Обрадовић је имао свој одвратни петнаестоминутни наступ у расправи, али је бојкотовао гласање.

Најдаље у нехуманости, примитивизму и увредама је отишао филозоф Никола Танасић, сарадник и„штићеник“ Ђорђа Вукадиновића, у свом тексту на сајту НСПМ. Види линк:

http://www.nspm.rs/komentar-dana/svi-ste-dobrovoljci-ili-sta-je-to-principijalno-lose-sa-novim-zakonom-o-transplantaciji-organa.html

Танасић се до сада, истини за вољу, уопште није исказивао у овако одвратном светлу. Писао је коректно, углавном на друштвене и теме из културе. Шта се са њим догодило да у свом кратком тексту, који се бави политиком и медицином, напише толику количину неинтелигентних, примитивних, увредљивих и нехуманих ствари, не треба да нас занима? Вероватно се ради о низу разлога? Задојен је Вукадиновићевом мржњом. Писао је о темама у које се уопште не разуме. Као салонски филозоф, нема много додира са стварношћу. Надобудан је, арогантан и нарцисоидан. Очигледно је заведен својим образовањем, те је сматрао да је ова тема добра прилика да жонглира својим филозофским „умећем“, односно да иживљава своје филозофско, а у ствари примитивно биће. Када прочитате његов текст, схватићете да је Танасић један асоцијални препотентни штребер. Као и сваки лицемер, Танасић је прво потегао питање етике и морала. Ту нас је одмах засенио изразима „деонтолошко“ и „консеквенцијалистичко“. Хтео је да каже да по њему, постоје две групе аргумената против претпостављене сагласности, она прва, последична, и она друга религијска, која је противна учењу, дужностима и обавезама хришћанства (грчки: деон-дужност, логиа-знање, наука). Све то је нетачно. Лоших последица овог хуманог Закона нема, што показују дугогодишња искуства држава које га примењују. Хуманост је кроз Јешуу (Исуса) уткана у темеље хришћанства. Донорство органа после смрти донора, односно алтруизам, доброчинство и милосрђе – несебично и пожртвовано спашавање живота је потпуно у духу хришћанства. Све то важи и за претпостављену сагласност, због тога што постоји право другачијег избора, које је лако остварити. Образлажући прву групу аргумената против он помиње страх од злоупотреба. Каже “то су врло озбиљни емпиријски аргументи“. Хоће да каже да неко искуство (емпирија) потврђује тезу о злоупотребама. То је такође нетачно. Сва искуства из држава које имају овај закон су позитивна. Никаквих злоупотреба није било. Танасић нас онако филозофски обмањује.

Потом Танасић подмеће полуистине о корумпираном здравству (напомињем да корупција постоји у свим државама а не само код нас), и неистине о „непосредним“ везама министра са мафијом. Али, ван тога, какве то везе има са хуманим Законом? Никакве! После тога Танасић неправилно употребљава реч „монтипајтонско“- као „монтипајтоновачко“. У тој реченици он сугерише да Закон готово да омогућава „упадање у куће и канибализовање насумичног грађанина“, што је примитиван и комичан став. Танасић тврди, а уопште се не разуме у то о чему говори, да „процедура узимања, складиштења и преношења органа постаје простија, и кудикамо је лакше сакрити манипулације“. Овај Танасићев став је злонамерно ширење параноје. Поједностављивање процедура служи бржем спашавању живота, има хуману сврху. Потом Танасић опет греши у правопису, па нас благосиља следећом реченицом :“људе највише брине могућност манипулације лечењем деце зарад неких мрачних циљева“. Поред тога што даље шири параноичну теорију завере, Танасић мора да одговори шта значи та реченица, шта значи „манипулација лечењем“? Да је писмен, као што није, он би написао :“људе највише брине могућност манипулације у погледу лечења деце зарад неких мрачних циљева“. Али, суштински и то је нетачно. Никад нико, нигде, није изразио ове зебње- ако не рачунамо параноичног Танасића. И важније, не постоји ни најмањи простор за такве манипулације.

Мали Урош – суперхерој са новим срцем

Када говори о религијским разлозима против Закона, Танасић опет намерно подмеће тезу да овај Закон онемогућава право људи да буду сахрањени у складу са својим обичајима. Овај Закон се уопште тиме не бави, и понављам, свако има право да се успротиви претпостављеној сагласности. Под „обичајима“ Танасић наводи противљење „скрнављењу тела пре укопа“. На страну то што Танасић неспретно употребљава реч „укоп“, уместо пригодније речи „сахрана“. Он сугерише да Закон о трансплантацији органа омогућава „скрнављење тела пре укопа“, да је „неосетљив и дискриминаторан“. И опет, несхватљиво, несрећно и неспретно повезује Закон о трансплантацији са „аутоматским сунећењем деце“!!! Већ овде, и онај највећи поклоник филозофа Танасића, почиње да поставља питање о менталном здрављу филозофа.

У свом повезивању неповезивог, у свом ширењу параноје, Танасић одлази још даље. Он Закон о трансплантацији пореди са злочиначким отимањем органа Србима на Косову и Метохији, и са убијањем Јевреја. При томе Танасић, осим што вређа сопствени народ, тиме што изједначава један хуман Закон своје земље са нацистичким или албанским злочинима. Али овај нарцисоидни штребер, у свом асоцијалном заносу вређа и Јевреје, називајући геноцид „рециклажа убијених Јевреја“. И сви ови идиотизми му нису довољни, Закон о пресађивању, Танасић доводи у везу са прекидом трудноће и убиствима нерођених цитирам: „Постоји сличан аргумент против абортуса – ако абортус није убиство, зашто убиство труднице третирамо као тежи злочин од обичног убиства жене“.

Хумани приступ – прилог Ал џазира

Танасић у својој травестији не стаје. Он Закон о пресађивању органа пореди са канибализмом!

Цитирам филозофа:“Ова дехуманизација се (…) чини на сваком кораку (…) а сад и кроз легализовану канибализацију мртвих.Овде већ свако долази до закључка да Танасић није нормалан, и да му је потребна хоспитализација, у посебној соби обложених зидова. Посебно је одвратно то што Танасић подсвесно истиче своју асоцијалност и нарцизам, увредљивим, неприличним и неадекватним изразима и поређењима. Он вређа све намучене пацијенте који чекају пресађивање органа, поредећи их са канибалима, цитирам:“по чему се она (особа која у блокираном Лењинграду једе људско месо) разликује од особе којој мора да се трансплантира јетра да би преживела?“.

Даље, Танасић оптужује Закон о трансплантацији да, цитирам:“ изразито неморално третира људска бића као „ресурс““. Он оптужује Закон да ће оне који се региструју да не желе да буду потенцијални донатори да декларише као себичњаке и примитивце. Нико то неће чинити, неће моћи да чини, због тога што би такав однос према онима који ће користити своје неотуђиво право да не буду донори, кршио и поменути и многе друге законе. Једини ко се у свему овоме појављује као декларисани себичњак и примитивац је наш филозоф. Танасићев невелики текст садржи још низ бесмислица и нелогичности, али би указивање на њих било исувише заморно за читаоце.

Што се Бошка Обрадовића и Двери тиче ствари стоје овако. Они су се нешто више устезали да износе баш сасвим поремећене ставове, попут Танасића. Двери су пре доношења овог Закона, објавиле саопштење, види линк: https://dveri.rs/vucic-ne-prestaje-sa-krsenjem-ustava#cyr

Цитирам Двери и Обрадовића:“Уколико би се донео такав Закон, било би то грубо кршење уставних права грађана Републике Србије на слободу (…) Предлог је да сви грађани од рођења, па до смрти дају „претпостављену сагласност“, за донирање органа, а они грађани који то неће, мораће у општини и суду да потпишу формулар, да неће да буду донори, те ће Министарство унутрашњих послова Републике Србије, водити базу података (…) Многи имају страх да их доктори неће савесно лечити у кризним ситуацијама, ако су потписали донорску картицу и исту сматрају као добровољно потписану смртну пресуду. Да ли ће грађане Србије неке криминалне групе организовано хватати, као животиње, помало онеспособљавати, те предавати лекарима, који ће констатовати да од појединца нема ништа, али да може да буде донор?Двери сматрају да је по среди опасан правни експеримент који је на започет фону репаганизације друштва (…) Пошто је дискутабилан и појам мождане смрти, практично донори су спремни да „буду убијени“ руком доктора да би некоме другоме евентуално продужили живот.

Још лицемернији и опрезнији је био Ђорђе Вукадиновић. Он је оценио да нико не спори да је потребно унапредити трансплантацију, али да је мера подразумеване сагласности, коју доноси, правно и етички спорна. У сету закона о донирању органа све је мање-више у реду, осим суштинске промене, а то је да свако рођењем постаје донор органа, што само експлицитном изјавом да је против може да опозове, изјавио је Вукадиновић на конференцији за новинаре у парламенту. Према његовој оцени, последице такве револуционарне одредбе могу бити далекосежне и уносе немир међу грађане и то из етичких, психолошких, религиозних и разних других разлога. Једноставно речено Вукадиновићу је много јасније да је овај Закон потпуно неспоран, него Танасићу и Обрадовићу, па се чувао прејаких речи.

Свакој нормалној особи која сагледава овај Закон, је јасно да је он хуман и неспоран сам по себи. Ако то није довољно, следећи аргумент је да овај Закон подржава цело српско здравство, и сви пацијенти. Ако ни то није довољно, треба рећи и да СПЦ подржава овај хумани Закон. Такође, ни једна држава која га примењује нема ни један проблем са овим Законом. У тим државама број донора се повећао за просечно 25 до 30 одсто, чиме су спашени многи животи. Сваки лаик који иоле познаје медицину, или многобројни болесни грађани, или они који имају болесног члана породице, немају дилеме у вези овог Закона. Можда је напросто довољно загледати се у своје срце и душу, и одговор ће доћи сам.

Аутор је политички аналитичар и одборник Скупштине у Београду

Небојша Бакарец

Поделите:

7 Коментари

  1. Овај закон је противан основном закону Васељене, који исходи од самога Бога, а по којим се људи разликују од животиња и дато им је да буду виша бића од животиња. Овај закон изједначава човека са животињом. По овом закону, чак ни мртви нећемо имати мира од преумљене, конвертитске, простачке и примитивне булументе која се дочепала власти куповином гласова за кофу шодера или за једне кинеске наочаре, бескрупулозним вијањима, подмићивањима, претњама и уценама искључиво најнеобразованијих, неписмених, дементних и на друге начине хендикеприраних гласача од стране њихових јуришника попут овог истетовираног празноглавог љигавца. Кроз заглушујућу буку таламбаса који добују и бубње 24 сата дневно са свих јавних медија (РТС-1, Пинк, О2, Прва, Хепи, Информер, Ало, Телеграф, …) они спроводе најмонструозније черечење људског мозга испирањем свести целокупном народу, почев и од деце у вртићима па надаље кроз цело школовање, утискујући им сатанским методама у свест оне вредности, ставове и погледе који никада, кроз све векове нису били својствени овом народу и овим просторима. Та франкенштајнска промена свести састоји се у одбацивању свих антрополошких, националних, религијских карактеристика овог народа и пресађивања у наше умове туђих, непријатељских, и надасве неприродних ставова и погледа на свет који су супротни свим божјим, васељенским законима. Пре свих – силом нас терају да волимо своје крвнике, тиранине, зликовце и патолошке убице. Силом нас терају да прихватимо потпуно неприридне изопачености које нису својствене људском роду, нити било којим живим бићима. Намеће нам се прихватање бедне, несрећне мањине из самог краја „репа“ Гаусове криве као врхунац толеранције и хуманости.
    Да се разумемо, донирање сопствених органа несрећним људима којима од тога зависи живот је врхунац хуманости! То ниједан нормалан човек не би могао да пориче. Али тавом поступку мора да претходи свесни пристанак донора, при пуној свести и чистом разуму. Силом уводити „рециклажу“ људских тела од мртвих лешева, а што је још црње – не у стању потпуне смрти већ у одређеном стању које је између живота и смрти, није ништа друго него потпуно лудило.
    И зато изјављујем да овом патолошком заговорники простаклука, примитивизма, неморала и убици карактера, као и њему сличнима, никада, никада и никада не бих поклонио свој било који орган, чак ни мртав. Не дај Боже да тога мора да дође, али своје органе свесно ћу поклонити само још жив и свестан, и то само оним људима којима ја то будем желео свесно да учиним.
    Господарима живота и смрти који пливају у баруштини примитивизма, простаклука и мржње према свему што је нормално, морално и традиционално, ни мртав не дам! И расчерече ли ме без мог пристанка, крв ће им моја додијати.
    Наречени инфантилни истетовирани глумац и имитатор Кенана, крајње злонамерном перфидношћу хоће на стуб срама а приори да постави све оне који неће пристати по овом сулудом закону да им черече неку драгу особу коју су трагично изгубили. Заиста, лудило нема граница. Није ли намера да се овим сулудим законом амнестира и озакони черечење наше изгинуле деце у Жутој кући, или у неким будућим „Жутим кућама“?

  2. Верујем да су многи одлучили да сачекају судњи дан код куће и да не проверавају ,,хуманост,, овде.Бакарец отвори мало прозор да видиш какво је време у Србији.

  3. glup i prost, kakav jeste, ne uvidja da ako se doniranje predstavlja, kako on cini, kao vrhunska humanost, a svako suprotstavljanje kao bolest, onda pretpostavljanje dobrovoljnosti implicira nemoralnost onih koji se izjasnjavaju protiv donatorstva.Tako drzava na sebe preuzima ulogu moraliste, sto je uvek znak neslobode i nedemokratije.Ovaj zakon ne predvidja nikakve sankcije, osim javne osude zbog „nemoralnosti“ i jos gore, primorava ljude da se izjasnjavaju kao nemoralni.Autorov tekst je najbolji dokaz za ovu teza i najbolji argument protiv sebe samog.Bakarceva navodna „humanost“ je nistavna spram njegovog prostakluka koji prelazi u bolest.

  4. tesko da je zamena za staljinisticko difamiranje ljudi koje sprovodi Bakarec svojim nebuloznim tekstovima.Njegov prethodni vlasnik je oslobadjao albanske trgovce organima, a sadasnji legalizovao trgovinu organima.Naime, ako je telo, kao sto to pretstavlja „dr.“ Martinovic imovina regulisana obligacionim pravom, onda covek moze da prodaje svoje organe kao sto prodaje imovinu.I ne samo to.Zasto ziv i zdrav covek ne bi pristao da da svoje srce da bi mu deca imala sta da jedu (Bakarec navodi koliko ljudi godisnje umire od nedostatka organa, a ne navodi koliko umire od gladi), jer je srce njegova imovina i moze da radi sa njim sta hoce, kao sto i sa svojim zivotom moze da radi sta hoce, pa i da se ubije.

  5. ПРВА ВЛАСТ МОРА ДА ПОШТУЈЕ СВУДА У СРБИЈИ ОБАВЕЗЕ ИЗ УСТАВА У ВЕЗИ СА СРПСКИМ ЈЕЗИКОМ И ЋИРИЛИЧКИМ ПИСМОМ, ПА ДА КАЖЊАВА ПРЕКРШИОЦЕ ЧЛАНА 10. УСТАВА; ВОЉА И ОДЛУКА НАРОДА ИЗ УСТАВА МОРА ДА СЕ ПОШТУЈЕ КАО У СВИМ ДРУГИМ ЗЕМЉАМА; КО ИМА ПРАВА ДА ЉУДЕ ЗАКОНОМ НА ЗЕМЉИ ШАЉЕ ЉУДЕ У НОВИ ЖИВОТ КАО ТЕШКЕ ИНВАЛИДЕ, ОДУЗИМАЈУЋИ ИМ ОРГАНЕ ДАТЕ ОД БОГА И МАЈКЕ?

    Прво, „Институт за трансфузију крви Србије — Београд“ не схвата да је исписан назив те фирме неуставно. По слову народне одредбе с референдума за усвајање Устава Србије (2006) у Члану 10. све је јасно: српски језик се пише ћириличким писмом. Дакле, исписивање у држави Србији овог назива писмом које Устав не допушта у српском језику, доказује да наша држава и наше институције не воде никакву бригу о својим обавезама да се не крше одредбе Устава који је народ изгласао на референдуму. Откуд право овом Институту и било коме другоме у Србији да не зна своје обавезе из Устава према народу и откуд то да се у вези са својим писмом (ћирилицом) у српском језику у Србији и даље живи као у Југославији до њеног разбијања, ко то ни после тридесетак година од укидања српскохрватског језика и југословенске политике — која је гушила и замењивала Србима њихово ћириличко писмо хрватском абецедом и која је и на тај видан начин одузимала Србима њихове основне вредности и њихових права на своје писмо — и данас наставља југословенску политику одсрбљивања и одузимања права српском народу — не дозвољава да се и Срби укључе у породицу европских и светских народа који су обједињени сви појединачно у свом, једном писму у свом језику? Наравно, власти и лингвисти су ти који дозвољавају да се крши Устав и не дозвољавају да се и српски народ обједини, као сваки други народ, макар у једној друховно-идентитетској општој вертикали — у једном свом писму.
    Српски народ, дакле, не држи само свет као полигон за разна испитивања, него то чине још више и саме српске власти и српске језичке институције за језик Срба у овом случају.
    Дакле, то што одговорни у Институту за трансфузију крви не знају шта пише у Уставу у вези са српским језиком и писмом, то што (не)одговорни у том Институту не знају да морају д поштују Устав своје државе који је народ изгласао и што не знају које је писмо у светским институцијама регистровано уз српски језик, првенствено су криве српске власти што незналице и непоштоваоце воље и потребе српског народа примерно не кажњавају по слову своје обавезе из Устава.
    2. Нико нема Божје право да мења у овоземаљским законима. Нико нема право да људске органе после његове смрти вади и отима људима. Мени су све органе дали Бог и мајка на рођењу и моја је дужност да само њима вратим све своје органе после судњег животног часа. Ако и изјавим негде да не пристајем да ми нико вади после смрти оно што су ми Бог и мајка дали, откуд могу веровати да то неко неће прекршити кад ме више не буде било? После судњег часа, ко може веровати да ће неко тражити тај папир на коме нисам дозволио да не могу да вратим органе, свој дуг Богу и мајци?
    Овај усвојен Закон у коме пише да се појединцу после смрти могу отети органи без његове изражене воље за то дубоко је антихришћански и антиправославни Закон који су могли донети само они који не верују ни у какав живот после смрти. Православни хришћани дубоко верују да постоји живот после земаљске смрти, да постоји Васкрс и да такве људе, ако им изваде органе после смрти, шаљу их у други живот на старту као тешке инвалиде без својих органа који су им Бог и мајка дали.

  6. Принцип добровољности давања крви подразумева и људску саосећајност,
    разумевање и љубав за оне којима је та крв потребна, а принцип ПРИСИЛЕ –
    “предпостављеног“ /неслободног / донорства, искључује саосећајност,
    разумевање и љубав.
    Ово што је урадио Бакарец је на добровољној основи, и потврђује горе
    речено.
    После доровољног двања дела своје коже, остао је жив и здрав /као и
    добровољни даваоци крви/ а није био у стању клиничке, мождане смрти
    или у кома стању, после чега је наступила тотална смрт.

    Драган Славнић

  7. u komunistickoj Rusiji su protivnici komunizma zatvarani u ludnicu (u boljoj varijanti), jer je sasvim logicno bilo da su ljudi koje se protive jednakosti svih ljudi, nepostojanju klasnih razlika, siromasnih i bogatih…smatraju „bolesnim“.Isti „argument“ koristi i „humanista“ Bakarec, a onda kaze kako zakon moralno ne diskriminise one koji odbijaju da budu „humani“.Sam Bakarec je slucaj, ne za lecenje, vec EUtanaziju, koju njegov vlasnik sprovodi nad Srbijom.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here